У
Ковиљу замонашен римокатолички клирик, хрват из Сплита. Да ли то "Ковиљски
клан" спрема новог загребачког митрополита Хрвата и коначно решење и план
за кроатизацију српског народа у ”лијепој њиховој тисућуљетној” уз
подршку онога који се јавно воли са крватском?
Готово
неопажено прошла је вест о монашењу монаха Методија у ковиљском манастиру
Епархије бачке од стране Епископа Иринеја Буловића.
По
(мало)бројности монаштва Епархије бачке свака вест о монашком постригу би
требало да буде пропраћена знатним публицитетом али из неког разлога у овом
случају очекивани публицитет је изостао. Дискреција ове вести прикрива битне
детаље о новопостриженом сабрату ковиљског манастира.
На
фотографијама у прилогу налази се развојни пут новопостриженог оца Методија –
од дипломца, оргуљаша и докторанта чикашког римокатоличког факултета „Mundelein
Seminary“ па до ковиљског манастира и Епископа Иринеја бачког.
Извор: "Васељенска"
Hrvati iz
New Yorka mogu biti ponosni! Marko Pranić postigao je magisterij iz dogmatske
teologije
________________________
МОНАШЕЊЕ:
фотографије
преузете са:
https://eparhijabacka.info/2023/06/10/
С обзиром на
чињеницу да су многи, било да је реч о истинитим православним хришћанима или о
разним "ревнитељима изнутра", псеудозилотима и сл. у овом
"монашењу" видели управо оно на шта то "монашење" од старта
и указује, гласноговорник екуменистичке тровачнице "поуке.орг" Иван
Цветковић се на свом инстаграм профилу огласио са текстом, препуним хвалоспева
на рачун "монаха" Методија, у ком пљује по Србима, било да су у држави Србији или у емиграцији, а који су на својој кожи најбоље осетили то шта су и ко су јеретици римокатолици и то ко су и шта су хрвати и критикује Србе "због мржње према оцу Методију". Текст преносимо у неизмењеном облику, а Иван Цветковић га је насловио следећим речима тамо где за такве речи апсолутно места нема:
Ових дана се
у медијима који себе представљају као православни, а заправо немају са
Православљем ништа заједничко, појавио подмукао и сензационалистички текст о
садашњем јерођакону Методију, а све у контексту његовог животног пута од
магистра римокатоличке теологије и римокатоличког клирика, до садашњег
православног монаха и јерођакона. Те текстове нећу да наводим. Но, зарад истине
и љубави према нашем оцу Методију, али и према свима који желе да прихвате
Православље као Богом спасавајућу веру, позивам вас да прочитате неколико ових
редака:
Некадашњи Марко (Пранић), а сада јерођакон Методије, млади је човек са Хвара,
Далматинац. Завршио је надбискупијску гимназију и богословију у Сплиту,
дипломирао и магистрирао теологију у Загребу и Риму, завршио Музичку академију
на престижном америчком универзитету, радио као шеф студентске службе и
продекан на богословском факултету у Рочестеру, имао каријеру концертног
оргуљаша (концертирао на оргуљама на свим важнијим местима по Америци),
постигао магистериј из систематског богословља (догматике), па наставио студије
(специјализација у литургици) у Чикагу, и ту дошао у контакт са нашим
студентима православног богословља у Либертивилу, и монасима. Искуство при
првом уласку у храм у манастиру Нова Грачаница изменило је све у животу овог
младог човека. Оно шта је до тада било незамисливо, сада је полако почело да
постаје реалност.
Од скорог рукоположења у католичкој цркви, осигуране парохије, плате, шест
недеља плаћеног годишњег, кола, куће, хране, академске каријере на факултету у
Њујорку, концертне/уметничке каријере, па до одрицања од свега - и себе и
света, предајући свој живот вољи и промислу Божијем, дубоко верујући да ће све,
уз искушења, страдања, патње, неразумевање, па чак и мржњу и презир, али и
много лепих и светих момената, сусрета, и разговора изићи на добро и по Његовој
вољи, Марко прихвата православље и монашки начин живота. У овом подвигу знао је
добро да ће бити удараца и са једне и са друге стране: поједнима ће бити
”усташа”, другима ”четник”, а онима који су имали прилике да се ити минуту
сусретну с њим и поразговоре: пријатељ, друг, ослонац, и брат у Христу. Нека се
и овде врши она светописамска реч Апостолова: ”Свима сам постао све, да неке
пошто-пото спасем. А све чиним ради Јеванђеља, да бих у њему имао удела”.
Неможе се ”свезати” Духа Светог.
С благословом владике Лонгина, прота Милош Весин је пре скоро три године
извршио Чин преласка у Православље и Свету Тајну Миропомазања. Марко је најпре
два месеца боравио у нашем манастиру у Мизурију, а онда је, као наш клирик,
послан код Руса у Џорданвил. Када су видели каквих је способности, унутар свега
пар месеци су га увели у наставни кадар. У међувремену је уписао докторске
студије у Беогртаду на нашем Православном Богословском Факултету, са
благословом Епископа бачког Г. Иринеја, који га је примио у своју епархију.
Касније је, обзиром на пријашње професионално/радно искуство у администрацији
високошколских установа (факултета) у Америци (шеф студентске службе, продекан
за наставу), именован од стране Светог Архијерејског Синода за Повереника за
акредитацију нашег факултета у Либертивилу.
Замонашен има свега пар недеља, и рукоположен у јерођакона у Ковиљу, као клирик
Бачке епархије, дошао је с благословом назад у Џорданвил, по молби Руске
Заграничне Цркве, и ту ће једно време предавати предмете из литургике и појања
на њиховој Духовној Академији.
Много је претрпео тај млади човек, који је искрено заволео Православље. И то од
”наших”. Неки надобудни ”велико-Срби” су му на дан када је требало да прими
нашу веру претили смрћу. Отац Милош му је поручио да дође код њега у Ленсинг, и
да ће све мирно и лепо ту обавити. Дошло је и доста наших студената. И то је баш
било уочи Светога Саве. Пошто је било ризично да се враћа у Нову Грачаницу,
птрота Милош га је, у договору са владиком, задржао код себе у Ленсингу, где је
провео пар дана, одакле је отишао у Мизури, а оданде у Џорданвил.
Када се у априлу појавио као искушеник у Новој Грачаници, по благослову и
мандату Светог Архијерејског Синода и нашег факултета, ”јунаци” из ”Српске
братске помоћи” (није помоћ, а братска још мање, српска понајмање!) излепили су
цео манастир огромним постерима са Марковим ликом и речима: - Нећемо усташу! Ту
исту недељу су ти исти чекали дали ће Марко доћи на богослужење у манастирски
храм, па да га ухвате и избаце напоље и отерају. Божјим промислом, Марко је већ
био договорио да ће бити на једној од парохија у Чикагу, па су ”браћа” остала
закинута задовољства да једног монаха, искушеника, физички избаце из храма
Божијег на недељном богослужењу, и из манастира.
Онда је јеромонах Макарије, Американац који је прешао у Православље, сабрат
манастира Нова Грачаница, скидао те постере и свађао се са ”браниоцима
Српства”, који су викали: Ово је наш манастир!, а на шта је он одвикивао: Није
ваш, него Божији! А ја сам монах у овом манастиру! Свему овоме се супроставио и
умировљени владика славонски Г. Сава (Јурић), који живи у манастиру Нова Грачаница,
а који је Марку од првог сусрета био и ослонац и подршка, и који је такођер
пострадао од истих, и њима сличних.
Дан пре тога су га исти ти напали у трпезарији за време ручка пред људима који
су дошли на парастос, правећи јавну и непријатну сцену, па је устао владика
Митрофан (канадски, декан нашег факултета) да се обрачунава с њима. Нити њега
нису хтели да чују, и опет понављају претње да Марко има два дана да ”нестане”
из манастира или ће бити онога чим су му пре три године претили и наговештавали…
То је истина о оцу Методију, и о нашим емигрантским патопсихолошким ликовима,
који своје фрустрације пребацују на црквени терен, а врх њиховог ”црквеног
живота” је опијање на пикницима и ”црквеним” забавама!
А оца Методија помјаните да му Господ подари снаге, мудрости, љубави, и
устрајности, јер он је наш по Божијој вољи, - не захваљујући нашој ”мисији”,
већ је наш упркос нашој ускогрудости и кратковидости (једном речју) нашег
”дијаспоритиса”, како је то тачно означио мудри отац Немања у својој недавно
изашлој књизи!
И на крају: када је Марко саопштио своју жељу да пређе у Православље, његов
дотадашњи надлежни бискуп из Америке му је рекао: - Одабрао си оно најбоље и
највредније у хришћанству!
Драги моји пријатељи, браћо и сестре, пријатељски вас и братски молим да не
подлежете под утицај нецрквених, квази-црквених, али и цркво-разорних медија.
Не улазим у све разлоге зашто то раде, већини вас су то веома добро познати
разлози. Будимо људи широкогруди, какви и јесу наши преци одувек били. Наша
вера је вера искрене и свете љубави, вера која прима све у топли загрљај Бога
Живога.
”Чудна љубав Божија према човеку познаје се када је човек у бедама што
разоравају надежду његову. Овде Бог показује силу своју на спасење његово. Јер
никада човек не познаје силе Божије у покоју и слободи.” Свети Исак Сирин "
