Јеванђелист Матеј пише да је Спаситељ много говорио народу у причама и зато су ученици питали Господа: „Зашто им говориш у причама“? А Он одговарајући рече им: „Јер вама је дано да знате тајне царства небескога, а њима није дано; јер ко има, даће се њему и претећи ће му; а ко нема, узеће се њему и оно што има. Тога ради говорим им у причама, да гледајући не виде, и чујући не чују, нити разумеју“ (Мт.13:10-13).
И
јеванђелист Марко потврђује одговор Господњи ученицима: „Вама је дано да знате
тајне царства Божијега: а онима напољу све у причама бива: да очима гледају и
не виде, и да ушима слушају и не разумеју“ (Мк.4:11-12).
Отуда је
беда многим хришћанима, зато што многи прихватају Јеванђеље само у причама, а
не у животу, јер многи не живе по Јеванђељу. И види, шта о њима Господ каже: „А
онима напољу све у причама бива: да очима гледају и не виде, и да ушима слушају
и не разумеју“. Господ каже, да су многи само формално у Цркви, а у ствари они
су ван Цркве, јер не живе по Јеванђељу, него Јеванђеље прихватају само у
причама.
Данашњи
епископи и свештеници први прихватају Јеванђеље само у причама. Јер Црква је
Тело Христово, Црква је најближе сродство и најприснија заједница, па ако
хришћани не прихватају тако Цркву, они очигледно прихватају Цркву само у
причама. И то сви могу да испитају на делу.
Ево, по
Делима Апостолским ми знамо да је Бог најпре основао Прву Хришћанску Заједницу
у Јерусалиму и уредио црквену својину, па су затим изабрали седам архиђакона да
служе око трпеза и намирују потребе целе јерусалимске Цркве. Па ако и данас не
уреде слично црквену својину почев од парохија, и ако слично не изаберу своје
архиђаконе да намирују потребе Цркве почев од парохија, онда данас прихватају
Јеванђеље само у причама. Иако је допуштена приватна својина, ипак мора да се
намирује Црква и зато апостол Павле заповеда: „Ако неки верник или верница има
удовице, нека намирује њих, и да се не терети Црква, да би праве удовице
намирила“ (1Тим.5:16).
И ми знамо
по Јеванђељу да Црква јесте Тело Христово, а по закону тела, кад је нападнут
један делић тела, тада цело тело на челу са главом устаје у одбрану тог делића
тела, који је нападнут. Па ако данас не чине тако у Цркви, онда данас
прихватају Јеванђеље само у причама.
И сваки
хришћанин по нужди треба да тражи помоћ од Цркве. Ево, кад искрсне неки проблем
са властима, здравством или школством, кад ти је потребна помоћ Цркве, ти иди
код црквених старешина и тражи помоћ. Па ако црквене старешине не сазову Цркву
и не помогну колико могу, онда очигледно они прихватају Цркву и Јеванђеље само
у причама. Или кад се догоди да оболиш, ти иди код црквених старешина и тражи
да ти читају молитве за здравље. Јер је Спаситељ Христос исцељивао људе и
духовно и телесно, и Апостоли су исцељивали људе и духовно и телесно, па тако
су дужни и данашњи епископи и свештеници. И ако данашње црквене старешине не
лече људе и духовно и телесно, онда они прихватају Цркву и Јеванђеље само у
причама.
И све друге
јеванђељске изреке, као ове: тај род (демонски) се изгони молитвом и постом, и
пастир добри душу своју полаже за овце, и мудре дјеве купују јелеј а глупе не
купују, и једни долазе на духовну вечеру а други се богате на земљи, и један
зида кућу на камену а други на песку, и уопште све јеванђељске изреке бивају
само у причама за данашње хришћане.
Црква је
најближе сродство
Глава Цркве
је Сам Христос, у Цркви су Свеци и Анђели Божији, у Цркви је такво сродство и
таква заједница да су у односу на Цркву сва друга сродства и све друге
заједнице достојни презира. У Јеванђељу Господ узима за пример породицу као
најближу телесну заједницу и овако говори: „Ко љуби оца или матер више него
Мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више него Мене, није Мене
достојан“ (Мт.10:37).
Господ
другим речима говори овако: ко не прихвата Цркву као најближе духовно сродство,
тај није Мене достојан, јер у односу на духовно сродство у Цркви – најближе
телесно сродство је достојно презира. Достојно је презира, али није речено да
се потпуно презире, него ту треба расуђивање и Бог да укаже колико да се
презире. И на другом месту Господ говори: „Има ушкопљеника, који се тако родили
од утробе материне: и има ушкопљеника, који су ушкопљени од људи: и има
ушкопљеника, који су сами себе ушкопили царства ради небескога. Ко може да
прими, нека прими“ (Мт.19:12).
Господ
указује, да ради небеског Царства треба презирати земаљско царство, и презиром
као ножем треба сећи сваку плотску љубав ради духовне љубави Христове. Јер
шкопљење бива ножем, а духовно шкопљење бива презиром, и тако презиром као
ножем треба сећи сваку плотску љубав ради духовне љубави Христове. Јер у односу
на духовну љубав Христову свака телесна љубав је достојна презира. Достојна је
презира, али није речено да се потпуно презире, него ту треба расуђивање и Бог
да укаже колико да се презире. Зато је Господ и рекао: „Ко може да прими, нека
прими“.
Уопште
речено, у односу на небеско Царство – земаљско царство је достојно презира и
зато је Господ заповедио: „Иштите најпре царство Божије и правду његову, и све
ово (земаљско) ће се приложити вама“ (Мт.6:33).
А шта бива
ако неко презире небеско царство ради задобијања земаљског царства? Тај
неприметно прелази на страну ђавола и постаје дете ђавоље и о томе говори ова
јеванђељска прича: „Царство небеско подобно је човеку, који је посејао добро
семе у пољу својем, а док су људи спавали, дође непријатељ његов и посеја кукољ
посред пшенице и отиде; па кад ниче усев и плод сатвори, тада се јави и кукољ“
(Мт.13:24-26). И Сам Господ протумачио је ову причу: „Који посеја добро семе
јесте Син Човечији; а поље је свет: а добро семе, то су синови царства: а
кукољ, то су синови лукавога; а непријатељ који посеја њих јесте ђаво: а жетва
је кончина века: а жетеоци су анђели (Божији)“ (Мт.13:37-39).
Јасно је
речено: „кукољ, то су синови лукавога и ђаво сеје тај кукољ и то су деца
његова. И јасно је да ђаво некако неприметно сеје и рађа своју децу и речено је
да док су људи спавали, дође непријатељ његов (ђаво) и посеја кукољ. Ту је
кривица људи – зато што су спавали, и зато је речено док су људи спавали. Ту се
мисли и на духовно и на телесно спавање као што Господ заповеда на другом
месту: „Пазите себе, да некад не отежају срца ваша ждерањем и пијанством и
бригама житејским, и да не наиђе на вас изненада онај дан; јер ће доћи као
мрежа на све који живе на лицу целе земље. Бдите дакле у свако време молећи се
(Богу), да се удостојите избећи све ово што ће бити и стати пред Сином
Човечијим“ (Лк.21:34-36).
Господ
говори да људи спавају због ждерања и пијанства и брига житејских, а заправо ко
на све начине не чува своје срце од ђавољег кукоља, тај већ спава. А познато је,
да се зли духови изгоне молитвом, постом, крстом и смирењем, па ко тим
средствима не изгони зле духове, тај већ спава и тада ђаво сеје свој кукољ и
тада човек постаје дете ђавоље.
Закључак
И на крају
да закључимо због чега код многих хришћана јеванђеље бива само у причи и зашто
они не могу да прихвате Цркву као најближе сродство и најприснију заједницу, и
због чега многи хришћани не могу да презиру земаљско царство и земаљско
сродство и земаљску љубав? Зато што они духовно спавају и тако се напуне кукоља
и толико се сроде са ђаволом, да кад треба да се одрекну себе и тог кукоља и
ђавола, то је за њих као тешка операција, од које болује и срце и душа и тело.
То чупање кукоља – то је тешка операција, зато што не можеш да мрзиш ђавољи
кукољ који волиш, јер ако је ђаво посејао и укоренио кукољ у теби, ти мораш да
га волиш, јер то је део тебе и ти си се ородио са ђаволом. Тако бива са свима
хришћанима, монасима, свештеницима и епископима, који не изгоне зле духове
молитвом, постом, крстом и смирењем, јер тада они спавају и тада ђаво
неприметно сеје и укорењује свој кукољ у њима и тада они постају сродници
ђавољи – деца ђавоља. Тако они неприметно прихватају сродство са ђаволом и
постају сродници ђавољи, па зато не могу они да прихвате сродство са Богом и
Црквом, и пошто су они деца ђавоља, они не могу бити деца Божија. А узрок свог
зла јесте духовно спавање у овоземаљском животу, јер ако се хришћанин не бори
против злих духова – он већ спава. То и апостол Павле говори из искуства, и
овако каже:
„Ја дакле
тако трчим, не као на неизвесно, тако се борим, не као да бијем ветар; него
умртвљавам тело своје и поробљавам, еда како другима проповедајући сам
неискусан будем“ (1Кор.9:26-27).
Апостол тврди да не може да проповеда Јеванђеље спавач – неискусан човек, који није искусио борбу и победио зле духове, и зато каже "еда не буде да другима проповедајући сам неискусан будем". Данас проповедају Јеванђеље све сами спавачи, који зидају на песку, то су неискусни епископи и свештеници, који нису искусили борбу и нису победили зле духове.
