Када је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли.
Овако данас,
са горчином у гласу, говори у интервјуу за „Новости“ академик Србољуб
Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број
жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину о овом НДХ
логору са седиштем у Лондону.
-На
стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини
12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више
стотина хиљада зверски убијених људи – 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000
Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на
друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да
је око 20 одсто њих у гроб отишло живо – наводи Живановић.
Живановић
истиче да је Комисија извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница,
чији су се ровови протезели између 60 и 80 метара. Радили су, сећа се, три
месеца, те далеке 1964. године. После првих извештаја, све је, међутим,
стопирано. Држава им није рекла зашто.
- Са колегама из Сарајева и
Љубљане били сте прва стручна комисија која је за рачун државе покушала да
утврди број жртава?
-И пре нас
је било истраживања. Прво је било у мају 1945. Комисија ЗАВНОХ изнела је тада
процену о између 500.000 и 600.000 убијених. Две године касније, бивши логораш
др Никола Николић са сином у Доњој Градини је идентификовао 258 гробница дужине
од 60 до 80 метара дубоких око осам метара. Борци из Козарске Дубице 1961.
поново су почели са истраживањима, мада они нису имали стручна знања. Нас су
позвали 1964. и били смо најрепрезентативнија група стручњака до тада. Посебним
бушилицама извршили смо отварање 100 гробница и после три месеца тешког рада
изнели смо државним органима процену о броју жртава.
- Како је изгледао одлазак у
Јасеновац 1964?
-Било је
чудно. Велики професори из Београда, Загреба, Љубљане нису хтели ни да чују да
буду у саставу те комисије. Пошто је она ипак створена, одабрани су референтни
центри из Сарајева, Љубљане и Новог Сада, одакле сам и ја одабран као доцент са
медицинским знањем. Сећам се да сам прво отишао у Аушвиц да се спремим за посао
јер до тада нисам знао много о истраживању масовних стратишта. У том логору сам
видео да су Немци практично, индустријски убијали жртве, правећи од њих сапуне,
чешљеве. У Доњој Градини смо наишли на жртве које су садистички убијане из
мржње и са великом страшћу.
- Која вам је прва асоцијација када
се данас присетите тог времена?
-Страх и
стравичан слаткасти мирис смрти увек када је сонда отворила гробницу. Када се
истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању
једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у
овом моменту, ја се тресем, а као судски антрополог свашта сам видео. Онда
можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко,
флашице…
- Вама је било забрањено да
фотографишете своје налазе. Шта сте радили са пронађеним стварима у
гробницама?
-Нисмо смели
да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио
дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их
потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим
записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо,
у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у
Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је
готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо
где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана,
дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали
обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.
- Како сте дошли до броја од
730.000 уморених само у Градини?
-Антон
Погачник је радио математичку процену броја жртава на основу броја гробница и
на основу броја пронађених жртава у онима које су биле отворене. Сви смо се
сложили око ове бројке.
- Међутим, пошто сте у јесен 1964.
предали налазе, све је стало?
-Обавезали
смо се на ћутање у јавности, а ја нисам могао да не говорим. Разговарао сам са
једним новинаром „Политике“. Међутим, тај текст никада није угледао светлост
дана. Када сам питао новинара Мому Стефановића шта се догађа, он ми је само
кратко рекао да га више никада о томе ништа не питам. После још неких сигнала,
1965. сам емигрирао у Африку, па у Енглеску, а 1968. индиректно ми је саопштено
да се не враћам у земљу. Ипак, наставио сам са истраживањем Јасеновца.
- Шта се догодило када су државни
органи добили процену стручњка?
-То не знам.
Ја сам своју копију понео у Лондон и цео живот сам је носио са собом. Када сам
помислио да је деведесетих година дошло време да се вратим у Београд, предао
сам је Архиву Града. Предао сам и још нешто, записник са седнице Светог
архијерејког синода СПЦ из 1942. године који је посвећен Јасеновцу, а који је
тајним каналима завршио у Лондону 1943.
- После рада од 50 година на
Јасеновцу и докумената које сте сакупили, шта још мора да се зна?
-Јасеновац,
Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нису дело заведених или изманипулисаних
људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички
истреби српски народ. Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх
Католичке цркве на челу са Алојзијем Степенцем. Учествовали су сви, хрватски
домобрани, обични сељаци, железничари, а када је 1944. постало јасно да Немачка
губи рат, поново су сви уложили велики напор да сакрију трагове геноцида. Моша
Пијаде и Миле Будак су се сретали и по овом питању. Тито је, како је то открила
др Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе. Можда је са
територије бивше СФРЈ ова документација нестала, али у светским архивама, у то
сам убеђен, постоји.
- Шта сте нашли трагајући по
свету?
-У Лондону,
рецимо у Јавном архиву је више од 2.000 докумената о усташкој држави и
злочинима над Србима. У Архиву СССР у Москви смо нашли тек два документа.
Плашим се да су браћа комунисти учествовала у прикривању злочина. У малом
Музеју холокауста у граду Аки, у Израелу, пронашли смо море докумената и сведочења
о овим злочинима. Године 2000. у Њујорку, када је наша Међународна комисија за
истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је
професор Мајкл Бернбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што
ништа не радимо да се истина сазна. Наиме, ми смо тада имали податак да је око
370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је
Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је
дошла до имена 1.371 католичког свештеника који је учествовао у ликвидацијама.
Србољуб
Живановић је Србин, који је рођен у Сарајеву 1933. године, а његови преци су из
источне Србије са падина Хомољских планина. Као дечак запамтио почетак Другог
светског рата, окупацију Сарајева од усташа… његова породица се често селила
због опасности да његовог оца не ухапсе усташки злотвори. Медицински факултет
је завршио у Београду, а након тога се бавио судском медицином и
антропологијом.
Услед
притиска јавности руководство социјалистичке Југославије у пролеће 1964. године
доноси одлуку да формира домаћу комисију за утврђивање истине о Јасеновцу… коју
су сачињавали два професора из СР Словеније, један Хрват Маричић и један Србин
Живановић. Комисија је послата на локалитет некадашњег концентрационог логора
Јасеновац и почела да врши истраживања око месец дана. Нису имали контакт са
„спољним светом“ јер су читаву ту операцију надгледали агенти југославенске
безбедоносне службе УДБ-е. Истраживања су била мучна и тешка јер се радило о
стотинама хиљада лешева и откопавању масовних гробница.
Сав њихов
материјал је заплењен, а сам проф. др. Србољуб Живановић после интервјуа
Илустрованој Политици, који никада није објављен добио је претњу да „не дира у
осињак“. Тада је напустио је отаџбину и отишао у Африку да ради посао за који
се школовао. Касније је отишао Велику Британију, тачније у Лондон, где се
настанио. Своја истраживања о Јасеновцу и другим стратиштима усташке Независне
Државе Хрватске није прекидао већ је наставио са посебним жаром до данашњих
дана.
Извор:
tamodaleko.co.rs
