Архимандрит Севастијан Дабовић (Џексонски) : Стање у садашњем друштву

Колико дуго ће то овако трајати! Када ће крштени постати активни хришћани како би пастири могли обратити пажњу разговору с неверујућима? Какву страшну битку морамо водити?

У свету је већ паклени пожар. Велики градови се множе широм земље. Фармер је, како је реч дефинисана у нашим реченицама, ствар прошлости. Сада је он власник земљишта са летњиковцем у граду, јахтом на мору и приватним возом јуриша преко континента. У њивама има релативно мало радника – оних веома сиромашних да би могли да издржавају своје породице. Мирних сеоских домова, да кажем драгоцених, преостаје мало. Бојим се да је тако, јер људи брзо губе способност да правилно процене вредност ствари. Већина градова у свету је пренасељена. У очи највише запада онај женски део популације. Нездрава помама за нездравом модом једина је страст која повезује већину жена. Нема места за баште и дворишта; већина деце у Сан Франциску је заправо васпитана на улици. Ох, како мало њих осећа блажени спокој и утицај хришћанског дома! Младићи и девојке су стално у покрету, како кажу. А ово “крени” је поклич нервозне, несталне журбе да се “иде у корак с временом”. А после њихове журбе не преостаје ништа осим измаглица, јер су празни, колико год празан могао бити свет који се мења и постаје сујетан. Па ипак се они узнемире И распитују: “Где ћемо ићи и шта ћемо видети? Шта да радимо? О! Шта можемо сада да учинимо?” Ако ходате широком авенијом или пролазите уском стазом, ако посетите сале за састанке у граду или загледате у фабрике, свуда ћете видети онај исти жудни поглед дрске младе жене, која буљи некаквим вештачким покретима очију. А понекад чујете чак и да такозвани хришћани кажу да је слабост карактера онога ко има скроман оборен поглед, кад се поцрвени због невиности. Такви људи не познају смисао живота И добар глас чисте савести. Када младић испушта дувански дим или показује зубе са одвратним осмехом  у присуству И у разговору са старијим људима, онда нешто с друштвом није у реду; нешто није у реду с његовом породицом.

Имајући у виду све ово, драги моји, проповедник Речи Божје дужан је страшном заклетвом коју је положио на свом рукоположењу пре него што је примио дар апостолског прејемства да вам изложи целу Истину, а не њен делић.

Све више расте број невенчаних. А има И венчаних који кажу: “Не желимо децу, јер желимо да имамо што више задовољства”. Ово је погрешан став, јер у хришћанском браку није увек дозвољено свако задовољство. Хришћани ступају у брак ради Бога и Његовог закона колико и ради сами себе. С друге стране, има хришћана који се не жене, одричу се брака и живе свето само за Бога и Њега ради као монаси. А код оних који не желе децу, примећујемо да је брачна спона злоупотребљена, као и то што неки неће да ступе у брак. Вођење љубави младих који су тек завршили средњу школу не треба подржавати, јер често доводи до разврата. Исто тако, вођење љубави дуго година такође пружа могућност да се чини грех и неправда према Богу, јер се  срце и љубав једног према другом искрадају од Бога и пребацују на људско биће.
Током свих дугих векова хришћанства у Цркви с у постојали храбри чланови, млади људи оба пола, који су благодаћу Божјом очували своје душе чисте и без мрље, и приложили Богу најплеменитију особину свог људског живота, то је – неоскврњену чистоту душе и тела. Таква лица су имала храброст и неограничено поуздање у помоћ Божју да су, иако живећи у свету И његовим замкама, иако угрожена прелешћу сопствених страсти И ђаволским искушењима, ипак храбро успела да очувају ово благо чак И у крхком земаљском сасуду, носећи га неокрњеног кроз дуго животно путовање овде доле, И коначно га приложили своме Господу.

Хришћански јунаци и јунакиње, ви који сте подражавали или који и даље подражавате узвишени пример Пресвете Богородице, Црква се диви вашем духу пожртвованости, као и духу оних светих мученика и мученица који су за неколико сати окончали своју животну трку и доказали своју верност Богу и своју веру, јер се у овоземаљском животу мора борити, трпети и жртвовати. Анђели вас гледају с радошћу и поштовањем, јер сте њима слични. Када се силно и усрдно молите, Пресвета Дјева Марија с мајчинском љубављу меће на вас свој заштитни омофор, јер сте ви њени ученици и подражавате јој. Сладошћу божанске љубави Небески Женик ће вам испунити срце и још више вас наградити за жртвовање пролазне, тренутне, световне љубави ради вечне љубави коју сте приложили под ноге Његове. Вечни Судија ће вас наћи како бдите попут мудрих  и разборитих девојака које читав живот носе у рукама чисту љубав И упаљену светиљку доброг примера. Стога ће вас, као верне до краја, позвати на вечну свадбену гозбу на небу. Амин.

Из књиге “Проповеди у Руској Цркви”

Зашто се чудиш што ти се мења расположење?

Предлажемо вашој пажњи дубоке речи Светитељке нашег времена о искушењу са којим се суочавају многи људи данас. На који начин да се суочимо са течким душевним стањем? На који начин да правилно прихватимо и суочимо се са депресијом? Прочитајте савет ове дивне Светитељке.

„Зашто се чудиш што ти се мења расположење? Погледај ово прекрасно небо… Оно је сада чисто и плаво, али, види, појављују се огромни бели облаци као да су се белоснежне грудве приковале за небески свод. И, ево, све се то претвара у беле, нежне облаке. И одједном се појављују црни облаци бакарног одсјаја, који ће врло брзо да се згусну. Природа постаје мрачна и све живо се узнемири јер облак притиска мозак и стеже се срце. Међутим, ево, диже се ветар, загрми гром и поче јака киша; небо се разведри, помоли се сунце, ваздух се прочисти, настаде пријатна свежина, све замириса, све оживи и човек се осоколи… Зар исто то не преживљаваш и ти, рођени, као и сви, а ни ја нисам изузетак? Када се после проливених суза очисти наше срце, на души постаје лако. О, како је много милости у Свемогућег.“ (Света Марија Гачинска, Ризница, Земун. 2016. стр. 26-27)

„Депресија је духовни крст. Она се, на корист, даје грешнику који не зна како да се покаје, то јест, ономе ко после покајања поново запада у пријашње грехе… Стога, постоје само два лека која могу да лече ову, понекад изузетно тешку душевну патњу. Човек мора да се научи покајању и да покаже његове плодове. Или, пак, да носи овај духовни крст, са понизношћу, благошћу, покајањем и великом благодарношћу Господу, сећајући се да Господ ношење таквог крста сматра плодом покајања… Како само напослетку наступа велика утеха кад човек схвати да је његова обесхрабреност у ствари неприхваћен плод покајања, то јест, нека врста несвесног само-кажњавања услед одсуства тражених плодова… То би требало да нас учини кроткима, те депресија постепено ишчезава, а рађају се истински плодови покајања…“ [1]

+++

Молитва прва

О, света преподобна мати Мрија, молитвенице за сав род хришћански.Гресима, немирима, и животним бригама обузети, из дубине срца вапијемо ти: не остави нас немоћне, убоге и потиштене, већ погледај на нас и заступи нас милошћу твојом.

У дане земног живота твога, као бесребрена заступница болнима била си, заблуделима наставница, ожалошћенима и пониженима милосрдна утешитељица, а свима, који ти долазише, брза помоћница и чедољубива мајка.И сада знамо да ти је од Господа и Пресвете Богородице дата благодат  да се молиш за нас.

О, верна слушкињо Христова, која стоструко умножи дати ти талант, исцели страсти душа и тела наших, укрепи нас у врлинама и упути на пут покајања: умекшај наша зла и хладна срца, да изнад свега заволимо  Христа, а у Њему-ближњега свога.Умоли Господа сила да многострадалном Отачаству нашем пошаље милост Своју, да поживимо тих и миран живот у свакој побожности и чистоти, и да тако стигнемо у мирну луку Царства Небеског, где Ти сијаш у незалазној слави певајући са свима светима похвалну песму Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Молитва друга

О, многоблажена старице наша, преподобна мати Марија, болних и тужних брза утешитељице и исцелитељице.Прими данас мољење недостојних чада твојих и овај мали плод срца и уста наших принеси Престолу Божијем, да нам Милосрдни Господ твојим заступништвом ниспошаље богате дарове Своје: да нашој Отаџбини подари благостање;да нас избави од земљотреса, огња, мача, напада иноплеменика и међусобних ратова; болеснима дарује исцељење, тужнима утеху, гордима смирење, неразборите приведе покајању, да монасима укрепи дух у пламеној молитви ка Богу;

да свим хришћанима дарује оно што је потребно за њихово спасење: пре свега да подари милост на Страшном Суду Свом и да нас Са свима светима усели у обитељи Небеске, јер Њему приличи свака слава, част и моћ, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова.Амин.

Молитва трећа

О, света преподобна мати Марија.Дивним подвигом на земљи подвизавала се јеси и венац правде, који уготови Господ свима који Га љубе, на небесима примила си.Ми, који се молимо предц иконом твојом светом, радујемо се преславној кончини земног живота твога и славимо свето име твоје.А ти, која стојиш пред Престолом Божијим, прими мољења наша и принеси Милостивом Богу да нам опрости сва сагрешења наша и да нам буде у помоћи у борби са повалама ђаволским, да нас избави од патње, болести, беде и напасти, и од сваког зла, да благочестиво и праведно поживимо у данашњем веку и да се твојим заступништвом, макар и недостојни, удостојимо да видимо добра на земљи живих, славећи  Дивнога Бога у светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек у векове векова.Амин

Тропар, глас четврти

Агница Твоја, Исусе, Марија, слугама Твојим у тешким временима као утеха јави се, снагу вере и побожности показа, од богобораца мучење претрпе.Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Кондак, глас четврти

Страдалнице и благовеснице предивна, молитвенице свих ожалошћених и напаћених, преподобномученице мати Марија, са свим новомученицима Руским, моли Господа Бога да нам дарује спасење и велику милост.

Да не бринемо? (Мт. 6:32) – Али, како онда да се живи?

Прочитајте одличан одговор и објашњење Христових речи из Беседе на гори које стварају велику недоумицу у људима који их прочитају. Да ли Исусове речи да не бринемо значе аутоматски и да не треба да радимо ништа јер се Бог брине о нама? А ако радимо, како да се не бринемо? Како то објаснити? Свети Теофан Затворник објашњава право значење ових речи.

„Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: „Не радите ништа“, него – „Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен“. Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, да је уздање на промисао Божији изгубио и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда – труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе? Не брините се!“[1]

Филиокве на Фанару

Дана 25. јула у Фанару је одржана епископска хиротонија албанског свештеника Теофана (Која). Одлуку да га уздигне у чин епископа уз накнадно постављење за администратора албанских парохија Грчке архиепископије у САД (Цариградска патријаршија) донео је Фанар раније и изазвала је оправдано негодовање Албанске Православне Цркве, пре свега зато што је Којеве двосмислене репутације.

Вест је изузетна не само зато што је Цариград отворено игнорисао мишљење Албанске Цркве. Како преносе грчки медији, Кој је читао Символ вере са filioque!!  током свог посвећења!!

+++

Коментар уредништва блога "наша вера православна": Фанар није учинио никакву "фјордовску грешку", како тврде разни "ревнитељи изнутра" (посебно истичемо сајт "борба за веру", који је пренео вест о овој "хиротонији"), него је одлучио отворено објави унију са Римом, склопљену 1965. године (када је од стране константинопољског лжепатријарха Атинагоре укинута екскомуникација са јеретика римокатолика и са њих скинута анатема и када је са њима успостављено молитвено општење! Више о том безакоњу можете прочитати у књизи Атанасија Сакарелоса "Јединство ,,цркава" се догодило") и да је још више ојача, а како ће другачије, него исповедањем римокатоличког Филиокве? Тако да, драги "ревнитељи изнутра", нема места чуђењу, него требате прекидати молитвено општење са онима који никада и нису били православни, који нису у Цркви, него ван Ње и који су, не истински пастири, него вукови у овчијој кожи, који вас воде, не у рај, него у пакао! Њихов је избор да ли ће ићи и даље за тим вуковима у овчијој кожи и немати никакву наду на спасење (јер и Свети Оци, благодаћу Духа Светога, јасно уче и расуђују да ван Цркве нема спасења!) или ће бити у Цркви (а то је ЦИПХ Грчке,чији је првојерарх архиепископ атински и све јеладе Стефан Цакироглу и ЦИПХ Кипра, чији је првојерарх архиепископ Нове Јустинијане и целог Кипра Епифаније IV) и уз помоћ свог правоверја и правоживља имати наду на спасење душе, коју не могу имати у тим расколничким и јеретичким збориштима, са којима су тренутно у молитвеном општењу, а које критикују, ишчуђавајући се томе што су на својим јеретичким службама читали римокатоличко Филиокве. А шта ће да читају, православни Символ Вере, када они нити имају православно вјерују, нити су православни, као што није ни православан СВАКО ко се са тим јеретицима и расколницима и расколницима налази у молитвеном општењу!

Света великомученица Марина - Огњена Марија

Света Марина роди се у Антиохији Писидијској од високородних родитеља, али не и благоверних, већ незнабожачким безбожјем помрачених. Отац њен Едесије беше идолски жрец; он своју кћер Марину, која још у повоју остаде без мајке, предаде дојиљи која живљаше у селу, удаљеном од града петнаест потркалишта. Када девојчица одрасте код дојиље, она се показа лепа телом и још лепша душом, одликоваше се благоразумношћу и добром нарави.

Пошто се у та времена подиже гоњење на хришћане, то се јереји и клирици, учитељи речи Божје, кријаху из страха од мучитеља, једни по пустињама и горама и пећинама, а други по селима међу простим људима; кријаху се прерушени у ниште, но ипак, где год могаху, они макар потајно поучаваху светој вери, и многе од идолопоклоничке заблуде обраћаху ка Христу. Тако се догоди и дванаестогодишњој девојчици Марини да она од неког човека Божјег чу реч о Христу Исусу, истинитом Богу: како се Он оваплоти од Духа Светог у утроби Пречисте Дјеве, и роди се од Ње сачувавши њено девство недарнутим; како Он сатвори многа чудеса; како Он изволи добровољно пострадати ради спасења људи, како Он умре и васкрсе и узнесе се на небо и уготови бесконачни живот и славу и вечно царство онима који верују у Њега и љубе Га.

Чувши то, благоразумна девојчица Марина поверова у Христа и њено срце се распали божанском љубављу, те она ни о чему другом нити размишљаше нити говораше већ једино о Христу Исусу. И она се сва претвараше у уво када би чула да се где говори о истинитом Богу. И као што вероваше у Њега срцем, тако се не стиђаше да га и устима исповеда, иако још не беше крштена, пошто се не налажаше хришћански свештеник који би је крстио. И жељаше Марина да крв своју пролије за Христа и да се крсти њоме као крстионицом крштења, као што је слушала за многе свете мученике обадва пола да се крстише у својој крви положивши душе своје за Господа; и она хоћаше да им буде подражатељка.

Едесије, дознавши да је његова кћи Марина поверовала у Христа, омрзну је и престаде је сматрати за кћер, и одношаше се према њој као према туђинки. А девица сву своју наду положи на Оца Небеског. Када јој беше петнаест година она једном изиђе у поље да види овце свога оца које су тамо пасле. Догоди се те је том приликом срете епарх источних покрајина Олимврије, љути мучитељ хришћана, који иђаше у Антиохију Писидијску. Угледавши веома леполику девојчицу, епарх се зачуди њеној необичној лепоти, и она га одмах толико занесе да он помисли да је узме себи за жену. Стога он застаде, и зауставивши њу стаде је распитивати: Каквог си рода, девојко; чија си кћи, и како се зовеш? Кажи ми истину о себи. Ја видим да си леполика, и ако си слободних родитеља ја ћу ступити с тобом у законити брак; ако си пак чија робиња, ја ћу те откупити и узети к себи.

Девица коју више красијаше целомудрије него лепота, кротко одговори чија је кћи и како се зове; а не затаји и то, да је слушкиња Христова, да верује у једнога Бога који је створио небо и земљу, да је сједињена с Њим љубављу срдачном и да другога женика не жели. Чувши да је хришћанка епарх, који од царева беше добио право да мучи хришћане, одмах нареди војницима да је узму и воде за њим у град, али с чешћу: јер због њених девичанских благоразумних речи он је још више заволе и надаше се да ће је, претећи јој мукама, брзо одвратити од Христа и придобити је себи за жену. А девица, вођена војницима, мољаше се на сав глас Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! не остави ме и не предај душу моју у погибао! Нека ме не савладају непријатељи моји! нека се слух мој не оскврни од лукавих речи њихових! нека се ум мој не измени од поганих ласки њихових! нека се и срце моје не уплаши од грозних претњи њихових! не допусти да вера моја буде бачена у кал и муљ! нека се не обрадује због мене ненавидник добра ђаво! него ми пошљи помоћ са висине светог престола Свог, дај ми мудрост, отвори ми уста, да бих, крепљена силом Твојом и умудривана благодаћу Твојом, без страха одговарала мучитељу на питања. О, Господе мој! погледај милостиво на мене у овај час! јер ево, ја сам сада као овца међу вуцима, као птица међу ловцима, и као риба у мрежи; дођи дакле и избави ме од свих замки вражијих!

Тако се света мољаше путем, док не дођоше до града Антиохије Писидијске. Када стигоше у град, епарх по своме незнабожачком обичају најпре принесе жртве поганим боговима својим, одаде свечану похвалу царевима својим, и што нађе хришћана похвата их и врже у тамницу, да их сачувају до мучења; а девицу Марину повери на чување неким угледним женама, Идућег дана он устроји свечано суђење пред народом, и нареди да му најпре Марину доведу на саслушање, јер сав беше обузет мислима на њу. Када девицу доведоше, он сладострасно посматраше њену неисказану лепоту и све се више и више распаљиваше телесном љубављу према њој. Затим јој стаде ласкаво говорити: Знају сви богови, о прелепа девице! да сажаљевам младост твоју и штедим цветајуће лепотом младо тело твоје. Стога те молим, послушај ме, па боговима принеси жртву, да ти добро буде: јер ћеш одмах добити многа имања и богатства, и бићеш срећнија од свих вршњакиња својих и уваженија од свих жена у овоме граду.

Света Марина одговори: Ја сам се научила исповедати небеснога Оца и Јединородног Сина Његовог и Пресветог Духа, Једног у Тројици Бога истинитог и живог, и навикла сам клањати се Њему и Њему свагда приносити жртву хвале, и ја се нећу поклонити боговима које не знам, нити ћу принети жртве њима који су без душе и без осећања и не знају саме себе: јер они нису свесни да ли их поштују или бешчесте. Зато нећу одати њима поштовање које приличи Створитељу моме!

Епарх рече: Поново те молим, Марино, послушај ме и укажи поштовање непобедивим боговима, насигурно знајући то да ћеш, ако послушаш мој савет, одмах бити удостојена велике части пред очима свих грађана: јер ћу те узети за жену, и сви ће те почети поштовати као моју милу супругу, и ја ћу теби дати углед и славу, а ти ћеш мени бити радост и сладост живота мога. А ако ме не послушаш и одбациш љубав коју имам за тебе, онда знај да ћеш искусити многа зла: јер ћеш ме приморати да те и против своје воље ставим на муке, и погубим такву лепоту твоју, здравље и слатки живот; ти ћеш бити подвргнута љутим и неподношљивим мукама и погинућеш од огња и гвожђа.

Светитељка одговори: Не надај се, епарше, да ћеш ласкама или претњама веру моју у Христа променити у ваше безверје, јер сам ја верна слушкиња Господара мога који добровољно пострада за мене. И када Он претрпе за мене крст и смрт, не штедећи пресвето тело Своје, примљено од Пречисте Дјеве Марије, онда сам свакако и ја дужна да за Њега страдам и умрем, нимало не штедећи моје грешно тело и здравље. Немој дакле мислити да ћеш ме устрашити својим претњама! Ево, ја сам готова на све муке и на све смрти, јер ће ме укрепити Онај у кога се надам. А све што ми говориш о браку, о угледу, о слави, о богатствима, све ми је то одвратније од смрдљивог блата. Зар да одбацим Бесмртног Женика мог - Христа, Небеског Цара, па да ступим у брак са смрдљивим псом који је мртав душом? Никада!

Чувши од свете Марине овакве речи, епарх се веома увреди и силно разјари, и одмах, претворивши љубав у непријатељство и мржњу, нареди да невесту Христову свуку голу, пруже је по земљи и непоштедно бију прућем. Светитељка би дуго бијена тако без милости, да јој се девичанско тело распадаше од рана, и крв потоцима тецијаше из рана заливајући земљу. Посматрајући то, народ се испуни саучешћем према њој, дивној девојци, тако свирепо мученој, и многи плакаху. А гласник викаше: Марино, принеси боговима жртву! не губи узалуд лепоту своју! не лишавај себе овог слатког живота пре времена!

Међутим мученица, подигавши к Богу духовне очи своје, мољаше се, просећи помоћ одозго и окрепљење у страдалачком подвигу: и она, благодаћу Христовом поткрепљавана, не осећаше болове у мучењима, већ као у тућем телу подношаше ране које јој наношаху. И говораху јој неки из народа: Девојко, зашто непокорношћу својом ти сама погубљујеш лепоту своју? Погледај како је судија свиреп, он ће те погубити, и спомен ће твој ишчезнути са земље; а ми те жалимо! - А светитељка им громко одговараше с прекором: О, лукави саветници и зли помоћници, испуњени духа саблазни! Као што стародревна змија даде Еви лукав савет у рају, тако ви сада саветујете мени да одступим од Бога мог. Одступите од мене ви творци безакоња, јер нећете саблазнити мене која сам се свом душом предала Христу!

Затим, када слуге престадоше бити свету мученицу, мучитељ јој рече: Ово је почетак твојих мука, Марино, и ако останеш упорна у непокорности, доживећеш још веће муке. - Светитељка одговори: Чини што је по вољи теби и оцу твоме ђаволу, а ја не обраћам пажњу на муке, јер мени помаже Христос који ће ускоро посрамити сва ваша лукавства.

Епарх се још више разјари и нареди да мученицу прикују клинцима на мучилишној дасци, па јој тело стружу гвозденим трозупцима. А она, подигавши очи к небу, говораше: Опколише ме непријатељи многи мислећи ми зло, но Ти, Господе мој, погледај на ме, пошљи ми помоћ животворног Духа Твог. Нека ме Он умудри да исповедам пресвето име Твоје до последњег даха свог, и нека ми да снаге да се јуначки супротставим ђаволу и слугама његовим, да би их победила и посрамила! Удостој ме да будем пример онима који Те љубе и Тебе ради чувају девство своје, да бих заједно с њима стала с десне стране Теби у време праведног суда Твог!

Тако се мољаше света мученица, а немилосрдне слуге немилосрдног мучитсља, као људождери, све јаче кидаху трозупцима свето тело њено, и отпадаху парчад тела њеног на земљу, и тецијаше крв њена, и наге кости јој се виђаху. Епарх, не могући гледати на такво љуто мучење, покри лице своје рукама и окрену се од ње, а сви присутни дивљаху се толиком трпљењу светитељкином. Потом, мучитељ се поново обрати мученици речима: Када ћеш се, Марино, смиловати на себе? Ето, већ је и тело твоје искидано! Хајде, макар сада принеси боговима жртву, да не би сасвим била уништена! - Мученица одговори: О, одвратни псу и свињо! ти једеш људско месо, а овамо се претворно правиш милостив и тобож ме жалиш! Али ја не жалим себе ради Христа који не поштеди Себе, већ ради мене предаде Себе на велике муке. Ако пак послушам безумни савет твој и поштедим тело своје, како ће се онда душа моја овенчати у царству небеском?

После тога епарх нареди да мученицу откују са мучилишта и вргну у засебну тамницу, дубоку и мрачну, пуну демонских страшила, у коју су бацани осуђени на смрт. Седећи сама у тој тамници, света мученица се мољаше Богу у топлоти душе своје, вапијући из дубине срца: Вишњи Боже, Теби са страхом предстоје све Небесне Силе, и сва Начала и Власти трепте пред лицем Твојим, и свако се створење Твоје свемоћном силом Твојом одржава, измењује и обнавља! Ти, Владару, погледај са небеске висине, са престола славе Твоје на мене смирену, непотребну и недостојну слушкињу Твоју: јер се у Тебе уздам, к Теби прибегох, и страдам ради имена Твог. Погледај, о Милосрдни! и исцели ово изранављено и као врећа искидано тело моје, и обнови душу моју, и сачувај је за царство Твоје! Дај ми да савладам и згазим непријатеља мог као што се песак гази ногама, да бих непобедивом помоћју Твојом сатрла силу његову, те да се у мени прослави пресвето име Твоје вавек.

Када наступи ноћ и светитељка се непрестано мољаше Богу, усуди се ђаво да привиђењским страшилима уплаши мученицу, пошто Бог допусти то ради већег прослављења Своје угоднице. Тамница се изненада затресе и појави се нека мрачна светлост као од димљивог огња? затим се појави ђаво у виду шарене, огромне, страшне змије, а тело његово, уколико беше видљиво, окружаваху и опасиваху многобројне мање змије и гује. Ужасно шиштећи и зијајући огромним и одвратним чељустима, змија испушташе неподношљиви смрад; и обилазећи око мученице она јој задаваше велики страх и ужас; затим разјапивши силно своју свеодвратну чељуст, нападе на светитељку и обзину јој главу да је прогута. И изгледало је да мученица би прогутана змијом као некада пророк Јона китом. Међутим, света мученица не паде у очајање нити посумња, него, уперивши сав ум у Бога, осени себе крсним знаком, и одмах угледа како се раседе утроба змијина и себе како изађе из ње читава и неповређена. И тог часа погибе сав тај страшни ђавољи привид и привиђење: јер земља се отвори, прогута змију и све змије са њом, и низведе их у ад, а свету мученицу обасја небеска светлост. И она, погледавши нагоре, виде где се отвори кров тамнице и сунцолике луче силазе на њу одозго; затим угледа велики крст који сијаше неисказаном светлошћу, и изнад крста голубицу белу као снег, која јој човечјим гласом говораше: Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, јер си победила злобнога врага! Радуј се и весели се кћери Сиона вишњега што дође дан весеља твога, у који ћеш са мудрим девојкама ући у неразрушиви дворац Бесмртнога Женика, Небеског Цара!

При овим речима голубице света Марина се испуни неисказане радости и сладости, и искидано тело њено се стаде залечивати, и она сама осећаше како јој месо расте у ранама и зарашћују ране, и покривају се кожом, и ишчезава сваки бол и немоћ; и она опет постаде здрава и дивна целим телом, као што је и раније била. Она стаде радосно благодарити Бога, говорећи: Благосиљам Те, Владико, и прослављам Те, Господе Боже мој, и хвалим име Твоје што си се сажалио на мене, посетио ме, исцелио тело моје, укрепио душу моју, и ниси ме предао у руке непријатељима мојим, него си ми показао одвратна обличја њихова и бацио их у преисподњи бездан и одагнао од мене њихова страшила; а сада, радујући се и веселећи се о Теби Богу Спаситељу моме, молим Твоју човекољубиву доброту, удостој ме бање светога крштења, да бих се, омивена крвљу и водом, обрела достојна ући у небески чертог Твој са светим девојкама, невестама Твојим, јер си благословен вавек.

У таквим виђењима и откривењима, и у таквом слављу и радовању света Марина проведе сву ту ноћ, док не свану и не настаде време њеног завршног подвига. А кад свану, епарх Олимврије опет седе на незнабожном и неправедном судишту свом, и сав се народ слеже на гледалиште. Епарх нареди да мученицу изведу из тамнице и доведу пред њега на суд. А кад угледа мученицу светлу лицем и потпуно читаву и здраву целим телом, без икаквог трага од јучерашњих рана, епарх се силно зачуди и запрепашћен ћуташе, недоумевајући како мученица, јуче сва изранављена, тако потпуно оздрави за једну ноћ. Чућаше се и народ овом чудесном исцељењу; и једни величаху силу Христову, а други то приписиваху мађијама. Затим епарх, с муком отворивши уста своја, стаде говорити светитељки: Видиш, Марино, како се богови наши брину о теби! Они се сажалише на твоју младост и лепоту и исцелише те од твојих рана. Зато треба и ти за добијено од њих добро да им принесеш захвалне жртве; и то утолико пре што теби доликује да будеш подражатељка и наследница оца свог, те да, као што он служи боговима у својству жреца, тако и ти постанеш жречица и послужиш боговима у све дане живота свога.

Светитељка одговори: Не доликује мени да оставим истинитог и живог Бога мог и служим мртвим боговима вашим; напротив, ти треба да познаш Јединог Бога небесног и да поверујеш у Њега видећи на мени такву силу Његову: јер ти ме јуче искида на комаде, а Он ме сада за један час начини читавом и здравом! Значи, Он је свемоћни лекар душа и тела људских.

Окорели епарх опет нареди да муче светитељку. И понова је обесише на мучилишту, и донеше упаљене свеће, па јој стадоше палити прса и бедра. А она, тајном молитвом у срцу погрузивши ум свој у Богу, трпљаше ћутећи; и би опаљена као угаљ, и месо тела њеног испечено као за једење. И када је једва живу скинуше са мучилишта, она повика говорећи: Господе! Ти ме удостоји да за име Твоје прођем као кроз огањ; удостој ме да прођем и кроз воду светог крштења, да би ме умивену од грехова увео у покој Твој.

Мучитељ, чувши да мученица спомену воду, рече: жедна је јадница, треба је напојити! - И нареди да донесу велику бачву и напуне водом, па везану мученицу баце у њу и удаве. А када слуге узеше мученицу да је баце у воду, она громко рече: Господе Христе, Ти изводиш из окова, Ти одрешујеш узе смрти и ада, Ти подижеш из гробова мигом Божанске силе Твоје! Ти погледај на слушкињу Твоју и раскини узе моје! И нека ми вода ова буде на жељено свето крштење и на рођење у вечни живот, да бих, свукавши старог човека, обукла се у новог и јавила се Теби у чертогу Твоме у свадбеном руху!

Док се мученица тако мољаше, слуге је бацише у бачву пуну воде, и стадоше је загњуривати у воду и потапати. Утом се затресе земља, и конопци којима мученица беше свезана одрешише се, а слуге, страховито уплашене, побегоше од бачве; над главом пак мученице синуше зраци неисказане светлости, и опет се појави она раније виђена бела, сунцолика голубица, силазећи одозго и носећи златан венац у кљуну; и лебдијаше над главом мученице, додириваше ногама главу њену, па понова лећаше у висину.

Ово виђење беше видљиво не само за светитељку него и за неке од присутних, који беху достојни таквога виђења: јер многи из народа беху потајни хришћани и удостојише се видети то. А света стајаше у води непогружена, и певаше славећи и благосиљајући велико име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. Затим се над светитељком показа огњени стуб који досезаваше до неба, и на стубу крст као од кристала који пушташе из себе пресјајне зраке; а она голубица узлете и седе наврх крста. И дође одозго чујан за све глас који говораше:

Мир теби, невесто Христова Марино! сада ћеш примити неувенљиви венац лепоте из руке Господње, и почиваћеш у царству небеском са светима.

Чувши овај глас и видевши мученицу где изиђе из воде здрава, без икаквог трага од опекотина, читава телом, бела и дивна, одмах велико мноштво људи и жена повероваше у Христа, и отворено изјавише да су хришћани, и изгледаху готови на смрт за Христа. Игемон се запрепасти видевши колики народ се обрати ка Христу, и недоумеваше шта да чини. Потом, бесан од јарости, он изведе против народа војску коју имађаше при себи, наоружану мачевима, и нареди им да посеку све који славе име Христово. Тада који год у народу беху 'неверни или плашљиви побегоше, а они који истински повероваше, сами се под мачеве приклањаху. И паде убијених обадва пола до петнаест хиљада људи, који, крвљу својом крстивши се и од свих грехова очистивши се, уђоше у радост Господа свога, овенчани мучеништвом. (Њихов спомен бива 16. јула).

После тога епарх осуди и мученицу на посечење мачем. Када је изведоше на место погубљења, она измоли мало времена од оних што је вођаху, па се обрати народу који иђаше за њом и саветоваше свима да познаду јединог истинитог Бога а да се избаве од демонске обмане и идолопоклоничке погибли.

Потом се она стаде молити, и дуго се мољаше за све. Утом се изненада затресе земља, и страх захвати све, и многи попадаше на земљу од страха; паде и џелат. То се Господ наш Исус Христос са анђелима светим јави с неба невести Својој, позивајући је у покој Свој и пружајући руке да прими душу њену. А она, испунивши се неисказане радости, подстаче џелата да брзо изврши што му је наређено. И она подметну под мач чесну главу своју и би посечена; а душа њена, узета рукама Господњим, би унесена у небеска насеља.

Тако света великомученица Марина заврши мученички подвиг свој у седамнаести дан месеца јула. Страдање њено огшса очевидац слуга Божји Теотим, који је посматрао сва мучења њена и удостојио се бити гледалац оних виђења, која беху откривена светитељки. Све то он предаде вернима на корист, а у част и спомен возљубљене невесте Христове Марине, и у славу Човекољупца Христа Спаса нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека је и од нас част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар, глас 4.

Агница Твоја Исусе, Марина, зовет велијим гласом: Тебе Женише мој љубљу и Тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспињајусја, и спогребајусја крешченију Твојему, и стражду Тебе ради, јако да царствују в Тебје, и умирају за Тја да и живу с Тобоју, но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја Тебје: Тоја молитвами јако Милостив спаси души нашја.

Кондак, глас 3.

Дјевства добротами преиспешчерна дјево, нетљеними вјенци вјенчаласја јеси Марино: Кровми же мученичества обагрена, чудеси просвјетившисја исцјељениј, благочестно мученице пријала јеси почест побједи твојего страданија.

+++

Молитва Светој великомученици Марини - Огњеној Марији

О, света мученице Марина, ти си била живи огањ вере у Господа Исуса Христа, и због те вере си радосно и без страха пострадала, и удостојила се да добијеш венац мучеништва од Самога Господа. Твојим светим подвигом ти си за сва времена показала да се могу победити наши највећи непријатељи спасења – тело и ђаво. Зато ти је Господ подарио велику благодатну моћ да нам помажеш у многим невољама, а посебно у борби са злим демонским силама.

Због тога, ми свегрешни и немоћни, приступамо ти, света Марина, и просимо твоју благодатну помоћ. Помози нам да и ми победимо наше тело, које нас на безброј начина вара, и коме у сваком захтеву попуштамо, грешећи непрестано. Својим молитвама Господу, учини да устанемо из блата у којем се ваљамо и да се очистимо од свих телесних нечистота кроз дубоко и искрено покајање, како би могли да поставимо добар почетак на путу спасења.

Али те још више молимо да нам помогнеш у овој тешкој и крвавој невидљивој борби коју водимо са духовима злобе, и који су нас преварили и увукли у многе грехе, а да ми тога често нисмо ни свесни. Зато својим светим молитвама са Небеских висина одагнај све демоне који плету замке око нас и одводе са пута спасења. Они су својом злобом и лукавошћу у нама посејали и гордост, и себичмост, и мржњу, и завист, и злобу, и властољубље, и сластољубље, и среброљубље, и све друге страсти, које су се у нама одомаћиле, и постале као нека наша друга природа. Зато својом огњеном молитвом, мученице Марина, одагнај све те бесове који су се устремили на нас, и помози да и ми устанемо против њих једним новим животом, кроз Цркву Христову, кроз покајање, кроз врлински и непорочан живот. Помози да се и у нама распали неугасиви огањ љубави Божје, којим си ти тако силно горела, па да са трепетом будимо над сваким својим делом и мишљу, и да душу оградимо непрестаном молитвом и Богомислијем. Тада ће демони бежати од нас са страхом и неће моћи много да нам нашкоде. Нека би, твојим светим молитвама, тако проживели до краја земног живота, стално стремећи ка Вишњем свету.

А када једном са душама пређемо у царство духова, помози да слободно прођемо крај злих војски сатанских, и да се удостојимо да са радошћу уђемо у светлост Царства Небеског, где све војске Анђела, и свих Светих, међу којима и ти лучезарно светлиш, света Марина, непрестано славе Пресвету и Животворну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Акатист Светој великомученици Марини - Огњеној Марији

+++

Мошти Свете великомученице Марине - Огњене Марије
Манастир Ватопед, Света Гора Атонска

Све до преузимања Цариграда од стране западних крсташа 1204. године, Мошти Свете великомученице Марине чуване су у Антиохији. Према другим изворима, њене Свете Мошти беху пребачене у Италију 908. године. Сада се налазе у Атини, у цркви посвећеној Пресветој Богородици. Њена часна Десна Рука пребачена је на Свету Гору, и налази се у манастиру Ватопед. На врху планине Ланга у Албанији, више самог Охридског језера, налази се манастир посвећен Светој великомученици Марини, са деловима њених Светих Моштију. Безбројна чуда догодила су се и још увек се догађају у овом манастиру.

Сведоци тих чуда нису само Хришћани већ и муслимани. Велико поштовање имали су и Турци према овом манастиру, да никада нису хтели дирнути нити у светињу, нити у имовину манастирску. Једно време Турчин беше тутор овог манастира.

Светој Марини верни се обраћају молитвама за избављење од демонске поседнутости и тражећи помоћ у лечењу многих болети, најчешће рака.

Света Марина – узор младим женама данашњице

Какав узор за младе истините православне Хришћанке данас! Ова петнаестогодишња девојка беше рођена паганка, одрасла је без мајке. Отац је се одрече јер заволе Христа и изабра безбрачни живот. Одбцила је све да би живела само за Христа и да би му остала верна у тој љубави. Одбацила је сву славу, богатство и удобности овосветовног живота. У својој непоколебљивој одлуци да прати Господа беше сурово мучена, издржала је демонска искушења, и на крају пострадла мученички, ипак радосна, јер је желела да подражава Свете.

Исцељење Андреја Вассилиу са Кипра

У Грчкој су добро познати са телевизијских програма, јер су тражили донатора за њиховог дечака Андреја, који је патио од леукемије. Донатор је заиста пронађен и родитељи су почели припреме за своје путовање у Хјустон, Тексас САД, где је трансплантација коштане сржи требало да буде извршена. У међувремену, они су се молили Господу Исусу Христу да спасе њиховог дечака.

Пре него што су отпутовали у САД, родитељи су чули за чуда Свете Марине и позвали су телефоном манастир Свете Марине, који се налази на острву Андрос у Грчкој, тражећи Њен благослов. Настојатељ манастира, архимандрит о. Кипријан, обећао им је да ће се молити Светој Марини. Он је такође пожелео родитељима да Света Марина буде са Андрејем у операционој сали, да му помогне. Са благословом Старца Кипријана и јаком вером да ће Света Марина заиста помоћи, породица Вассилиу се запутила у САД.
Након неопходних тестова пре операције, које је Андреј морао да прође, био је одведен у операциону салу. На кратко време, пре почетка саме операције, хирурга, који ће оперисати Андреја, дошла је да посети нека „жена“. Она се представила као Андрејев доктор и затражила да јој се дозволи да посматра операцију.

Разговор који је уследио показао је да та жена заиста јесте доктор. Међутим, хирург је одговорио да лекарима „споља“ није одобрено да буду присутни у операционој сали и да је такав пропис његове медицинске екипе „да лекари који нису у тиму не буду укључени у деликатним операцијама“. Међутим, упорност жене је уверила хирурга да јој дозволи учествовање у операционој сали. Али пре тога, он је замоли да остави своје координате (вероватно, акредитивно писмо) на администрационом столу. Непозната лекарка учини како је хирург рекао, а затим је ушла у операциону салу са хирургом. Током рада, дала је неколико упутстава у погледу напретка поступка. Операција је добро протекла и на крају је хирург захвалио „жени лекару“ и изашао из операционе сале.

Андрејеви родитељи одмах су дошли да се распитају о исходу операције. Хирург је одговорио да је све добро прошло, додајући да не може да разуме зашто су довели Андреја овде, када он има тако доброг доктора. Родитељи су били веома изненађени и одговорише да они нису довели никаквог доктора са њима. Хирург је инсистирао; рекао им је да је, изашавши из операциона сале, Андрејев „лекар“ тамо остао мало дуже са остатком оперативног тима и због тога је вероватно и даље у близини. Предложио им је да је потраже. Потрага за њом се показала бесмисленом, као да „жене доктора“ нема нигде около. Вассилиу пар је закључио да мора да је неки лекар из Грчке или Кипра, који је одлучио да допутује у САД, дао свој допринос овој деликатној операцији. Они су изразили жељу да сазнају ко је она, тако да могу да јој се захвале. На хирургов предлог су отишли у управу до административног стола да провере њене кординате.
То је било крајње изненађење, када су прочитатали да се непозната жена потписала са именом „Марина из Андроса“. Сузе захвалности и радости напунише њихове очи када се сетише Старчевих речи у манастиру, када је рекао да би желео Андреју да има Свету Марину у операционој сали да му помогне. Андрејеви родитељи су поделили са медијима своју радост, за успешну операцију и Андрејево опорављено здравље и чудо које су примили. Вассилиу породица се заветовала да ће цела породица сваке године долазити у манастир на празник Свете Марине. Старац Кипријан каже да породица долази сваког лета, путујући из Лимасола на Андрос, да се захвали Светој Марини за Андрејево исцељење.

+++

У питомој скровитој долиници у срцу планине Озрен, у насељу Калуђерица, општина Петрово, налази се манастир Озрен. Храм је посвећен Светом Николају
Мириликијском Чудотворцу. По доступним изворима сматра се да је црква задужбина краља Драгутина из лозе Немањића и датира се у 14 век.

Први писани помен о манастиру има у храму натпис изнад улазних врата из 1587. у којем пише да је поп Јаков патосао цркву. О томе да је на Озрену већ 1557. постојао манастир, сведочи податак да се поп Јаков те године замонашио, те игуман Јоаким постао старешина манастира.

Од 1992. у манастиру Озрен налазе се мошти, десна рука, Свете великомученице Марине (Огњена Марија), те честице моштију: Светог краља Драгутина, Светог кнеза Лазара и Часног Крста из Јерусалима. Год. 1980. замењен је стари дрвени иконостас из 1895. новим каменим иконостасом.

Такође, делић моштију Свете великомученице Марине - Огњене Марије, налази се и у манастиру Косијерево, посвећеном Рождеству Пресвете Богородице.

Богу је угодан баш свако, само да је „добар човек“?

Прочитајте одговор на једну врло раширену заблуду данас – заблуду која говори да уопште није важно да ли верујеш у Бога или не, да ли испуњаваш Његове заповести или не, да ли си члан Христове Цркве? Јер, у Светом Писму пише да је у сваком народу мио Богу човек који Га се боји, зар не? Ево одговора на ову тврдњу од стране светог Јосифа Волоцког.

„Ако је ‘у сваком народу мио њему онај који га се боји‘ (Дела ап. 10:35), зашто Петар није оставио Корнилија и његове ближње да пребивају у њиховој претходној вери, иако су се они бојали Бога и чинили добра дела више од свих – већ им је заповедио да се крсте у Христово име? Ако би у сваком народу онај ко се боји Бога и поступа по правди Његовој био угодан Њему, зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: ‘Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио‘? (Мт. 28:19-20) И још је рекао Господ: ‘Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.‘ (Мк. 16:16)
Велики апостол Петар је рекао ‘у сваком народу мио Богу онај који га се боји и твори правду‘ за праведнике који су живели пре Христовог Оваплоћења, пре Његовог Распећа и Васкрсења, за људе који су се у јеврејском и другим народима бојали Бога и поступали по правди, који се нису поклањали идолима већ истинитом Богу, као Корнилије и њему слични. Међутим, након Оваплоћења Христовог, Његовог Распећа и Васкрсења ‘нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти‘ (Дела ап. 4:12). Господ у Светом Јеванђељу говори да онај ко се не роди од воде и Духа у име Оца и Сина и Светога Духа не може да се спаси, чак и ако буде праведнији од свих људи. То је посведочио и апостол Петар, крстивши праведног Корнилија о коме је Бог јавио апостолу… Сада су људи Богу угодни због њиховог Крштења и стремљења ка добрим делима. Пре оваплоћења Христовог, Богу су били угодни праведници због страха Божијег и њиховог праведног живота… Очигледно је да је апостол ове речи рекао за праведнике који су живели пре Христовог Оваплоћења, за оне који су се бојали Бога и поступали по правди, који се нису поклањали идолима. За њих је и апостол Павле рекао: ‘Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону.‘ (Рим. 2:14-15)“[1]

+++

Свети Јосиф Волоцки: Сви треба да осуђују и проклињу јеретике и одступнике

Ревност не по разуму, неки би рекли?

Предлажем вашој пажњи кратки одломак из Житија светог свештеномученика Јевсевија самосатског у коме може да прочитате о односу православног народа према епископима који се нису држали православне вере. Неки би то назвали ревношћу не по разуму, зилотизмом, итд. Опет, потпуно другачије од данашњих квази-ревнитеља за веру који једва чекају да пљују, вређају и називају погрдним именима чак не јеретике, већ православне епископе?! Прочитајте о савршеној мери, са поштовањем према чину епископа, али непоколебиво у својој вери. Где би нам крај био да смо макар мало такви данас…

У град пак Самосат на место светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.
Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа. Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.
По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, ма да беху без свога пастира (светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.
Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: „Лопта се оскврнави јересју!… лопта се оскврнави јересју!…“ Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као „мрзост опустошења“ на месту светом.[1]

Јеромонах Дамаскин Светогорац: Најближе сродство

Јеванђелист Матеј пише да је Спаситељ много говорио народу у причама и зато су ученици питали Господа: „Зашто им говориш у причама“? А Он одговарајући рече им: „Јер вама је дано да знате тајне царства небескога, а њима није дано; јер ко има, даће се њему и претећи ће му; а ко нема, узеће се њему и оно што има. Тога ради говорим им у причама, да гледајући не виде, и чујући не чују, нити разумеју“ (Мт.13:10-13).

И јеванђелист Марко потврђује одговор Господњи ученицима: „Вама је дано да знате тајне царства Божијега: а онима напољу све у причама бива: да очима гледају и не виде, и да ушима слушају и не разумеју“ (Мк.4:11-12).

Отуда је беда многим хришћанима, зато што многи прихватају Јеванђеље само у причама, а не у животу, јер многи не живе по Јеванђељу. И види, шта о њима Господ каже: „А онима напољу све у причама бива: да очима гледају и не виде, и да ушима слушају и не разумеју“. Господ каже, да су многи само формално у Цркви, а у ствари они су ван Цркве, јер не живе по Јеванђељу, него Јеванђеље прихватају само у причама.

Данашњи епископи и свештеници први прихватају Јеванђеље само у причама. Јер Црква је Тело Христово, Црква је најближе сродство и најприснија заједница, па ако хришћани не прихватају тако Цркву, они очигледно прихватају Цркву само у причама. И то сви могу да испитају на делу.

Ево, по Делима Апостолским ми знамо да је Бог најпре основао Прву Хришћанску Заједницу у Јерусалиму и уредио црквену својину, па су затим изабрали седам архиђакона да служе око трпеза и намирују потребе целе јерусалимске Цркве. Па ако и данас не уреде слично црквену својину почев од парохија, и ако слично не изаберу своје архиђаконе да намирују потребе Цркве почев од парохија, онда данас прихватају Јеванђеље само у причама. Иако је допуштена приватна својина, ипак мора да се намирује Црква и зато апостол Павле заповеда: „Ако неки верник или верница има удовице, нека намирује њих, и да се не терети Црква, да би праве удовице намирила“ (1Тим.5:16).

И ми знамо по Јеванђељу да Црква јесте Тело Христово, а по закону тела, кад је нападнут један делић тела, тада цело тело на челу са главом устаје у одбрану тог делића тела, који је нападнут. Па ако данас не чине тако у Цркви, онда данас прихватају Јеванђеље само у причама.

И сваки хришћанин по нужди треба да тражи помоћ од Цркве. Ево, кад искрсне неки проблем са властима, здравством или школством, кад ти је потребна помоћ Цркве, ти иди код црквених старешина и тражи помоћ. Па ако црквене старешине не сазову Цркву и не помогну колико могу, онда очигледно они прихватају Цркву и Јеванђеље само у причама. Или кад се догоди да оболиш, ти иди код црквених старешина и тражи да ти читају молитве за здравље. Јер је Спаситељ Христос исцељивао људе и духовно и телесно, и Апостоли су исцељивали људе и духовно и телесно, па тако су дужни и данашњи епископи и свештеници. И ако данашње црквене старешине не лече људе и духовно и телесно, онда они прихватају Цркву и Јеванђеље само у причама.

И све друге јеванђељске изреке, као ове: тај род (демонски) се изгони молитвом и постом, и пастир добри душу своју полаже за овце, и мудре дјеве купују јелеј а глупе не купују, и једни долазе на духовну вечеру а други се богате на земљи, и један зида кућу на камену а други на песку, и уопште све јеванђељске изреке бивају само у причама за данашње хришћане.

Црква је најближе сродство

Глава Цркве је Сам Христос, у Цркви су Свеци и Анђели Божији, у Цркви је такво сродство и таква заједница да су у односу на Цркву сва друга сродства и све друге заједнице достојни презира. У Јеванђељу Господ узима за пример породицу као најближу телесну заједницу и овако говори: „Ко љуби оца или матер више него Мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више него Мене, није Мене достојан“ (Мт.10:37).

Господ другим речима говори овако: ко не прихвата Цркву као најближе духовно сродство, тај није Мене достојан, јер у односу на духовно сродство у Цркви – најближе телесно сродство је достојно презира. Достојно је презира, али није речено да се потпуно презире, него ту треба расуђивање и Бог да укаже колико да се презире. И на другом месту Господ говори: „Има ушкопљеника, који се тако родили од утробе материне: и има ушкопљеника, који су ушкопљени од људи: и има ушкопљеника, који су сами себе ушкопили царства ради небескога. Ко може да прими, нека прими“ (Мт.19:12).

Господ указује, да ради небеског Царства треба презирати земаљско царство, и презиром као ножем треба сећи сваку плотску љубав ради духовне љубави Христове. Јер шкопљење бива ножем, а духовно шкопљење бива презиром, и тако презиром као ножем треба сећи сваку плотску љубав ради духовне љубави Христове. Јер у односу на духовну љубав Христову свака телесна љубав је достојна презира. Достојна је презира, али није речено да се потпуно презире, него ту треба расуђивање и Бог да укаже колико да се презире. Зато је Господ и рекао: „Ко може да прими, нека прими“.

Уопште речено, у односу на небеско Царство – земаљско царство је достојно презира и зато је Господ заповедио: „Иштите најпре царство Божије и правду његову, и све ово (земаљско) ће се приложити вама“ (Мт.6:33).

А шта бива ако неко презире небеско царство ради задобијања земаљског царства? Тај неприметно прелази на страну ђавола и постаје дете ђавоље и о томе говори ова јеванђељска прича: „Царство небеско подобно је човеку, који је посејао добро семе у пољу својем, а док су људи спавали, дође непријатељ његов и посеја кукољ посред пшенице и отиде; па кад ниче усев и плод сатвори, тада се јави и кукољ“ (Мт.13:24-26). И Сам Господ протумачио је ову причу: „Који посеја добро семе јесте Син Човечији; а поље је свет: а добро семе, то су синови царства: а кукољ, то су синови лукавога; а непријатељ који посеја њих јесте ђаво: а жетва је кончина века: а жетеоци су анђели (Божији)“ (Мт.13:37-39).

Јасно је речено: „кукољ, то су синови лукавога и ђаво сеје тај кукољ и то су деца његова. И јасно је да ђаво некако неприметно сеје и рађа своју децу и речено је да док су људи спавали, дође непријатељ његов (ђаво) и посеја кукољ. Ту је кривица људи – зато што су спавали, и зато је речено док су људи спавали. Ту се мисли и на духовно и на телесно спавање као што Господ заповеда на другом месту: „Пазите себе, да некад не отежају срца ваша ждерањем и пијанством и бригама житејским, и да не наиђе на вас изненада онај дан; јер ће доћи као мрежа на све који живе на лицу целе земље. Бдите дакле у свако време молећи се (Богу), да се удостојите избећи све ово што ће бити и стати пред Сином Човечијим“ (Лк.21:34-36).

Господ говори да људи спавају због ждерања и пијанства и брига житејских, а заправо ко на све начине не чува своје срце од ђавољег кукоља, тај већ спава. А познато је, да се зли духови изгоне молитвом, постом, крстом и смирењем, па ко тим средствима не изгони зле духове, тај већ спава и тада ђаво сеје свој кукољ и тада човек постаје дете ђавоље.

Закључак

И на крају да закључимо због чега код многих хришћана јеванђеље бива само у причи и зашто они не могу да прихвате Цркву као најближе сродство и најприснију заједницу, и због чега многи хришћани не могу да презиру земаљско царство и земаљско сродство и земаљску љубав? Зато што они духовно спавају и тако се напуне кукоља и толико се сроде са ђаволом, да кад треба да се одрекну себе и тог кукоља и ђавола, то је за њих као тешка операција, од које болује и срце и душа и тело. То чупање кукоља – то је тешка операција, зато што не можеш да мрзиш ђавољи кукољ који волиш, јер ако је ђаво посејао и укоренио кукољ у теби, ти мораш да га волиш, јер то је део тебе и ти си се ородио са ђаволом. Тако бива са свима хришћанима, монасима, свештеницима и епископима, који не изгоне зле духове молитвом, постом, крстом и смирењем, јер тада они спавају и тада ђаво неприметно сеје и укорењује свој кукољ у њима и тада они постају сродници ђавољи – деца ђавоља. Тако они неприметно прихватају сродство са ђаволом и постају сродници ђавољи, па зато не могу они да прихвате сродство са Богом и Црквом, и пошто су они деца ђавоља, они не могу бити деца Божија. А узрок свог зла јесте духовно спавање у овоземаљском животу, јер ако се хришћанин не бори против злих духова – он већ спава. То и апостол Павле говори из искуства, и овако каже:

„Ја дакле тако трчим, не као на неизвесно, тако се борим, не као да бијем ветар; него умртвљавам тело своје и поробљавам, еда како другима проповедајући сам неискусан будем“ (1Кор.9:26-27).

Апостол тврди да не може да проповеда Јеванђеље спавач – неискусан човек, који није искусио борбу и победио зле духове, и зато каже "еда не буде да другима проповедајући сам неискусан будем". Данас проповедају Јеванђеље све сами спавачи, који зидају на песку, то су неискусни епископи и свештеници, који нису искусили борбу и нису победили зле духове. 

Свети Козма Етолски: Дај хлеб брату своме!

 

„Истражујте Писма“. Истражујте Писма, јер у њима почива живот вјечни. Господ наш Исус Христос, браћо моја, најслађи Владика и Творац анђела и све умне и чулне твари, потакнут милосрђем и многом добротом и љубављу коју има према нашем роду, даровао нам је и дарује сваки дан и сваку зору да је славимо.

Читали смо свето јелеосвећење, и помазали се ради наше помоћи, а некада нам се Господ смиловао заступништвом Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије и свих светих и опростио нам гријехе наше и удостојио нас Царства небеског, да се радујемо и да прослављамо Свету Тројицу. У древна времена, хришћани моји, људи су били чисти и говорили са Богом. Прво је Дух Свети просветио пророке, те нам написаху Свето писмо. Потом је просветио свете апостоле, а затим свете оце, који нам објаснише књиге наше Цркве, да бисмо знали шта нам је чинити.

У оно вријеме био је човјек по имену Мојсеј. Он је када је још био мало дијете примио два благодатна дара у своје срце – љубав према Богу и љубав према својој браћи. Тако и ми, благочестиви хришћани, имајмо ове двије љубави, јер је ово заповијест Господња: „Ово је заповијест моја, да љубите једни друге, као што ја љубих вас“. Чујете ли, браћо моја, шта казује Христос? Као што ја бих вријеђан, ударан, гладан, жедан и распех се и излих крв Моју ради ваше љубави, да бих вас ослободио из руку ђаволских, тако треба и ви да љубите Бога и браћу вашу, да ако буде потребно, излијете и крв вашу за љубав према Богу и вашој браћи. Савршена љубав је да продаш све ствари што имаш и даш милостињу и да раздан будеш у робове, и све што стекнеш даш из милосрђа. 

На Истоку је био један владар, којем су из једне његове области узели стотину робова, те продаде све ствари и откупи их, но дијете једне удовице је остало заробљено. Шта је учинио владар? Обријао се и оде и умоли господара од дјетета да га ослободи, а њега да задржи за роба, као што и би. И би крајње окрутно поступано према њему, док га ради његовог стрпљења Бог није удостојио да чини чуда. Потом га ослободи онај господар и поново постаде првосвештеник. Такву љубав Бог жели да имамо и ми! Има ли некога с таквом љубави? Не! Не продаји себе, продај само своје ствари и дај милостињу. Не можеш то учинити? Дај пола, трећину, четвртину… Не можеш ни то? Дај хљеб брату своме и не жури да га оклеветаш. Како ћемо се спасти, браћо моја? Једно нам се чини тешко, а друго горко. Бог је милостив, да! Али је и праведан и има палицу челичну. Дакле, ако желимо да се спасимо, треба да имамо љубав према Богу и према нашој браћи. 

Постио је Мојсеј четрдесет дана и ноћи и постао као анђел. Тако и ми постимо у сриједу, јер је у њу наш Христос продат, и у петак, јер у њега разапет. И као што је Мојсеј научио слова, тако треба и ми да научимо, да бисмо познали Закон Божји. А ако нису научили родитељи, треба да науче наша чеда. Не видите ли да је подивљао наш род од неукости и да смо постали као звијери? Због тога, саветујем вам да направите школу, да бисте разумјели свештено Јеванђеље и остале књиге.

Видјевши предобри Бог ово добро мишљење, удостојио га је (Мојсија) и постао је цар Јевреја, владавши четрдесет година, удостојивши га и пророчког достојанства. А шта жели рећи пророк? Да спозна прошло и будуће. Тако и ми, браћо моја, када чинимо добра дјела, удостојава нас те и нама који смо га тражили са вјером то нам даје. А ако чинимо зло и немамо љубави него имамо мржњу, тада немамо удјела са Богом, већ са ђаволом у паклу и пећи ћемо се у њему вјечно.

У древно вријеме, браћо моја, зли ђаво је својом злобом потакао људе да се горде, да убијају, да чине прељубе, да блудниче, да чине ствари које не чине нити бесловесне животиње, и још горе, да се умјесто Богу клањају сунцу, мјесецу и мору.  Желећи да начини потоп и погуби свијет, Бог је заповиједио Ноју да начини једну барку на земљи, да би га људи упитали зашто је чини и да би им казао да ће Бог погубити свијет; они ће га исмијавати, а он нека не хаје. Почео је Ноје барку, а људи га питаше: „Зашто правиш барку?“ – „Јер ће Бог погубити свијет“, рече им. Они му говорише да је луд. Шта је Богу па да погуби свијет? Ноје је наставио свој посао и за стотину година завршио барку. У оно вријеме нађе се осам људи да су добри. Ноје, његова жена, троје деце и три снахе. Желећи Бог да их сачува свих осам, заповиједи Ноју да катраном обложи барку, да не би улазила вода унутра и да уведе унутра све животиње, мушке и женске, чисте и нечисте. А пошто је и он ушао унутра са својом женом, својом дјецом и својим снахама, затвори добро барку. Људи напољу јеђаху, пијаху расправљаху се и чињаху разноразна ђавоља дјела. Тада Бог отвори своде небеске и паде киша као ријека на земљу. Викаху људи: „Ноје, отвори нам барку“, а он им рече: „Гдје сте били стотину година док вам говорах да ће Бог уништити свијет? Сада, шта да вам радим? У аду нема покајања“. И тада се преплави земља и вода покри све горе, и угушише се сви људи осим Ноја и његове породице. И опет се њима испуни цијело мјесто, као што рече Христос у светом Јеванђељу: „Као у дане Нојеве, тако ће бити и када поново дође Син Човјечији“, односно: „Као што у вријеме Нојево људи не вјероваху, већ га исмијаваху, док изненада не дође гњев Божји, потоп и угуши читав свијет, тако и сада, хришћани моји, пред други долазак Господњи, ми људи нећемо вјеровати као ни онда. Ријечи које вам казујем нису моје, него Духа Светог, а онај који жели нека вјерује. Ја сам своју дужност учинио. 

Подлегао сам једној заблуди, браћо моја. Кад сам био млад говорио сам: „Не хајем што чиним гријехе, када остарим чинићу добро и спасити се“. Сада кад сам остарио, гријех се укоријенио и не могу учинити ништа добро. Дакле, пазите и ви да вам се не деси нешто слично, али сада, док имате времена, чините добра дјела да бисте се спасили.

(…) Желећи Господ да нас сачува од осуде, да рова нам једну ријеч, коју ако сачувамо, обећа да ћемо се спасити. Која је то ријеч? „Што ти мрзиш, другоме не чини“, дакле: „Оно што не желиш да ти други чини, не чини ни ти другоме. Као што не желиш да те краду, да те клеветају, да те други вријеђају, тако и ти не кради, не вријеђај, не убијај друге“. (…)

Из Поуке треће у књизи „Свети Козма Етолски, светитељ, трибун и просветитељ“, Романов, Бањалука 2015.      

Свети Игњатије Брјанчанинов: Црква

Браћо! По завештању Спаситељевом испитајмо знаке времена, за чије је непознавање Господ оптужио фарисеје (Мт. 16,3). Обратимо посебну пажњу на поуку Спаситеља, Који је Њему савременим Јеврејима говорио: Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости (Јн. 12,35-36).

Са вером ћемо се бавити читањем књига које су написали свети угодници Божији, црпећи из њих просвећеност и живот душе. Клонимо се, као смртоносног отрова, књига које потичу из мутног и смрдљивог извора, написаних од лажно названог разума, својственог палој људској природи, која се својим падом сродила са одбаченим анђелима. Да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4,14).

Долазе, долазе страшни таласи светског потопа, који је истребио читав људски род, долазе таласи лажи и таме, окружују са свих страна, спремају се да прогутају васељену, затиру веру у Христа, разарају на земљи Његово царство, гуше Његово учење, повређују обичаје, откупљују и уништавају савест, успостављају владавину свезлобног кнеза овога света. Као средство нашега спасења употребимо бежање које је Господ заповедио (Мт. 24,16).

Где је та блажена барка, налик оној праведног Ноја, у коју бисмо могли да се склонимо пред таласима који нас са свих страна пекривају, где бисмо могли да пронађемо поуздано спасење? Барка је – Света Црква, која спокојно плови на таласима потопа у мрачну и бурну ноћ, поуздано се на своме путу руководећи небеским светилима: делима светих угодника Божијих. Сјај тих светила не може да сакрије никаква магла, никакви облаци.

Барка ће стићи у пристаниште блажене вечности, успешно ће ту довести све оне који су јој поверили своје спасење.

Ко не мари за ту барку, помислиће, по својој слепој гордости и умишљености, да страшне таласе може да преплови на крхкој лађи сопственог разума, ко пренебрегава смирену покорност истинској Цркви, ко седа у друге бродове, повређене лажним учењем, нагрижене прелешћу лукаве змије, ко одбаци руководство Духа Светога или се само са хладном дволичношћу буде руководио Свештеним и светим Писмом, у коме је једином учење Духа – тај ће погинути. Докле Светлости имате, верујте у Светлост, да синови Светлости будете.

Послушност Цркви

Оградимо смирењем ум, не дозвољавајући му да сваштарски и непромишљено стреми ка задобијању знања, ма како њихова новина и значајан назив привлачили нашу знатижељу. Чувајмо се испитивања лажног учења, прикривених именом и маском хришћанског учења. Смиримо га у послушности Цркви, одбацујући сваку помисао која устаје на разум Христов, на разум Цркве. За ум је испрва тежак тесан пут послушности Цркви; али тај пут изводи на ширину и у слободу разума духовног, пред којим ишчезава сваки умишљени несклад, који телесни и душевни разум налазе у тачном повиновању Цркви. Не дозволимо му да о духовним предметима чита ништа друго, осим онога што стоји у књигама које су написали писци истинске Цркве, о којима је сама Црква посведочила да су органи Духа Светога. Онај ко чита свете писце неприметно се присаједињује Духу Светоме који у њима обитава и говори; а ко чита јеретичке ауторе, макар они у својим јеретичким зборницама били проглашени за свете, присаједињује се лукавом духу прелести: због непослушности Цркви, у чему се огледа гордост, он пада у замке кнеза овога света.