Свети великомученик Прокопије

Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом, сином Веспазијановим, по истеку много година, римски цар Адријан, коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.

У том граду живљаше неки славан човек, сенаторског рода, по имену Христофор. Он беше хришћанин, а његова супруга Теодосија - незнабошкиња. Од њих се и роди Неаније, по чијем рођењу Христофор убрзо отиде ка Господу. Оставши удовица, Теодосија васпитаваше дете у незнабожачкој вери и научи га да служи идолима, пошто и сама беше усрдна служитељка демона. Дечко бејаше веома бистар, и кад га мати даде незнабожачким учитељима на школовање, он брзо изучи све световне науке.

Када Неаније израсте у младића и већ постајаше зрео човек, мати зажеле да га да цару у војну службу. У то време безбожни цар римски Диоклецијан дође у Антиохију Сиријску што је на реци Оронти. Дознавши за то, Теодосија оде са својим сином у Антиохију и даде га у службу цару. Цар, видевши да је младић леп, кршан и веома паметан, силно га заволе и нареди да буде у царским палатама близу њега, заједно са другима, њему сличнима. Затим га цар у скором времену произведе за војводу, и посла га са војском у египатски град Александрију, наредивши му да тамо гони, мучи и убија хришћане, а да им имовину одузима у корист државе. Неаније рече тад цару: Слушао сам за те људе, господару, да они почитују некаквог сина Божјег, званог Христос, и да су тврде нарави, непокорни, дрски, и чврсти у својој вери и постојани; и да више воле умрети него оставити свога Христа и принети жртве боговима нашим. Због тога сматрам да неће бити лако приволети их на наше законе.

Диоклецијан, разјаривши се, стаде хулити Христа Спаситеља, говорећи: Бог њихов, како сами они тврде, није имао жене. Како је онда могао родити Сина? А Христос у кога они верују, тај је рођен од жене, и он би од јеврејског народа осуђен на смрт, бијен, трновим венцем овенчан, исмејан, на крст разапет, оцтом и жучју напојен, и умре у горким мукама. Ако је био Бог, зашто онда не избави себе из јеврејских руку? И када себи не поможе у невољи, може ли онда другоме помоћи?

Такве, и још горе хуле изговори син погибли. Јер, као што каже божанствени Павле, реч крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо - сила Божија (1 Кор. 1, 18). Неаније, убеђен царевим речима, крену са два одреда војске на заповеђени му пут. Али пошто од силне сунчане врелине и жеге изнемогаваху и војници и њихови коњи, то они путоваху ноћу а дању се одмараху. И када они прођоше мимо сиријски град Апамеју, у девет сати ноћу би земљотрес, и севање муња, и страшна грмљавина, те сви од страха беху као мртви. А војвода чу глас с неба који њему говораше: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? - У великом страху Неаније одговори: Послан сам од цара у Александрију да убијем све који верују у Распетога? - И опет му рече глас с неба: О, Неаније, и ти ли на мене идеш? - Неаније упита: Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.

Тек што Неаније то рече, у ваздуху се показа пресветли крст, као од кристала, и од крста се чу глас: Ја сам Исус, распети Син Божји! - Дршћући Неаније рече: Цар ми исприча, да онај Бог кога хришћани почитују, није имао жене, и како си ти онда Син Божји? Ако си пак стварно Син Божји, како те онда Јевреји узмогоше исмејати, и распети, и умртвити? - И одговори му глас од крста: Ја то ради рода људског добровољно претрпех, да избавим грешнике од власти ђавола, и потражим изгубљене, и оживим мртве. И када ја не бих био Син Божји, како бих онда после смрти ја био жив и говорио с тобом?

После ових речи крст узиђе на небо, и одмах се чу глас с неба: Овим знаком који си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом!

Тако Неаније, као некада Савле (Д.А. 9, 1-20), кроз јављење њему Господа на путу, од гонитеља постаде изабрани сасуд Господа Исуса Христа. И од тог чудесног виђења, и од слатког разговора Господњег с њим, срце се његово испуни неизрецивом радошћу и весељем духовним.

После тога виђења Неаније са својим војницима дође у Скитопољ, и позвавши к себи златара нареди му да начини крст онакав какав он виде ноћу. Златар одбијаше, говорећи: Ја то не могу да урадим, јер је крст знак галилејаца, који се називају хришћанима. И ако цар дозна за то, он ће ме страшном смрћу погубити. - Неаније захтеваше да он тајно изради крст, заклињући му се да о томе неће казати ни цару, нити икоме другоме. Тада златар прими од војводе довољно злата и сребра на израду крста, и тајно изради крст онакав и онолики како му то војвода описа. Чим крст би израћен, на њему се изненада појавише три лика, невидљивом руком нацртана, са јеврејским натписом: на горњем делу - Емануил, а на двема странама - Михаил и Гаврил. Угледавши то, златар се зачуди и беше у недоумици ко то уради, пошто у тој соби не беше никога сем њега. И он реши да те ликове отаре; узе оруђе, али не могаде то учинити, јер му се рука укочи као да је узета. А кад војвода виде крст, он упита мајстора: Чији су ови ликови, и због чега су изображени? - Златар са заклетвом тврђаше: Када заврших посао, ова се три лика појавише сами од себе, и не знам чији су. Хтедох да их отарем, али не могох, јер ми се рука укочи.

Тада Неанији би јасно да се у крсту налази нека божанска сила; поклони се крсту, целива га и, обавивши га скерлетом, ношаше га код себе, чувајући га са страхопоштовањем. И он се сада оружаше не против хришћана већ против варвара, и побеђиваше их силом Христовом, покоравајући њихове земље. Чак и против самог невидљивог непријатеља, ђавола, он изиђе у рат, и победи га својим јуначким страдањем за Христа.

А његово страдање отпоче овако. Када он бејаше у своме граду Јерусалиму, који се у то време звао Елија, грађани га молише да одмазди агарјанима за зла која им чињаху. Јер агарјани, нападајући њихов крај и трчкарајући око града, одвођаху оне који су се случајно налазили изван града, а нарочито хватаху женскиње и узимаху их себи за жене. То исто они чињаху и по околним селима. Храбри војник Христов, наоружан силом светога крста, смело изађе са својом војском и појури за агарјанима, молећи се у срцу свом овако: Помози ми, надо моја, Христе Боже! - И дође му глас с неба: Надај се, Неаните, јер сам ја, Господ Бог твој, с тобом!

Чувши овај глас, војвода постаде још смелији и страховито потуче агарјане, и све заробљенике ослободи. У тој битци погибе шест хиљада агарјана, а од Неанијевих војника нико не би рањен, нити убијен. И посла Неаније испред себе гласника к својој мајци, извештавајући је о победи над непријатељима, чему се она веома обрадова. И када он са тријумфом и пленом победнички улажаше у град, мајка га радосно срете. И кад он уђе у свој дом, мати му рече: Мило чедо моје, када ти оде у бој, ја узех у руке кадионицу и тамјан, па уђох к боговима и молих се њима за тебе да ти они помогну. И ето сада ти се њиховом помоћу показа победилац! Стога уђи к њима и одај им благодарност, да би ти они и у будуће помагали. - Неаније јој одговори: Добро си урадила, мајко, молећи се за мене, али мени је помогао мој Бог. - Мати му онда рече: Чедо, не говори о једном богу, да се остали богови не разгневе на тебе и не одврате од тебе. - Неаније јој на то рече: Мајко, не обмањуј себе идолским многобожјем. Јер како су ми могли помоћи они, када су сами бездахни? А ако су ми они помогли, хајде да их упитамо, нека нам то кажу, и ми ћемо се тада уверити у њихову моћ.

Рекавши то, он уђе у мајчину спаваћу собу где се налажаху златни и сребрни идоли, и обраћајући се њима рече: Вама говорим, тобожњи богови, реците нам: ко мени поможе у битци? - А идоли мучаху, јер како би могли одговорити кад су неми? Тада Неаније рече мајци: Ето, мати, видиш какви су твоји богови. Када они нису у стању да једну реч проговоре, како онда могу помагати некоме? - Мати му на то рече: Они не одговарају теби зато што их ти са подсмехом питаш. - Онда их ти сама упитај, одврати Неаније; они су дужни да одговоре теби, пошто им врло усрдно служиш.

Тада она, приступивши им са великим страхопоштовањем и преклонивши колена, рече: О, свемоћни богови! Велики Зевсе и ти, царице Хера, и господару мора Посејдоне, и сунцолики Аполоне, и ти заштитнице града Паладо, и остали богови! Молим вас, реците нам, не помогосте ли ви у битци слузи вашем, сину мом? - Но одговора од њих не би.

Тада блажени Неаније, држећи крст у руци, испуни се божанске ревности, па скинувши своју горњу хаљину и одгурнувши матер од идола, стаде их разбијати, ударајући их о земљу и газећи их ногама. И пошто их поломи у парчад, он то злато и сребро раздаде сиромасима. А мати његова, видећи то, страховито се разгневи и разјари, и заборавивши природну љубав према сину, хитно отпутова у Антиохију к цару Диоклецијану, и са сузама се жаљаше цару на сина што јој богове поразбија и што њој самој не указа дужно поштовање одгурнувши је од богова. А цар је тешаше надом да ће, било ласкама било претњама, обратити њеног сина к пређашњој вери у богове. Притом цар рече: Не буде ли пак хтео да се обрати, онда ће због злочина својих злом смрћу умрети, а ти изабери себи за сина кога хоћеш из моје свите.

И одмах написа цар игемону - поглавару Палестине Јусту, који беше родом из Италије, човеку свирепом, наређујући му да у присуству угледних људи из околних градова саветује на све могуће начине, и милом и силом, војводи Неанију, сину Теодосијином, који је пришао хришћанској вери, да се поново обрати к боговима; а не буде ли то учинио, онда га ставити на љуте муке. У том писму налажаху се и хуле на Христа.

Игемон Јуст, добивши цареву наредбу, сазва угледне људе из палестинских градова, па сам оде у Елију к војводи Неанију, поздрави се с њим и даде му царево писмо. А војвода када прочита писмо и у њему написане хуле против Господа нашег, не отрпе него исцепа писмо на ситне комадиће, па их разбаца по ваздуху, говорећи игемону: Ја сам хришћанин, а ти чини што ти је наређено. - Игемон му тада рече: И цара се бојим, и тебе као пријатеља стидим се и жалим те, те не знам шта да радим. Него послушај мене и ове честите људе, па у нашем присуству принеси боговима жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш ме и против воље приморати да извршим наређење.

На то Неаније рече игемону: "Ти згодно спомену жртву, ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме".

Рекавши то, он отпаса са себе војводски појас и баци га игемону у лице, одричући се царске службе, да би био војник Цара Небеснога. Притом он изобличи идолопоклоничко безбожје.

Игемон и људи што беху дошли с њим разгневише се, па дохватише Неанија и одведоше у Кесарију Палестинску, која се називала Филипова, а и Севастија Панеада, у којој некада би постављена статуа Христова, израђена по жељи крвоточиве жене, која се исцели додирнувши хаљину Господњу (Мт. 9, 20-22). Тамо игемон, севши на отвореном за сав народ судишту, изведе Неанија на саслушање. Угледавши Неанија грађани, идолопоклоничким безбожјем помрачени, као пијани или ђавоимани повикаше ка игемону, говорећи: То је непријатељ и истребитељ богова наших и исмевач наређења царских.

Игемон пак, иначе врло свиреп и бездушан човек, силно се разјари од народне вике, и нареди одмах да Неанија обесе нагог на мучилишту и да му железним ноктима стружу тело. И одпадаше месо са Неанијевог тела и виђаху се голе кости. Неки од грађана видећи такво страдање мучениково, жаљаху га због младости његове и плакаху за њим. А мученик, видевши их где плачу, рече им: Не плачите за мном већ над погибијом душа ваших, јер треба оплакивати онога коме предстоји бесконачно мучење у паклу. - Затим, уздигавши очи к небу, он се мољаше говорећи: Боже! укрепи мене, слугу Твога, на посрамљење врагу а на прослављење пресветог имена Твог!

Када мучитељи слуге изнемогоше, мученик би по игемоновом наређењу скинут са мучилишта и вргнут у тамницу. А тамнички стражар Теренције, памтећи доброчинство Неанијево, сажали се на њега те простре под њим сена и поњаву; и мученик лежаше једва жив у тамници. У поноћи би земљотрес у граду, јер Бог са анђелима Својим дође да посети слугу Свога, и засија велика светлост у тамници, и врата се тамничка отворише, и свима тамошњим сужњима окови спадоше, и јавише се два анђела у облику прекрасних младића и рекоше мученику: Погледај на нас, и види. - Мученик, погледавши према њима, упита: Ко сте ви? - Они одговорише: Ми смо анђели, послани к теби од Господа. - Мученик им рече: Ако сте анђели Господњи, онда се пред мојим очима поклоните Господу и оградите себе крсним знаком, да бих вам поверовао. - Анђели то одмах урадише, и рекоше: Сад дакле веруј да нас Господ посла к теби. - И мученик рече: Знам да к тројици Младића, баченима у пећ вавилонску, би послан од Господа анђео да им расхлади огањ. А шта такво учиних ја, или у какав сам то огањ бачен, да бих се удостојио анђелске посете?

Када мученик са смиреношћу говораше ово, изненада се јави сам Господ Исус Христос у слави неисказаној, и додирнувши мученика исцели га од рана и подиже потпуно здрава. И крстивши га Господ водом, рече му: "Више се нећеш звати Неаније већ Прокопије. Буди храбар и јачај, јер јачајући учинићеш велика дела и привешћеш к Оцу моме изврсно стадо". - А Прокопије, обрадован и престрављен, паде на земљу, поклони се Господу, молећи се да га Он укрепи у страдањима, да се не би уплашио љутих мука. Господ му рече: "Не бој се, ја сам с Тобом!" - Рекавши то, Господ узиђе на небеса.

Од времена овог јављења Господњег срце светог Прокопија беше препуно неисказане сладости небеске и радости духовне. И телом он беше толико здрав, да не имађаше ни трага од претрпљених рана: јер се поузда у Господа, и Он му поможе, и процвета тело његово (ср. Пс. 27, 7).

Сутрадан игемон посла једног од војника у тамницу да се извести, да ли је мученик жив, јер је држао да је он већ умро од јучерашњих љутих мучења. Тамнички стражар Теренције исприча војнику да целу ноћ спавао није, јер се у поноћ у тамници догађало нешто чудесно и страшно, наиме: десио се земљотрес, засијала је необична светлост, отворила су се врата, спали су окови са сужања, а са Неанијем су разговарали неки пресветли људи. Војник, навиривши у тамницу, викну к мученику: Јеси ли жив, Неаније? - Светитељ одговори: Жив сам и здрав благодаћу Бога мог. - Војник рече: Не могу да те видим. - Светитељ одговори: Сваки који бежи од светлости Божје и служи демонима, слеп је и у тами ходи, и не зна куда иде.

Војник оде и извести игемона о ономе што чу. Игемон тада седе на судишту, и опет изведе Христова мученика на суд. И погледавши на њега, сви видеше да је лице његово светло и сво тело његозо здраво и бело, као да никада никакве ране није поднело. Многи од присутних на суду задивљени повикаше: Боже Неанијев, помози нам! - А игемон, уставши са свог судијског места и руком давши народу знак да ућути, викну громким гласом: Браћо! зашто се дивите видећи Неанија здрава? Богови се смиловаше на њега и исцелише слугу свога.

На то светитељ рече игемону: Добро кажеш да сам исцељен милосрђем Божјим. Но ако сматраш да је то чудесно исцељење извршено силом богова твојих, онда хајдемо у њихов храм да дознамо који ме бог исцели. - Држећи да мученик хоће да се поклони боговима, игемон се веома обрадова и нареди да се пут од судишта до идолишта украси и да се по њему простру најлепше простирке. А биров са највишег места објављиваше, вичући: Неаније, син високородне жене Теодосије, покајавши се вратио се боговима и иде да им принесе жртву.

Слушајући то, незнабошци се радоваху, а потајни хришћани силно туговаху. И слеже се мноштво народа са женама и децом. Игемон са светим Прокопијем и са свима знатним људима свечано иђаше ка идолопоклоничком храму. Ушавши унутра, светитељ се тајно помоли Христу Богу, начини руком у ваздуху крсни знак према идолима и рече: Вама говорим, нечисти идоли, уплашите се имена Бога мог и силе светога крста, те падните са својих места и, разбивши се, разлијте се као вода!

И одмах падоше сви идоли, и начинивши својим падом страшну хуку издробише се у комаде. А што је најчудније, сав материјал од кога они беху направљени претвори се, по Божјем наређењу, у воду, и идолиште се напуни воде, и потече река на врата идолишта хучећи.

Ово чудо веома задиви све, и многи повикаше говорећи: Боже хришћански, помози нам! - А игемон, избезумљен овим догађајем, од запрепашћења не знађаше шта да ради. Но затим, једва дошавши себи, нареди да мученика одведу у тамницу, а сам сав утучен отиде кући својој.

Касно увече дођоше к тамници у којој беше свети мученик два одреда војске са двојицом својих старешина - трибуна, Никостратом и Антиохом, и молише светога да их уврсти међу војнике Небескога Цара, Христа Бога. Свети Прокопије моли тамничког стражара Теренција да му допусти да на неко време изиђе из тамнице. Стражар му допусти, знајући тачно да неће побећи онај који жели да страда за Христа. Изишавши, светитељ одведе војнике к епископу тога града Леонтију, који се из страха скривао негде. Нашавши га, Прокопије га замоли да крсти војнике, а сам се поново врати у тамницу. Епископ те ноћи изврши оглашење над војницима, крсти их, и причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Када после тога они одоше к тамници, свети мученик их поучи светој вери и исповедању имена Христова, и утврди их да буду неустрашиви и јуначки у страдању.

Када настаде дан и игемон по обичају свом дође на јавно судиште, пред њега ступише ови војници громогласно славећи Христа, и изјављујући да су хришћани, и показујући да су готови ићи за Христа на муке и смрт. Игемон, видећи толике војнике где смело иду у смрт за Христа, зачуди се и запрепасти се, и дуго им саветоваше да напусте Христа и поново се врате боговима. Али када виде да су несавитљиви, он им изрече смртну пресуду: да буду посечени мачем. И изведоше их ван града на губилиште, где се огроман број џелата слеже ради извршења смртне казне над њима. Беше тамо изведен и свети Прокопије, у оковима, да би се уплашио видећи смрт толиких војника. А он, гледајући на њихов подвиг, радоваше се духом и мољаше се за њих Христу Богу, да их до краја крепи, и да душе њихове прими у небеско царство. Џелати пак са другим незнабожним војницима окружише та два одреда поверовавших у Христа и посекоше их, притом убише заједно с њима и оба трибуна, Никострата и Антиоха.

Тако нови војници цара Христа, положивши душе своје за Њега, пређоше у тријумфу са земље на небо. А чувени добротвор, по имену Евлалије, дошавши ноћу са мноштвом верних, покупи тела мученика и погребе их; свети пак Прокопије лежаше у оковима.

Када мученик Христов борављаше у тамници, к њему дођоше дванаест високородних жена и рекоше му кроз прозорче: "И ми смо слушкиње Христове!" - То би достављено игемону, и он одмах нареди да те жене посаде у тамницу. Радосно улазећи у тамницу оне говораху: "Прими нас, Господе, у небески дворац Твој!" И ушавши унутра оне се поклонише светом Прокопију. Светитељ их стаде учити светој вери, божанственој љубави према Христу, и топлој молитви к Богу.

После неког времена игемон, севши на судишту пред народом, нареди да те угледне жене доведу из тамнице пред њега на суд. На ово суђење дође и мати Прокопијева Теодосија, да види подвиг ових жена, јер беше чула за њих. Када их доведоше на суд, игемон их упита: Пристајете ли да принесете жртве боговима, па да се удостојите части од нас, или хоћете, остајући упорне, да саме себе љуто погубите? - Свете жене одговорише: Част коју нам ти обећаваш, нека погуби тебе сама, а ми смо слушкиње распетога Христа који нас је извео из погибије. Он је наша част и слава!

Разгневи се игемон па нареди да сваку растегну по земљи и штаповима немилосрдно бију. Затим их наге обесише на мучилишту и ребра им огњем жегоше, а оне се мољаху Христу Богу призивајући Га у помоћ. Потом нареди игемон да им отсеку груди, рекавши: Да ли ће вам помоћи Распети, у кога се уздате? - А оне му одговорише: Он нам је већ помогао, као што видиш, мучитељу човекомршче: јер ми жене побеђујемо тебе властодршца, не марећи за муке на које нас стављаш. - Разјаривши се још више, мучитељ нареди да им потпуно усијано гвожђе стављају испод слабина. И питаше их: Осећате ли како пече огањ, или не? - Свете жене одговараху: Ти ћеш упознати бол од огњеног жежења, када будеш бачен у неугасиви огањ пакла. А с нама овде стоји помажући нам Господ наш, кога ти не видиш, као што слепи не виде сунце.

Док свете жене страдаху тако, мати светог Прокопија Теодосија стајаше међу народом и горко плакаше посматрајући јуначко трпљење ових жена. Затим, кад у њеном срцу засија светлост познања истине, она се испуни ревности, и ступивши пред игемона клицаше говорећи: "И ја сам слушкиња распетога Христа Бога!" - Ово просветлење догоди се с њом молитвама њеног сина, светог великомученика Прокопија, који се стално мољаше за њено обраћење к Богу.

Игемон и сва његова свита и сав народ, видећи и слушајући како високородна жена Теодосија, Неанијева мати, смело исповеда Христа, силно се зачудише тој изненадној промени код ње, због које она презре част високородства свог, богатство и славу, и неустрашиво иде на муке. И упита је игемон: Госпођо Теодосија! Ко те превари да оставиш отачке богове и да такве ствари говориш? - Она одговори: Ја нити сам преварена, нити сам у заблуди. Раније сам стварно била у заблуди, варана од демона, када сам се, уместо истинитога Бога који је створио небо и земљу, клањала одвратним идолима, делу руку људских. - Игемон, указујући прстом на мучене жене, рече Теодосији: Како видим, ове те обмањивачице преварише. - Она на то одговори: Оне ме не преварише, него ме својим страдањем научише да познам истину. Јер како би оне могле бити храбре у толиким мукама, када Онај који их крепи не би био истинити Бог? Нису дакле оне обмањивачице, него си ти сам обмањивач, заводиш људе у таму и заблуду и увлачиш их у погибао. - Игемон јој онда рече: Предомисли се, Теодосијо! и измоли себи опроштај од богова. А и ми ћемо се помолити њима за тебе, да ти опросте овај грех твој. - Она одговори: Од распетог Христа Бога ја молим опроштај за пређашње моје незнање и за зла дела која починих.

Разгневивши се, игемон нареди да је посаде у тамницу заједно са оним мученим светим женама. Када Теодосија уђе у тамницу, угледа је син њен свети Прокопије и веома се обрадова, јер већ Духом беше дознао за њено обраћење Христу, и рече јој весео: Госпођо мати моја! зашто си дошла овамо, и због чега си оставила богове своје? - Она му рече: Чедо моје слатко! ја сада познах истину. Јер посматрајући страдања светих жена ја размишљах у себи: како могу слабе жене подносити тако страшне муке ако их не укрепљује тај Христос, за кога оне страдају? А када Христос не би био свемогући Бог, како би онда могао укрепљавати оне који страдају за Њега? Док тако размишљах у себи, срце ми обузе умилење, и некаква луча засија у моме уму, и ја познадох ништавност назови богова и поверовах да је једини истинити Бог онај кога ти, и свете жене, и остали мученици, исповедате. - Тада јој рече свети Прокопије: Блажена си госпођо мати моја, што си се удостојила таквог просветлења од Бога и што си доспела у тамницу због тога.

И борављаше блажена Теодосија у тамници служећи светим женама. Она чистим платном отираше ране њихове и стављаше им лекове на ране, пошто је знала лекарску науку. А свети Прокопије поучи своју матер светој вери. И те ноћи он је одведе к епископу Леонтију, који је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, па се опет врати с њом у тамницу радујући се и славећи Бога за њено просвећење.

Потом свете жене са Теодосијом бише изведене из тамнице и приведене на незнабожно судиште. Игемон рече Теодосији: Знај, високородна жено, да те ја штедим и нећу да те изложим руглу и мукама. Стога се предомисли и призови милосрдне богове, да би се од њих удостојила опроштаја, а од нас велике части. - Света одговори: Безумниче и глупаче, зар се не стидиш саливене кипове називати боговима? Ако је велика врлина када се човек по мери сила својих труди да се добрим делима уподоби Богу, онда на сваки начин и ви треба да се уподобите вашим боговима - идолима, тојест да будете слепи, глуви, неми, непокретних руку, непомичних ногу, као што су и богови ваши.

На ове њене речи игемон се разгневи и нареди да је јако ударају по устима, па да је пружену по земљи непоштедно бију мотком, и онда да јој тело стружу железним ноктима. А остале свете жене, гледајући њено страдање; мољаху се за њу Богу да је укрепи, и појаху неке стихове из псалама којима их беше научио свети Прокопије: Ходите, запевајмо Господу, покликнимо Богу Спаситељу нашем, јер Он нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше (Пс. 94, 1; 45, 2).

Чувши то, игемон нареди да оловним прућем поломе вилице светим женама. Затим нареди да те мученице заједно са светом Теодосијом вежу једним железним ланцем, па тако одведу изван града и тамо посеку мачем. И иђаху жене с весељем и радошћу на смрт као на свадбу, и положише главе своје за Христа Бога, и удостојише се небеског чертога.

После погубљења светих жена свети Прокопије би опет изведен на суд. И упита игемон мученика бесно ричући као лав: Јеси ли задовољан, безбожниче, погибијом толиких душа? - Светитељ одговори: Ја их нисам погубио, већ од погибије избавио и од смрти у живот привео.

И нареди игемон да га железном рукавицом бију по устима и да му железним ноктима одеру лице. И лијаше се крв мученикова и земљу натапаше. Потом оловним прућем тукоше светог мученика по врату. Но он стајаше у тим мукама као стуб непомичан.

После тога игемон нареди да мученика баце у тамницу, а сам веома огорчен оде кући својој, јер се стиђаше и беснијаше што не могаде савладати страдалца Христова. Од муке он тога дана никоме не проговори ни речи; и доби грозницу и легавши у постељу он те ноћи умре, предавши душу своју у руке демонима, којима је он тако усрдно служио.

Проповед пак о Христу шираше се све више и више, и свакодневно се мноштво људи и жена присаједињаваху Христовој вери, благодарећи учењу и чудесима светог Прокопија. Јер када се свети Прокопије налажаше у тамници, к њему многи доношаху своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше, и духове нечисте изгоњаше из људи, и тако незнабошце привођаше у познање Христа Бога.

После пагубне смрти игемона Јуста у Палестину допутова од цара Диоклецијана други игемон, по имену Флавијан, такође родом из Италије, али по нарави још свирепији од Јуста. Стигавши у Кесарију палестинску и сазнавши за светог мученика Прокопија, он га без одлагања изведе преда се на суд и стаде га испитивати односно имена, рода и вере. Хулећи на Христа Бога нашег, тај бедник говораше мученику: Чудим се да се ви хришћани, тврдећи да је Бог ваш рођен од жене и распет од људи, клањате Њему. Није ли то безумље? - Мученик Христов одговори: Ако хоћеш, игемоне, да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу ти показати да ваше књиге сведоче о нашем Богу. Најпре велим да је један истинити Бог, по природи неизменљив, бестрастан, предвечан и вечан, а нису богови они којих је много, који су подложни страдањима и променама, јавили се у времену и већ завршили своје постојање. Не знаш ли за вашег Ермија, прозваног Трисмегист, то јест трипут велики, такође и за Сократа, који тврде да постоји један Бог а не многи богови? Чуј најпре шта пише Ермиј лекару Асклипијаду: "Господар и Саздатељ свега, кога ми називамо Бог, створи овај видљиви и вештаствени свет. И пошто Му се овај први и једини Њиме створени свет показа прекрасан и препун сваковрсних блага, одушеви се њиме и веома га заволе као Свој пород". Ето, игемоне, видиш да ваш Ермиј изјављује да постоји само један Бог а не многи богови! И када би било много богова, онда не би постојала једна предвечна божанска природа, него би постојале многе природе које се повремено јављају. Јер ви говорите за једне богове да су постојали раније, а за друге да су се јавили касније; у вас је један бог неба, други - бог мора; та уопште све видљиве ствари имају своје богове. Не би ли због тога и ваш Сократ осуђен од Атињана да испије смртни отров што је одбацивао многе богове? А ти ваши бесмртни богови, и пре свега Зевс, врховни бог, оцеубица и муж своје рођене сестре, није ли живео на Криту? Не показују ли тамо и до данас његов гроб? А ваш Посејдон није ли био вођ разбојника, пљачкаш и убица? И зар се гроб његов не налази у Калабрији? И како ви своје богове називате бесмртнима, када они помреше као обични људи, када њихове гробове показују, и када њихова зла дела грчки и римски писци добро знају? Такви су дакле ваши богови, које не само хришћани него и њихови властити поклоници изобличавају и хуле. А што ти о Христу Спаситељу, Богу нашем, рече да је рођен од жене и распет, чуј каква се тајанствена откривења о Њему налазе у вашим књигама. Ваша пророчица, звана Сибила (она сама чије је књиге римски цар Тарквиније купио за скупе паре), у својој другој књизи јасно је написала о оваплођењу Христовом ово: "Када Дјева буде родила Слово Божије и у по ведрога дана јави се са истока звезда, весница великога чуда смртним људима, тада ђе к њима дођи Син великога Бога, обучен у тело, сличан људима на земљи. Њему ђе мудраци донети даре: злато, смирну и тамјан; и то ђе Му бити пријатно". Такође и о крсту Христовом та иста Сибила говори: "О, блажено дрво, на коме ђе Бог бити протегнут! Ти си достојно не земље него неба". Поред тога говори и о другом доласку: "С неба ђе дођи велики Цар, Господар свих векова, и судиће свима људима и целоме свету. Њега ће и верни и неверни угледати као истинитог Бога где седи на високом престолу и даје свакоме по делима". Ако пак још узажелиш да чујеш предсказања питијскога Аполона, ливијског Амонија, Додоне и Пергама, онда прочитај пажљиво књиге њихове и познађеш Христа, Бога вишњега, о коме су они предсказали и који је имао доћи на спасење и обновљење рода људског. Када вођ Аргонаута Јазон упита делфиског Аполона о најстаријем у Атини идолишту: "Реци нам, пророче, сунцолики Аполоне, коме ће припадати овај храм у последња времена?" Аполон одговори: "Ви испуњавате своје обреде, помоћу којих изражавате поштовање боговима, а ја исповедам Јединога Бога који царује на небесима, којега ће се Вечно Слово зачети у чистој Дјеви. И као стрела, пуштена из огњеног лука, Оно ће проћи по свој васељени, обухватајући све и приводећи их као дар к Оцу. Његовој матери припадаће овај храм, а име јој је Марија". - И опет, када Ватос упита тог истог Аполона о богу, одговори: "Мени ће само један нанети муке, и то небески Човек, који ће, будући Богом, пострадати, мада Божанство неће страдати. По Божанству и по човечанству Он ће имати од Оца бесмрће и живот и силе, а по Матери ће имати смрт, крст и гроб. Из његових очију тећи ће топле сузе, и Он ће пет хиљада људи наситити са пет хлебова. О Њему ће сваки рећи: Христос је Бог мој, распети, умрли, из гроба васкрсли, и на небеса узнесени".

Када свети Прокопије навођаше сведочанства о Христу Богу из јелинских књига, игемон сеђаше као глува аспида, не желећи ни да слуша ни да схвати истину. И са подсмехом он рече светитељу: Изврстан си приповедач божанских ствари, као да имаш небеске кључеве и печате! Ипак, пре но што те почнем мучити, саветујем ти, престани са празним причањем, и, одрекавши се безумног хришћанства, изволи јелинствовати, многобоштвовати с нама, као што цар наређује. Ако пак то нећеш да учиниш, ја ћу те због твог упорног противљења ставити на љуте муке, и ти ћеш онда и не хотећи извршити оно што ти се наређује.

Свети мученик одговори: Ако ти не желиш да познаш истинитога Бога, кога можеш видети духовним очима, онда убијај и жртвуј тела људска, режи нас и сецкај на комаде за богове твоје, а ја ћу принети Богу моме жртву хвале. Ти називаш безумнима нас који знамо јелиног истинитог Бога живог. Ниси ли ти, напротив, сам безуман, када мртвима приносиш жртве и клањаш се неосетљивом камењу? Ако је камен, коме се ти клањаш као Богу, добра ствар, зашто га онда сечеш и раздељујеш на много делова, па изабравши један део који се истеше у облику човека, ти га називаш богом и приносиш му жртве? Остале пак делове тог истог камена ти употребљујеш за неке ниже радове, или њима засипаш блатњаво место и ногама газиш. То исто радиш и са дрветом: одсечеш један део од њега, истешеш идола, и клањаш му се, а остале делове употребиш на неке ниже сврхе, или их у огањ мећеш. Ако је камен или дрво - бог, онда сваки камен или дрво треба поштовати као бога. А ако ни дрво ни камен није Бог, зашто онда од трулог дрвета и од неосетљивог камена иштеш здравље и спасење? Ако пак гвожђе назовеш богом, но и гвожђе је подложно сили огња, јер када је усијано оно губи своју природну тврдоћу, постаје меко, и чекићима се удара. Треба ли Бога ударати чекићима? Да ли ћеш огањ назвати богом? Али он је силан дотле докле има шта да сагорева; не домећеш ли му дрва, онда и његова сила изнемогава, а вода га потпуно угаси. И како могу бити богови такве ствари које једна другу уништавају?

Не подносећи речи светог мученика, игемон нареди једноме од присутних, некоме Архелају, да мученика удари мачем по врату. Светитељ одмах преклони врат свој под мач, готов да умре за Господа свог. Архелај обема рукама високо подиже мач, и када хтеде свом снагом да удари по врату, руке му и цело тело изненада клонуше и он, павши на земљу, издахну.

Видећи то, игемон се препаде и нареди те мученика у оковима одведоше у тамницу. У шести дан после тога игемон поново изведе мученика на суд и нареди те мученика немилосрдно бише воловским жилама, укуцаваше му у тело усијане клинце, жегоше му ране и трљаше их оцтом са сољу. Потом би донесен метални жртвеник, са много жара на њему, онда метнуше тамјан на десни длан светитељу и наднеше длан над жеравицу, мислећи да ће он од бола окренути руку и тамјан ће пасти у огањ. У том случају они су имали намеру рећи да је он принео боговима жртву бацивши кад у огањ. И тако држаху мученикову руку над жеравицом око два сата. А он, свим умом својим погружен у Богу, не обраћаше пажњу на руку која му је горела, те жртвеник са угљем стајаше узалуд. Гледаоци се дивљаху томе и слављаху Христа, а игемон и његов господар, ђаво, осећаху се постићени. Свети мученик пак, уздижући очи к небу, говораше: "Ти ме држиш за десну руку и по вољи Својој водиш ме (Пс. 72, 23). Десница Твоја, Господе, прослави се крепошћу; десна рука Твоја, Господе, сакруши непријатеља; десница Господња показа силу; десница Господња узвиси ме!"

После тога мучитељ нареди да мученика везаних руку обесе на мучилишту, а да му о ноге привежу два тешка камена. У таквом положају мученик висијаше дуго време; од тежине камења њему зглобови излажаху из својих места. Затим мучитељ нареди да мученику одреше камење и спусте га с мучилишта, па да га баце у ужарену пећ када је најусијанија. Свети мученик, улазећи у пећ, огради себе крсним знаком и сатвори молитву к Богу; и тог часа сукну пламен из пећи и сагоре све находивше се близу незнабошце, а светитељ остаде неповређен, јер се њему огањ претвори у хладовину.

Ово преславно чудо задиви и запрепасти све, и престрављени игемон побеже у судницу. Тада неки од грађана стадоше викати к игемону, говорећи: Погуби што пре овога чаробњака, јер ако га убрзо не погубиш, он ће цео град завести својим чинима!

Игемон онда изрече коначну смртну пресуду: да се мученику мачем одсече глава. Изведен на губилиште, свети мученик измоли себи време за молитву. И окренувши се истоку, он подиже к небу и очи и руке и помоли се Богу за град, за људе, за оне што су у опасностима, за болеснике, за сирочад и удовице, да би их све чувао промисао Божји. А нарочито се мољаше Богу о томе, да незнабожачко безбожје буде што пре замењено хришћанском побожношћу, и да Христова Црква порасте и умножи се и сија правоверјем до скончанија вјека. И када он заврши молитву, чу се с неба глас који обећаваше испуњење његових молби, а самог мученика позиваше к наслеђу царства небеског. Тада свети мученик Прокопије с радошћу преклони под мач чесну главу своју и би посечен мачем, положивши душу своју за Господа свог у осми дан месеца јула. А неки од хришћана дођоше ноћу, узеше чесно тело његово, помазаше га мирисима и обавише чистим платном, па чесно погребоше на нарочитом месту, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме приличи свака част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар, глас 4. Мученик Твој Господи, Прокопије, во страданији својем вјенец пријат нетљениј от Тебе бога нашего, имјејај бо крјепост Твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости: Того молитвами спаси души нашја.

Кондак, глас 2. Ревностију ко Христу Божественоју распаљајем и Креста крјепостију ограждајем, врагов шатаније и дерзост низложил јеси, Прокопије, и честнују Церков возвисил јеси, вјероју преуспјеваја, и просвјешчаја нас.

+++

Молитва Светом великомученику Прокопију

О, свети и велики мучениче Прокопије, величанствени слуго Господњи, погледај са Неба и на нас, недостојну децу последњих времена, и принеси молитву Господу за спасење наше, како би се и ми удостојили уласка у Вишњи Јерусалим, макар И у најдаљи кутак његов. Можда је ово дрско што тражимо од тебе, ми који гресима својим утиремо стазе антихристу, али коме да се обратимо, кога да молимо, ако не вас, звезде Небеске, чија светлост кроз векове обасЈава овај, у грех огрезли свет. Али, Господ је рекао да у молитви досађујемо као она ев.шђелска жена, и ми то кроз ове речи ево и чинимо.

Многе су ране наше и многе су муке наше. Болесне су нам душе, па нам и тела страдају. Нека молитве твоје Господу излију благодат на нас, како би прво душе, те бесмртне невесте Христове, од сваке нечистоте опрали, и спремили за час када Господ закуца и на наша врата и позове нас себи. А нека нам Господ подари, молитвама твојим, свети Прокопије, и телесног здравља, како би Га могли још више славити и више Му служити.

Нека нам у ова немирна времена Господ подари мира, и међу нама и у нама, и љубави, како би могли да љубимо и непријатеље своје. Јер онај ко не буде имао љубави у себи, у Царство Небеско неће ући, макар и мртве васкрсавао.

Због тога нам зацели све ране душевне, свети Прокопије, да макар као бледа слика личимо на Спаситеља свога, и да се повратимо у оно стање у коме Адам беше пре пада, када је познавао суштину ствари. Јер ми, овакви јадни, нисмо ни свесни колико нема добра у нама, и колико треба да се поправљамо и мењамо, да би се удостојили спасења.

И дај нам, мучениче Христов Прокопије, снаге да све смутње и саблазни времена овога храбро савладамо, да веру сачувамо, да не поклекнемо пред силама таме које, ево хоће, да нас присаједине себи. Као што си ти веру у Господа исповедио и крвљу је запечатио, учини и нас храбријим него што јесмо, па да се одупремо свим насртајима и видљивих и невидљивих непријатеља, који би да Свету Веру нашу, Веру Православну, упрљају и униште, и тако нам одузму наду на спасење.

Прими ове молитве наше, мучениче Божији Прокопије, и очисти их својим, па их принеси Господу да се смилује на нас, и да нас не одбаци од себе, већ да нас удостоји спасења, како би и ми могли радосно са Ангелима да непрестано прослављамо Пресвету Тројицу, која у Оцу и Сину и Светоме Духу вечно пребива. Амин.

Акатист Светом Великомученику Прокопију