Свето Писмо,
реч Божија, као и проповеди Богочовека Христа, неретко се дотичу односа човека
према материјалном, према новцу, богатству, имовини уопште. Дела Светих Отаца
као и Житија Светих такође ову тему дотичу и у оквиру ње, шаљу педагошку поруку
ради утврђивања здравог и духовног става према материјалном.
Христос Богочовек, проповедајући народу, вели да ће бити лакше камили проћи
кроз иглене уши него богатоме ући у Царство Небеско. Да би ове Спаситељеве речи
разумели на прави начин, морамо рећи да појам „иглене уши“ подразумева једну
капију у граду Јерусалиму, кроз коју је камила могла проћи тек пошто би се са
ње скинуо товар, а она се претходно натерала да клекне и тек тако би могла ући
у град. Симболика ових Спаситељевих речи је та да је материјално богат човек на
далеко већим искушењима и испитима у овоземаљском животу него неко ко живи
сиромашно или скромно. Као што је увођење камиле у Јерусалим тежак поступак
тако и богатоме ваља стићи до „Небеског Јерусалима“ тј. Царства Божијег, кроз
многа искушења и пробе. Како богат човек бива испитиван од Господа у животу о
свом односу према богатству? Најчешће то бива преко унесрећених људи који му се
обраћају за помоћ.
Када је
имућан, богати човек, угодио Господу? Онда када није презрео сиромаха, када му
је искрено, од срца помогао. Када је у њему видео сабрата који страда, када га
није одбио од себе, у себи мислећи: „Шта ја имам њему да дајем? Ни мени нико
ништа није дао, све сам сам створио, нека ради нешто…“. Чувајмо се оваквог и
сличног „отрова“ тј. осуђивања и окрутног презира унесрећених људи. Не можемо
ми знати зашто је неко допао до такве срамоте и муке да је принуђен да стегнута
срца и сузних очију очекује да му се неко смилује. Сетимо се увек да је у
историји било војсковођа, великих уметника па и научника који су унесрећени,
последње дане овоземаљског живота провели у оскудици. Главни војсковођа
знаменитог цара Јустинијана, Велизар, просио је на капији Константинопоља, слеп
и од свих одбачен.Владика Николај у једном од својих
писама упућених својој пастви, вели да је „просјак бољи од самоубице“ и да „није
зло ако је неко био богат па постао сиромах, него ако је био човек па постао
звер“.
Увек имајмо
на уму живот Праведног Јова, описан у Старом Завету, живот човека који је остао
без имања, породице, здравља, а све ради тога да се кроз њега пројави милост Божија.
Ни сиромаштво, ни богатство, ни таленат нису сами по себи ни добри ни лоши већ
је битан начин, како ће човек својом слободном вољом да употреби од Бога му
поверена добра. Христос изговара своју причу о талантима. Оно што смо добили,
ваља нам умножити, на корист ближњима.
„Нама
припада само оно што сачињава наше душевне подвиге: милостиња и човекољубље.
Постарајмо се да њих стекнемо, и да они постану наше унутрашње, духовно имање.“
– благовести Свети Јован Златоусти. Ризница човекове душе, према овим речима
светитеља Божијег, треба да буде испуњена добрим делима, јер је то једино по
чему ћемо од Христа бити препознати. Да ли смо обраћали пажњу на „мале овога
света“?
Ко су ти
„мали овога света?“ Руска иконографија их најбоље приказује, наиме на иконама које
их приказују, слика се Христос окружен слепима, хромима, болеснима, богаљима,
тим људима, од туге омекшаних срца и погледа уперених у Небо. Чувени србски
писац, Врањанац, Бора Станковић је посветио једну своју приповетку потребитим
људима назвавши је „Божији људи“. То су они који просе око гробља приликом
задушница, они који очима напуштеног сирочета, пуних суза вапе за милошћу.
Немојмо се
оглушити о тај вапај. Сликовита је, поучна али и опомињућа је реченица која
објашњава честе узроке богатства и сиромаштва а гласи: „Сиромаштво није зато
што не можемо нахранити сиромашне, него зато што не можемо нахранити богате!“
Ово је такође и један громогласан позив на покајање, измену себе у односу на
муку нашег ближњег.
Свети Јован
Златоусти нас очински саветује да живимо наше животе и дане овоземаљске „…
сећајући се сиротиње“. Укажимо човекољубље унесрећеноме, пружимо му осећај да
је човек, Боголико биће, „круна стварања“, намењена за вечност. Не тражи
Христос од нас много али тражи да буде „од срца“. Нека нам увек буде на памети
да је благи осмех захвалности човека којем смо ставили милостињу у руку,
уствари осмех Христов и да ће нам напослетку Христос рећи: „Ти си онај који ме
је често знао одобровољити !“
