После пада Берлинског зида, народи на комунистичком истоку су прихватали некритички све што им се са запада сервирало. Један од нових празника који би инфериорни и људи без самопоштовања требало да прихвате је и тзв. “Ноћ Вештица”. Овај празник су стидљиво деведесетих година двадесетог века на Балкану уводиле испоставе познатог јеврејског милијардера Џорџа Сороша, да би данас овај пагански празник био уведен и у многе основне школе. Тако је блага покорност идејама јеретичког запада коју је код нас увео раскалуђер Доситеј Обрадовић ушла у своју вулгарну фазу.
Као Истинити Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом Светом Истински Православном вером или није.
У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Haloween: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише “плашећи” комшије (trick or treating), из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају “симпатично” – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу “trick or treating” увече (18.)31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.
Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.
А ево шта је заправо позадина празника Halloween:
Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти , па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.
Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај “маскирања” у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у “мистичну” заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у “посету” биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани “trick or treating”. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.
Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Haloween.
Јасно је да ми,Истинити Православни Хришћани не можемо и не смемо учествовата у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била “само” забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше Свете Истински Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу “маскирамо” и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши (treats) које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа» Бог а нашег, који нам је заповедио: “Немој имати других богова осим Мене”.
У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Halloween обична, безазлена забава (fun).
Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара.
Зато, уместо да “угасимо ватру на домаћем огњишту”, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији,да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од лукавога.
18.(31.) октобра славимо Светог апостола и јеванђелисту Луку,а не "ноћ вештица"!
професор др Миоград Вуковић о сатанистичком "празнику" "Ноћ вештица"
Свети
Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку
философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У
време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим.
Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног
учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у
њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице
и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског
знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог
Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед.
О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и
поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам
доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда
Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа,
светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао
очекивани Месија.
У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и
овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму,
тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за
спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ,
у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном
радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк.
24, 13-35).
По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим
апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана.
На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У
Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из
Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али
тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они
допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ
при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим
благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских
хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник
светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.
Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља.
Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и
уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,
проповедајући и ширећи хришћанство.
Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети
Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне
хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у
Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага,
на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под
стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти
он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је
заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору,
подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).
Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са
Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа,
проповедао Христа у тој престоници старога света. У Риму је свети Лука написао
своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа
Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у
виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи" (Лк. 1, 2). У
овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри
свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети
Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.
После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на
слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На
овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у
Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у
Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци
га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се
неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која
је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме
ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени:
јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у
Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10).
Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог
апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је
проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у
Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио
је Господа Христа у Ахаји.
У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он
благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену
Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он
рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим
Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у
Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.
Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише
на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби)
Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где
од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до
друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара
Констанција, сина Константиновог.
У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога
Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести
очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да
мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У
време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се
овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго
болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења
не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег
срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са
постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када
га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче
кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам
подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима
носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене
под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.
Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи
ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем
Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид
Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја,
нека буду са овим иконама.
Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних
апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак
дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере
и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно
почитују свете иконе. Амин.
Тропар
Луки, глас 3. Свети
Апостоле и Јеванђелисто Лука, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари
душама нашим.
Тропар
Луки други, глас 5. Похвалимо
свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела
Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове
Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља
душевних мука, који се непрестано моли за душе наше.
Кондак
Луки, глас 2.
Похвалимо као истинског проповедника побожности и говорника неизречених тајни,
звезду Цркве, Луку божанскога: Јер Господ Христос који једини зна тајне срца,
изабрао га је са мудрим Павлом, да буду учитељи народа.
+++
Молитва
Светом апостолу и еванђелисти Луки
О, Свети
Лука, Богом изабрани и Мајком Божијом благословени, проповедниче по свој
васељени Еванђеља Христовог, мучениче и апостоле, помоћниче свима који те
молитвено призивају, помози и нама, непотребним слугама Господњим. Јер ми се
због наших многих прегрешења налазимо у тами и сени смртној и удаљени смо од
Бога безмерно далеко. А због стида који осећамо због тога, и немајући смелости
да Га сами замолимо за опроштај, призивамо тебе, велики светитељу Божји, као
онога који у Његовој неизмерној светлости пребиваш, да Га уместо нас молиш да
се смилује на нас.
Умоли Га,
Свети Лука, да се поново у нама роди страх Господњи, страх који рађа љубав, а
грех одгони. Јер ми смо толико навикли да грешимо свакога дана и часа, па и у
сну, као да смо заборавили речи Господње: "Стражите, јер не знате часа
када ћу Ја доћи". Као да нас сваког трена не може позвати из овог
привременог живота у вечни. Тај страх, тај осећај, ту премудрост, како каже
Псалмопевац Давид, пробуди у нама, Свети Лука. И нека се онда, твојим
молитвама, у нама роде сузе покајања. Сузе које ће све закутке наше душе да
очисте од греха који се наталожио на њој. Јер ми, по свом безосећају и духовној
обневиделости, не можемо ни да плачемо над својим мртвацем, над самима собом, а
тако много суза, потоке суза, требали би да пролијемо за безбројне грехе које
учинисмо.
Помози нам,
неукима и неразумнима да разумемо Писмо које си и ти писао, јер онај ко га
истински разуме, ко истински схвати речи његове, тај бежи од греха као од огња,
и свим силама тежи да се приближи Богу. Јер тај схвата да је грех смрт, а Бог
живот. Помози нам зато, Свети Лука, да се, то схвативши, очистимо од греха, и
пређемо из смрти у живот. Да нам Бог буде све у свему. Да од сада увек будемо у
Његовој близини. Нека нам, као теби и Клеопи када сте ишли за Емаус срце и душа
стално трепере од Његовог присуства. Тада ће мир владати у нама, небески мир,
који ће нам утврдити наду на Царство Небеско, и том радошћу ћемо добити снагу
да стреле лукавога које свакога часа лете ка нама, лако одагнамо од себе. А са
том надом ће љубав Божија која је у нама да нас припреми за пут ка Вечној
Отачбини, где су све Силе Небеске, сви Свети, и Мајка Божија пред њима, чији си
ти благи лик у икони, тобој насликаној, овековечио. Нека нам очи срца нашег
непрестано гледају ту лепоту, и њоме се наслађују, како би се већ овде зацарило
у нама Царство Небеско, у које нека се твојим молитвама, Свети Лука, и
преселимо када нас Господ једном позове, па да онда вечно славимо Бога у Светој
Тројици: Беспочетног Оца, Јединородног Сина и Свесветог Духа, кроз сву вечност
бесконачних векова. Амин.
Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.
Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.
По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? - Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој, тражим", - говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.
Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав" свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. - Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, - Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.
После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641 благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
Тропар, гл. 4.
Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.
Кондак, гл. 6.
Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.
+++
Молитва прва Преподобној матери нашој Параскеви
Света Петко, Божја Светитељко, моли Бога за нас.
Удостојила си се гледања лица Божијег као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетима здравље, малаксалима снагу, и свима бодрост и радост, Христова девственице, наша помоћнице.
Буди и надаље престономе граду српском, утврди га у Православљу, помози вернима, подигни недужне и тужне, у уснулим у Господу прецима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божија Светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, у векове векова. Амин.
Молитва друга Преподобној матери нашој Параскеви
О, преподобна мати Параскево, наша топла заступнице и свагда у невољама брза помоћнице! Помози нама грешнима и малаксалима у овом садашњем животу. Умоли Господа Бога да нам подари опроштај свих наших грехова, које смо у овом животу починили делом, речју, помишљу и свим осећањима нашим, а на исходу душе наше помози нам недостојним да се да се избавимо од митарстава ваздушних и вечитих мука, да величајући твоје милосрдно заступништво увек прослављамо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
Сведочење монаха који је чувао мошти Свете Петке у Јашију
Радуј се Параскево
Велика чуда Свете Петке,исцељивање опседнуте девојке у Румунији, молитва против нечисте силе
Света Петка: Светитељка која помаже у невољи
Јављање Свете Петке у сну: Благослов који се догоди реткима
Чудо Свете Петке на Косову
Мошти Свете Петке исцељују од болести и избављају од опасности
+++
Чудо Свете Петке
1986.године у манастиру Св. Петке у Стублу код Краљева записано је следеће сведочанство:
Драгиша Гојквић, пореклом из Колашина, задужбинар капелице Св. Петке у манастиру у Стублу, чудесно је спашен од крвника на своме имању на Космету, на коме је живео, одбијајући да прода своје имање Шиптарима и исели се. У бесу, Шиптари су једног дана опколили његову кућу, а Драгиша, немајући куд, сакри се на таван. С пушкама и урлицима погрда Шиптари су провалили у кућу. Један од њих попео се на таван. У том тренутку испред Драгише је стала чудесна жена у црном (тада није знао да је то Св. Петка) и рекла му: „Не бој се Драгиша, ја ћу те сакрити“. „Коса на глави ми се дигла када сам чуо своје име, и видео пред собом жену“ – казивао је Драгиша. Шиптари су викали “како, где је, нема га, сада је био ту…“, и у чуђењу отишли.
После тог догађаја, Драгиша је дошао у Врњачку Бању, а имање није продао. Тако се једнога дана 1986.године, убрзо после пожара који је прогутао манастирску цркву дашчару, Драгиша појавио у манастиру, испричао ову причу, и у знак захвалности Св. Петки, својим средствима подигао нову црквицу. Његова изричита жеља била је да се црквица посвети Преподобној Мајци Петки.” Света Петка и официр ЈНА
Један официр ЈНА и члан тада неприкосновене партије, затечен је на коленима на поду београдске капелице удубљене у стени испод зидина калемегданске тврђаве, посвећене светој Петки. Кад га је неко од верника упитао како он, као војно лице, тако слободно испољава своја верска осећања упркос Партији која му то забрањује, он је одговорио: Ова црквица ми је спасла живот. За време Другог светског рата ја сам овде у близини био нападнут од стране немачке патроле и гоњен полицијским псима који су ми били за петама. Спас сам потражио у овој пећиници – црквици која тада није имала ни врата која би ме могла заштитити од паса. Утрчавши у црквицу ја сам очекивао да ће пси ући и растргнути ме пре доласка патроле. Међутим, пси су стигли и лајали, али нису улазили даље од прага.
Утом су стигли и полицајци и један од њих је крочио унутра са пиштољем и батеријом. У том трену створила се однекуд испред мене нека жена у црном оделу и ставши испред мене раширила свој плашт да ме заклони. Војник је шарао батеријом и преко мене и преко свих зидова и углова капелице, и није ме видео. Био сам за њега невидљив! Војници су одјурили даље, а жена у црнини је нестала. Тек после два сата ја сам скупио храбрости да изађем из капелице, не знајући да ли су моји гониоци у близини, али је напољу све било мирно и деловало је умирујуће.
После сам сазнао да је ова црквица посвећена светој Петки. Бацивши поглед на икону, видео сам да је Она била обучена у црне хаљине, и тако сам је препознао. Она ми је спасила живот, и зато долазим овде да јој се захвалим.
Неки човек дође монаху и упита га: „Како могу да поверујем у то да од обичног хлеба и вина постају Христово тело и крв?“ Монах му одговори: „Ако већ твоје тело, које се храни хлебом и вином, то вино претвара у месо и крв, зашто то исто што је теби могуће не би било могуће и Господу, који је као твој Створитељ, моћнији од твога тела?“ „Па, добро“, рече човек, „а како може у тако маленом путиру да буде присутан читав Исус Христос?“ Монах му поново одговори питањем: „Видиш ли предео који је пред тобом, пространа поља, реку, брда и високе планине у даљини?“ „Видим“, потврди човек. „Ето“, настави монах, „и река, и долина, и брдо и планина, и стабла пред тобом, све је то тако велико, а твоје око је малено. Па ипак све то стане у твоје малено око.“ „Још једно бих волео да знам: Како може један исти Христос у исто време да буде присутан у стотинама хиљада путира овде и широм света?“ Монах рече: „На целу земаљску куглу се спушта сунчева светлост и топлина. Свака травка, свако живо биће од мајушних бубица и мрава до највећих животиња, као и човек, осећа и живи од те светлости и топлине. Као што се сунчева светлост и топлина распростире читавим светом, тако је и Дух Свети, треће лице Свете Тројице јединобитне и нераздељне, присутан у свим храмовима где се служи Света Литургија.“ Овај „неверни Тома“, је после тог одговора заћутао и ништа више није питао.
У програм уживо, једне веома слушане радио емисије, јавила се жена која је рекла: „Јавила сам се, да се овако јавно и да сви чују, захвалим Богу. Имам двоје деце, којима сам и мајка и отац. Завршила сам факултет, а радим слабо плаћени посао на којем имам много проблема. Сиромашни смо, немамо довољно новца, али су деца здрава, и хоћу да се захвалим Богу за све, јер, без Његове помоћи, ја ништа не бих успела. Слава и хвала Господу!“ Возећи се својим луксузним аутомобилом, један пребогати пословни човек, иначе атеиста (безбожник), чуо је део те емисије и то баш обраћање ове жене. Чим је стигао у своју раскошну канцеларију, позовао је секретарицу и рекао јој да накупује довољно намирница, које ће сиромашној породици потрајати неколико месеци. Затим да пронађе жену која се јавила у емисију (тог и тог радија) и да јој све то однесе. Са пакосним смешком је додао: „Када те та жена упита ко јој шаље дар, реци да је то дар од ђавола.“ Бездушни пребогати човек хтео је да се наруга честитој жени и исмеје њену чисту веру. Секретарица је урадила како јој је наређено. Пронашла је адресу, купила намирнице и разне кућне потрепштине, које је довезла пред дом ове жене. Сирота жена видећи то, паде на колена и крену да девојци пољуби руку, рекавши: „Благословена била!“ Девојци би непријатно, јер је знала зашто јој је наређено да све то донесе овој доброј жени. Полазећи према колима, окрену се и упита: „Зар вас не интересује од кога све ово потиче?“ Жена смирено одговори:„Не! Кад Господ изда наредбу, и сам ђаво је извршава.“
Један старији човек, који је одувек искрено веровао у Бога, поче да сумња у Божју доброту. Гледао је многе неволље у свету. Било му је жао због глади и страдања људи, па му се у ум увукла мисао да Бог није тако добар и милостив како је он веровао. Једног хладног зимског дана на улици је угледао девојчицу која је стајала на мразу без капе и капута, у танкој хаљиници и поцепаних ципела. Дрхтала је од зиме. Кад је угледао то безазлено, сиромашно дете како трпи, стари човек је у срцу помислио: „0 Боже, како можеш овако нешто да допустиш? Зар не можеш за ту сироту девојчицу баш ништа да учиниш?“ Одмах му је у срце стигао одговор: „Могу! Створио сам тебе!“ Овај одговор је упућен свима нама. Бог рачуна на нас; и сматра да ћемо ми, који можемо или имамо мало више, помоћи онима који су у потребити и имају много мање. „Наше мало може бити много онима који немају ни мало!“ (Душко Радовић)
У Светом Јеванђељу по Луки има једна прича о десеторици губаваца, који су молили Христа да их излечи. Христос је услишио њихову молбу, излечио их је и они су отишли пресрећни. Само се један од њих вратио да се захвали Господу. Исус упита: „Зар се не очистише сви? А гдје су деветорица? „ Сетимо се само колико смо се пута ми понели као она деветорица губаваца? Овоме нас учи и једна мала прича: Анђелима Господ даје различита послушања. Један анђелчић је стално летео између неба и земље, а други је беспослен седео на облаку. Пролазећи поред њега анђео упита: „Зашто ти брате ништа не радиш?“ „Моје је послушање да Господу доносим поруке захвалности: „Слава теби Боже! Хвала Ти Боже! Благодарим ти Господе! Таквих порука је мало или ни мало, па седим и чекам. А које је твоје послушање?“ „Ја преносим Господу молбе: Помози Боже! Спаси Боже! Дај ми Боже! Сачувај ме Боже… и тако редом. Молбе стижу сваког трена, па једва стижем да их пренесем Господу.“ Да ли се сећамо Господа кад нам је добро? Сетимо ли се да прославимо Бога и да се захвалимо за здравље, оздрављење, породицу, успех у животу и школи; за децу, и приходе, или је због нас онај анђео још увек беспослен. Незахвалност је велики грех и то према Богу, и према људима. Најчешће се ни Богу ни људима не захваљујемо. Лепа реч, свако добро дело учињено из љубави, заслужују захвалност; најпре Господу на милости, а потом и човеку који нам је неко добро учинио. Малу реч: хвала, тешко нам је да изустимо, па се она данас скоро и не чује.
Блажени Теофил родио се од побожних родитеља у близини града Тивериопоља, и кад му би три године крстише га. Једном га родитељи одведоше на гору Селентију да добију благослов од светог оца Стефана. Свети Стефан благослови родитеље и чедо њихово, блаженог Теофила, и пошто их у дугом разговору поучи и научи многим душекорисним стварима, он их отпусти у миру, и они се вратише дома. Од тога времена дечак Теофил, благословом преподобног оца Стефана напредоваше у читању и усрдном изучавању Божанствених књига, и бејаше добре нарави и кротак. А када напуни тринаест година Теофил опет отиде код преподобног оца Стефана. Угледавши га, светитељ га упита: Због каквог си разлога, чедо, дошао к мени? - Ти си ме позвао, часни оче, одговори дечак, и ја оставих родитеље и дођох к теби. - Преподобни га упита: А када те то, чедо, ја позвах; и шта ти рекох? - Дечак одговори: Када ја хођах по пољу нашем, ти ми се, оче, јави, и погледавши на мене ти ми рече: Чедо Теофиле, ти си се удаљио од Господа који говори: Узми крст свој и иди за мном (Мт. 16, 24). Ове речи тронуше срце моје, и ја идох за тобом све до самих врата ове ограде твоје; а када дођосмо до њих, ти постаде невидљив за мене, и ја се обретох сам пред закључаним вратима. Поред тога још и ово, свети оче: садашњи глас твој и говор исти су као и онај који онда чух; и то ме такође убеђује да си ме лично ти звао а не неко други. Зато те молим, свети оче, немој одвратити лица свога од мене слуге твога који желим да се спасем.
Слушајући ово Теофилово казивање, преподобни се зачуди, јер је знао да никуда из своје келије одлазио није. И захваливши Богу за такво чудесно призвање безазленот дечака, он га прими код себе. И учаше га три године страху Божјем, и руковођаше у подвижништву и монашком животу. По истеку три године, пошто се дечак добро научи свима монашким подвизима од доброг наставника, преподобни Стефан позва игумана из лавре и предаде му послушног, кротког и смиреног дечака да га постриже. Игуман га узе, одведе у лавру и постриже. Примивши постриг, Теофил постаде искусан монах, украшен свима врлинама, и живљаше међу братијом као анђео, и бејаше свима на корист.
Родитељи Теофилови, не знајући где се налази њихово мило чедо, силно туговаху за њим и непрестано га на све стране тражаху са жељом да пронађу онога који се из љубави према Богу сакри од свих познаника својих и тајно служаше Господу у средини добрих подвижника. Но након неколико година родитељи најзад дознадоше где се налази њихов син, па похиташе у лавру и с плачем мољаху игумана да им покаже сина. Игуман беше дуго неумољив да им покаже Теофила, али тронут њиховом тугом, жалошћу и горким сузама, он се сажали на њих и позва Теофила да се види са својим родитељима. Када родитељи угледаше свога сина у монашкој одећи, они уместо радости стадоше још јаче ридати. И остадоше они у лаври неколико дана, загледајући у живот светих отаца и извлачећи духовне користи из њихових разговора. Ту они намислише да од својих средстава подигну манастир, у коме би се подвизавао њихов син Теофил. Због тога они стадоше усрдно молити игумана да пусти њиховом дому Теофила са неколицином братије, обећавајући да ће што је могуће пре привести у дело своју замисао о манастиру. Али их игуман одбијаше, говорећи да није добро за младог монаха да живи у близини сродника и познаника. Међутим Бог, који све уређује на корист људима, зажеле да открије вољу Своју односно Теофила. Јер пошто родитељи и надаље усрдно и неодступно мољаху игумана, он сазва братију и изложи им ову ствар. Они онда расудише и нађоше да је добро да поступе овако: да тродневним постом и свуноћним бдењем моле Бога да им Он с неба пошаље решење овога питања. После тродневног пошћења и молитвеног бдења, гле, у храму се чу јасан глас с неба који наређиваше да пусте Теофила да иде са својим родитељима. Тада разумеше сви да сам Бог захтева то; и помоливши се за Теофила, пустише га с благословом, и дадоше му као помоћ неколицину братије, ради умножења славе Божије. Родитељи пак, узевши сина, с радошћу одоше своме дому, и убрзо подигоше манастир, у који сабраше много братије онабдевши их сваком потребом и давши потпун мир слугама Божијим. А Теофил, живећи у том манастиру подвижнички, као светлост сијаше врлинама, и сви, видећи његова добра дела и користећи се њима, прослављаху Оца Небеонога.
Пошто Теофил проживе много година испоснички, враг рода људског подиже гоњење на чесне и свете иконе, а њихове поклонике подврже мучењу преко безаконог цара Лава Исавријанца, иконоборца. Овај цар омрзну благољепије дома Божијег и лиши украса храмове Господње: он свете иконе у блато бацаше, ногама их гажаше, огњем спаљиваше, и многе верне мукама умори због поклоњења иконама. Свети пак Теофил се томе силно супроћаше, и све благоразумно учаше да на дужан начин молитвено поштују свете иконе и поклањају се лицу, на њима живописаноме. Дознавши за то, законопреступни цар посла војнике, те блаженог Теофила доведоше преда њ. Цар му нареди да се одрекне молитвеног поштовања светих икона; но блажени Теофил то одби, изјављујући да свете иконе треба молитвено поштовати. Цар онда нареди да воловским жилама бију светитеља. Затим нареди да му руке вежу наопако и да га по граду Никеји воде као злочинца, ругајући му се и исмевајући га. Теофилу се придружи неки војник Лонгин, који изобличи мучитељево безумље и учаше поштовати свете иконе. Зато га мучитељ простре no земљи, и сажеже му на глави многе иконе. А свети Теофил, пошто прође сав град Никеју, опет предстаде суду безаконог цара, и неустрашиво говораше цару, бранећи свете иконе и изобличавајући његову заблуду. He трпећи изобличавање, цар нареди да светитеља нага распну крстолико на два стуба и сувим жилама бију спреда и позади. Угледавши крв која тецијаше из изранављеног тела светитељевог, цар постаде као најљућа звер. И као што дивље звери, када угледају крв, постају још крвожедније, тако и бездушни мучитељ при погледу на мученикову крв још више побесне, и уставши са престола сам дуго време бијаше по лицу светитеља. Потом нареди да усијају гвоздене чизме, па да их обуку мученику, и да га натерају да трчи путем испред њега. Сва ова мучења свети страдалац јуначки трпљаше. Један пак царски великодостојник, гледајући то и дивећи се необичном трпљењу мучениковом, узе га из руку слугу који га мучаху, одведе га слободна код себе, и рече му: Теофиле, јеси ли ти једини који се клањаш иконама безуман, или сви ми који им се не клањамо? Еда ли цар и сав сенат његов немају ни толико здраве памети, да расуде, треба ли се клањати живописаном лику Божјем или не? Јер ако би се требало клањати иконама, онда Бог не би наредио у Закону: He гради себи лика резана нити какве слике (1 Мојс. 20, 4). - Светитељ одговори: Видим, кнеже, да познајеш Свето Писмо; хајде онда да поразговарамо.
И стаде му свети Теофил говорити о поштовању светих икона, доказујући му из Светог Писма да је још у Старом Завету прописано поштовање светих икона: у бакарној змији коју Мојсије подиже у пустињи, и у златним Херувимима постављеним над Ковчегом Завета. У Новом пак Завету сам Господ даде свој лик на убрусу Авгару кнезу Едеском. И још много говораше свети Теофил о иконама, и убеди кнеза. Тада му кнез рече: Истините су речи твоје, чесни старче. Ја ћу се постарати, колико будем могао, да убедим цара у то. А сада, ја те отпуштам, слободан си, врати се у своју келију.
Но светитељу би веома жао што не доврши подвиг мучеништва. Ипак, имајући ране, он се радоваше, говорећи са апостолом: Радујем се у своме страдању, јер довршујем недостатак невоља Христових на телу своме за тело његово, које је Црква (Кол. 1, 24).
Својим повратком у манастир, свети Теофил испуни великом радошћу и весељем сву братију и пријатеље и све околне житеље. После тога након кратког времена њему би откривено да му се приближава одлазак к Богу. Стога он уреди све манастирске послове, поучи братију, благослови их, и целивавши их све, отиде ка многожељеном Господу.
Тропар Теофану, глас 8. Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Теофану премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.
Кондак Теофану, глас 2. Велегласно говорећи о Христовом божанском оваплоћењу, бестелесне ђаволе си до краја изобличио, величанствени Теофане. Зато ти сви верно и побожно кличемо: Моли се непрестано за све нас.
За царовања Максимијана у време страшног гоњења хришћана многи верни остављаху своје домове из страха од мучитеља и кријаху се по горама, пећинама и пустињама. У то време неки младић Евлампије, високородног порекла, родом из града Никомидије, хришћанин по вери и делима, који се такође са другим хришћанима кријаше, би послат у град да купи хлеба и тајно донесе у пустињу. Улазећи у Никомидију, Евлампије угледа над градском капијом прикуцану царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана. Прочитавши наредбу, Евлампије се грохотом насмеја таквом безумљу незнабожног цара, који је устао не на непријатеље отаџбине него на невине људе, и сам пустоши своју земљу убијајући безбројно мноштво хришћанског народа. Због тога блажени Евлампије одмах би ухваћен, свезан и на неправедни суд изведен. Безакони судија, видећи пред собом младог и лепог Евлампија, прво га лукавим речима наговараше да се поклони идолима, говорећи: Само твоје лице показује да ти ниси простог већ високородног и угледног порекла. Зато немој, дивни младићу, погубити такву лепоту своју, и високородност своју заменити срамотом, него се постарај да увећаш славу и углед себи и свему роду свом. Јер ако послушаш цареву наредбу и с нама се поклониш боговима, онда ћеш од свију нас бити поштован и слављен, и од цара ћеш дарове добити и на високи положај узведен бити, и дане ћеш своје проводити у срећи. Послушај мој добри савет и постани наш једномишљеник. Ето, сви су храмови отворени за тебе, у њима су разни богови, жртвеници претрпани жртвама, и сви се веселе због богова својих и клањају им се. Уђи дакле и ти, и поклони им се, те да и себи велика блага стечеш и нас радошћу испуниш, и богови ће свагда бити милостиви према теби.Свети Евлампије, испунивши се Духа Светога, одговори лукавом судији: Срце је твоје испуњено препредености и лукаве су речи уста твојих, а обећања су твоја празна и лажна. Препредењаче, нећеш ме ничим преластити и од Христа мога одвратити. О, када би хтео послушати моје истините речи и искрени савет, и познао истинитог Бога, кога ја поштујем и коме се клањам! Ја бих онда обећао теби од Њега не привремену и ништавну већ вечну и истиниту част и славу, награде и богатства, које сада немате ни ти, ни цар, ни сав свет. Али пошто си глув као аспида и нећеш да послушаш мене који ти говорим оно што је корисно за тебе, ти ћеш разделити удео богова твојих у паклу огњеном, и због приношења поганих жртава боговима сам ћеш постати жртва црва неуспављивог. А ја ћу не демонима него Богу моме принети жртву хвале и узнети Вишњему молитве моје.
Када то чу, судија поче блаженом Евлампију претити мукама. Али Евлампије неустрашиво показиваше да је готов на сваку муку за Христа Господа свог. Тада судија нареди да обнаже Евлампија, па положеног на земљи бију жилама. Немилосрдно и дуго бијен, светитељ јуначки трпљаше. Но иако је 6д задобијених рана осећао страховите болове, он је ипак изгледао као да не осећа никакав бол, - такву силу духа показиваше он! Међутим мучитељ, видећи његово огромно трпљење, разјари се још више и нареди да га на дрвету обесе и да му тело кидају гвозденим оруђима. И мученик би толико изранављен, да му се кроз дубоке ране виђаху кости. После дугог мучења он лежаше на земљи сав искрвављен и покривен ранама. Уствари, цело тело његово представљаше једну једноставну рану.
Али то још не беше крај мучениковим патњама, јер мучитељ измисли нову муку за њега: нареди да танким кајишем чврсто обмотају и стегну прсте на рукама и ногама мучениковим. Од тога страдалник трпљаше страховит бол, јер се прсти насилно одвајаху од својих зглобова. Но и тиме се не насити мучитељева јарост; дотадањим патњама он додаде нову патњу: нареди да се жестоко усија гвоздени одар и на њему простре мученик, да би се остатак тела његовог на том одру истопио као восак од силе огња. Када одар би усијан, свети Евлампије осени себе крсним знаком, узиђе на њега и леже на њега као на меку постељу. Тело светог мученика, паљено огњем, поче се топити и разливати, и испече се као месо што је за печење. И требало је већ да мученик у таквој муци издахне; али свемоћни Бог оживљаваше слугу Свога, и надприродно држаше душу његову у њему, да би се тиме свима показала сила Божија у слабости људској и трпљење мучениково. И док очекиваху да свети мученик на том одру неизоставно умре, гле, свети мученик осети у себи нову силу, па уставши са одра стаде ходити здрав, као да никакво мучење претрпео није. Чврсто верујући срцем у Господа Бога свог, Евлампије се направи као да се одриче онога што је устима исповедао и одобрава безбожје многобожаца; због тога он би свечано поведен у идолски храм, и сви се са судијом заједно радоваху, сматрајући да се Евлампије одрекао Христа и хоће да се поклони њиховим боговима; и мноШтво народа, пратећи их, иђаше ка храму. Путем се светитељ усрдно мољаше у себи Господу своме Исусу Христу, да Он јави силу Своју, и просвети заслепљене људе, и прослави свето Име Своје. А кад Евлампије уђе у храм и угледа Марсовог идо ла, који беше већи и лепши од других идола у томе храму, приступи му и рече: Именом Господа мога Исуса Христа наређујем теби, идоле неми и бездахни, падни на земљу и претвори се у прашину. Чим то светитељ изговори, идол се тог часа сруши са огромном хуком и разби у парампарче. Видевши то, народ стаде викати: Једини Бог хришћански је велик и силан! - И многи повероваше у Христа. А судија се још више разјари, и узевши Евлампија поведе га поново на мучење.
Сестра Евлампијева девица, по имену Евлампија, чувши да брат њен страда за Христа, дотрча на место мучења, стаде на средину и громко довикну брату: He роди ли нас једна мајка? He одојише ли нас једне груди? И нисмо ли научени веровати Једноме Богу? Зашто онда ти, страдајући за Христа, лишаваш мене те части? Зашто ме ниси известио, да бих од самог почетка заједно с тобом понела све муке: Јер и ја хоћу да умрем за Господа мог, као и ти. Нека сви мучитељи знају да сам хришћанка, и да сам готова умрети за Христа!
Судији пак она викну: Чуј, судијо, и знај ко сам ја. Ја. сам слушкиња Христова. Христос је живот мој и радост душе моје; Њега љубим, и Њему хоћу да будем жртва. Стога спреми огањ, доведи звери, намести точкове за мучење, наоштри мачеве, измисли разноврсне муке, и како год хоћеш мучи ме за Христа мог: готова сам трпети све као и мој мили брат Евлампије!
Слушајући ове речи, мучитељ се зачуди таквој смелости и нареди да Евлампију бију по лицу. И дуго би она бијена по лицу, док се потпуно не измени лепота лица њена, и крв јој тецијаше из носа и уста. А свети Евлампије речима сокољаше своју сестру, говорећи: He бој, се сестро, оних који убијају тело а душу не могу убити!
Тада, по наређењу мучитеља, би спремљен котао страховито вреле кипеће смоле, да у њега буду бачени обоје, Евлампије и Евлампија. Евлампије похита и сам уђе у котао. А Евлампија, као млада девица, поче се колебати, као бојећи се. Брат, видећи да се она колеба, стаде је звати к себи у кипећи котао, као у неко прохладно место, и говораше: He бој се, сестро! буди смела и ходи овамо! Ево видиш: ја сам неповређен и не осећам никакав бол; и ти, чим се дотакнеш кипећег котла, одмах ћеш осетити помоћ Божју и постаћеш неповредива.
Света Евлампија, чувши ове братовљеве речи, брзо уђе у котао, и тог часа погибе сила огњена, котао се охлади, а светџ: мученици, оставши неповређени, слављаху и величаху Бога. A људи, видевши такво чудо, дивљаху се, и верова њих двеста, и објавише да су хришћани, због чега и бише посечени мачем од незнабожних идолопоклоника. Безакони пак судија нареди да Евлампију ископају очи, а сестру његову обесе за косу и бију. Она, трпећи то, говораше: Благодарим Ти, Боже и Саздатељу мој, што мене, слушкињу Твоју, удостоји да страдам за свето Име Твоје.
Затим мучитељ нареди да се жестоко ужари пећ, да у њу баци мученике. И када пећ би ужарена, војници за руку приведоше слепог мученика светог Евлампија и вргоше у пећ. А света Евлампија, не чекајући да је ко води и баца у пећ, сама с радошћу пође и хитно уће у ужарену пећ као у неки чаробни замак. Но и ту свети мученици осташе неповређени, јер се жар претвори у хлад. Ходећи посред пламена, свети мученици певаху песму Трију Младића и благосиљаху Бога. Мучитељ, пак, не знајући шта више с њима да ради, осуди их на посечење мачем.
Војници им онда свезаше руке наопако и поведоше. И када дођоше на губилиште, свети Евлампије сам подметну под мач чесну главу своју, и би посечен; а света Евлампија пре посечења предаде душу своју у руке Божје; и војници, видећи да је већ умрла, не отсекоше јој главу.
И тако свети Евлампије са сестром својом, светом Евлампијом, довршивши подвиг мучеништва, отидоше заједно к подвигооснивачу Христу, да приме од Њега венац правде. Њиховим молитвама нека и нас удостоји царства свога Господ Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.
Тропар, глас 4. Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
Кондак, глас 3. Добре мученике и браћу по телу, мудрог Евлампија и Евлампију поштујемо, јер су они безакона лукавства демонска посрамили силом Распетога: Зато се показаше као слава мученика, уједно и похвала.
