„Јер нико не може поставити другог темеља осим онога који је постављен, а то је Исус Христос“ (1. Кор. 3:11). „Утемељени на основу апостола и пророка“ (Еф. 2:20). „На основу“, каже се, „апостола“, а не Петра, како папска црква, сумануто, мисли.
Ако је
свештеномученик Климент Римски наследник Петра, пошто га је хиротонисао апостол
Петар, онда су и сви остали епископи које је он хиротонисао, а не само Климент,
Петрови наследници. Апостол Петар је поставио папу Климента за епископа само
Рима, а не целе васељене.
Ако је
Петрова смрт дала папи такву привилегију да буде поглавар Цркве и монарх над
свим епископима и саборима, онда би епископ јерусалимски требао имати много
више таквих привилегија јер је овај град постао место смрти Христове. Рекавши
да је он глава Цркве, папа је избацио из Западне Цркве Господа свих – Христа,
те је стога Западна Црква, изгубивши Христа, удовица.
Када су
Зеведејеви синови тражили од Христа првенство – да један од њих седне на Његову
десну страну, а други на Његову леву (Мк. 10, 35-38), Господ није рекао да је
то немогуће, јер је дао први место Петру, али рече: „Ко хоће да буде већи међу
вама, нека вам буде слуга; и ко хоће да буде први међу вама, нека буде свима
роб“ (Мк. 10, 43-44). Када је за време Тајне вечере између апостола избио спор,
коме од њих прво треба удостојити, Господ им није рекао да је Петар најважнији,
јер га оставља за пастира стада, он је глава свих од вас. Али им је рекао да
„краљеви владају народима, и они који владају њима зову се добротвори, а ви
нисте то; него ко је већи међу вама, нека буде као најмањи, а који влада као
слуга“ ( Лука 22:25). Господ је дао за пример и фарисеје који су тражили од
људи да их називају учитељима. А ви, драги моји ученици, не упадајте у ову
страст, не тражите ово првенство, не називајте се учитељима, „јер имате једног
Учитеља – Христа, и не зовите никога на земљи својим оцем, јер га имате. Отац
који је на небесима; а ви сте браћа“ (уп. Мт. 23,8-10).
Апостоли су
послали Петра и Јована у Самарију када су чули да су тамо примили реч Божију,
али ако је Петар био глава и владар свима, како су га други послали? Ни обичај
ни закони не прихватају такав третман „првих“. Дакле, сасвим је очигледно да је
тај дим славољубља и првенства био туђ богоносном уму апостола, али су сви они
били једнаки по части, браћа у науци Господњој, а такође и учитељи целог
човечанства. Не посебно – један у Риму, други негде другде, али свуда су сви
имали исту власт и исте апостолске привилегије.
Дакле, да би
успоставио своју надмоћ, папа не само да клевеће Јеванђеље, него се и са
презиром односи према блаженом Петру, унижавајући његово апостолско
достојанство, будући да се он, рукоположен учитељ целе васељене (као и остали
апостоли), ограничава на само римску бискупију. Ако је Петар био глава и вођа,
како се онда Павле, који није био један од дванаест апостола, суочио с Петром
лицем у лице? Како би га могао укорити, како и сам пише у свом писму Галатима?
„Када је Петар дошао у Антиохију, ја сам му се лично опирао“ (Гал. 2:11). Ако
је Петар био први, зашто онда на Апостолском сабору не одлучује Петар као глава
свих, него Јаков? (Дела 15:10-28). Апостоли су били учитељи, и сви су били
једнаки, и нико од њих није имао одређену катедру.
Апостоли су
свуда хиротонисали епископе и дали им четири дара: први је проповед јеванђеља,
други је свештенство, трећи је полагање руку, а четврти је моћ везивања и
разрешавања. И све се то одвијало локално, а не у васељенским размерама: свако
је у својој епархији проповедао Јеванђеље, служио у тајни свештенства, вршио
хиротоније, служио. Изван своје области ништа нису чинили, јер је то био апостолски
дар. Апостоли су хиротонисали епископе, а не апостоле. Нико од оних које су
Апостоли поставили није постао наследник апостолског достојанства. Догма
паписта је ова: „не веровати у папу значи не веровати у Христа“, као да су папа
и Христос суштински иста ствар, односно папа се обожује. Папа је створено биће,
и зато што тражи привилегије које има само Бог – да му друга створења верују –
он је светогрђе и потпуно слеп када хоће да буде изнад Сабора и када умисли да
је безгрешан. Како другачије назвати његово учење да је он једини поглавар
Цркве, ако не признање себе као Бога? А кога он бестидно и безбожно жели да му
се поклони и да му се верује као Богу? Шта је друго него безбожни изум и
заслепљивање ума идолопоклоника? 35. апостолски канон гласи: „Да се ниједан
епископ не усуђује, ван граница своје епархије, да врши хиротоније у градовима
и селима који му нису потчињени. Али ако је укорен, као да је то учинио без
сагласности оних којима су подређени градови или села: нека буде свргнут, и
избављен од њега.
Ако је
римски епископ био први, како би онда сам Климент могао да напише Апостолски
канон, који каже: „Доликује епископима свакога народа да познају првога у њима,
и признају га за поглавара, и не чине ништа преко њихове моћи без његовог
расуђивања: чините сваком само оно што се тиче његове епархије и места која јој
припадају. Али нека први не раде ништа без пресуде свих. Јер ће тако бити
једнодушност, и Бог ће се прославити“ (34. апостолски канон). Али папина жудња
за моћи погазила је ово правило, као и многа друга (9. канон Антиохијског
сабора). Папа, из празне амбиције, да би успоставио монархијску власт, присваја
апостолске дарове. Папина амбиција га је навела да каже да је „неверовати у
папу исто што и не веровати у Христа“, као да су папа и Христ у суштини исти.
Он самог себе обожава. Ова превелика папина ароганција, ова манија аутократске
владавине изазвала је многе јереси. Где је златна реч на растанку коју нам је
Господ оставио, „научите се од мене, јер сам ја кротак и понизан срцем, и наћи
ћете покој душама својим“ (Матеј 11:29)? Где је Његова заповест блаженства:
„Блажени сиромашни духом“ (Матеј 5,3), односно смирени? Где су сви ти многи
примери драгоцене и светле понизности мудрости?
Надменост је
порицање Христовог живота, подражавање ђавола, јер мрачне силе, како рече
блажена Синклитика, могу некако да подражавају друге врлине, али никако
смирење. Понизност је извор свих врлина, подражавање Христовог живота. То је
лажна организација без милости. Апсолутна моћ и непогрешивост концентрисани су у
једној смртној и грешној особи. Папска црква није христоцентрична, већ
папецентрична. Папа није могао да издржи треће и последње искушење Господње у
пустињи, пао је у њу.
„Папска
црква је лажна и безблагодатна организација“ (Свети Нектарије Егински).
Свети
Нектарије – „Историјске студије о узроцима раскола“
