Свети Козма Етолски: Дај хлеб брату своме!

 

„Истражујте Писма“. Истражујте Писма, јер у њима почива живот вјечни. Господ наш Исус Христос, браћо моја, најслађи Владика и Творац анђела и све умне и чулне твари, потакнут милосрђем и многом добротом и љубављу коју има према нашем роду, даровао нам је и дарује сваки дан и сваку зору да је славимо.

Читали смо свето јелеосвећење, и помазали се ради наше помоћи, а некада нам се Господ смиловао заступништвом Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије и свих светих и опростио нам гријехе наше и удостојио нас Царства небеског, да се радујемо и да прослављамо Свету Тројицу. У древна времена, хришћани моји, људи су били чисти и говорили са Богом. Прво је Дух Свети просветио пророке, те нам написаху Свето писмо. Потом је просветио свете апостоле, а затим свете оце, који нам објаснише књиге наше Цркве, да бисмо знали шта нам је чинити.

У оно вријеме био је човјек по имену Мојсеј. Он је када је још био мало дијете примио два благодатна дара у своје срце – љубав према Богу и љубав према својој браћи. Тако и ми, благочестиви хришћани, имајмо ове двије љубави, јер је ово заповијест Господња: „Ово је заповијест моја, да љубите једни друге, као што ја љубих вас“. Чујете ли, браћо моја, шта казује Христос? Као што ја бих вријеђан, ударан, гладан, жедан и распех се и излих крв Моју ради ваше љубави, да бих вас ослободио из руку ђаволских, тако треба и ви да љубите Бога и браћу вашу, да ако буде потребно, излијете и крв вашу за љубав према Богу и вашој браћи. Савршена љубав је да продаш све ствари што имаш и даш милостињу и да раздан будеш у робове, и све што стекнеш даш из милосрђа. 

На Истоку је био један владар, којем су из једне његове области узели стотину робова, те продаде све ствари и откупи их, но дијете једне удовице је остало заробљено. Шта је учинио владар? Обријао се и оде и умоли господара од дјетета да га ослободи, а њега да задржи за роба, као што и би. И би крајње окрутно поступано према њему, док га ради његовог стрпљења Бог није удостојио да чини чуда. Потом га ослободи онај господар и поново постаде првосвештеник. Такву љубав Бог жели да имамо и ми! Има ли некога с таквом љубави? Не! Не продаји себе, продај само своје ствари и дај милостињу. Не можеш то учинити? Дај пола, трећину, четвртину… Не можеш ни то? Дај хљеб брату своме и не жури да га оклеветаш. Како ћемо се спасти, браћо моја? Једно нам се чини тешко, а друго горко. Бог је милостив, да! Али је и праведан и има палицу челичну. Дакле, ако желимо да се спасимо, треба да имамо љубав према Богу и према нашој браћи. 

Постио је Мојсеј четрдесет дана и ноћи и постао као анђел. Тако и ми постимо у сриједу, јер је у њу наш Христос продат, и у петак, јер у њега разапет. И као што је Мојсеј научио слова, тако треба и ми да научимо, да бисмо познали Закон Божји. А ако нису научили родитељи, треба да науче наша чеда. Не видите ли да је подивљао наш род од неукости и да смо постали као звијери? Због тога, саветујем вам да направите школу, да бисте разумјели свештено Јеванђеље и остале књиге.

Видјевши предобри Бог ово добро мишљење, удостојио га је (Мојсија) и постао је цар Јевреја, владавши четрдесет година, удостојивши га и пророчког достојанства. А шта жели рећи пророк? Да спозна прошло и будуће. Тако и ми, браћо моја, када чинимо добра дјела, удостојава нас те и нама који смо га тражили са вјером то нам даје. А ако чинимо зло и немамо љубави него имамо мржњу, тада немамо удјела са Богом, већ са ђаволом у паклу и пећи ћемо се у њему вјечно.

У древно вријеме, браћо моја, зли ђаво је својом злобом потакао људе да се горде, да убијају, да чине прељубе, да блудниче, да чине ствари које не чине нити бесловесне животиње, и још горе, да се умјесто Богу клањају сунцу, мјесецу и мору.  Желећи да начини потоп и погуби свијет, Бог је заповиједио Ноју да начини једну барку на земљи, да би га људи упитали зашто је чини и да би им казао да ће Бог погубити свијет; они ће га исмијавати, а он нека не хаје. Почео је Ноје барку, а људи га питаше: „Зашто правиш барку?“ – „Јер ће Бог погубити свијет“, рече им. Они му говорише да је луд. Шта је Богу па да погуби свијет? Ноје је наставио свој посао и за стотину година завршио барку. У оно вријеме нађе се осам људи да су добри. Ноје, његова жена, троје деце и три снахе. Желећи Бог да их сачува свих осам, заповиједи Ноју да катраном обложи барку, да не би улазила вода унутра и да уведе унутра све животиње, мушке и женске, чисте и нечисте. А пошто је и он ушао унутра са својом женом, својом дјецом и својим снахама, затвори добро барку. Људи напољу јеђаху, пијаху расправљаху се и чињаху разноразна ђавоља дјела. Тада Бог отвори своде небеске и паде киша као ријека на земљу. Викаху људи: „Ноје, отвори нам барку“, а он им рече: „Гдје сте били стотину година док вам говорах да ће Бог уништити свијет? Сада, шта да вам радим? У аду нема покајања“. И тада се преплави земља и вода покри све горе, и угушише се сви људи осим Ноја и његове породице. И опет се њима испуни цијело мјесто, као што рече Христос у светом Јеванђељу: „Као у дане Нојеве, тако ће бити и када поново дође Син Човјечији“, односно: „Као што у вријеме Нојево људи не вјероваху, већ га исмијаваху, док изненада не дође гњев Божји, потоп и угуши читав свијет, тако и сада, хришћани моји, пред други долазак Господњи, ми људи нећемо вјеровати као ни онда. Ријечи које вам казујем нису моје, него Духа Светог, а онај који жели нека вјерује. Ја сам своју дужност учинио. 

Подлегао сам једној заблуди, браћо моја. Кад сам био млад говорио сам: „Не хајем што чиним гријехе, када остарим чинићу добро и спасити се“. Сада кад сам остарио, гријех се укоријенио и не могу учинити ништа добро. Дакле, пазите и ви да вам се не деси нешто слично, али сада, док имате времена, чините добра дјела да бисте се спасили.

(…) Желећи Господ да нас сачува од осуде, да рова нам једну ријеч, коју ако сачувамо, обећа да ћемо се спасити. Која је то ријеч? „Што ти мрзиш, другоме не чини“, дакле: „Оно што не желиш да ти други чини, не чини ни ти другоме. Као што не желиш да те краду, да те клеветају, да те други вријеђају, тако и ти не кради, не вријеђај, не убијај друге“. (…)

Из Поуке треће у књизи „Свети Козма Етолски, светитељ, трибун и просветитељ“, Романов, Бањалука 2015.      

Свети Игњатије Брјанчанинов: Милосрђе

Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.

Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.

Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни.

+++

Свети Јован Златоусти: О посту и милостињи
Свети Симеон Нови Богослов: О давању милостиње
Свети Нектарије Егински: Лик милостивога

Свети Јован Златоусти: О посту и милостињи

Диван је пост, као што је дивно и читање Светог Писма; али дивно је само онда, када је праћено делом, пошто ако читаш а не делаш, читање ти бива на осуду, оно тада бива повод за казну.

Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2,13). И опет Христос вели: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15,22).

Блажен је онај који говори онима што слушају, нарочито онда када они враћају с великом каматом; а камата – то је послушање и испуњавање заповести Божијих, како говори Господ: и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25,27).

Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми “много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти”, него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш?

Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело? Ово не говорим кривећи вас, него – ради лакомислених. Ако бих видео да летите високо, ипак бих пожелео да полетите још више: таква је тиранија љубави. И као што среброљупци, што више злата стекну, више га и траже, тако и ми још силније желимо ваш успех. Дакле брате, ако хоћеш да те Бог прихвати, онда пости као што су то чинили Нинивљани. Они нису примили закон; за њих апостол Павле вели: Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон (Рим. 2,14).

Стога се не размећи празним постом, јер он сам по себи не узводи на небо, ако нема и сестру своју – милостињу, јер је она сједињена с њим, и међу њима је не само братски и присан однос, већ милостиња служи чак као ослонац посту. Како то знамо? Анђео је говорио Корнилију: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап. 10,4)…

Милостиња је крило молитве. Ако молитви не даш крила она неће узлетети, док душа када има крила брзо се узноси на небо. Докле је среброљубље и тежња за стицањем? Све то браћо нестаје заједно са овим животом. Без сумње казаћеш: “реци то самоме себи”. И кажем самоме себи, а кажем и вама, јер овај се савет тиче свих. Слушајући ово и исправљајући се, примам доброчинство од вас; и када би онај који говори био роб, ја примам савет, и када би био слободан, такође с нажњом слушам. Не личност онога који говори, него корисност савета чини да примам оно што се говори.

И када се Мојсије, тако велики муж који је са Богом беседио, није гнушао савета свога таста, иако је овај био варварин, него их је чак примао и Бог их је потврдио (Изл. 18,24), шта је тек онда нама чинити? Не кажем ти: постани сиромах, већ – потроши вишак свој на сиромахе, како би ти изобиље твоје постало темељ спасења. Зар не видите на улици многе сиромахе? Зашто они остају болесни и наги? Један је врло млад, други опет врло стар, ослањају се један на другог и страдање је њихово велико. Подај дакле сиромаху, како би Господа имао за дужника, јер је Он захвалан дужник, Који враћа улог и велику камату приде. Велика камата је преступ када су у питању спољње ствари, но када се односи на Бога, она је за похвалу. Зар не дајеш сиромаху? Обрати пажњу на Онога Ко те моли преко тог сиромаха и постиди се достојанства својственог Ономе Ко прима: оно што сиромах добија – Бог узима на зајам. Размисли о томе како се Господ твој унизио како би те сачувао да не будеш немилосрдан и нечовечан. Јер огладнех и не дадосте ми да једем; ожеднех и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; боолестан и у тамници бејах, и не посетисте ме (Мт. 25,42-43). Дакле гладноме Христу не дајеш?

Ти и сиромах заједно с трпезе добијате Тело Његово и једнако се причешћујете из чаше Његове. Он с тобом учествује у великим и страшним стварима, а ти му нећеш уделити мале? Зар је то што му дајеш твоје? Па ако си и од родитеља наследио, или чак од предака, то припада Богу. Зашто би то закопавао у земљу? Подај сиромаху и Господ ће ти то веома поуздано сачувати. Зар не видиш шта чини земљорадник? Често када услед сиромаштва нема за семе он даје у залог своју одећу и тако добија оно што му је потребно да посеје у земљу. И мада се често догоди да време не буде погодно, и мада одлази не пожњевши ништа, он се ипак узда у земљу, зато што се нада. Зар дакле оно што чини земља не може да учини Господ?

Угледај се на ону удовицу из Сгарог Завета која је имала само прегршт брашна у здели и мало уља у крчагу и која је тиме угостила пророка (1. Цар. 17,12), или пак на ону из Еванђеља, која је приложивши само две лепте, приложила више од свих других, јер је дала све своје богатство (Лк. 21,2-3). А шта ти велиш? Сиромах сам и немам новца. Немаш две лепте? Ако и немаш, Бог онда од тебе тражи добру вољу, јер је говорио да ако неко да макар и чашу студене воде, неће му плата пропасти (Мт. 10,42). Пази шта каже: студене воде, не топле, да се ти због немара не би лишио своје награде. Колико год ти злата цар наредио да платиш, ти ћеш, без обзира на све, морати да даш управо онолико колико он тражи; па и да немаш, он о томе не би водио рачуна, него о својој сопственој користи. Бог не поступа тако, већ тражи према могућностима сваког. Зашто су они сиромашни? Не зато што Бог није могао да пошаље златну кишу, већ зато да би (њихово) сиромаштво олакшало терет твојих прегрешења. Погледај како је велика ствар милостиња: Бог милосрдног човека пореди са самим Собом. Будите, дакле, милостиви као и отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Ако дође смрт – благо остаје овде. Зашто га не раздаш како би у тај дан сиромаси били твоји заступници тамо где нема ни говорника ни онога ко би те бранио. Ево сиромаси показују своју одећу и појасе које си им дао, и односе те из огња. Сунце које обасја лед не може га подстаћи да се топи онако како милостиња сучељена са мноштвом грехова може ове да уништава. А да би схватио сву узвишеност милостиње, размисли: шта је повезано са већим напорима него девственост? Ништа.

Добродетељи је много: једна је велика, друга – већа, трећа – мања, али ниједна није тежа од девствености. Девственост се бори са природом; у томе рату нема примирја; то је сукоб који се никад не примирује, осим по милости Христовој. Девственица стоји привлачећи огањ против себе, али не гори; девственица стоји на ужареном угљевљу и не опече се; она се у пећи не запали, орошена, као три младића. Надмећући се са невидљивим силама, она подражава Михајла и не уступа пред Гаврилом. У рају, змија је погубила девственост. Зато се она после није појављивала. А када је дошао Исус Христос – Син Божији, рођен од Дјеве, она се поново појавила.

Желиш ли да схватиш узвишеност девствености? Мојсије је разделио море, променио ваздух, спустио ману, па ипак су викали на њега због жене његове – етиопљанке, јер је ступио у брак са њом. И Авраам, и Исаак, и Јаков, и Јосиф, иако целомудрени, ипак су после ступили у брак. Желиш ли да сазнаш колико је велика девственост? Христос, дошавши, није девственост установио као правило, и када је хвалио остале добродетељи, њу није хвалио, како би увенчан био онај, ко ову добродетељ упражњава добровољно.

Они који се подвизавају у уздржању и сиромаштву старају се превасходно о њој. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога (Мт. 19,12), који нису одсекли удове, него су удаљили од себе необуздану похоту. Који може да прими нека прими. И апостол, побројавши све добродетељи, а знајући дубину ове, вели: за девојке немам заповести Господње (1. Кор. 7,25). Јеси ли видео како је велика девственост?

Па ипак, без милостиње она не спасава; милостиња без девствености донела је спасење. Пет лудих девојака, које нису припремиле уље, но су имале само девственост, нису ушле у брачне одаје; оне говоре мудрим девојкама: дајте нам од уља вашега (Мт. 25,8). Праведно су назване лудим, јер успевши у тежем (тј девствености), оне нису савршиле оно што није захтевало труд – обориле су великог противника, а биле поражене од стране слабијег. И када је дошао женик, мудре девојке су ушле у брачну одају. Дошле су и оне друге, но он им је одговорио: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт. 25,12). Зашто?

Јер сте ме видели гладног, и не дадосте ми да једем (Мт. 25,42). И нека се не деси да и ми чујемо те речи! Онима који су напредовали у милостињи говори: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Зашто? Зато што су сачували девственост? Не. Него зато што огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах и примисте ме; наг бејах и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми (Мт. 25,35-36).

А да би схватио колико је велика милостиња, опет желим да те подсетим на ову причу. Било је десет девојака: пет мудрих и пет лудих; и зачу се глас у поноћ: Устајте,женик долази! Поноћ-то је васкрсење, када ће анђели све да нас пробуде. Уставши, девојке украсише светиљке своје (Мт. 25,7). А светиљка то је – девственост, која је нешто чисто, пламено, светло. Луде девојке рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше светиљке гасе. А мудре одговорише: Бојимо се да не би недостајало и нама и вама, зато идите продавцима и купите себи (Мт. 25,8-9).

Ко су продавци? Продавци су сиромаси; ти више добијаш него што дајеш, јер њему дајеш земаљско а добијаш небеско. Кад су дакле оне пошле да купе, стигао је женик. Оне које су биле спремне уђоше у брачне одаје и врата се за њима затворише. Оне пак које су задоцниле, наиђоше на одговор: Заиста вам кажем не познајем вас (Мт. 25,12).

Видиш, оне нису имале милостињу, па им је зато узалудан био труд око девствености и остале су изван брачне одаје. Схвативши дакле корист од милостиње, творимо је, браћо, како бисмо и ми доспели у брачну одају, и како бисмо се наслађивали вечним добрима, по благодати Господа нашег Исуса Христа, са Којим нека је слава Оцу, са Светим и Благим и Животворним Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин

Свети Симеон Нови Богослов: О давању милостиње

БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА

1) Када човек учини неко добро (дело), њему самоме бива добро од тога.

2) Како дознати да ли је Бог примио наш пост,молитве и милостињу?

3) Како треба певати и молити се?

4) Освећење и слобода се дају души вером.

5) Душа псалмопојући треба да буде смиреномудрена.

6) Чиме се гаси Божија благодат?

1.

Брате! Када слушаш да нам свети оци говоре да постимо или дајемо милостињу или да чинимо неко друго добро дело ради Бога, имај на уму да они тако говоре из снисхођења према нашој немоћи, јер Бог нема никакву потребу у ма каквом нашем добру, као самодовољни и ниучем неоскудни. Ма каква добра дела да чинимо у садашњем животу, сва се она обраћају нама на добро, а Богу она ништа не дају, и Он нема никакву потребу у њима. (Онај) ко пости, злострада, бди, даје милостињу, тај чини све то да би стекао одобровољење и милост од Бога. Јер ако на попришту садашњег живота, мрачном и пуном греха не притегнемо себе добровољно постовима, бдењима и другим злострадањима и не будемо милостиви према другим људима, онда ни Бог нас неће помиловати и опростити нам наше грехе. (Онај) ко је и сам немилостив према другима како може да очекује себи милост од праведнога Бога? Ко чини грехе, не тужећи због њих, а Бога се не боји, не каје се за њих, не притеже себе због њих постом и бдењима, и не моли Бога за њих, тај не тражи опроштај од милостивог и многомилосрдног Бога. Дакле, нека нико не мисли  да чини ма какво добро ради Бога, већ ради свог сопственог спасења.

Ко тако мисли и има такво убеђење, да добра дела чини ради свог спасења, тај никада неће чинити никакво добро дело да га људи виде, већ ће све чинити да га види једино Бог, Који види скривнице срца. Ако хришћанин који се труди у добрим делима не држи у мислима да тиме нема намеру да икако задужи (учини икакву услугу) Бога, губи свој труд. Као што сунце не треба ништа од човека, и не тражи од њега никакву услугу или одужење, но служи уопште свим људима, и свима чини услугу тиме што разлива светлост по лицу земље, греје плодове, и омогућује сазревање, подржава живот људи и свега рођенога на земљи, међутим као што нико никада није говорио, не може сада и неће моћи никада да каже да је услужио или ичим услужује сунце, тако ни Бог неће никакве услуге и нема потребу да Му било ко чини услуге. И ако неко мисли да чини било какву услугу Богу, по томе знај да тај још није почео ступати на пут спасења. Такав, иако пости, проводи ноћи без сна и подноси друга лишавања, иако поје и моли се, иако даје милостињу и чини друга добра дела, иако проповеда реч Божију и учи истини, никада неће имати удео са Богом. Јер ко чини ова добра дела, треба да их чини због тога да би стекао милост у Бога, а не због тога да би учинио услугу Богу. Јер, како говори божанствени Павле, сви сагрешише и изгубили су славу Божију и оправдаће се забадава благодаћу Његовом (Рим. 3. 23,24), када коначно заишту и молећи се почну да стичу милост и да им се отварају двери милосрђа Божијег ради задобијања помиловања од Господа Исуса Христа. И при свему томе је заиста неопходно молити, тражити, досађивати, јер ко не моли, не тражи не досађује, тај по одлуци Сведржитеља Христа не стиче и не добија милост Божију и не отвара му се двер милосрђа Божијег. Ко има уши да чује, нека чује!

2.

Дакле, ко пости, моли се и даје милостињу, (јер се уз помоћ тога трога хришћани спасавају), нека не гледа на дане свога поста, ни на труд бдења и молитве, ни на количину милостиње, т.ј. колико је много одвојио за милостињу или колико дуго није спавао и стојао на молитви и колико дана је постио, већ нека мисли о томе да ли је ово све примљено од Бога. Ако је примљено, онда ће му бити послана божанска благодат, а ако задобије благодат Божију, онда ће наћи себе скрушеног, смиреног, како пази на себе, има умилење и каје се због свих злих дела, која је чинио раније. А онда, због таквог унутрашњег устројења, познаће како је велика његова немоћ и како су непотребни и срамни његови греси, схватајући да су они својствени једино неразумним животињама; разумној, пак, души су непристојни и далеки су од човека који има слободну вољу . Таква је прва благодат и прво просвећење, дато души од Бога! Дошавши у такво стање и схвативши да су њени греси управо такви, душа почиње да их мрзи и да се одвраћа од њих као од ствари достојних сваке мржње и одвраћања. И ово је пут спасења! А ко не зна себе и не осећа у каквом се бедном стању налази, (и не тражи да то сазна), томе узалуд пропадају пост и милостиња коју даје. Јер Богу пријатна жртва је само дух скрушен, и само се за такву жртву даје опроштај грехова, и због такве жртве бива и пост и молитва и милостиња. Ето тајне хришћанског живота, и ето како треба да поступа сваки хришћанин! Постови, молитве, милостиње, добровољно сиромаштво, спавање на голој земљи, и све друго што човек чини, дужан је да чини због тога да би се спријатељио са Богом. Ако га пак, све ово не води ка тој заједници, онда каква му је корист од свега тога?

3.

Душа која се спријатељила са Богом, бива кротка и смирена, и када се моли помишља да стоји пред лицем Бога и не дозвољава себи да лута тамо-амо; супротно, душа која се не налази у таквом стању, још се није спријатељила са Богом и још се налази у власти ђавола, иако поје и моли се. Дакле потребно је да душа пре молитва и псалама, па и пре свега тражи удружење са Богом. Ако се она пак не спријатељи са Богом и не иште такву заједницу, не може дочекати спасење ни на који други начин. Они који поју псалме и моле се, а нису се спријатељили са Богом (и не траже то и не певају и не моле се ради тога) узалуд вапију у ваздух, подижући Бога на негодовање и гнев, јер се такви устима моле Богу, а умом помишљају о томе што спада у област непријатеља Његовог, ђавола, и Бог зато одвраћа од њих Своје лице.

4.

Дакле освећење и избављење души не дају пост, молитве и милостиње сами по себи, но пре свих врлина даје их вера у Бога, када неко поверује да га може осветити и избавити једино Господ Христос. Видљиво сведочанство овога и дејство имамо у тајни пречистог тела и крви Господа нашег Исуса Христа Сведржитеља, Који наређује: да кажеш сужњима: изидите; онима који су у мраку: покажите се (Иса. 49. 9). Ове пречисте тајне се сједињују се са душом и телом онога ко се достојно причешћује и сједињују га и спријатељују с Богом. Када се неко на тај начин спријатељи са Богом, посредством вере и светих тајни онда да ли му је могуће да још буде роб ђавола и нечистих? Може ли такав наставити да греши иако се сећа овако великих доброчинстава Божијих према њему и прилепи се за Бога? Грех бива након лишења Божије благодати и освећења. Лишење ове бива због гордости; гордост происходи од заборављања Бога; заборављање Бога због небриге о освећењу које је даровао Бог и о угађању Богу, његовом доносиоцу. Онај ко заборавља Бога, Који га је осветио, престаје да мисли о томе ко је тај који га је осветио и пада у самомњење да је све то што је у њему од њега самога. Зато Божија благодат одлази од њега; тада га походи враг са искушењем, повлачи га, и ето греха, а за грехом и погибао. Све због тога што је заборавио Бога, престао да га благодари и смирује се пред Њим. А то је већ велико непоштење и велика неправедност! Претпоставимо да је неко упао у море. Ако га је неко избавио од ове невоље и извукао живог из морске дубине, као да га је васкрсао из мртвих, онда какво ће благодарење имати према своме избавитељу и какво смирење! Тако и сада. И ко је такав, тога Бог никада неће оставити, како говори пророк Давид: у смирењу нашем опомену нас се Господ (Пс. 135. 23).

5.

Душа псалмопојући треба бити таква да би појући смиреномудровала и чинила све оно што води ка смиреноумљу. Али шта је то смиреноумље? То да спознајемо и сазнајемо своју људску немоћ. Али то да неко позна и сазна људску немоћ не бива другачије осим од просвећења свише Христом Господом, посланог онима који верују у Њега. И ни на који други начин није могуће познати самога себе и сазнати своју немоћ. Зато свети оци говоре да ко није крштен, тај није ни просвећен. Као што око ништа не може видети без светлости, тако ни душа не може видети своју немоћ, ако не буде тајанствено просвећена Христом. А како се савршава ово просвећење? Код неверних, како смо рекли, вером у Христа Спаситеља и светим крштењем; а код оних који су поверовали, који су ослепели после светог крштења и због тога се горде и безаконују, јер свети Давид говори: горди законопреступоваху до зла (Пс. 118. 51.), а на другим се местима говори: Господ се гордима противи (Јак. 4.6), почетак греха је гордост (Сир. 10,15) и почетак гордости је човеку одступљење од Господа (- 14) – у таквима се просвећење душе савршава обновљењем тајне вере у Христа, т.ј. сећањем на све неопходне чланове вере и оживљавањем вере у њима (Јер да су сачували прву веру не би ослепели). Када се на тај начин присете свих делова вере и стану их памтити са живом вером у њих, онда ће се на крају и просветити и увидети беду свога положаја, и спознаће суд Божији; из овога видећи колико су срамна дела која су чинили и спознајући каквих су безмерних мучења они достојни покајаће се од све душе своје и од свег срца свога. (срамна дела су све сласти и телесне похоте, а зла су свака лакомост, неправда, подмуклост). Пошто се сваки који се каје смирује, то му Бог даје своју благодат као смиреноме да би замрзео и похотна и зла дела и свагда се опомињао своје немоћи, и опомињући се састрадао са људима који страдају слично њему и био снисходљив према њиховим немоћима, никога не осуђујући за грехе, да би био кротак и трпељив и стекао покој у души. Дошавши довде, већ ће почети да пева Господу песму нову, хвалу Богу нашему, т.ј. почеће да приноси благодарење Богу из чистог и скрушеног срца, јер чисто срце и јесте срце скрушено и смирено, а свако друго псалмопојање осим овог је узалудно и бескорисно. Ономе који не поје на такав начин немогуће је беседити с Богом посредством молитве. Иако се много и дуго труди, он ће појати и молити се (само) устима, а умом ће размишљати о ономе што огорчује Бога и покреће Га на гнев. Као што чулне, видљиве ствари имају потребу у светлости да би биле јасне, тако и све умне ствари имају потребу у умној светлости да би биле умно сагледаване и познаване. И као што нико од оних који су начинили мноштво производа не може рећи да их је сачинио ноћу и без светла, тако и онај ко води богоугодан живот не може рећи да га води без умног светла. Ако се неко дрзне да каже то, онда је он јавни лажов и син ђавола. Такав никада није упознао себе и своје немоћи, и уопште није ступио на пут Божији. Зато је и написано: који се хвали, Господом нека се хвали (2. Кор. 10,17).

6.

А ти, брате мој, који си просвећен одозго Христом, треба да пазиш на себе, да не би некада заборавио на своју немоћ и помислио да је то просвећење које је у твоју душу дошло од Христа, твоје сопствено дело због тога што је оно скривено и ти не видиш када и како оно долази. Знај да ако само уобразиш да је оно твоје сопствено дело, да је плод твога ума и твојих сила, истог тренутка ће се оно сакрити од твојих очију и оставити те у тами. Бог је невидљив и невидљиво просвећује, а да ти то не видиш; ово се просвећење познаје по његовим дејствима, као што се и невидљиви Бог познаје у Својим делима. Ако приметиш да си скрушен и смирен, знај да си просвећен; и колико си смирен, толико је у теби светла, јер како су казали богомудри оци: одсјај душе је њен одсјај у смирењу. Степен самопознања и боговиђења одређује степен смирења и кротости. Душа, удостојивши се божанског осењивања, т.ј. божанског просвећења и тишине, бива мирна и безметежна. Такво просвећење се пак гаси немилосрђем, осуђивањем браће и злопамћењем. Јер ко је обрео спасење по милосрђу и милости Божијој, тај ће га сачувати у себи својом сопственом милошћу и милосрђем према браћи, по речи Христа Спаситеља Који говори:  јер каквим судом судите, таквим ће вам се и судити, и каквом мером мерите, таквом ће вам се и мерити (Мт. 7. 2). Зато и пре задобијања милости Божије треба миловати ближњег, а и удостојивши се добијања ове милости, да наставимо да га милујемо. Ко је излечен и оздравио од велике и неизлечиве болести душе, по јединоме Божијем смотрењу тај треба да се радује и весели и свом душом својом и свим помислима да благодари Бога Који му је показао толику милост и исцелио га, и треба да буде кротак и смирен дивећи се великој милости коју му је Бог јавио и сав убудуће испуњен благошћу и милосрђем, да буде састрадалан и милостив људима који страдају слично њему, никога да не презире, пред свима уопште да буде смирен са сваком радошћу. Тако грешник избављен од страсти које су га притискале треба да се радује и весели због Христовог спасења. Али, ако се он, задобивши ово спасење почне гордити, онда (јер ђаво је близу и оруђа страсти су сва још у нама) се благодат Христова опет удаљава и ђаво пришавши помућује му помисли, и дејствује да чини телом дела гора од пређашњих. Од таквих дела да нас избави Господ наш Исус Христос, Коме част и поклоњење у векове. Амин.

Свети Нектарије Егински Лик милостивога

                       

Милостив је помилован од Бога, јер је заиста дар Божји узети на себе милосрдно и ништељубиво живљење. Милосрдни по сав дан милује и дарује и његов је дом пун свакога блага, јер је Бог благословио и њега и дом његов. Он је постао верни управитељ и оним што му је Бог дао верно управља; верује да је примио да помогне потребитим; да је примио да би разрешио своја сагрешења кроз штедрост према другима; да је примио да би дао за спасење своје. Користи се благом као да је туђе, како би га вратио Ономе Који му га је поверио.

Григорије Назијански каже: „Богат милостивац ће мудрољубиво и осиромашити да би предао ономе коме је потребно, као управитељ туђим имањем, па да би и тај имао користи, а и он сам да би био примљен пред Богом немајући ништа друго осим крста и тела.“

А Василије Велики, описујући меру милосрдног расположења милостивца, каже: „Макар да му се јело ограничи на један хлеб, кад му пред врата стане просјак, донеће му из оставе и тај један хлеб и дати га гладноме.“

Милостив не затвара уши пред молбама сиромаха, него чује речи његове и хита да му помогне. Када потребитоме даје новац, даје га са љубављу и састрадавањем, када пружа сиромаху, лице му је ведро, јер му се срце радује због милостиње, а радује се јер је помогао своме ближњем. Милостивога Бог љуби и спасава га у дан опасности, јер љуби онога ко са радошћу даје. Милостив чини милосрђе кришом, јер му је срце вођено не љубављу према слави, него према ближњем. Милостив се радује не раскоши и уживањима, него доброчинству. Милостив не брине за којешта што повлађује његовим жудњама и жељама, него само за једно – како да задовољи сажижућу жудњу свога срца да сиротињи и потребитима пода не само своје имање, него и оно од свега драгоценије – своју слободу. Милостиви живи за љубав према ближњем и исповеда љубав према Богу кроз љубав према ближњем.

Милостив прима онога који тугује, не одвраћа лице од сиромаха ни очи од потребитога, нити се гнуша да пружи руку брату који тражи. Гладноме даје хлеб свој, поји жедне, покрива сиромахе, облачи наге, помаже страдалним, посећује заточенике и угошћава странце. Расипа нештедимице уздајући се у Господа и тако на небу ризничи богатство. Милостив као плодна маслина у дому Божјем никада не остаје без наде у Бога, него му она увек цвета, те личи на вечноцветно дрво и, ревнујући за његову многоплодност, он свима и у свако доба дарује изобилну милостињу. Блажен је милостив, јер ће бити наследник Царства припремљеног од постања света.

Милостивима Господ каже: Ходите, благословени Оца Мојега, наследите царство које вам је припремљено од постања света;јер огладнех и дадосте Ми да једем; ожеднех и напојисте Ме, странац бејах и примисте Ме; наг бејах и оденусте Ме; болестан бејах и посетисте Ме; у тамници бејах и дођосте Ми (Мт 25,34).