Данас је на веронауци било посебно лепо. Милан се враћао кући срца пуног радости.
Када је отворио врата, застао је. Кућа у нереду, са радијa трешти лоша музика. Мајка једном руком држи цигарету, а другом меша ручак. Било му је тешко. Дошло му је да викне. Хтео је са мамом да прича о Богу, о греху…
Господе помилуј! Да, тако је рекао отац Душан. Пре него што нешто кажеш, помоли се, да не погрешиш. И још је причао да је свети Серафим Саровски, младићу, који је дошао да се жали на своју мајку зато што је много пила, рекао: „О мајци ни реч!”
Милан се јавио мајци и пошао у своју собу. Клекао је пред икону „Господе, тешко ми је! Господе, помози ми! Научи ме шта да радим. Тешко ми је, много ми је тешко што ме родитељи не разумеју и подсмевају се мојој вери.”
Онда је застао. Неке ствари ми бирамо сами – друштво, посао… Родитеље не! Ако су такви, Бог ми их је такве дао. Зашто? Јер хоће да им помогнем да се спасу, али они ништа не слушају шта им кажем. А како и да слушају кад ја ни мало нисам променио своје понашање? Свађам се са братом, остављам собу у нереду… Причам им о Богу својим речима, а да ли им причам о Богу својим делима?
– Милане! Другови под прозором су га звали да иду да играју фудбал. Дан је био предиван. Отворио је врата собе и погледао ужурбану мајку у кухињи. На поду је био џак грашка.
– Зар није могла да купи замрзнути и оде у шетњу? И њој је диван дан! И мајка воли да прошета са другарицама. Па она и не излази из кухиње! Ради дан и ноћ да уштеди, да би било свега за нас.
Кроз прозор викну друговима:
– Данас не могу! Брзо узе кесу са ђубретом и, праћен мајчиним зачуђеним погледом, однесе је у контејнер.
– Господе драги, опрости мојој мајци и помози јој да одбаци од себе све што смета њеном здрављу. Господе, помози јој! Помози и мени да будем добар син и испуним завет о поштовању родитеља!
Вратио се у своју собу, сложио своје ствари, укључио усисивач и очистио целу кућу. Мајка не може да стигне, ради, кад дође кући кува и спреми колико може, а они праве неред. Онда је мами рекао да хоће да јој помогне да очисти грашак. Дошао је и отац. Кад је видео како мајка и син чисте грашак, није одмах као што то обично ради укључио телевизор, него је сео са њима и прихватио се посла. Дошао је и брат, још један пар руку и велика вангла се брзо пунила зеленим зрнцима. Мајка се разведри. Њих троје и тај грашак. Било је лепше од најлепшег излета, од летовања на мору… Знао је и зашто. Јер је Христос био ту.
Дани су се крунили као она зрнца грашка из махуна. Дан по дан, недеља по недеља и дође зима. Милан се стално молио за родитеље и брата и помагао у кући све што је могао. Није се свађао са братом. И млађи брат је почео да помаже. Кућа је постала много уреднија, мајка мање уморна, а отац боље расположен.
Једног дана тата донесе кући икону Светог Николе:
– Био сам код колеге на слави. Било је тако лепо! Мој отац је славио Светог Николу. Није ми јасно зашто ја нисам наставио. Хајде Милане, прочитај нам нешто из веронауке о нашој слави, о Светом Николи…
И тако, полако, полако… Молитва по молитва… Зрно по зрно… као грашак.
