Господ подарио богаташима дете после помоћи сиромашној породици

Како владика Николај каже, нема случајности, јер ко „верује у случајности у Бога не верује“.

Човек и његова жена нису могли имати децу. Живе у Швајцарској и како је био вредан и одан радник код неког Швајцарца, који није имао никога на свету, Швајцарац му препише све своје имање и он малтене преко ноћи постане богат човек. Међутим у животу му се узнедало.

Жена је имала неколико спонтаних побачаја и ниједну трудноћу није успела пренети преко пар месеци. Жена психички то није могла поднети и имала је потпуни лом живаца и на крају оде у једну психијатриску установу. Он сломљен, дође кући, у Босну на одмор и у новинама прочита за једну породицу из околине Бањалуке који имају много деце и никакаве услове за живот.

Помисли: Какав је ово живот, ја имам све и немам ништа, а они имају децу и само бриге и проблеме. И спакује се , накупује пун ауто свачега и одвезе тој породици. Када је дошао код њих, каже им, да од тог дана, он ће водити бригу о њима. Да што год им треба само од њега траже. И врати се у Швајцарску, где га дочека здрава жена.

Она убрзо затрудни опет, мада је било питање да ли ће се то више икада десити и он јој исприча шта је урадио. Она га замоли да оставе све своје обавезе и опет оду тој породици . И они опет оду и свашта однесу.

И жена роди здраву девојчицу, а недуго потом роди и здравог дечака. И дан данас они се брину о тој породици и само у томе виде да су некако од Бога измолили своју сопствену породицу. На неки начин, они су захвални тој породици, на својој.

Многи данас верују у Бога, а заборављају на милост, заборављају на болесне и на изнемогле. Има оних који за Бога не знају, али им срце са Богом пребива.

Слава Богу на овима људима са милостивим срцем!

Аутор: непознат

Јуродиви старац и једно село

У једно село је дошао јуродиви старац. Почео је ићи по кућама и просити милостињу. Покуцао је на једна врата, а срдачна домаћица му је изнела и топлу одећу, и ствари, и храну. Пружила му је све што је затражио.

Покуцао је на друга врата, а тамошња домаћица му је дала само поцепани комад одеће и залупила му врата пред носом.

Тек што је овај јуродиви старац отишао, а у селу се догодио страшан пожар. Све куће су изгореле и људи су остали без ичега. Онда се старац вратио и свакоме вратио назад оно што му је овај дао.

Првој домаћици је вратио све њено добро, а оној која је била лукава је дао само издерану марамицу коју му је ова дала.

Неће ли једном Бог и нама тако судити?

Прича коју треба обавезно прочитати, која ће нам помоћи да схватимо своје заблуде

Била једном једна девојка која је себе мрзела зато што је била слепа. Мрзила је свакога осим свог вољеног момка, који је увек био уз њу. Рекла му је: „Кад бих само могла да видим свет, удала бих се за тебе!“

Једнога дана неко донира очи за њу. Када се операција завршила и када су јој одстранили завоје, могла је све да види укључујући и свог момка.
Он је упита: „Сад кад видиш цео свет, хоћеш ли да се удаш за мене?“

Она га је погледала и уочила да је он слеп! Призор његових затворених очних капака ју је шокирао. Није то очекивала. Сама помисао да би морала да их гледа читавог живот ју је натерала да одбије да се уда за њега.

Он оде у сузама и неколико дана касније јој напише писмо: „Добро чувај своје очи, душо моја, јер пре него што су постале твоје – те очи су биле моје!“

Ето како људски мозак најчешће ради: ретко се ко након неког времена сети какав је живот водио пре, ко је био увек ту уз нас у најтежим ситуацијама…
И данас:

– Пре него што кажеш неку ружну реч, сети се оних који не могу да говоре.

– Пре него што почнеш да се жалиш на укус хране, сети се оних који немају шта да једу.

– Пре него што почнеш да се жалиш на свог мужа/жену, сети се оних који моле Бога да им подари вољену особу.

– Пре него што се пожалиш на живот, сети се оних који су рано остали без својих живота, који су умрли прерано.

– Пре него што се пожалиш на своју децу, сети се оних који желе децу, али их не могу имати.

– Пре него што почнеш да се свађаш с оним који није почистио кућу, сети се оних који живе на улици.

– Пре него што почнеш да осуђујеш некога, сети се да нико није безгрешан.

– И на крају, када лоше мисли почну да те бацају у депресију, ти набаци осмех на своје лице и кажи још сам жив, још сам ту, и захвали Богу на свему.

Непознат аутор

Свети Јован Златоусти: О посту и милостињи

Диван је пост, као што је дивно и читање Светог Писма; али дивно је само онда, када је праћено делом, пошто ако читаш а не делаш, читање ти бива на осуду, оно тада бива повод за казну.

Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2,13). И опет Христос вели: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15,22).

Блажен је онај који говори онима што слушају, нарочито онда када они враћају с великом каматом; а камата – то је послушање и испуњавање заповести Божијих, како говори Господ: и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25,27).

Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми “много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти”, него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш?

Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело? Ово не говорим кривећи вас, него – ради лакомислених. Ако бих видео да летите високо, ипак бих пожелео да полетите још више: таква је тиранија љубави. И као што среброљупци, што више злата стекну, више га и траже, тако и ми још силније желимо ваш успех. Дакле брате, ако хоћеш да те Бог прихвати, онда пости као што су то чинили Нинивљани. Они нису примили закон; за њих апостол Павле вели: Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон (Рим. 2,14).

Стога се не размећи празним постом, јер он сам по себи не узводи на небо, ако нема и сестру своју – милостињу, јер је она сједињена с њим, и међу њима је не само братски и присан однос, већ милостиња служи чак као ослонац посту. Како то знамо? Анђео је говорио Корнилију: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап. 10,4)…

Милостиња је крило молитве. Ако молитви не даш крила она неће узлетети, док душа када има крила брзо се узноси на небо. Докле је среброљубље и тежња за стицањем? Све то браћо нестаје заједно са овим животом. Без сумње казаћеш: “реци то самоме себи”. И кажем самоме себи, а кажем и вама, јер овај се савет тиче свих. Слушајући ово и исправљајући се, примам доброчинство од вас; и када би онај који говори био роб, ја примам савет, и када би био слободан, такође с нажњом слушам. Не личност онога који говори, него корисност савета чини да примам оно што се говори.

И када се Мојсије, тако велики муж који је са Богом беседио, није гнушао савета свога таста, иако је овај био варварин, него их је чак примао и Бог их је потврдио (Изл. 18,24), шта је тек онда нама чинити? Не кажем ти: постани сиромах, већ – потроши вишак свој на сиромахе, како би ти изобиље твоје постало темељ спасења. Зар не видите на улици многе сиромахе? Зашто они остају болесни и наги? Један је врло млад, други опет врло стар, ослањају се један на другог и страдање је њихово велико. Подај дакле сиромаху, како би Господа имао за дужника, јер је Он захвалан дужник, Који враћа улог и велику камату приде. Велика камата је преступ када су у питању спољње ствари, но када се односи на Бога, она је за похвалу. Зар не дајеш сиромаху? Обрати пажњу на Онога Ко те моли преко тог сиромаха и постиди се достојанства својственог Ономе Ко прима: оно што сиромах добија – Бог узима на зајам. Размисли о томе како се Господ твој унизио како би те сачувао да не будеш немилосрдан и нечовечан. Јер огладнех и не дадосте ми да једем; ожеднех и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; боолестан и у тамници бејах, и не посетисте ме (Мт. 25,42-43). Дакле гладноме Христу не дајеш?

Ти и сиромах заједно с трпезе добијате Тело Његово и једнако се причешћујете из чаше Његове. Он с тобом учествује у великим и страшним стварима, а ти му нећеш уделити мале? Зар је то што му дајеш твоје? Па ако си и од родитеља наследио, или чак од предака, то припада Богу. Зашто би то закопавао у земљу? Подај сиромаху и Господ ће ти то веома поуздано сачувати. Зар не видиш шта чини земљорадник? Често када услед сиромаштва нема за семе он даје у залог своју одећу и тако добија оно што му је потребно да посеје у земљу. И мада се често догоди да време не буде погодно, и мада одлази не пожњевши ништа, он се ипак узда у земљу, зато што се нада. Зар дакле оно што чини земља не може да учини Господ?

Угледај се на ону удовицу из Сгарог Завета која је имала само прегршт брашна у здели и мало уља у крчагу и која је тиме угостила пророка (1. Цар. 17,12), или пак на ону из Еванђеља, која је приложивши само две лепте, приложила више од свих других, јер је дала све своје богатство (Лк. 21,2-3). А шта ти велиш? Сиромах сам и немам новца. Немаш две лепте? Ако и немаш, Бог онда од тебе тражи добру вољу, јер је говорио да ако неко да макар и чашу студене воде, неће му плата пропасти (Мт. 10,42). Пази шта каже: студене воде, не топле, да се ти због немара не би лишио своје награде. Колико год ти злата цар наредио да платиш, ти ћеш, без обзира на све, морати да даш управо онолико колико он тражи; па и да немаш, он о томе не би водио рачуна, него о својој сопственој користи. Бог не поступа тако, већ тражи према могућностима сваког. Зашто су они сиромашни? Не зато што Бог није могао да пошаље златну кишу, већ зато да би (њихово) сиромаштво олакшало терет твојих прегрешења. Погледај како је велика ствар милостиња: Бог милосрдног човека пореди са самим Собом. Будите, дакле, милостиви као и отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Ако дође смрт – благо остаје овде. Зашто га не раздаш како би у тај дан сиромаси били твоји заступници тамо где нема ни говорника ни онога ко би те бранио. Ево сиромаси показују своју одећу и појасе које си им дао, и односе те из огња. Сунце које обасја лед не може га подстаћи да се топи онако како милостиња сучељена са мноштвом грехова може ове да уништава. А да би схватио сву узвишеност милостиње, размисли: шта је повезано са већим напорима него девственост? Ништа.

Добродетељи је много: једна је велика, друга – већа, трећа – мања, али ниједна није тежа од девствености. Девственост се бори са природом; у томе рату нема примирја; то је сукоб који се никад не примирује, осим по милости Христовој. Девственица стоји привлачећи огањ против себе, али не гори; девственица стоји на ужареном угљевљу и не опече се; она се у пећи не запали, орошена, као три младића. Надмећући се са невидљивим силама, она подражава Михајла и не уступа пред Гаврилом. У рају, змија је погубила девственост. Зато се она после није појављивала. А када је дошао Исус Христос – Син Божији, рођен од Дјеве, она се поново појавила.

Желиш ли да схватиш узвишеност девствености? Мојсије је разделио море, променио ваздух, спустио ману, па ипак су викали на њега због жене његове – етиопљанке, јер је ступио у брак са њом. И Авраам, и Исаак, и Јаков, и Јосиф, иако целомудрени, ипак су после ступили у брак. Желиш ли да сазнаш колико је велика девственост? Христос, дошавши, није девственост установио као правило, и када је хвалио остале добродетељи, њу није хвалио, како би увенчан био онај, ко ову добродетељ упражњава добровољно.

Они који се подвизавају у уздржању и сиромаштву старају се превасходно о њој. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога (Мт. 19,12), који нису одсекли удове, него су удаљили од себе необуздану похоту. Који може да прими нека прими. И апостол, побројавши све добродетељи, а знајући дубину ове, вели: за девојке немам заповести Господње (1. Кор. 7,25). Јеси ли видео како је велика девственост?

Па ипак, без милостиње она не спасава; милостиња без девствености донела је спасење. Пет лудих девојака, које нису припремиле уље, но су имале само девственост, нису ушле у брачне одаје; оне говоре мудрим девојкама: дајте нам од уља вашега (Мт. 25,8). Праведно су назване лудим, јер успевши у тежем (тј девствености), оне нису савршиле оно што није захтевало труд – обориле су великог противника, а биле поражене од стране слабијег. И када је дошао женик, мудре девојке су ушле у брачну одају. Дошле су и оне друге, но он им је одговорио: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт. 25,12). Зашто?

Јер сте ме видели гладног, и не дадосте ми да једем (Мт. 25,42). И нека се не деси да и ми чујемо те речи! Онима који су напредовали у милостињи говори: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Зашто? Зато што су сачували девственост? Не. Него зато што огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах и примисте ме; наг бејах и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми (Мт. 25,35-36).

А да би схватио колико је велика милостиња, опет желим да те подсетим на ову причу. Било је десет девојака: пет мудрих и пет лудих; и зачу се глас у поноћ: Устајте,женик долази! Поноћ-то је васкрсење, када ће анђели све да нас пробуде. Уставши, девојке украсише светиљке своје (Мт. 25,7). А светиљка то је – девственост, која је нешто чисто, пламено, светло. Луде девојке рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше светиљке гасе. А мудре одговорише: Бојимо се да не би недостајало и нама и вама, зато идите продавцима и купите себи (Мт. 25,8-9).

Ко су продавци? Продавци су сиромаси; ти више добијаш него што дајеш, јер њему дајеш земаљско а добијаш небеско. Кад су дакле оне пошле да купе, стигао је женик. Оне које су биле спремне уђоше у брачне одаје и врата се за њима затворише. Оне пак које су задоцниле, наиђоше на одговор: Заиста вам кажем не познајем вас (Мт. 25,12).

Видиш, оне нису имале милостињу, па им је зато узалудан био труд око девствености и остале су изван брачне одаје. Схвативши дакле корист од милостиње, творимо је, браћо, како бисмо и ми доспели у брачну одају, и како бисмо се наслађивали вечним добрима, по благодати Господа нашег Исуса Христа, са Којим нека је слава Оцу, са Светим и Благим и Животворним Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин

Празан путир

Десет је година после убиства Свете Царске Породице, "отац" Гаврило Проскуровски вршио је помен Цара Николаја-Мученика на светој Литургији, упркос указу којим су "црквене власти"(јеретичка,сергијанска РПЦ МП - напомена уредништва блога "наша вера православна") изразиле пуну лојалност совјетском режиму. Али једнога дана, видевши на "Литургији" групу совјетских агената са револверима, он се уплаши и помену безбожне совјетске владаре и власт. Чудо које је Господ тада учинио преноси се и данас, а кажу да је "свештенику", по изласку из цркве, истог часа побелела дуга коса.

---

Недавно је објављен запис из времена комунистичке власти у Русији о "свештенику" Гаврилу Проскуровском, који је 10 година после убиства Свете Царске Породице још увек славио Цара Николаја на Великом входу: „Наш најпобожнији, велики владар, цар Николај Александрович и његова жена, блажена царица Александра Фјодоровна...“ и тако до самог краја - како и доликује, на старински начин. А народу се то јако допадало (зато што није схватао и видео обману и лицемерје својих "клирика"! - примедба уредништва блога "наша вера православна"). Овај свети помен Цара-Мученика био је "невидљиви зрак светлости" који је пробијао сатанску таму која је захватила земљу (истинско поштовање Светих царских новомученика Романових је имала Руска Катакомбна Црква, која их је права и канонизовала за Светитеље, чији су се пастири и верни народ Светих царских новомученика Романових увек сећали у својим молитвама и који су истицали колико је за једну истински православну државу неопходна монархија,као облик владавине.То исто поштовање се не може приписати јеретичој,сергијанској РПЦ МП,где ако је,као и у овом примеру постојао неки изолован пример,он је по нама био чисто лицемерје и на суд и осуду,а не на здравље и спасење,будући да како се могу истински молитвено поштовати Свети царски новомученици Романови тамо где је призната безбожна комунистичка власт, од чије руке су они мученички пострадали!?! Никако! - напомена уредништва блога "наша вера православна").

И тако се наставило и након што је примио указ "митрополита" Сергија (Старгородског), који је 1927. године издао чувенy „Декларацију“ изражавајући пуну лојалност совјетском режиму. У њој је признао совјетску власт за истинску и закониту руску власт, која се стара о народном добру, „чије су радости – наше радости, и њене туге – наше туге“. "Отац" Гаврило је, међутим, добро размислио о томе и постидио се. Затим, помоливши се, решио да настави помен цара на православни начин(мада, то никако не може и не би требало да га оправда за останак у молитвеном општењу са јеретичком,
сергијанском РПЦ МП - напомена уредништва блога "наша вера православна").

Убрзо после тога, служећи недељну "Литургију" (ако се јеретичка и расколничка служба уопште може назати Светом Литургијом! - примедба уредништва блога "наша вера православна"), изашао је са "Светим Даровима" (по учењу Светих Отаца,јеретици и расколници немају Свете Тајне! - примедба уредништва блога "наша вера православна") и почео, као и обично: „Најблагочестивији, Велики Владар наш...“ Али онда је погледао и тачно наспрам њега била је група совјетских агената који су држали своје револвере! "Отац" Гаврило је грцао и наставио: „Сов-нар-кома(1) и сви најблаженији, најправеднији Цик(2), победничка црвена армија и њени народни комесари и сви чланови Револуционарног војног савета Савеза Совјетских Социјалистичких Република, да памти Господ Бог у Царству Своме“. Тако је помен славио према (јеретичком) указу "митрополита" Сергија, који је захтевао да се на овај начин помену сатански владари (које је, Руска Катакомбна Црква више пута анатемисала, уосталом као и јеретичку,сергијанску РПЦ МП! - примедба уредништва блога "наша вера православна").

Тада је дошло време да се он, као "свештеник", причести. Изрекавши задате молитве - видео је да је путир празан! По Божијој заповести "нестало је Тело и Крв Христова" (хлеб јеретички није тело Христово.Каква је разлика између светлости и таме,таква је разлика између Православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује;једно сједињује са Христом,друго - са ђаволом;једно оживљује душу, а друго - убија. Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб. - примедба уредништва блога "наша вера православна") "због богохулне молитве" (није проблем искључиво у таквој,богохулној молитви,проблем је у томе што је дотични "свештеник" свесно имао молитвено општење са јеретицима сергијанцима и што од самог почетка његове "службе" у тој јеретичкој псеудоцркви, по учењу Светих Отаца, није могло бити ни говора о постојању Светих Тајни. Свако другачије размишљање и признавање постојања Светих Тајни у таквој јеретичкој псеудоцркви је најоштрија самобмана, не само себе, него и верног народа, који такве "пастире" следи на пут у погибао,а уједно и најоштрије супростављање учењу Светих Отаца! - напомена уредништва блога "наша вера православна")!

Како је завршио "Литургију", ни сам се не сећа. Кажу да му је по изласку из цркве истог часа побелела дуга коса. Затим је сазвао народ, клекнуо пред њихове ноге, говорећи: „Опростите мој грех, добри људи. Сетио сам се сатане по светим даровима. Ја више нисам ваш пастир“ (као што рекосмо, непомјаника се сећао од самог почетка своје "свештеничке службе",а што се тиче народа, никада од када је био у молитвеном општењу са јеретицима сергијанцима и није био њихов истински пастир, него вук у овчијој кожи! - напомена уредништва блога "наша вера православна").

Исте ноћи се спаковао и заувек напустио село. Кажу да се заветовао на ћутање. „Језик мој сагрешио је, од сада нека престане“(на жалост,не само језик, него и он сам, кроз останак у молитвеном општењу са јеретицима сергијанцима. Искрено се надамо да је то молитвено општење на крају прекинуо на спасење душе - примедба уредништва блога "наша вера православна").

(1) Веће народних комесара
(2) Сверуски централни извршни комитет

Извор: Holy Fathers of Orthodoxy

Преподобни Нил Сорски: О среброљубљу

Страст среброљубља долази споља, ван наше природе и настаје као последица маловерја и неразумевања рекли су Оци. Зато и подвиг против ње није тежак за оне који са страхом Божијим пазе на себе и теже истинском спасењу. Али, ако се та страст укорени у нама, онда то бива горе од свих других страсти; и ако јој се покоримо — води у такву пагубу да ју је Апостол назвао не само кореном свакога зла — гнева, очајања и др., већ и идолослужењем (1. Тим. 6, 10), (Кол. 3, 5). Многи ради среброљубља отпадоше не само од благочестивог живота, већ, и згрешивши у вери, душом и телом изгибоше, како се говори у Светом Писму. И Оци су рекли да „Који сабира злато и сребро и на њих полаже наду — открива тиме своје неверје у ту истину да се Бог брине о њему“.

Свето Писмо, такође, каже, уколико је неко поробљен — или гордошћу или среброљубљем — било којом од ових страсти, већ тада демон не мора да га напада каквом другом страшћу јер је и ова једна довољна за његову погибељ. Стога свакако треба да настојимо да се заштитимо од те смртоносне и душегубне страсти, молећи Господа Бога да одагна од нас дух среброљубља.

Не треба се решити само злата, сребра и имања осим неопходно потребних и све то да не буде скупоцено, украшено, лепог изгледа, већ лишено било чета што би нам задавало бриге и неспокој. Истинска победа над среброљубљем и стварима уопште састоји се у томе да није довољно само да немамо, већ и да не желимо никакво сабирање. То нас приводи душевној чистоти.

Свети Нифонт Чудотворац: Молитва за читав свет

Владико, Господе Исусе Христе, Боже наш, приклони ухо Своје и почуј у свему онога ко љуби Име Твоје Свето заувек. Почуј ме и прозборићу силом Твоје власти и силе. Дођи, Исусе, Светлости од светлости, када буде одлазила душа моја. Сиђи, Свети, да је примиш. Помилуј ме, Благи, и приђи ми у светлости, у весељу, у благодоличности, у радости. Јер Ти си Онај Који си ми обећао да ћеш сам доћи и примити мој дух у миру. Нека, дакле, не омету безакоња моја истинито Твоје обећање. Не одврати лик Свој од мене, него се сети да си ме Ти из злосмрадија змијиног узео и, прогутанога у њеној свепрождирућој утроби, позвао и оживотворио и, оживевши ме, просветлио и, просветливши ме, освештао и, освештавши ме, осијао и, осијавши, обожио.

Сети се, Господе, да у све дане живота свога нисам престао да иштем милост Твоју да се не одвратиш од мене, него да дођеш на кончину слуге Свога. Сети се, Господе, да ни оца нисам волео више од тебе, нити матер. Сети се, Господе, да ради имена Твога свега се одрекох и Тебе јединога зажудех. А то није моје постигнуће, него Твоје. Сети се, Господе, да се силно смирих. Не посрами ме. Јер Ти си ми много пута рекао: ни у шта не бројим бдење и неједење твоје, него чезнем за тобом и љубим те због крајњега твог смирења. А ја Ти одговарах: Владико, зар сам ја ишта од тога постигао? То је све благодат Твоја учинила. Сети се, Господе, да мимо Тебе другога кога не узљубих, од Тебе примивши и тај дар. Јер многа добра си ми учинио, од којих се ужаснуше небо и земља и сви који обитавају на њима.

Сети се, Господе, и оних који помињу слугу Твога. Удахни Свети Свој Дух у срца њихова. Дај им исправљење, врлину и бестрашће. Скрши лукаву змију под ноге њихове. У руке Твоје предајем ово стадо, које ми воља Твоја повери. Сачувај га у имену Своме. Пастируј њиме, Вишњи, десницом Својом. Сачувај га силом Својом, нетакнутим га чувајући до краја века. Боже, Боже мој, опет и опет молим Ти се. Сети се, Господе, оних који плове, који путују, који болују, који се труде, заробљеника и постарај се за њихово спасење. Сети се, Господе, удовица, сирочади, странаца, новообраћених, досељеника, гладних и жедних Твоје милости богате и пребожанствене. Сети се, Господе, оних у тамницама, у оковима, у невољама, у тузи, у жалостима, у слабостима. Велика Твоја милост нека их окружи, Човекољупче…

Сети се, Господе, оних који душевно болују и које рањава зла стрелица греха. Сети се, Господе, жалосних, искушаваних и свих који се муче у боловима тешким. Излиј кап насладе Светога и Животворнога Свога Духа у срца њихова, да, окушавши је, прославе Твоју благост и да не гину у хули. Јер знам да то благоухање Твоје дарује, а посебно онима који својевољно трпе у напорима, у боловима, невољама, нужди, жалости.

Сети се, Господе, архијереја, јереја, ћакона, чатаца и свега клира свештеничког. Њиховим молитвама, Милостиви, покажи састрадавање мноштву мојих безбројних грехова. Сети се, Господе, оних у пустпњама и планинама и пештерама и јамама земним и свега светог образа часних монаха, чијим мољењима дођи на погребење слуге Свога. Сети се, Господе, добрих царева и кнежева до конца века.

Дај починак, Господе, и онима који се Теби преселише у вери и нади од века, а олакшај бреме јадних непосвећених. Прими, Владико, молитву слуге Свога на небески и умни Свој жртвеник горње митрополије јерусалимске, Ти Који си сав у Оцу, Који си Логос Божији Који све држи, кроз Којега је све од небића бићем постало, Који носиш целога Оца у Себи и Дух истине Који од Оца исходи и у Теби почива, Који си се родио пре векова бестрасно, без истечења, силно, свебожанствено, Који си створио векове у магновењу ока, Који си створио светих сила чинове, Који си створио светлост и таму, сунце, месец и звезде, оно што је на небу и земљи и под земљом, Који у шаци држиш васцелу творевину, Који си духове саздао из небића и опет из њега вештаствени основ произвео, јер све што си пожелео створио си на небу и на земљи, у морима и у свим безданима лакоћом Своје силе.

Прими стога мољење моје, Владико, да у миру усним и починем, јер си ме Ти, Господе, јединога у нади настанио.

+++

Молитве Светог Нифонта
Свети Нифонт - Будући Суд