Два дана
након што сам учествовао у ТВ емисији, зазвонио ми је телефон. Јавио сам
се и зачуо женски глас. Жена је покушала нешто да каже, али су њене
речи све време прекидали јецаји.
Држим
телефон, а она горко плаче и не може се никако смирити. Тада сам рекао:
„Сунце моје, ја те пажљиво слушам. Овде сам,
са тобом сам и сачекаћу док не будеш могла да кажеш шта се догодило“.
И тако је
прошло петнаест до двадесет минута. Напокон се прибрала и престала да
плаче. И испричала ми је тужну причу свог живота.
„Оче,
зовем се тако и тако... Одмах ћу ти рећи о својој професији. Радим
у јавној кући. Прекјуче сам гледала твој наступ на телевизији... Не
могу сада да искажем шта ми се дешава у души.
Увече сам
завршила свој „посао“, и последњи клијент је већ отишао. Ушла
сам у салон да се мало средим пре одласка, и укључила телевизор.
Одједном ме
свештеник гледа са екрана и смеши ми се. Села сам на софу да слушам. Слушам и
не могу да верујем својим ушима... Обраћа ми се директно. Каже да Бог воли
грешнике и да никада не презире чак ни највеће грешнике и
спреман је да отвори двери Својег милосрђа, ако ми
принесемо покајање и променимо живот. И све то - са благим лицем
и љубазним осмехом. Помислила сам: можда ја то сањам? Може бити да још
увек има наде и за мене? Сузе су ми потекле из очију, али то су пре биле
сузе радоснице. Нисам могла да се отргнем од екрана и желела сам да одслушам
целу емисију до краја.
Одједном је
неко позвонио на врата. Један од наших клијената је пролазио... Видео је светло
на прозорима и ушао да види да ли данас радим. Била сам веома узнемирена што је
дошао, било је то у погрешно време! Видео је да сам сва у сузама и сео на софу
до мене. Заједно смо почели да гледамо програм. Сузе су ми се сливале по лицу,
била сам сва мокра. У неком тренутку су му очи поцрвенеле, и такође
је почео да брише сузе. Потом није издржао, скочио је на ноге и отишао до
излаза. „Не плачите, госпођо, моје ноге више неће бити овде. Доста ми је онога
што сам данас доживео ”, затворио је врата и отишао.
Хвала ти,
оче, на тој емисији. И зато што си ме саслушао“, рекла је и заћутала.
- Захваљујем
ти, душо моја, што си звала. Дођи сутра код мене на службу у храм. Ако хоћеш,
обавићемо исповест. Биће ми драго да те видим.
Сутрадан смо
се срели у храму. Признала је неке грехе који су је мучили. Рекао сам
да би ми било драго да је увек видим и да би ме могла слободно назвати ако буде
имала питања.
Сутрадан је
поново позвала: „Оче Христофоре, хвала ти од срца. Сада се осећам као
друга особа и спремна да започнем нови живот. За мене као да је сунце изашло,
разведрило се у мојој души! Рећи ћу ти мало више о себи. Три године
сам радила у јавној кући. Пре тога сам била продавачица. Мог сина је на путу
ударио мопед, задобио је страшне повреде. За операцију је било потребно много
новца. Одакле продавачици толико новца? И тако сам помислила: да бих спасила
сина, спремна сам на све. Зарадићу новац у јавној кући, подићи
сина на ноге, а затим се вратити у нормалан живот. Оперисан је десет
пута. Али само моја грешна зарада није ишла за њега... мој син је ионако
умро... А покупила сам толико прљавштине... Мислила сам да напустим
овај посао раније, након што сам га сахранила.
Било је то
прошле године непосредно пред Васкрс. Била је Велика недеља,
седела сам поред прозора. На улици су гласно звонила звона... И
помислила сам: ближи се велики празник Васкрса, а ја сам починила
толико грехова... Брзо сам се обукла и отишла у цркву, где је служба тек
почињала. Када сам пришла свештенику на исповест, питао ме је: „Где радиш
дете?“. Иза њега је била икона Богородице, нисам могла да га лажем, рекла сам
му како је. Био је ужасно љут на мене. Почео је да виче да сам му оскрнавила
храм. Срамотио ме пред свим људима. А онда је позвао чувара и рекао му да ме
избаци на улицу“.
Било ми је
врло болно то чути. Замолио сам је за опроштај због поступка мог
сабрата свештеника и рекао јој да можда свештеник нешто није разумео. Подржала
је моје речи дечијом простодушношћу: „Да, био је прилично стар, можда
није разумео“.
Од тада ми с
времена на време пошаље поруке и исприча о свом новом послу. Веома
јој је драго што је започела нови живот.
И сада, у
ове свете дане, када се сви припремамо за наступ Великог поста, осећам као
никада пре да кад такви људи приђу Богу, Он веома,
веома радостан због њих! Ако нека изгубљена душа пронађе Христа,
онда га она воли неизрецивом љубављу. Као што је записано у Јеванђељу:
„Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало
опрашта има малу љубав.“ (Лука 7, 47).
А на другом
месту у Јеванђељу се говори како је Христос дошао у кућу цариника
Матеја, а они људи који би се у наше време звали „добри хришћани“ одмах су
отишли Његовим ученицима и рекли: „Зашто ваш Учитељ једе и пије са
цариницима и грешницима? " (Матеј 9, 11). Но, тај Учитељ се није
стидео да са њима дели трпезу! Тај Учитељ није одбацио ни једнога од оних
који су Му пришли с покајањем! Ја сам то осетио свим срцем
и хвала Богу на томе.
