Темељ свих
добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање
на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста.
Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку
срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У
душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте
имају наду да ће наследити Царство Небеско.
Онај ко
запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост
почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио,
потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и
задовољавају га.
Обилно и
омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута
да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.
И тако мало
по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност
за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која
је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а
на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно
делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо
осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно
што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух
против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага,
дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.
Треба да
упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере.
Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више
изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више
разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у
телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог
човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности –
васкрсењем!
Не плашимо
се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу
духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову
реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви
тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за
раскалашне жеље и дела.
Ово нам
изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве
који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом,
савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да
влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који
ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела,
неће се бојати будућег Суда.
Ђаво се бори
да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да
га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи
уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.
Не
заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби.
Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста,
да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли
удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.
Знај добро
да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси
пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније
рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од
малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на
ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да
ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да
би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш
прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње.
Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да
отрпиш и велике жалости у животу.
Безумни су
они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна
искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле
смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је
обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.
Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не
мисли да ће извршити многа и велика дела“.
Дакле, буди
мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело,
избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак
неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што
је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде
у складу са црквеним прописима.
Имај храбро
срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца
се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести
Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.
Потребно је
дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде
праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном,
узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам
отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и
ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у
Царству Небеском.
