Поуке и пророчанства преподобног Нектарија Оптинског

 Живот човека на земљи јесте послушање Богу

- Највиша и прва врлина јесте послушање. То је најглавнији добитак за човека. Христос је ради послушања дошао у свет, и живот човека на земљи јесте послушање Богу. У послушању је потребно разумевање и достојанство, иначе може произаћи велики слом у животу (квар).

-Без послушања човека хвата занос и као (неки) жар, а потом бива раслабљење, хлађење и укоченост, и човек не може да се крене даље. А у послушању је испочетка тешко – све време тачка и запета (зарез), тачка и запета (зарез), а потом се изглађују све препреке (интерпункције).

-Једном, дошли су к њему семинаристи са својим предавачима и замолили су да им каже реч (беседу) на корист. „Младићи! – обратио се он њима, - ако ви будете живели и учили се тако, да ваша наука не квари наравственост (карактер, морал), и наравственост (да не квари) науку, онда ћете имати потпуни успех у вашем животу“.

-Jедна његова духовна кћер тужно говорила својој пријатељици у батјушкиној пријемној (соби): „Не знам, може бити, да образовање уопште није потребно, и од њега је само штета. Како то образовање сместити са Православљем“?

Старац је одговорио излазећи из своје келије: „Код мене је једном дошао човек, који никако није могао да поверује у то, да је био потоп. Тада сам ја испричао њему, да се на највишљим горама у песку налазе шкољке и други остаци морског дна, и да геологија сведочи о потопу, и он је тада разумео. Видиш ли, како је понекад потребна ученост“.

-Често је он говорио: „Ја се привијам ка научности“. О историји је он говорио: „Она нам показује како Бог руководи народима и даје као наравствене часове васељени (лекције)“.

-Говорећи о математици, он је волео да пита: „Mоже ли троугао бити једнак кругу“, и често је наводио светоотачки пример: „Бог је центар круга, а људи су радијуси круже око центра. При приближавању к центру они се зближавају и међу собом“.

-О спољном делању он је говорио: „Спољно припада вама, а унутарње припада благодати Божијој. Па зато делајте спољно, и, кад оно сво буде у исправности, онда ће се и унутарње образовати. Не треба чекати или тражити чуда. Код нас је једно чудо Божанска Литургија. То је највеће чудо, ка њему се треба привијати“.

-Он је говорио, да милостињу треба давати са расуђивањем, јер без расуђивања она може да повреди човека, да буде на штету човеку. Келејник његов је причао, да је он свагда хтео подробно да зна потребу човека, и није волео да даје узалуд, а ако је давао, онда је давао издашно, за целе чизме да се купе или чак за краву или коња да се купи.

-О животу је он говорио: „Живот се одређује у три смисла: мера, време, тежина. Најбоље, најлепше дело, ако је оно изнад мере, неће имати смисла. Ти се привијаш ка математици, теби је дат осећај мере. Запамти ова три смисла. Њима се одређује сав живот“.

-Једном је старац рекао: „Бог не само разрешава (дозвољава), него и захтева од човека, да он узраста у познању. У Божанском творењу (стварању) нема заустављања, све се креће, и анђели не пребивају у једном чину, него усходе са степена на степен, добијајући нова откровења. И макар се човек учио сто година, он је дужан да иде ка новим и новим познањима... И ти ради. У раду ће неприметно проћи године“. У то време лице његово је било необично светло, такво, да је било тешко гледати на њега.

-Други пут он је рекао: „Једном пророку било је јављање Божије не у светлом окружењу, него у троуглу. И то је било знак тога, да човек не може да се приближи и да испитује неиследиву дубину Божију (неиспитиву). Човеку је дозвољено да испитује окружење Божанства, али, ако се он дрзне да проникне иза црте дозвољеног, он ће погинути од оштрине троугла“.

-„Положај (стање) Јова је закон за сваког човека. Док је човек богат, славан, у напретку, Бог се не одазива. А кад је човек на сметлишту, од свих одбачен, тада се јавља Бог и Сам беседи са човеком, а човек само слуша и виче: Господи, помилуј! Само је мера понижења различита“.

-Главно је, чувајте се од осуђивања ближњих. Чим дође у главу осуђивање, одмах се обрати са пажњом овако: „Господе, даруј ми да гледам моја сагрешења и да не осуђујем брата мојега“.

-О побеђивању безразложног страха он је говорио: „А ти сложи руке крстом (крстообразно) и три пута изговори Богородицу, и све ће проћи“.

-Он је говорио о скорбама и испитивањима: „Не бој се! Од најружнијег може постати најлепше. Знаш какво је блато на земљи, чини се, страшно је ноге запрљати, али ако потражиш, могу се видети брилијанти, - ето теби, твој врат да украсиш“.

-Старац је много упозоравао (предохрањивао) оне, који долазе к њему, да се не уклањају од Православља. О „Живој цркви“ он је говорио: „Тамо благодати нема. Кад су устали на законитог Патријарха Тихона, живоцрковни епископи и свештеници сами су себе лишили благодати и изгубили су, сагласно канонским правилима, свој чин, па зато је и литургија, коју они свршавају, - скрнављење вере“.

-Речи старца о спиритизму: „О, каква је то погубна, каква је то ужасна ствар! Прикривен под велико хришћанско учење и кроз своје слуге бесове, који се појављују на спиритистичким сеансама неприметно за човека, - он, сатана, сатанском лажју (преваром) древне аждаје, заводи човека у такве урвине и такве прашуме, из којих нема ни могућности ни силе да изађе сам, нити да распозна, да се налази у таквим обманама. Он овладава срцем, кроз то Богом проклето делање, човечијим умом и срцем толико, да то, што изгледа преступ за човека неповређеног ума грехом, то за човека, отрованог једом спиритизма, изгледа нормално, природно. Код спиритиста се појављује страшна гордост и често сатанска злоба на све који њима противрече... И, на тај начин, последично, и сам то не примећујући, - већ веома танано (нигде тако префињено не дејствује сатана као у спиритизму), одлази човек од Бога, од Цркве, мада, видите, у то исто време дух таме упорно кроз своје духове шаље заплетеног човека у храмове Божије да служи панихиде, молебне, да чита акатисте, да се причешћује Светим Тајнама и у то исто време помало убаца у његову главу мисли, да би све то могао да чини и сам у домаћој средини и са већим усрђем, са већим страхопоштовањем... И по мери тога, како се непромишљени човек све више заплиће у замршеним вијугама и лавиринтима духа таме, од њега почиње да одлази Господ. Он губи Божији благослов. Ако он још увек не би био повређен сатаном, он би прибегао к помоћи Богу и св. Угодницима, к Царици Небеској, к св. Апостолској Цркви, ка свештенослужитељима, и они би помогли њему својим светим молитвама. А он са својим скорбама иде код тих истих духова, код бесова, и они још више увлаче њега у дубоку тињу греха и проклетства. На крају, од човека потпуно одлази Божији благослов, код њега почиње необичан, ничим споља не мотивисан распад породице, од њега одлазе најближи, најдражи њему људи... На крају, кад дође несрећна човечија душа до самог свог последњег степена, уз помоћ сатане, само-заплитања, она или губи разум, човек постаје неурачунљив у тачном смислу те речи, или окончава са собом. Иако говоре спиритисти, да су међу њима самоубиства ретка, али то није истина. Први призивач духова – цар Саул окончао је живот самоубиством за то, што он није сачувао реч Господњу и обратио се к врачари“.

-„Молитвом, речју Божијом, свака скверна се чисти (прљавштина). Душа не може да се помири са животом и да се утеши осим молитвом. Без молитве душа је мртва пред благодаћу... Главно је – љубав и усрђе према Богу...“

-„ Шестопсалме треба читати не као катизме, него као молитве. Значење шестопсалма је веома велико: то је молитва Сина к Богу Оцу“.

-Преподобнога питају, како се молити за оне, за које се не зна, да ли су живи или нису? „Ви нећете погрешити, ако се будете молили као о живима, зато што су у Бога сви живи. Сви, осим јеретика и одступника. Они су мртви“.

-„Ево вам упутство: кад се припремате за Свето Причешће, мање речитости и више молитвености“.

-Једна жена говори старцу: „Батјушка, силно се раздражујем“, а он одговара: „Кад наиђе на тебе љутња, говори само: Господи, помилуј! Тражи поткрепљења у молитви и утехе у раду“.

-„У последња времена свет ће бити опасан (обавијен) гвожђем и хартијом. У дане Ноја било је овако: потоп се приближавао. О њему је знао Ноје и говорио је људима, а они нису веровали. Он је унајмио раднике да граде кивот (ковчег), и они, градећи кивот, нису веровали, и зато су за рад свој они добили само договорену плату, али се нису спасили. Ти дани су праобраз наших дана. Кивот је Црква. Само они, који буду у Њој – спасиће се“.

-Још је старац Нектарије говорио: „Русија ће се пренути и неће бити материјално богата, него духом ће бити богата, и у Оптини ће бити још седам светилника, седам стубова“.

 

По књизи „Житија преподобних Стараца Оптинских“

Пророчки сан Свeтог Јована Кронштатског

Господе, благослови! Ја, многогрешни слуга Јован, јереј Кронштатски, пишем ово Виђење.

Оно што сам видео и што предајем писмено, написао сам својом руком. На ноћ уочи 1. јануара 1908. године, после вечерње молитве, сео сам да мало одахнем за столом. У мојој келији је био полумрак, а пред иконом Мајке Божије је горело кандило. Није прошло ни пола часа, зачуо сам шум. Неко се тихо дотакао мог десног рамена и лаки и тихи, умилни глас рече ми: „Устани, слуго Божији Јоване, пођи са мном!“

Ја сам брзо устао. Преда мном је стајао дивни, чудни старац, блед са седим власима, у мантији и са бројаницама у левој руци. Погледао ме је строго, но очи су му биле умилне и благе. Од страха ја за мало нисам пао, но чудни старац ме је придржао. Руке и ноге су ми дрхтале, хтео сам нешто рећи, али језик ми се није покретао.

Старац ме је прекрстио и мени је постало лако и радосно, и ја сам се прекрстио, такође. Затим је он штапом указао на западну страну зида и тим истим штапом је написао: 191З, 1914, 1917, 1922, 1930, 1933, 1934. година. Одједном, тај зид је нестао и ја сам са старцем пошао по зеленом пољу. Видим, стоји маса крстова; хиљаде, милиони разноврсних: малих, великих, дрвених, камених, гвоздених, бакарних, сребрних и златних. Ишао сам поред тих крстова, прекрстио се и охрабрио да упитам старца какви су то крстови? Он ми је умилно одговорио: „То су они који су за Христа и Реч Божију пострадали!“

Идем даље и видим, читаве реке крви теку у море које се црвени од крви. Од страха сам се ужаснуо и опет запитао чудног старца: „А, што је проливено толико крви?“ Он ме погледао и рекао ми: „То је хришћанска крв!“

Затим је старац показао руком на облак. Ја видех масу горећих, јарко ужарених светилника. И гле, они почеше падати на земљу: један, два, три, пет, десет, двадесет… Затим почеше падати у стотинама, све више и више, и сви су горели. Ја сам врло жалио што они нису горели јасно, него су само падали и гасили се, претварајући се у прах и пепео. Старац рече: „Погледај!“ И ја видех на облацима само седам светилника, па запитах старца: „Шта то значи?“ А, он сагнувши главу рече: „Светилници које ти видиш да падају значе да ће црква пасти у јерес. А седам горyћих светилника што је остало, значи да ће седам цркава Апостолских Саборних остати при крају света.“

Опет ми је старац казао: „Погледај!“ И гле, ја гледам и видим чудно виђење, анђели су певали: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот! Велика маса народа са свећама у рукама и радосним, сијајућим лицима ишла је за њима. То су били: кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, схимници, јереји, ђакони, посници, отшелници Христа ради, мирјани, младићи, дечаци, деца… Херувими и серафими су их пратили у небеску, рајску обитељ. Ја сам запитао старца: „Какви су то људи?“ Старац као да је знао моју мисао, рече: „Све су то слуге Христове, који су пострадали за свету Христову Саборну и Апостолску Цркву.“ Ја сам се опет усудио да запитам: „Да ли се и ја могу придружити њима?“ Старац рече: „Не. Још је рано эа тебе, стрпи се и причекај!“ Опет сам запитао: „Реци ми оче, а откуд деца?“ Старац рече: „Та деца су такође пострадала эа Христа од цара Ирода (14 хиљада). А, такође су добила венац од Цара и она безимена деца која су погубљена у утроби своје мајке!“ Ја сам се прекрстио: „Какав ће велики и страшни грех бити мајци – неопростиви!“

Идемо даље и улазимо у велики храм. Хтео сам да се прекрстим, али старац ми рече: „Овде је мрзост и запуштење.“ Видим мрачан и таман храм и у њему мрачан и таман престо. Нема иконостаса пред олтаром. Уместо икона, неки туђи портрети са зверињим лицима и оштрим калпацима, а на престолу није крст него велика звезда и еванђеље са звездом. Смолане свеће горе и прште као дрва. На престолу стоји путир из кога долази страшан смрад и отуда гамижу свакакви гадови: жабе, шкорпије, пауци – страшно је гледати све то. Просфоре су такође са звездом, а пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гмижу зелене жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене а из грла иде дим и црни жалци као у осе.

Ах, Господе, како је то страшно гледати. Затим је на престо скочила нека мрска, гадна и безобразна црна жена, сва у црвено обучена, са звездом на челу. Завртела се на престолу, потом крикнула као ноћна сова чији глас се страшно разлегао по читавом храму: „Слобода!“ – и стала. А, људи су као безумни почели да трче око престола, радујући се нечему. Викали су, звиждали и певали некакву песму, из почетка тихо, затим јаче, као пси, затим се све претворило у зверско рикање и режање. Одједном бљесну јарка муња и удари силан гром. Земља задрхта и храм се сурва и пропаде у земљу. Престо, свештеник, црвена жена, све се у ковитлацу сурвало у бездан.

Господе, спаси! Гледајући овај страшан призор хладан зној ми је избио по челу и ја сам се прекрстио. Осврнуо сам се и старац се осмехнуо на мене, упитавши: „Јеси ли видео ?“ „Видео сам оче. Реци ми шта је то било, тако страшно и ужасно?“ Cтарац ми одговори: „Храм, свештеници и људи, то су јеретици, одступници и безбожници који су одступили од Вере Христове и од Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и признали јеретичку ново-живообновљеничку цркву која нема благодати Божије. У њој је немогуће ни постити, ни исповедати се, ни примити миропомаэање.“

„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање, смрт хришћанску!“, прошапутао сам. Но, старац ме умирио: „Не жалости се“, рече. „Моли се Богу!“

Пошли смо даље. Гледам, иде маса људи страшно измучених. У свакога од њих звезда на челу. Они, угледавши нас, повикаше: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Нама је врло тешко, и ми сами не можемо! Очеви и мајке нас нису учили эакону Божијем и чак немамо ни име хришћанско. Ми нисмо добили печат дара Духа Светога, него црвени энак!“ Ја сам заплакао и пошао за старцем.

„Погледај!“, показао ми је старац руком. „Видиш ли?“ „Видим брда!“ „Не! То је брдо лешева људских, огрезло у крви.“ Ја сам се прекрстио и упитао старца: „Шта то эначи? Какви су то лешеви?“ „То су монаси и монахиње, отшелници и отшелнице, убијени эа Свету Саборну и Апостолску Цркву; који нису хтели да приме антихристов печат него су желели да приме мученички венац и умру эа Христа.“ Ја сам се молио: „Спаси Господе и помилуј слуге твоје и све хришћане.“

Но одједном, старац се окренуо ка северној страни и показао руком: „Гледај!“ Погледао сам и видео царски дворац, а около трче животиње разних врста, звери разне величине, аждаје и свакакви гадови који шиште и улазе у дворац и већ су појурили на трон помазаника Николаја Другог. Његово лице је бледо али храбро. Он чита Исусову молитву. Одједном, трон се пољуљао, круна је спала и откотрљала се. Звери су режале, тукле се и давиле помазаника. Растрзале су га, изгазиле, као зли дуси у аду. Одједном, све ово је нестало и ја сам горко заплакао: „Ах, Господе, спаси и помилуј од свакога зла, непријатеља и противника!“ Старац ме је узео за раме: „Не плачи! Тако је угодно Богу!“.

И рече: „Гледај!“ Гледам и видим како се показало бело сијање. С почетка нисам могао разликовати, но затим је постајало све јасније: приступао је невољни помазаник. На глави му венац од зелених листова, а лице бледо и окрвављено, са златним крстићем на врату. Тихо је шаптао молитву. Пришао је и са сузама рекао: „Моли се за мене оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, чврсто и храбро за веру Православну и за Свету, Саборну и Апостолску Цркву, пострадао за све хришћане. Реци свим православним пастирима да служе општи братски парастос за све војнике, пострадале на бојном пољу: изгореле у огњу, у мору потопљене, и за мене грешнога и пострадалог. Гроб мој не тражите, њега је тешко наћи. Још молим, моли се за мене оче Јоване, и опрости ми добри пастиру.“

Затим се све покрило маглом. Ја сам се прекрстио: „Упокој Господе душу уснулог слуге Твог Николаја! Вечни му спомен!“ Господе, како је страшно. Руке и ноге су ми дрхтале, плакао сам. Старац ми је опет рекао: „Не плачи, тако је угодно Господу. Моли се Богу, и још погледај?“

Гле, видим масу људи који се ваљају умирући од глади. Јели су траву, земљу, јели су један другога, а пси су јели лешеве. Свуда страшан смрад, бестидност. Господе спаси нас и у светој Христовој Вери укрепи, јер смо немоћни и слаби без вере. Старац ми опет говори: „Гледај тамо!“ И гле, видим читава брда разних књига, малих и великих. Међу тим књигама гмижу смрадни црви који шире страшан задах. Ја сам запитао: „Какве су то књиге, оче?“ Он је одговорио: „Безбожне, јеретичке, које заражују све људе света својим богохулним учењем.“ Старац се крајем свога штапа дотакнуо тих књига и све се претворило у огањ и изгорело до краја. Ветар је разнео пепео. Затим гле, видим цркву око које лежи маса поменика и спискова. Сагнуо сам се и хтео подићи један да прочитам, но старац ми рече да су то поменици и писма која леже при цркви много година, и на које су свештеници заборавили па их не читаjy никада, а уснуле душе траже да се молимо за њих, но нема ко да чита ни да помиње. Ја упитах: „Па, ко ће онда ?“ „Анђели!“, рече старац. Ја. сам се прекрстио: „Помени Господе душе уснулих слугу Твојих, у Царству Твоме!“

Пошли смо даље. Старац је ишао брзо, тако да сам једва успевао да га стигнем.

Одједном, он се окренуо и рекао: „Погледај!“ И, гле, иде гомила људи гоњена страшним бесима који су их немилосрдно тукли и боли дугачким шиљцима, вилама и моткама. „Какви су то људи?“, запитао сам старца. „То су они“, одговорио је старац, „који су отпали од Вере и од Свете, Саборне и Апостoлске Цркве и примили јеретичку живообновљеничку цркву. То су били епископи, свештеници, ђакони, световњаци, монаси, монахиње који су примили брак и живели развратно. То су били безбожници, врачари, блудници, пијанице, среброљупци, јеретици, одступници од Цркве, сектанти и остали.“ Они су имали ужасан и страшан изглед: лица црна, из грла им је ишла пена и смрад и страшно су викали. Но, демони су их тукли немилосрдно и гонили их у дубоку провалију. Отуда је излазио смрад, дим, огањ и нечисти мирис. Ја сам се прекрстио: „Избави, Господе, и помилуј!“ Страшно је све то виђење.

Затим сам видео како маса народа иде, стари и млади. Сви су били обучени у црвене хаљине и носили су огромну црвену звезду петокраку на чијем сваком углу је седело по дванаест бесова. У средини је седео сам сатана са страшним роговима и крокодилским очима, са лављом гривом, страшним чељустима и великим зубима, а из чељусти је ригао смрдљиву пену. Сав народ је викао: „Проклетством жигосани!“.

Затим се појавила маса демона, сви црвени. Жигосали су народ стављajyћи свакоме на чело и руку жиг у виду звезде. Старац рече да је то жиг антихриста. Ја сам се страшно уплашио, прекрстио сам се и прочитао молитву: Да васкрсне Бог … После тога све је ишчезло као дим.

Старац је ишао брзо и ја сам једва успевао да га пратим. Зауставио се потом и показао ми је на. исток: „Гледај!“ – вели. Угледао сам масу народа са радосним лицима у чијим рукама су били крстови, црквени барјаци и cвећe. На средини међу овом масом високо у ваздуху стоји престо са златном царском круном на којој је златним словима написано: За мало времена! Око престола стоје патријарси, митрополити, епископи, свештеници. монаси и монахиње, пустињаци и мирјани. Сви певају: „Слава во вишњих Богу и на земљи мир.“ Ја сам се прекрстио и заблагодарио Богу.

Одједном, старац је крстолико три пута замахнуо у ваздух. И. гле, ја видех масу лешева и потоке крви. Анђели су летели над телима убијених и једва су успевали да душе хришћанске узносе к Престолу Божјем певајући: Алилуја! Страшно је било гледати све то. Ја сам горко плакао и молио се. Cтарац ме је узео за руку и рекао: „Не плачи! Тако је потребно Господу Богу за наше маловерје и кукавност, ово тако треба да буде. Спаситељ наш Исус Христос је такође пострадао за нас и пролио Своју пречисту крв на крсту. Биће, дакле, још много мученика за Христа и то су они који неће пpимити aнтихристов жиг, но пролиће крв и добити мученички венац.

Затим се старац помолио, три пута се прекрстио према истоку и рекао: „Ево, испунило се пророштво Данилово. Коначна мрзост запуштења.“ У том часу сам угледао јерусалимски храм на чијем врху је звезда. Око храма се тискају милиони људи који желе да уђу у храм. Ја сам хтео да се прекрстим, али ми је старац опет задржао руку и рекао: „Овде је мрзост запуштења!“ Ушли смо у храм у коме је било много народа. По сред храма сам видео престо око кога су у три реда гореле смолане cвећe. На престолу је, обучен у светло црвену порфиру, седео светски управитељ, цар, на чијој глави је била златна круна са брилијантима и звездом. Запитао сам старца ко је то? Он је рекао: „То је антихрист!“ Био је високог раста, очи црвене као ужарени угаљ, брада црна као клин, лице свирепо, хитро и лукаво -подобно зверу, нос орловски. Одједном. антихрист устаде на свом престолу и усправи се у целом расту свом. Подиже високо главу и пружи десну руку народу (на прстима су му били нокти као у тигра), па рикну својим зверињим гласом: „Ја сам ваш бог, цар и управитељ! Који не приме мој жиг, смрт им је овде!“ Сви су пали на колена, поклонили се и примили жиг на чело.

Но, неки су смело пришли и одједном му снажно узвикнули: „Ми смо хришћани, верујемо у Господа нашег Исуса Христа!“ Тада је у тренутку блеснуо мач антихриста и главе хришћанских младића су слетеле. Пролила се крв за веру Христову. Гле, потом доводе девојчице, жене и младу децу. Овде се он још више разгоропадио и зарикао као звер: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи. Смрт њима!“ Одмах је следила моментална смрт. Главе су слетале на под и пролила се крв православна по свем храму.

Затим доводе антихристу десетогодишњег дечака да се поклони и говоре: „Падни на колена!“ Но, дечак је смело пришао до престола антихристовог и рекао: „Ја сам хришћанин и верујем у Господа нашег Исуса Христа, а ти си пород и слуга сатанин, ти си aнтихрист!“ Страшним и дивљим режањем зарежао је на њих: „Смрт!“ Сви су пали пред антихристом на колена.

Одједном хиљаде громова је загрмело и хиљаде небеских муња су летеле као огњене стреле тукyћи слуге антихристове. Изненада, једна нajвећа стрела, огњена и крстолика, слетела је са неба и ударила антихриста у главу. Он је узмахнуо руком и пао, док му је круна слетела са главе и распала се у прах. Милиони птица су летели и кљували лешеве нечистих слугу антихристових.

Осетио сам тада да ме је старац ухватио за раме и рекао: „Идемо даље, путем!“ Ево, опет видим масу крви до колена, до појаса.! Ох, како је много проливено крви хришћанске! Ту сам се сетио речи из Откровења Јована Богослова: Биће крви коњима до узда! Ах. Боже спаси мене грешнога! На мене је напао велики страх и био сам ни жив ни мртав.

Гле, видим анђели лете и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ! Окренуо сам се, а старац је клечао и молио се. Затим је устао и умиљато ми рекао: „Не жалости се! Брзо, брзо је крај свету, моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Нису више преостале године, него сати, и брзо је крај!“

Потом ме је старац благословио и показао рукама на исток. рекавши: „Ја идем ено тамо!“ Док сам пао на колена и поклонио му се, видим да се он брзо одваја од земље. Тад сам запитао: „Како је твоје име, чудни старче?“ Затим сам јаче повикао: „Свети оче, реци како је твоје свето име?“ „Серафим!“ -тихо и лако рече он мени.

„А то што си видео напиши и не заборави све то ради Христа.“

Одједном као да је над мојом главом ударило велико звоно. Ја сам се пробудио и отворио очи. На челу ми је био хладан зној, а у слепоочницама је ударало. Срце је јако лупало и ноге дрхтале. Учинио сам молитву: „Да воскреснет Бог… Господе прости ме грешног и недостојног раба Твојега Јована. Богу нашем слава. Амин.“

Србе у Јасеновцу клало и 1370 католичких свештеника

Када је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли.

Овако данас, са горчином у гласу, говори у интервјуу за „Новости“ академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину о овом НДХ логору са седиштем у Лондону.

-На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи – 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо – наводи Живановић.

Живановић истиче да је Комисија извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезели између 60 и 80 метара. Радили су, сећа се, три месеца, те далеке 1964. године. После првих извештаја, све је, међутим, стопирано. Држава им није рекла зашто.

• Са колегама из Сарајева и Љубљане били сте прва стручна комисија која је за рачун државе покушала да утврди број жртава?

-И пре нас је било истраживања. Прво је било у мају 1945. Комисија ЗАВНОХ изнела је тада процену о између 500.000 и 600.000 убијених. Две године касније, бивши логораш др Никола Николић са сином у Доњој Градини је идентификовао 258 гробница дужине од 60 до 80 метара дубоких око осам метара. Борци из Козарске Дубице 1961. поново су почели са истраживањима, мада они нису имали стручна знања. Нас су позвали 1964. и били смо најрепрезентативнија група стручњака до тада. Посебним бушилицама извршили смо отварање 100 гробница и после три месеца тешког рада изнели смо државним органима процену о броју жртава.

• Како је изгледао одлазак у Јасеновац 1964?

-Било је чудно. Велики професори из Београда, Загреба, Љубљане нису хтели ни да чују да буду у саставу те комисије. Пошто је она ипак створена, одабрани су референтни центри из Сарајева, Љубљане и Новог Сада, одакле сам и ја одабран као доцент са медицинским знањем. Сећам се да сам прво отишао у Аушвиц да се спремим за посао јер до тада нисам знао много о истраживању масовних стратишта. У том логору сам видео да су Немци практично, индустријски убијали жртве, правећи од њих сапуне, чешљеве. У Доњој Градини смо наишли на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу.

• Која вам је прва асоцијација када се данас присетите тог времена?

-Страх и стравичан слаткасти мирис смрти увек када је сонда отворила гробницу. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се тресем, а као судски антрополог свашта сам видео. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице…

• Вама је било забрањено да фотографишете своје налазе. Шта сте радили са пронађеним стварима у гробницама?

-Нисмо смели да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.

• Како сте дошли до броја од 730.000 уморених само у Градини?

-Антон Погачник је радио математичку процену броја жртава на основу броја гробница и на основу броја пронађених жртава у онима које су биле отворене. Сви смо се сложили око ове бројке.

• Међутим, пошто сте у јесен 1964. предали налазе, све је стало?

-Обавезали смо се на ћутање у јавности, а ја нисам могао да не говорим. Разговарао сам са једним новинаром „Политике“. Међутим, тај текст никада није угледао светлост дана. Када сам питао новинара Мому Стефановића шта се догађа, он ми је само кратко рекао да га више никада о томе ништа не питам. После још неких сигнала, 1965. сам емигрирао у Африку, па у Енглеску, а 1968. индиректно ми је саопштено да се не враћам у земљу. Ипак, наставио сам са истраживањем Јасеновца.

• Шта се догодило када су државни органи добили процену стручњка?

-То не знам. Ја сам своју копију понео у Лондон и цео живот сам је носио са собом. Када сам помислио да је деведесетих година дошло време да се вратим у Београд, предао сам је Архиву Града. Предао сам и још нешто, записник са седнице Светог архијерејког синода СПЦ из 1942. године који је посвећен Јасеновцу, а који је тајним каналима завршио у Лондону 1943.

• После рада од 50 година на Јасеновцу и докумената које сте сакупили, шта још мора да се зна?

-Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нису дело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички истреби српски народ. Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степенцем. Учествовали су сви, хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, а када је 1944. постало јасно да Немачка губи рат, поново су сви уложили велики напор да сакрију трагове геноцида. Моша Пијаде и Миле Будак су се сретали и по овом питању. Тито је, како је то открила др Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе. Можда је са територије бивше СФРЈ ова документација нестала, али у светским архивама, у то сам убеђен, постоји.

• Шта сте нашли трагајући по свету?

-У Лондону, рецимо у Јавном архиву је више од 2.000 докумената о усташкој држави и злочинима над Србима. У Архиву СССР у Москви смо нашли тек два документа. Плашим се да су браћа комунисти учествовала у прикривању злочина. У малом Музеју холокауста у граду Аки, у Израелу, пронашли смо море докумената и сведочења о овим злочинима. Године 2000. у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Бернбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Наиме, ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.371 католичког свештеника који је учествовао у ликвидацијама.

др. Србољуб Живановић

Живот посветио истраживању злочина усташа 

Србољуб Живановић је Србин, који је рођен у Сарајеву 1933. године, а његови преци су из источне Србије са падина Хомољских планина. Као дечак запамтио почетак Другог светског рата, окупацију Сарајева од усташа… његова породица се често селила због опасности да његовог оца не ухапсе усташки злотвори. Медицински факултет је завршио у Београду, а након тога се бавио судском медицином и антропологијом.

Услед притиска јавности руководство социјалистичке Југославије у пролеће 1964. године доноси одлуку да формира домаћу комисију за утврђивање истине о Јасеновцу… коју су сачињавали два професора из СР Словеније, један Хрват Маричић и један Србин Живановић. Комисија је послата на локалитет некадашњег концентрационог логора Јасеновац и почела да врши истраживања око месец дана. Нису имали контакт са „спољним светом“ јер су читаву ту операцију надгледали агенти југославенске безбедоносне службе УДБ-е. Истраживања су била мучна и тешка јер се радило о стотинама хиљада лешева и откопавању масовних гробница.

Сав њихов материјал је заплењен, а сам проф. др. Србољуб Живановић после интервјуа Илустрованој Политици, који никада није објављен добио је претњу да „не дира у осињак“. Тада је напустио је отаџбину и отишао у Африку да ради посао за који се школовао. Касније је отишао Велику Британију, тачније у Лондон, где се настанио. Своја истраживања о Јасеновцу и другим стратиштима усташке Независне Државе Хрватске није прекидао већ је наставио са посебним жаром до данашњих дана.

Извор: tamodaleko.co.rs

Свети Нектарије Егински: Како је папа уклонио Христа из темеља Цркве

 

„Јер нико не може поставити другог темеља осим онога који је постављен, а то је Исус Христос“ (1. Кор. 3:11). „Утемељени на основу апостола и пророка“ (Еф. 2:20). „На основу“, каже се, „апостола“, а не Петра, како папска црква, сумануто, мисли.

Ако је свештеномученик Климент Римски наследник Петра, пошто га је хиротонисао апостол Петар, онда су и сви остали епископи које је он хиротонисао, а не само Климент, Петрови наследници. Апостол Петар је поставио папу Климента за епископа само Рима, а не целе васељене.

Ако је Петрова смрт дала папи такву привилегију да буде поглавар Цркве и монарх над свим епископима и саборима, онда би епископ јерусалимски требао имати много више таквих привилегија јер је овај град постао место смрти Христове. Рекавши да је он глава Цркве, папа је избацио из Западне Цркве Господа свих – Христа, те је стога Западна Црква, изгубивши Христа, удовица.

Када су Зеведејеви синови тражили од Христа првенство – да један од њих седне на Његову десну страну, а други на Његову леву (Мк. 10, 35-38), Господ није рекао да је то немогуће, јер је дао први место Петру, али рече: „Ко хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга; и ко хоће да буде први међу вама, нека буде свима роб“ (Мк. 10, 43-44). Када је за време Тајне вечере између апостола избио спор, коме од њих прво треба удостојити, Господ им није рекао да је Петар најважнији, јер га оставља за пастира стада, он је глава свих од вас. Али им је рекао да „краљеви владају народима, и они који владају њима зову се добротвори, а ви нисте то; него ко је већи међу вама, нека буде као најмањи, а који влада као слуга“ ( Лука 22:25). Господ је дао за пример и фарисеје који су тражили од људи да их називају учитељима. А ви, драги моји ученици, не упадајте у ову страст, не тражите ово првенство, не називајте се учитељима, „јер имате једног Учитеља – Христа, и не зовите никога на земљи својим оцем, јер га имате. Отац који је на небесима; а ви сте браћа“ (уп. Мт. 23,8-10).

Апостоли су послали Петра и Јована у Самарију када су чули да су тамо примили реч Божију, али ако је Петар био глава и владар свима, како су га други послали? Ни обичај ни закони не прихватају такав третман „првих“. Дакле, сасвим је очигледно да је тај дим славољубља и првенства био туђ богоносном уму апостола, али су сви они били једнаки по части, браћа у науци Господњој, а такође и учитељи целог човечанства. Не посебно – један у Риму, други негде другде, али свуда су сви имали исту власт и исте апостолске привилегије.

Дакле, да би успоставио своју надмоћ, папа не само да клевеће Јеванђеље, него се и са презиром односи према блаженом Петру, унижавајући његово апостолско достојанство, будући да се он, рукоположен учитељ целе васељене (као и остали апостоли), ограничава на само римску бискупију. Ако је Петар био глава и вођа, како се онда Павле, који није био један од дванаест апостола, суочио с Петром лицем у лице? Како би га могао укорити, како и сам пише у свом писму Галатима? „Када је Петар дошао у Антиохију, ја сам му се лично опирао“ (Гал. 2:11). Ако је Петар био први, зашто онда на Апостолском сабору не одлучује Петар као глава свих, него Јаков? (Дела 15:10-28). Апостоли су били учитељи, и сви су били једнаки, и нико од њих није имао одређену катедру.

Апостоли су свуда хиротонисали епископе и дали им четири дара: први је проповед јеванђеља, други је свештенство, трећи је полагање руку, а четврти је моћ везивања и разрешавања. И све се то одвијало локално, а не у васељенским размерама: свако је у својој епархији проповедао Јеванђеље, служио у тајни свештенства, вршио хиротоније, служио. Изван своје области ништа нису чинили, јер је то био апостолски дар. Апостоли су хиротонисали епископе, а не апостоле. Нико од оних које су Апостоли поставили није постао наследник апостолског достојанства. Догма паписта је ова: „не веровати у папу значи не веровати у Христа“, као да су папа и Христос суштински иста ствар, односно папа се обожује. Папа је створено биће, и зато што тражи привилегије које има само Бог – да му друга створења верују – он је светогрђе и потпуно слеп када хоће да буде изнад Сабора и када умисли да је безгрешан. Како другачије назвати његово учење да је он једини поглавар Цркве, ако не признање себе као Бога? А кога он бестидно и безбожно жели да му се поклони и да му се верује као Богу? Шта је друго него безбожни изум и заслепљивање ума идолопоклоника? 35. апостолски канон гласи: „Да се ниједан епископ не усуђује, ван граница своје епархије, да врши хиротоније у градовима и селима који му нису потчињени. Али ако је укорен, као да је то учинио без сагласности оних којима су подређени градови или села: нека буде свргнут, и избављен од њега.

Ако је римски епископ био први, како би онда сам Климент могао да напише Апостолски канон, који каже: „Доликује епископима свакога народа да познају првога у њима, и признају га за поглавара, и не чине ништа преко њихове моћи без његовог расуђивања: чините сваком само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају. Али нека први не раде ништа без пресуде свих. Јер ће тако бити једнодушност, и Бог ће се прославити“ (34. апостолски канон). Али папина жудња за моћи погазила је ово правило, као и многа друга (9. канон Антиохијског сабора). Папа, из празне амбиције, да би успоставио монархијску власт, присваја апостолске дарове. Папина амбиција га је навела да каже да је „неверовати у папу исто што и не веровати у Христа“, као да су папа и Христ у суштини исти. Он самог себе обожава. Ова превелика папина ароганција, ова манија аутократске владавине изазвала је многе јереси. Где је златна реч на растанку коју нам је Господ оставио, „научите се од мене, јер сам ја кротак и понизан срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Матеј 11:29)? Где је Његова заповест блаженства: „Блажени сиромашни духом“ (Матеј 5,3), односно смирени? Где су сви ти многи примери драгоцене и светле понизности мудрости?

Надменост је порицање Христовог живота, подражавање ђавола, јер мрачне силе, како рече блажена Синклитика, могу некако да подражавају друге врлине, али никако смирење. Понизност је извор свих врлина, подражавање Христовог живота. То је лажна организација без милости. Апсолутна моћ и непогрешивост концентрисани су у једној смртној и грешној особи. Папска црква није христоцентрична, већ папецентрична. Папа није могао да издржи треће и последње искушење Господње у пустињи, пао је у њу.

„Папска црква је лажна и безблагодатна организација“ (Свети Нектарије Егински).

Свети Нектарије – „Историјске студије о узроцима раскола“

Евсевије Петровић: Екуменизам - духовни фашизам

Откровење јеванђељске Приче о кукољу и Жетви (Матеј 13:24-30 + 37-42)

Гледајући данас вавилонску пометњу међу екуменистима и практично потпуни распад такозваног „канонског“ а у ствари екуменистичког православља, који се одвија на више планова и на више нивоа симултано (унутрашњи распад МП, цркве „Трећег Рима“, похара Кијево-Печерске Лавре и целе УПЦ од стране укроусташке ПЦУ и њених НАТО ментора из фанарске патријаршије, раскол између МП и грчких цркава, укроусташка црква на Светој Гори, „канонска“ предаја најдревније канонске територије србске Цркве северномакедонским расколницима...), свакоме ко има очи да види јасно је да су у питању небивали духовни потреси, апокалиптичког реда.

Почиње да гори кућа екуменистичког православља.

И то је још један велики знак времена, последњег времена.

Господ је рекао: „Тако ће бити на послетку овога века: послаће Син Човечији анђеле своје, и сабраће из царства Његова све саблазни и оне који чине безакоње, и бациће их у пећ огњену“ (Матеј 13:40-42).

Господ, Који је оставио да на њиви овога света пшеница и кукољ расту заједно до времена жетве, овде говори недвосмислено о Својој Цркви („сабраће кукољ из Царства Његовог“). Не о трњу и чичку јеретика који су одавно коров изван Њиве, и спољашњи непријатељи Његовог Царства (паписти, протестанти, монофизити...). Али пећ огњена у којој ће се кукољ са њиве Божје сажећи само је једна, и у њој ће кукољ, семе Сатанино, горети скупа са трњем и чичком. И та пећ је сабориште у којем се скупа сабирају, и сажижу, и једни и други: псеудоправославни кукољ и јеретичко трње и чичак. Та пећ је екуменистичко сабориште, речју.

Фашизам је идеологија и покрет који је име добио по латинској речи fascis, сноп (стара прича: једну гранчицу је ласно поломити, у снопу немогуће...).

Владика Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) и пожешки бискуп
 Антун Шкворчевић на екуменској молитви у цркви св. Јосипа
 у Слатини 21. јануара 2023.

А екуменизам је духовни фашизам. То је идеологија и покрет у којем се, попут снопља, сабира и свезује кукољ са Њиве Божје, и слаже у пећ огњену (а његову духовну суштину, да је сушти фашизам у питању, данас видимо и на делу: псеудоправославни екуменисти у Украјини стали су у исти строј са неофашистичким крсташима, укро-усташама, благословљеним из пакла и Рима, и скупа се с њима моле за победу НАТО оружја; српске епископе и попове у исто време видимо како не престају да се моле са латинским клерофашистима под командом папе, који растрзавају Тело Христово, а у Црној Гори целу српску цркву како се моли за НАТО војинство...шизофренија, дезорганизација људског ума уму недокучива – аналогна ситуацији у којој би се 1942. српски епископи у Србији скупа са Степинцем молили за јединство, док његови фратри кољу по НДХ, а верни народ у Црној Гори за победу усташке армије, на својим границама; али и логична истовремено – јер у огњу адском се губи и разум и свака људскост).

И у томе се испуњава реч Божја: „У време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље (латински: fasciculus, деминутив од fascis), да се сажеже“ (Матеј 13:30). Најпре, на почетку жетве то јест.

Али који земљеделац и који жетелац, икада, свезује кукољ, коров у снопље и на тај начин се труди око њега? Екуменистички кукољ је сам себе свезао у снопље, дејством прелести коју им је послао Господ, да верују лажи (2.Сол.2:11); а ангели-жетеоци су у овој причи алегоријски симбол енергије, дејства Божјег.

То јест, сви који су свезани у свези клира са екуменистима, у истом су снопљу са њима  (свеза клира=синдесмос, а реч Господа је управо та, ис десмас, у снопље, свезе). Као и сви који су духовно свезани са тим духовним фашистима – фасцинирани лажним православљем (fascinatio, очараност, од истог етимолошког корена fasciа, врпца – свезаност, омађијаност, урок). И у истом огњу ће горети са њима – ако се од њих не одвежу на време.

А крајњи је час: време жетве је настало, суд почиње од Дома Божјег (1.Петрова 4:17), који су разбојници претворили у пећ(ину) своју, снопље кукоља је сабрано и чврсто свезано, узама „послушања“, и пламен увелико лиже.

Евсевије П.                                            

О „Molitvenoj osmini za jedinstvo kršćana“ 2023.

Смисао празновања Србске Нове године

Као што је православним Србима познато (или би макар требало да буде), празновање Нове године по (од Светих Отаца више пута анатемисаном - примедба уредништва блога "наша вера православна") грегоријанском календару, које је од стране комунистичке власти наметано 1945. године, нема никакве везе са србском традицијом. За разлику од прослављања грегоријанске, „швапске“ Нове године (како је назваше наши Стари), празновање исте по јулијанском календару јесте обичај који се пре неколико векова појавио код наших предака, и као такав усталио у народу, поставши елементом србске културе, са популарним народним називом – Србска Нова година.

Историја

Ипак, истине ради, треба рећи да ни празновање Србске Нове године нема везе са дубоком традицијом србског народа. Наиме, старо-римско рачунање нове године од 1. јануара, као и обичај празновања њеног почетка, хришћанска Европа најпре је одбацила, а потом га обновила у шеснаестом веку (на Западу, уз увођење новог, грегоријанског календара), односно осамнаестом веку (на православном Истоку, где је задржан јулијански календар). По православно-црквеном рачунању времена, почетак нове године се обележавао најпре 1. марта (као месеца у коме је створен свет), а од позног средњег века 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса). До осамнаестог века у читавом православном свету нова година је почињала (иако се није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да преуреди по западњачком образцу, уводи 1700. године, тачније преузима са Запада, 1. јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по јулијанском календару), а под утицајем Русије то чине и други православни народи. Ипак, православни народи тек постепено почињу да празнују сам дан почетка нове године.

Чувар србског имена

Код Срба, ово празновање (по јулијанском календару, наравно) почиње најпре међу Војвођанима, али не као подражавање римокатоличкој већини у аустријској држави која је увелико празновала 1. јануар (по грегоријанском календару), већ управо као реакција на покушаје десрбизације и унијаћења србског народа у аустријској империји. Дакле, прослављање Нове године (по јулијанском календару) код Срба, у свом појавном облику, имало је смисао испољавања припадности Србству и Православљу, а такав смисао имало је свакако и у време богоборног и антисрбског титоистичког режима, када се празновање Србске Нове године сматрало „дисидентским“ и „реакционарним“ чином.

Империјално наслеђе

Хеленски астроном из Александрије – Сосиген, по налогу Гаја Јулија Цезара, израдио је 46. године пре рођења Христовог нови календар, касније назван – јулијански (по Цезару). С обзиром на то да је реч о календару који, за разлику од папског и осталих актуелних светских календара, датира из староримског периода, он нас на мистичан начин упућује на наше цивилизацијско империјално наслеђе древне Византије и Старог Рима.

(Не)тачност календара

Аргументација по којој требамо прихватити грегоријански или Миланковићев календар, јер су новији и тачнији, није умесна са православног и традицијског становишта, јер апсолутно тачан календар не постоји нити може постојати, а нашим прецима и нашим светитељима није ни најмање сметала „нетачност“ јулијанског календара (Свети Јован Златоусти: "Ако би Црква чак и грешила у одређеивању дана Пасхе, ни у том случају неби толико похвално било тачно астрономско посматрање времена, колико би то био осуде достојан раскол." - примедба уредништва блога "наша вера православна").  Уосталом, сам календар као одређивање етапа за бележење протока времена у односу на космичке циклусе, сасвим је релативна ствар, и поштовање једног или другог календара не треба толико везивати за научно, колико за културолошко питање. Наиме, иако само по себи питање календара није црквено (календарско питање је итекако црквено, будући да је календар део Светог Предања Цркве и као такав не сме да се мења. О Светом Предању Цркве и о томе да без Светог Предања не постоји Црква, о анатемама које су Свети Оци бацили на свакога ко се усуди да наруши Свето Предање, јасно је у својим поукама говорио и Свети Нектарије Егински, такође, један од највећих противника келендарске новотарије! - примедба уредништва блога "наша вера православна"), већ космичко, астрономско и математичко, оно је кроз историју добило карактер цивилизацијског и духовног обележја, јер и сам покушај да се нови календар наметне Србској Православној Цркви има симболички и психолошки чин дубљег духовног и политичког позападњачења данашњих генерација Срба. Треба рећи да би прихватање календара нашег великог научника Милутина Миланковића (који је тачнији и од јулијанског и од грегоријанског календара) било фактички исто што и прихватање грегоријанског календара, с обзиром да се у дугом временском периоду (све до 2800. године), Миланковићев календар поклапа са грегоријанским.

Верност Православљу

Данас, иако много Срба овај датум (1. јануар по јулијанском календару) третира пре свега као још један повод за прославу и журку (по Светом Јовану Златоустиом, нову годину не требамо дочекивати у таквој атмосфери, него у атмосфери која доликује једином истинитом православном хришћанину/ки - примедба уредништва блога "наша вера православна"), празновање Србске Нове године, макар стихијски, и фактички има у данашњем времену смисао изражавања привржености нашем православном јулијанском календару, по коме прослављамо Христове и Богородичине празнике, као и све светитеље Цркве. Такође, овај календар био је и остао на мети свих антисрба, изрода и вукова у јагњећој кожи, који би да србски народ и србску Цркву „европеизују“ и поунијате, не би ли постала довољно приготовљена за новодобске антихришћанске интеграције. Управо у таквим разлозима, и нарочито у отпору свима који кидишу на наше сопство и наше Православље, требамо проналазити смисао празновања Србске Нове године, као празника који указује на духовни и цивилизацијски идентитет наших Старих, јер под духовним и културним окриљем тог идентитета налази се духовна сила која нас једина може препородити.

Извор: акција.орг

Свети Јован Златоусти - Беседа на нову годину

…Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично.

Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду.

Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IVГал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже: „Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине“ (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести?

Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце: „Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем“ (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…

Непознати Господин

 Истинита прича са Космета

Непознати Господин

Свети Николај Мириликијски Чудотворац 

Испричаћу један доживљај који се догодио у Приштини нашем тадшњем кућевласнику, који је у дугим зимским ноћима седео са мојим оцем и причао о свему и свачему. Ја сам као дете први пут дошао у варош са села 1925, и уписао се у први разред Гимназије у Приштини. Као дете, слушао сам сваки њихов разговор па и ову исповест нашег газде, деда Димитрија кројача:

„... После рата, годину, две, беше добро. Посао је ишао. Зарада прилична. Али једне јесени код мене поче нешто назад. Нема посла. Код других и некако, код мене никако. Слава за славом, иде свети Никола, Божић се приближава, а муштерија слабо. Ниоткуд динар да дође. На два дана пре светог Николе враћам се из вароши кући. Уз пут размишљам 'Шта да радим? Како ћу славу, светог Николу да дочекам?' Дођем кући, отворим врата од собе и видим своју жену са децом око мангала са распљеним ћумуром, греју се и кувају нешто. Некако ми сви тмурни, невесели. Викнем мало у збиљи, мало у шали:

-'Ајде, шта чекате? Што не чистите? Слава иде. Ајде, одмах сви на посао. Поњаве, јастуке, рогоз напоље – и истресите пашину. Собу опајајте, изветрите. Да буде чисто до довече. Имало-немало, слава мора да се слави.'

Жена ме погледа мало чудно и нареди шта ће које дете да ради, а ја изађох на степениште и седох. Размишљм 'Шта сад? Где новац да нађем?' Касније уђох у собу. Деца као деца – дигла прашину. Све изнели у предсобље, које је прилично велико. Само икону светог Николе нису изнели. Рекох им:

-'А што ову икону не изнесосте?' Узмем је ја, прекрстим се и кажем: -'Свети Никола, буди задовољан ако те са сољу и хлебом дочекам.'

Пољубих је и изнесох и оставих на сигурно место. Опет изађем напоље, али куда? У том, трже ме лупање звекира на капији. Приближим се и назрем кроз разређене даске, неког непознатог, лепо обиченог човека. Отоврим и видим: непознат човек! Питам га

-'Кога тражите господине?' -'Димитрија, шнајдера тражим! Да ли си то ти Димитрије?' -'Ја сам', одговорих му с поштовањем. -'Дошао сам код тебе, да ми сашијеш пар одела. Можеш ли? То ће ми требати за идућу суботу.' -'Како да не могу, господине. Одмах ћемо отићи у чаршију, у мој дућан да уземем меру и да изаберете штоф какав желите.'

Пођох кући да узмем капут, кад ће он мени:

-'Знаш Димитрије, ја немам времена да идем у варош. Журим неким послом. Узми ти овде меру, а штоф узми црн, јер ми је потребан за празничне дане.' -'Добро господине, како ви желите!'

Уземем му меру и кажем да дође на пробу, не ове већ идуће суботе. Он се сложи и изађох са њим да га испратим, и да му напоменем да да нешто пара унапред, јер немам ни динара за хлеб, а камоли за цео пар одела. Одлучих се најзад и рекох:

-'Молим вас, немојте се љутити, али ја немам пара. Ако је могуће...'

Он ме ту пресече и рече:

-'Колико ти треба?' -'Па колико дате' рекох ја молећиво.

Непознати извади кесу од коже и даде ми пет златних лира. По ондашњем кретању, лира се могла купити за 400-500 динара. Узех ја лире, а оне ми упита:

-'Је ли довољно Димитрије?' -'Уха! Бин берићет врсн', што у преводу значи: 'Хиљаду пута да ти се врати'.

Испратих непознатог доброг човека и вратих се у собу, дозивајући децу по имену:

-'Видо, Слободане, узмите зембил и хајдете са мном у варош!'

Деца се спремише овлаш, и са зембилом у руци, једно са једне, друго с друге стране мене, пођосмо. Купио сам шећера, бомбона, зејтина, брашна, тамјана, свећу и др. Деци ципелице, жени шамију. Сваком по нешто. Сутрадан повечерје. Гости полазе. Дан славе свечан. Другог дана већином старе жене и деца долазе.

Слава прође лепо. Сада на посао, Димитрије! Узмем штоф, скројем, сашијем, па чекам на пробу. Дође субота, господина нема.. Недеље, нема га. Са сином наизменично дежурамо тако недељу дана, две три недеље. Бринемо се: 'Сигурно му се нешто догодило.' Најзад, престадосмо да дежурамо у радњи. Прођоше два месеца, три, пола године. Њега нема, па нема. Најзад се одлучих и одох у наш еснаф и све испричах и затражих да ме они саветују шта да радим са оделом. Најстарији еснафлија, знајући моје стање, рече:

-' Слушај Димитрије, продај то одело, а ако он дође, ти реци да си га нама дао и надокнадићемо му све, а ако жели и ново да му сашијемо.'

Тако и учиних. До дана данашњега тај се непознати добри човек не јави, а многе моје еснафлије, кад су чуле све ово, говорили су ми:

-'Е, Диме, Диме, то ти се јавио свети Никола, нико други.'

Заиста Бог долази у помоћ кад изгубимо сваку наду, а од куда долази, непознато нам је.

Вој. Јоцић (1968)

Одломак из књиге ‘Огњиште’