Екуменистичка молитва у јасеновачкој римокатоличкој жупи
Светог Николе бискупа, пре него што ће делегација отићи у манастир
"Београдске Патријаршије" Јасеновац. Ватикански апостолски нунције
у Републици Хрватској монсињор Гиоргио Лингуа предводи тзв. екуменску
молитву у заједништву са хрватским римокатоличким бискупом из Славонске
Пожеге Антуном Шкворчевићем и "владиком" пакрачко-славонским Јованом
Ћулибрком
Изводи из
књиге Православна црква и екуменизам оца Јустина Ћелијског
„…Историјски
Богочовек, Господ Исус Христос, свестрано и свестварно је показао да је Он за
биће људско све и свја у свима световима: и суштина, и биће, и живот, и ум, и
разум, и срце, и савест, и добро, и врлина, и љубав, и светлост, и пут, и
истина, и правда, и радост, и спасење, и васкрсење, и вазнесење, и бесмртност и
вечност, и рај. И све то Он је кроз Богочовечност, кроз Богочовечанско тело
Своје – Цркву свесвету, Цркву апостолску, Цркву светоотачку, Цркву светопредањску
– Цркву Православну.
А изван
Цркве, изван тела Богочовека, стоји и постоји човек са свима својим човечанским
стварностима и слабостима и око њега и у њему: грех, смрт и ђаво, и са њима и у
њима: свако зло, сваки пакао, свака болест, сваки порок, свака мука, свака
недаћа. И човек се кроз своје делатности труди и мучи да себе спасе и ослободи
мука и зла и ужаса; труди се и кроз науку, и кроз веру и кроз философију, и
кроз културу, и кроз уметност, и кроз земљорадњу, и кроз индустрију, технику… И
стално је мученик на крсту и крстовима које сам себи стално прави, и распиње
себе на њима. Понаизмишљао је човек разне сурогате спасења од разних мука
којима је живот човеков на земљи богат и пребогат. Понаизмишљао је разне
хуманизме: да себе собом спасе, собом усрећи. Али, историја сведочи: све
узалуд. Он и надаље остаје роб разноврсних мука, роб сваковрсних зала; и што је
најстрашније – вечити роб смрти. То важи за сваког човека на овој планети
Божјој, поготову за европског човека. Зато је потребно, и веома корисно и
целисходно пратити човека на главним путевима његових многобројних
хуманизама..“ 1
„…Загледајте
у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику.
Очигледно је за све нормалне очи: европска хуманистичка култура систематски
затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, и човек
европске културе одлучно тврди, попут Ничеа, тело сам и само тело. А то значи:
смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човек
је смртно биће. То је формула хуманистичког човека, то суштина његовог
прогреса. Најпре несвесно, а затим систематски свесно и намерно у европског
човека је кроз науку, и кроз философију, и кроз културу убризгавано сазнање да је
човек смртан сав без остатка. То се сазнање потпуно формирало у убеђење које
гласи: смрт је неопходност. Смрт – неопходност! Има ли већег ужаса, и увреде, и
потсмеха: највећи непријатељ човеку – неопходан је човеку! Реците, има ли ту
логике, макар оне најмање, макар оне детињске, макар оне инсекатске? Да није
европски човек, дављен и млевен у воденици смрти што се земља зове, изгубио и
последњу трунку разума и почео да бунца?… Опустошен је хуманистички човек,
страховито опустошен, јер је из њега протерано и сазнање и осећање личне
бесмртности. А без тога, зар је човек – потпун човек? О, сужен је европски
човек, језиво сужен, и опатуљен, и смањен, и сведен на разломак и одломак
човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без
бесконачности може ли човек уопште постојати као човек? И ако може постојати,
има ли смисла његово постојање? Зар без тог осећања бесконачности није он –
мртва ствар међу стварима и пролазна животиња међу животињама; Допустите
парадокс: ја држим да су неке животиње бескрајније у својим осећањима и
бесмртније у својим жељама од човека европског прогреса. Смежуран, закржљао,
овештаствен, дегенерисан, хуманистички човек је потпуно у праву што је устима
својих мудраца објавио да је постао од мајмуна. Изједначен са животињама по
пореклу, зашто да не изједначи себе са њима и у моралу. Припадајући животињама,
зверовима по суштини свога бића, он им припада и по моралу. Зар се грех и
злочин све више и више не сматрају у модерном судском правосуђу за неминовност социјалне
средине, за неопходност природе? Пошто у човеку нема ничег бесмртног и вечног,
то је сва етика, на крају крајева, сведена на нагонске прохтеве. И хуманистички
човек се у етици изједначио са својим прецима: мајмунима и зверовима, и у
његовом животу завладао је принцип homo homini lupus (човек је човеку вук).
Друкчије није ни могло бити, јер се само на осећању човекове бесмртности може
заснивати виши и бољи морал од животињског. Ако нема бесмртности и вечнога
живота ни у човеку ни око човека, онда је за човека-животињу сасвим природан и
логичан животињски морал; онда да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети (1.
Кор. 15, 32).
Релативизам
у философији европског хуманистичког прогреса морао је резултирати релативизмом
у етици; а релативизам је отац анархизма и нихилизма. Отуда, на крају свих
крајева, сва практична етика хуманистичког човека није друго до анархија и
нихилизам. Јер анархија и нихилизам су неминовна, завршна, апокалиптичка фаза
европског хуманистичког прогреса. Идејни анархизам и нихилизам, идејно
распадање морало се пројавити у практичном анархизму и нихилизму, у практичном
распадању европског хуманистичког човечанства и његовог прогреса. Зар ми нисмо
очевидци идејног и практичног анархизма и нихилизма који пустоше европски
континент? Сабирци европског прогреса су такви да ма како их сабирали увек као
збир морају дати анархизам и нихилизам. Доказ? Два Светска, у ствари Европска
рата.
Глуп је
европски човек, катастрофално глуп, када може, не верујући у Бога и бесмртност
душе, веровати у прогрес, у смисао живота, и радити на томе. Та нашта ми
прогрес, када ме иза њега чека смрт? Нашта ми сви светови, сва сазвежђа, све
културе, када ме из њих вреба смрт, и најзад увреба? Где смрти има, ту стварног
прогреса нема. А ако га има, он је само проклети прогрес у воденици смрти. Зато
га треба уништити потпуно и без трагa…” 2
„…Према
хуманистичком човеку и његовом прогресу стоји Христов човек са својим
Богочовечанским прогресом. Основно је начело Богочовечанског прогреса: човек је
прави човек једино Богом, једино Богочовеком; другим речима: чοвек је прави
човек једино бесмртношћу, то јест савлађивањем свега смртнога и сваке
смртности, победом над смрћу. Савлађујући у себи грех и зло, Христов човек
савлађује тиме смрт и смртност у своме сазнању и осећању, и сједињује себе са
Једино Бесмртним: Богочовеком Христом. И сјединивши себе са бесмртним
Богочовеком, он је већ бесмртан, у овом свету бесмртан: његов ум већ мисли
мисао Христову, мисао бесмртну и вечну; а његово срце већ осећа у себи живот
Христов, живот бесмртан и вечан…“3
„…Европска
култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ,
њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на
софистичком принципу и критеријуму: човек је мерило свих ствари, видљивих и
невидљивих, и то европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности.
Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи
за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено
речено: европски човек је прогласио себе за бога. Зар нисте приметили како он
неизмерно воли да богује, да богује науком и техником, философијом и културом,
религијом и политиком, уметношћу и модом, – да богује по сваку цену, макар
инквизицијом и папизмом, макар мачем и огњем, макар – троглодитством и
људождерством? Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да
– нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема
Бога, онда сам ја – бог!..“4
„ …Да, да,
хуманизам се није могао не развити у нихилизам. Зар може човек не постати
нихилист, када не признаје никакву апсолутну вредност? Идите коритом логике до
краја, и ви ћете морати доћи до закључка да је релативизам – отац анархизма.
Пошто су сва бића релативна, онда – ниједно од њих нема права да себе наметне
другима. Покуша ли, треба ратовати до истребљења. Пошто су све вредности
релативне, какво право има ма која од њих да себе наметне за највећу и врховну?
На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, када су и једна и друга
релативне? Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда – не
постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постоји само анархија.
И заиста,
стварност је над стварностима да су нихилизам и анархизам логички завршетак
европске културе, неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма.
Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава
нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, ако је доследан, сутра ће бити
анархист, а прекосутра нихилист. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао
од хуманизма кроз атеизам.
Шта остаје
од човека, када се из тела његовог извуче душа? – Леш. Шта од Европе, када се
из њеног тела извуче Бог? – Леш. Истерали су Бога из васионе, зар није постала
–лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе Ништа друго до
– униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је
поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао – ствар.
Личност је обесцењена и разорена; остао је човек– ствар. Нема целог,
интегралног, бесмртног, боголиког човека, већ сами разломци човека, телесна
љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана,
политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила
човека, овештаствила га и механизирала . Она ми личи на чудовишну машину која
гута људе и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан:
човек – бездушна ствар међу бездушним стварима…”5
„…На
европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и
напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека:
на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Лондону и Берлину.
Тако је постао папизам који од Христа узима све, и протестантизам који од
Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место
Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум.
Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења.
Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату
о непогрешивости папе – човека, Богочовек није заувек замењен пролазним
’непогрешним‘ човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не
само за нешто више од човека, него и од светих Апостола, и од светих Отаца, и
од светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске
Цркве као Богочовечанског организма, папизам је превазишао Лутера, творца
протестантизма. У самој ствари, први, радикалан протест у име хуманизма против
Богочовека Христа, и његовог Богочовечанског организма – Цркве – треба тражити
у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам.
He треба се
варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ Хришћанства
пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији
догмат, a тo значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за
најглавније мерило свих бића и свих ствари у свима световима. A протестанти су
само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и
детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењен
папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од
стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки
протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну
непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани
папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти.
Свођењем
Хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама Богочовечанским, на човека,
учињено је то да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може
изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом
историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој,
најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и
Богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то
што је Богочовек потиснут на небо, а на његово упражњено на земљи место
постављен Његов заменик, Vicarius Christi – папа. Каква трагична нелогичност:
свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се
нелогичност оваплотила у западном хришћанству: Црква је претворена у државу,
папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали
вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је
замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика
љубави замењена је казуистиком, језуистиком и ’светом‘ инквизицијом. А то
значи: системским уклањањем, уништавањем свега што се не клања папи, па чак и
насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу кроткога и благога
Господа Исуса!
Нема сумње,
све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу
нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог Богочовечанског друштва, у
коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је
у ствари најодлучнији протест против Богочовека Христа и свих еванђелских,
Богочовечанских вредности и мерила. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња
европског човека да све сведе на човека као на основну вредност и основно
мерило…“6
„…У историји
рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада
је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати
савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује
са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога.
И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и – сав
против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У
томе суштина и самог ђавола, свеђавола: сатане. А то није ништа друго него:
хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у
томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек сав у себи, сав
за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. А то? – Себичност
и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек:
сав остаје у себи, при себи, за себе; увек осионо затворен према Богу. У томе –
сваки хуманизам, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу
зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим
прародитељима у рају да ће помоћу њега – постати као богови (1. Moj. 3, 5)…“7
„…Други
ватикански концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер
откако је Богочовека Христа у земаљском свету, сваки је хуманизам – леш. А све
је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату о непогршивости папе =
човека. Гледани из вечноживог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви
хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне
начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде
један безумно трагичан посао: оцеђују комарца – гутају камилу. А догматом о
непогрешивости папе тај постао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног
ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат о непогрешивости човека није друго до
језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до
сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европе сви су богови мртви,
на челу са европским Зевсом. Мртви све док им у спарушеном срцу не гране
свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим
васкрсним земљотресима и преображајима, са својим плодоносним олујама и
вазнесењима. Тада? – Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном
и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином Човекољупцу у свима световима…“8
„…Непогрешивост
је природно Богочовечанско својство и природна Богочовечанска функција Цркве
као Богочовечанског тела Христовог, коме је вечна глава – Истина = Свеистина:
Друга Ипостас Пресвете Тројице: Богочовек Господ Исус Христос. Догматом о
непогрешивости папе папа је, у ствари, проглашен за цркву, и он, човек – заузео
место Богочовека. To je завршни тријумф хуманизма. Али у исто време и друга
смрт (Отк. 20, 14; 21, 8) папизма, а кроз њега и са њим и сваког хуманизма. Но,
према Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у
нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат о непогрешивости папе је
не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако
интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио
папизам кроз догмат о непогрешивости папе – човека. Нема сумње, то је јерес над
јересима. To – страхота над страхотама. To – невиђена побуна против Богочовека
Христа. To, авај! – најјезивије протеривање Господа Христа са земље. To –
поновна издаја Христа. To – поновно распињање Господа Христа, само не на
дрвеном већ на златном крсту папског хуманизма. А све је то – пакао, пакао, пакао
за јадно биће земљино што се човек зове.
Има ли
излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? Има ли васкрсења из тих
безбројних гробова европских? Има ли лека од тих безбројних болести
смртоносних?
Има, има,
има: покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Еванђеља Богочовековог:
покајање – за познање Истине – μετάνοια εἰς ἐπίγνωσιν ἀληυείας (2. Тим. 2, 25).
Друкчије се и не може поверовати у свеспасоносно Еванђеље Богочовеково: Покајте
се и верујте Еванђеље (Мк. 1, 15). Покајање пред Богочовеком је једини лек за
сваки грех, једини свелек за сваки грех, па чак и за свегрех. Нема сумње,
покајање је лек и за овај ’свегрех‘ папизма, садржан у гордоумном догмату о
непогрешивости папе. А кроз то несумњиво лек за сваки грех сваког хуманизма
посебно, и свих хуманизама укупно. Да, да, да; од свог милог свегреха
’непогрешивости‘, европски ’непогрешиви‘ човек, европски хуманистички човек,
може се спасти једино свесрдним и свепреображајним покајањем пред чудесним и
свемилостивим и свеблагим Господом Исусом Христом, Богочовеком, ваистину
јединим Спаситељем рода људског од сваког греха, од сваког зла, од сваког
пакла, од сваког ђавола, од сваког хуманистичког рационализма, и yопште од свих
грехова које људска машта измаштати може…“9
„Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне
Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А
сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси.
Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје
разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа
Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место
стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма,
протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.
Православни
догмат, у ствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким
сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси
изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање
„епиклезе“, увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних
дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу,
папоцентризам, „света“ инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха,
језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам…
Протестантизам?
Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из
јереси у јерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда.
Притом, папистичко гордоумље и „непогрешиво“ безумље апсолутистички царује и
пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа,
непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у
другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових –
безброј.
При таквом
стању ствари, папистичко-протестантски екуменизам са својом псевдоцрквом и
својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног
покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом.
Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог
Човекољупца.
Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу „цркава“ (уједињење ,,цркава“ и intercommunio, онакво каквим га замишљају јеретици екуменисти је наступило још 1965. године, у време константинопољског патријарха Атинагоре, када је од стране Атинагоре јеретицима римокатолицима укинута екскомуникација - изопштење из Цркве и када је са њих скинута анатема. Пред Богом ништа од свега тога нема апсолутно никакву силу, али за помесне цркве тзв. светског псеудоправославља је итекако значајно, будући да су са јеретицима римокатолицима у унији више од пола века и кроз разне екуменистичке споразуме који су од тог периода потписани, та иста унија само јача, а "верни народ" се кува као жаба, да случајно не искочи из тог пакленог казана и не одвоји се од својих лажних пастира - вукова у овчијој кожи...Више о унији помесних цркава светског псеудоправославља са јеретицима римокатолицима можете прочитати у књизи Атанасија Сакарелоса "Јединство ,,цркава" се догодило" - примедба уредништва блога "наша вера православна"), о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве – Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.
1. Савремени
„дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма у ствари је
маловерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“ (2. Сол. 2, 13), то
јест од једино спасоносне „љубави Истине“ (тамо 2, 10). Суштина љубави је
Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па
и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који
једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина
била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна,
пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија,
или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или
човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то
заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго
Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у
Господу Исусу Истина и Живот једносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн.
14, 6; 1, 4, 17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у
њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем,
свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави – ἀληθεύοντες ἐν ἀγάπῃ, јер
једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф. 4,
15). При том, то увек бива са свима светима (Еф. 3, 18), увек у Цркви и са Црквом,
јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос.
Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у
Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа
Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро
располаже њима.
He треба се
варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу
један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и
отац лажи (Јн. 8, 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним
сарадницима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу лажи дођу до
своје „истине“. Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине. Иначе, такав
дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да
не буде лажна (Рим. 12, 9).
Јеретичко
хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостатка
Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља.
У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и
утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до
данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима
Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог
екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење,
своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср. Кол. 2, 8). И још:
обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку
неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански
континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и
здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима
Исповедника: „Вера је темељ наде и љубави… Јер вера даје сигурност и самој
истини“10 .
Нема сумње,
светоотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према
јеретицима, потпуно је Богочовечанско. To je богонадахнуто изражено у следећим
речима светог Максима Исповедника: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се
радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички
веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се
растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да
се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом
и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме
потребно. При том, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не
треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и
непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске
љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се
држе те заблуде.“11
2. Учење
Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце,
кроз свете Саборе о јеретицима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити.
Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, – те Тајне
над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и свја у Цркви: и сам Богочовек
Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково.
Intercommunio
– општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, – то
је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и при том
издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве
светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену
свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести,
светих заповести.
Пре свега
треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о
Цркви заснива такозвани „intercommunio“? Јер све православно богословље Цркве о
Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio, него на Богочовечанској
стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνία
(cp. 1. Kop. 1, 9; 10, 16–17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3, 14; 1. Јн. 1, 3),
док појам „intercommunio“, „међу-општење“, сам по ceби је противречан и потпуно
бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница
Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и
јединствена тајна јесте сама Црква – тело Богочовека Христа, те она и јесте
једини извор и садржај свих Божанских тајни.
Ван те
свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити „тајни“,
па према томе нити икаквог „међу-општења“ (inter-communio) y тајнама. Отуда,
само у Цркви – тој јединственој светајни Христовој – може бити речи о тајнама. Јер
Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а
никако не обратно. He могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван
тела Цркве.
Према томе,
по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква
Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као
тајне све док неко из јеретичке „цркве“, тј. псевдоцркве, не приступи
Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве,
несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се
налази ван црквеног спасоносног општења – κοινωνία = communio. Јер какав удео–
μετοχὴ – има правда с безакоњем? Или, каква је заједница – κοινωνία – светлости
с тамом (2. Кор. 6, 14).
Првоврховни
Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и
другом саветовању клони се(Тит. 3, 10). А ко се јеретика не само не клони, него
му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, – зар је у апостолској
светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави
наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје
еванђелску науку о Њему као Богочовеку – не примајте у кућу (2 Јн. 1, 10).
Правило 45.
светих Апостола громогласно заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који
се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као
клирицима да што раде, нека се свргне.“12 – Ова је заповест јасна и за
комарачку савест. Зар не?
Правило 64.
светих Апостола наређује: „Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја
или јеретика да се моли,нека буде свргнут и одлучен.“ – И ово је јасно и за
најпримитивнију свест. Зар не?
Правило 46.
светих Апостола: „Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна
крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав
удео има верни с неверником?“ – Очигледно и за oнe без очију: ова заповест
императивно наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их
за неважеће и безблагодатне.
Богонадахнути
гласноговорник апостолског и светоотачког саборног Предања Цркве Христове,
свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих
Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: Хлеб
Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са Божанством…
Очишћујући
се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело
Христово – σῶμα Χριστοῦ (=Црква)… Тајна Евхаристије назива се Причешћем
μετάληψις, јер се њоме причешћујемо Божанством Исусовим. А назива се
заједничарењем – κοινωνία –, и уистину она то јесте, јер преко ње ми ступамо у
заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге
стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И
пошто се сви причешћујемо од једнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и
једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови – σύσωμοι
Χριστοῦ. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика – αἱρετικῶν,
нити да им дајемо. Јер Господ каже: He дајте светиње псима, нити мећите бисера
свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја –
κακοδοξίας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и
једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који
се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше
сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као
што вели Апостол (1. Кор. 10, 17)13.
Неустрашиви
исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима
световима: „Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје ђаволу.“14 У
Евхаристији: „хлеб јеретички и није тело Христово“15. „Каква је разлика између светлости
и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно
просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са
ђаволом; једно оживљује душу, a друго – убија“16. „Причешће из јеретичких руку
јесте отров, а не прост хлеб.“ 17, 18
„Христоносни
Владика са тугом, и надом, благовести: Наша крштена браћа који се поведоше за
папским и лутеранским јересима направише се веома мудри мимо Христа. И презреше
нас православне Хришћане као немудре и некултурне. Али ваистину и на њима се
обистини реч Павлова: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рим. 1, 22). Јер одбацише
духовну мудрост по Христу, која ходи у оделу смерности и љубави, а обукоше ce y
телесну и светску мудрост, попут незнабожачких философа, која је сва у гордељивости
и злоби.“19
„Шта је
Европа?
To cy похота
и памет. Обоје човечје: човечја похот и човечја памет. А то двоје оличено је у
папи и у Лутеру. Шта је дакле Европа? Папа и Лутер. Засићене људске похоте до
врхунца, и засићене људске памети до врхунца. Европски папа је људска похота за
влашћу. Европски Лутер – људска решеност да cвe објасни својом памећу. Папа као
владар света и научник као владар света. To је Европа у суштини својој, битно и
историјски. Једно означава бацање човечанства у ватру, а друго означава бацање
човечанства у воду. А обоје – одвајање човека од Бога. Јер једно значи негирање
вере, а друго – негирање Цркве Христове. Тако дејствује у телу Европе зли дух
ево неколико векова. Ко може истерати тај опаки зли дух из Европе? Нико осим
Онога који је црвеним словом обележен у историји рода људског као једини
Изгонитељ демона из људи. Ви погађате на кога мислим. Мислим на Господа Исуса
Христа, Месију и Спаситеља света, од Дјеве рођенога, од Јевреја убијенога, од
Бога васкрслога, од векова потврђенога, од небеса оправдаванога, од Анђела
прослављенога, од Светитеља посведоченога, и од праотаца наших усвојенога.“20
„По похоти
људској сваки народ и сваки човек тражи власт и сласт и славу, подражавајући
папи римском. По памети људској сваки народ и сваки човек налази да је
најпаметнији и свега блага земаљскога најзаслужнији. Како да не буду ратови
међу народима и људима? Како да не буде лудила и беснила код људи? Како да не
буде болештина и суше и поплаве и чирева и сушице и револуције и ратова? Мора
све то да буде, као што мора гној да излази из загнојене ране, и као што мора
да се шири гадан мирис од нагомилане нечистоће.
Папизам се
служи политиком, јер тако се само долази до власти. Лутеранизам се служи
философијом и науком, јер тако мисле доћи до памети. Тако је похота дигла рат
против памети и памет против похоте. To је нова вавилонска кула, то Европа. Али
је у наше време устало ново поколење европско, које је венчало похоту и памет у
атеизму, а одбацило папу и Лутера. Сад нити ко скрива похоту нити хвали памет.
Људска похота и људска памет венчани су у наше дане и створен је један брак
који није ни католички ни лутерански, него очигледно и јавно сатански. Данашња
Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је
скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо, ни са пасошем непогрешивог папе,
нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште одриче се путовања из овога
света. Жели да остане ту. Жели да јој буде гроб где и колевка. He зна за други
свет. He осећа озон небесни. He види у сну Анђеле и Светитеље. За Богородицу не
може да чује. Разврат га утврђује у мржњи против девичанства. Сав је трг у
мраку. Све су сијалице погашене. Ај, какав ужасан мрак! Брат брату зарива мач у
груди мислећи непријатељ је. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији
пријатељ него човек човеку.
Ај, браћо
моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин
антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз
смрт или уз живот. To двоје ставио је некад Мојсије пред свој народ. И ми
стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да
живи будете на век.“21
„Осамнаести
век је значио бунт против Цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести
век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са ђаволом. Дугови су
порасли и болест се погоршала. А Господ је рекао да посећује грехе отаца до
трећег и четвртог колена. He видите ли како је Господ посетио унуке, због
грехова дедова европских? He видите ли шибу на унуцима због неплаћених дугова
ђедова?
Цар
антихрист представља почетак деветнаестога века. Папа антихрист представља
средину деветнаестога века. Европски философ антихрист (из луднице) представља
крај деветнаестога века. Бонапарта, Пије, Ниче. Три кобна имена тројице најтежих
болесника, наслеђене болести.
Јесу ли они
победиоци деветнаестога века? He, они су најтежи носиоци болести наслеђене од
осамнаестог века. Најтежи болесници. Цезар, понтифекс и философ…, не у
паганском старом Риму него усред крштене Европе! Нису они победиоци него
најпобеђенији. Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и када се Пије
прогласио Heпoгрешивим, и када је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу –
тада је сунце помрачало на небу. He једно, него да их је било хиљаду, помрачала
би од туге и срамоте. Јер гле чуда што свет није видео: атеист цар, атеист
понтифекс и атеист философ. У време Нероново бар један од тројице није био
атеист – философ. Осамнаести век, век је Пилатов: осудио је Христа на смрт.
Деветнаести век, век је Кајафин: распео је Христа поново. Двадесети век, век је
Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених. Тај Синедрион је
прогласио да је Христос мртав за навек и да није васкрсао. Зашто се онда
чудите, браћо, што су настале небивале шибе по европском човечанству, шибе до
крви и костију, и до сржи у костима, од буна и револуција и ратова?
Ко је онда
победилац, ако не цезар и понтифекс и философ одхристијањене Европе?
Победилац је
руски мужик и српски сељак, по речи Христовој: који је најмањи међу вама онај
је велики (Лк. 9, 48). Ко је био непознатији, незнатнији и мањи у деветнаестом
веку, у веку великог Бонапарте и непогрешивога Пија и неприступнога Ничеа, ко,
ако не руски мужик паломшчик „по свјатим мјестам“ и српски ceљак ратник против
полумесеца и ослободитељ Балкана?
Ђаволско
ратиште, ђаволско свештенство и ђаволска мудрост – тo je цар, папа и философ
деветнаестога века. Српски сељак је представљао оно што је супротно свему томе:
прво – крстоносно јунаштво, друго – мученичко свештенство, и треће – рибарску
апостолску мудрост. На њега се поново односе оне молитвене речи Господа и Спаса
нашег Исуса: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих
и разумних а открио си простима (Мт. 11, 25). Шта је открио Бог простим
сељацима? Открио им је мушку храброст, небесну светост и Божанску мудрост.
Открио им је оно што је супротно западном Цару и Папи и Философу, сасвим
супротно, као дан ноћи.“22
„Европска
школа одвојила се од вере у Бога. У томе је њено обраћање у тровачицу, и у томе
смрт европског човечанства. Никад у незнабожачким културама није се наука
одвајала од вере, иако је вера била погрешна и глупа. Само се тo y Европи
догодило; у оној Европи која је примила најсавршенију веру. Али због сукоба са
црквеним старешинама Европа се озлоједила и одбацила најсавршенију веру а
задржала најсавршенију науку. Ај, браћо моја, одбацила је Божје знање а
прихватила људско незнање! Каква глупост и колики мрак!“23
„Нека се
Европа прекрсти и окрене ка Христу. Нека спомене Пресвету Богородицу и дванаест
великих Апостола, и крљушт с њених очију смаћи ће се. И биће опет лепа као што
је била лепа пре хиљаду година православна Христова Европа. И биће она срећна и
ми са њом. И зарадоваће се расплакани европски народи, и запојаће с нама вечни
славопој Богу: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, исполн небо и земља слави
Твојеја. Амин.“24
„Властољубиви
и охоли народи Eвропе никад не признају своју кривицу. Изгубили су појам о
греху, о греху и кајању. За свако зло у свету они криве другога; себе – никад.
Та како би они могли учинити грех, кад су они сели на престо Божји и себе
прогласили непогрешним боговима! Прво њихов верски старешина папа прогласио је
себе непогрешним. Његовом примеру, а упркос њему, следовали су западни кнежеви
и краљеви. Сви су се прогласили непогрешивим, како они што носе крст тако и они
што носе мач.“25
„Тако се,
браћо моја, у наше дане повампирио сатански Рим, онај Рим пре цара Константина,
који је огњем и мачем гонио Хришћане и спречавао Христу да пређе у Европу. Само
што је Бела демонија пала у тежу болест него пагански Рим. Јер ако је пагански
Рим био мучен од једног демона, Бела демонија бива мучена још од седам злих
духова, луђих од онога римског демона. Ево дакле новог паганског Рима, ево и
новог мучеништва Хришћанства. Будите спремни на мучење од стране Беле демоније
за Христа.
Нова
паганска Европа не хвали се ни једним божанством изнад себе. Она се хвали само
собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што
није прскао, на смех Африке и Азије; сазрео чир који тек што се није провалио
да својим смрадом испуни сву васиону. To вам је данас антихришћанска Европа,
Бела демонија.“26
Излаз из
свих безизлаза
Излаз из
свих безизлаза хуманистичких = екуменских = хоминистичких = папистичких јесте
историјски Богочовек, Господ Исус Христос, и Његова историјска Богочовечанска
творевина – Црква, којој је Он вечна глава, а она вечно тело Његово. Апостолска
= светоотачка = светопредањска = светосаборна = васељенска = Православна вера у
њу и јесте васкрсење из свих смрти јеретичких, па ма како се те јереси звале.
На крају свих крајева, свака јерес је од човека и по човеку; свака од њих
ставља човека на место Богочовека, замењује Богочовека човеком. И тиме пориче и
одбацује Цркву која је сва у Богочовеку, и сва од Богочовека, и сва по
Богочовеку. Спасење од тога? Апостолска Богочовечанска вера: свестрани повратак
на Богочовечански пут светих Апостола и светих Отаца 27; то јест повратак на
њихову беспрекорну Православну веру у Богочовека Христа, на њихов благодатни
богочовечански живот у Цркви Духом Светим, на њихову слободу у Христу којом нас
Христос ослободи, на њихово богочовечанско благодатно искуство у Духу Светом,
на њихове богочовечанске свете врлине. To, и само то, може спасти и ослободити
робовања разним хуманистичко-хоминистичким човекоугодништвима и човекослужењима
и човекоробовањима, и спрати све грехе. Јер то робовање је равно
идолопоклонству, равно служењу лажним боговима нашег анархистичко-нихилистичког
века. Иначе, без апостолско-светоотачког пута, без апостолско – светоотачког
одлучног идења за Јединим Истинитим Богом у свима световима, и служења Једином
Истинитом и Вечноживом Богу – Богочовеку и Спаситељу Христу, глави Цркве
Православне, сигурно ће се потонути у мртвом мору европског културног
идолопоклонства, и уместо Живом и Истинитом Богу служиће се лажним идолима
овога света, у којима нема спасења, нема васкрсења, нема обожења за тужно биће
што се човек зове.
Избављени Богочовеком
Господом Христом од идолопоклонства у свима његовим издањима, ево шта нам
благовесте, поручују и у аманет остављају свети Оци светих седам Васељенских
сабора као једини православни пут, пут Богочовечански, којим треба неустрашиво
ићи кроз све историјске тмине и помрчине овога века и света:
„Свети Оци
наши, испуњавајући Божанску заповест Бога и Спаса нашега Исуса Христа, нису
светиљку Божанског знања коју им је Он дао сакрили под поклопац, него су је
поставили на свећњак најкориснијег учења да би светлила свима у кући, то јест
свима који славе Бога у Православној Васељенској Цркви, како се не би нико од
оних који православно (εὐσεβῶς) исповедају Господа спотакао ногом о камен
јеретичког зловерја. Јер свети Оци изгоне напоље сваку јеретичку заблуду и
одсецају труле удове, ако су ови неизлечиво болесни; и, имајући лопату у својим
рукама, они очишћују гумно, и пшеницу, то јест хранљиву реч, која поткрепљује
срце човека, сабирају у житницу Православне Васељенске Цркве, а плеву
јеретичког злог учења избацују напоље и сажижу огњем неугасивим… И ми, држећи
се на сваки начин догмата и дела тих истих богоносних Отаца наших, проповедамо
једним устима и једним срцем, нити шта додајући, нити шта одузимајући од онога
што су нам они предали, него се у томе утврђујемо и укрепљујемо, и тако
исповедамо, тако учимо, као што су шест Васељенских сабора одредили и
потврдили. И ми верујемо… да нас је спасао не посредник, нити анђео, већ сам
Господ (Ис. 63, 9), и Њему следујући и Његов глас усвајајући, ми велегласно кличемо:
ни сабор, нити царска власт, нити завера богопроклетих, нису спасли Цркву од
идола, као што је такве глупости измислио Јеврејски синедрион, него је само
Господ славе – оваплоћени Бог спасао и ослободио Цркву од идолопоклоничке
заблуде. Стога: Њему слава, Њему благодат, Њему благодарност, Њему хвала, Њему
величанство, јер је искупљење Његово, спасење Његово, пошто једини Он има моћ
да потпуно спасе, а не неко други од бедних земаљских људи… Тако дакле: као што
су Пророци видели, као што су Апостоли научили, као што је Црква примила, као
што су Учитељи одогматили, као што се васељена сагласила, како је Благодат
заблистала, како се Истина доказала, како је лаж прогнана, како се Премудрост
смело јавила, како је Христос потврдио, – тако мислимо, тако говоримо, тако
проповедамо Христа Истинитог Бога нашег… To је вера апостолска, то је вера
отачка, то је вера Православна! Та вера утврди васељену“ (Акта светог Седмог
васељенског сабора, седница 4, и Синодикон Православља).“28
——————————————–
1 Архимандрит Јустин Поповић,
Православна црква и екуменизам, треће издање, Хиландар, 2009, стр. 77.
2 Исто, стр. 78–79.
3 Исто, стр. 80.
4 Исто, стр. 83.
5 Исто, стр. 86–87.
6 Исто, стр. 98–99.
7 Исто, стр. 117.
8 Исто, 119–120.
9 Исто, стр. 12–121.
10 Caput.
cent., Centuria I; P. gr. t. 90, col. 1189A.
11 Epistol.
XII; P. gr. t. 91, col. 465C.
12 Ср.
Правило 33. Лаодик. Сабора.
13 De fide,
IV, 13; P. gr. t. 94, col. 1149. 1152. 1153.
14 Творен.
Преп. Тедора Cmyдuma. том. 2. cmp. 332. – C. Петербург, 1908.
15 Тамо,
стр. 596.
16 Тамо,
стр. 742.
17 Тамо,
стр. 780.
18 Архимандрит Јустин Поповић, Православна црква и екуменизам,
треће издање, Хиландар 2009, стр. 128.
19 Исто,
стр. 129–130.
20 Исто,
стр. 131–132.
21 Исто,
стр. 133.
22 Исто,
стр. 134.
23 Исто,
стр. 135.
24 Исто,
стр. 136.
25 Исто,
стр. 136.
26 Исто,
стр. 139.
27 „Тринаести апостол“, „Отац Православља“ – свети Атанасије
Велики, апостолски и светоотачки богомудро благовести сву истину o истинитој
вери, говорећи: Ми држимо „вepy Васељенске Цркве – τῆς καθολικῆς ᾽Εκκλησίας,
коју Господ даде, Aпоcтоли проповедише, Оци очуваше. Јер је на њој Црква
oснована – ἡ ᾽Εκκλησία τεθεμελίωται, и ко отпада од ње, тај ниje хришћанин,
нити се може назвати xpишћaнин“ (Серапиону Писмо 1, 28; P. gr. t. 26. col.
593C–596А).
28 Исто,
стр. 142.
