Пророчанства о будућности Русије и Апокалипси

 

Три љута ига, зло расте…

“О судбини државе Руске било ми је у молитви откривено, о три љута ига: татарски, пољски и онај који ће доћи – јеврејски. Јевреји ће као шкорпијоном бичевати земљу руску, грабити њене светиње, затварати цркве Божије, казнити најбоље људе руске. Ово је допуштење Божије, гнев Божији за одрицање Русије од светог цара.

Но тада ће се испунити надања руска. На Софији, у Цариграду засијаће крст православни, дима тамјана и молитава напуниће се Света Русија и процветаће као крин небески”.

                                                                                           Монах-пророк Авељ, 1796.год.

+ + +

“Доћи ће цар, који ће мене прославити, после чега ће бити велика смутња у Русији, много ће крви потећи због тога, што ће устати против тог цара самодршца, но Бог ће цара узвеличати…

До рођења Антихриста биће велики, дуготрајни рат и страшна револуција у Русији, превазилазећи и оно што човек замислити може, јер ће бити ужасно крвопролиће. Доћи ће до погибије монаштва, верних људи, отачества, разграбљања црквеног и манастирског блага; оскрнављења цркава Господњих; уништавања и отимања богатства добрих људи, проливаће се реке руске крви. Но Господ ће помиловати Русију и привешће је путем страдања ка великој  слави…”

“Мени, убогом Серафиму, од Господа Бога је одређено да пребивам у гробу много више од 100 година. Но, тако што ће се у то време архијереји руски веома покварити, да ће нечистијем својим превазићи архијереје грчке у време Теодосија Млађег, да ће чак изгубити веру у најважнију догму Христове вере – Васкрсење Христово и свеопште васкрсење. Због тога ће Господу Богу бити угодно да, када дође време, мене убогог Серафима из привременог живота узме и затим на утврђење догме Васкрсења васкрсне, и васкрсење моје ће бити као васкрсење седам младића из пештере охлонске у време Теодосија Млађег. По мом васкрсењу, ја ћу прећи из Сарова у Дивејево где ћу проповедати о свенародном покајању”.

“Мени, убогом Серафиму, Господ је открио да ће у земљи Руској бити велике невоље. Православна вера ће бити сатрвена, архијереји Цркве Божије и друга духовна лица одступиће од чистоте Православља и зато ће их Господ тешко казнити. Ја убоги Серафим, три дана и три ноћи сам молио Господа, да Он боље мене лиши Царства Небеског, а њих да помилује. Но Господ је одговорио: “Нећу их помиловати јер се они уче учењима људским, и језиком Ме поштују, а срца њихова су далеко одступила од Мене”…

Свака жеља да се унесе измена у правила и учење Свете Цркве јесте јерес…хула на Духа Светога која се неће опростити завек. По том путу иду архијереји руске земље и духовство (свештенство, монаштво), и гнев Божији ће их поразити…”

“Но неће се Господ да краја гневити, и неће допустити да се до краја разруши земља руска, што се једино у њој још чува Православље и остаци хришћанског благочешћа. У нашој Православној вери, Црква нема никаквог порока. Ради ових добродетељи Русија ће свагда бити славна и непријатељима страшна и непобедива, имајући веру и благочестије – и сва врата пакла јој неће одолети”…

“Пред крај времена Русија ће се слити у једно велико море са осталим земљама и племенима словенским, па ће начинити једно море или громадни океан весељенски, о ком је Господ Бог у давнини устима свих светих говорио: “Страшно је и непобедиво Сверуско царство, свесловенско Гога и Магога, пред којим ће сви народи у страху стајати”. И све то, то је као два и два четири, и непромењено као што је Бог свет, од давнина су прорекли о њему и о његовој страсшној владавини на земљи. Заједничким снагама Русије и других народа, Константинопољ и Јерусалим биће ослобођени. При подели Турака, сва слава ће остати Русији…”

                                                      Преподобни Серафим Саровски 1825-32.год.

+ + +

“Европски народи су увек завидели Русији и старали се да јој нанесу зло. Природно је да ће и у будуће време они бити исти такви. Но велики је Руски Бог. Молити се следије великом Богу, да би Он сачувао духовно-природну силу народа нашега – Православну веру… Судећи по духу времена и успаљености умова, потребно је подржавати ово здање Цркве, која се одавно колеба, поколебаће се страшно и брзо. Понекад ће стати и успротивити се…”

Садашње отступништво је допуштено Богом: немој покушавати да га утврдиш твојом немоћном руком. Устани, сачувај се од њега сам и то је за тебе довољно. Упознај се са духом времена, изучи га да би по могућности избегао његов утицај… постојано страхопоштовање пред судовима Божијим неопходно је ради правилног духовног живљења. У то страхопоштовање и покорност Богу потребно је приводити себе вером. Над судбама света и свакога човека будно бди Промисао Свемогућег Бога, - и све што се дешава, дешава се или по вољи или по допуштењу Божијем… предопредељење Промисла Божијег о Русији нико не може изменити. Свети Оци Православне Цркве (нп. Св. Андреј Кесаријски у тумачењу Апокалипсе, гл 20) предсказује Русији необичан грађански развој и моћ…А невоље наше боље да буду природне и духовне”.

                                                                Светитељ Игњатије Брјанчанинов 1865.год.

+ + +

Ако и у Русији, ради презрења Заповести Божијих и ради ослабљења правила и одредаба Православне Цркве, и ради других разлога буде оскудно благочешће, тада се већ примичемо крају и испуњењу онога што је речено у Апокалипси Јована Богослова”.

                                                               Преподобни Амвросије Оптински 1871.год.

+ + +

 “Садашњи руски народ налази се у умној пустињи. Срдачно размишљање је изчезло, свако живи је источник пресахлог надахнућа… Само крајње екстремни видови једностраних западних мислиоца смело се издају за последњу реч просвећености…

Колика је знамења показао Господ над Русијом, избављајући је од веома силних непријатеља и покоравао јој народе! Па ипак зло расте. Упецавши се да ли ћемо се уразумити? Западом нас је кажњавао и казниће нас Господ, а нас за то није брига. Заврзли се у западна гледања до ушију, и све је добро. Имамо очи, а не видимо, имамо уши ,а не чујемо, и срцем не разумемо… Удахнувши у себе тај адски смрад, ми идемо у круг као да смо поремећеног ума, не знајући ни за саме себе”.

“Ако се не вратимо, послаће на нас Господ иностране учитеље, да би нас привели памети… Зашто и ми не пођемо путем револуције. То није пуста реч но дело утврђено гласом Цркве. Знајте Православни, што Бог сатре то неће постојати”.

“Зло расте, зловерје и невера подижу главе, вера и Православље слаби… Да ли да се седи скрштених руку? Не! Пастири ћуте – шта треба да раде? Потребне су му ватрене књиге као заштита против свих зала. Треба укинути слободу мисли… Изјавити неповерење онима који врше материјалне злоупотребе. Материјалистичку идеологију забранити под претњом смртне казне!”

Светитељ Теофан Затворник 1894.год.

+ + +

“Богоматер је много пута спасла Русију. Зато што Русија до сада постоји треба само да благодаримо Царици Небеској. А сада какво тешко време ми преживљавамо! Сада су нам универзитети напуњени Јеврејима, Пољацима а места за Русе нема! Како може помагати Царица Небеска таквим људима? До чега смо ми дошли!

Интелигенција наша – просто глупа. Неразумно заглупише људе! Русија, у лицу интелигенције и делу народа, постала неверна Господу, заборавила сва Његова добра дела, отпала од Њега, начинила штету свакој иноплеменој и незнабожачкој народности. Ви сте заборавили Бога и оставили Га, и Он је оставио вас својим отеческим промислом и дао вас у руке необузданих, дивљих, самовољних. Хришћани, који не верују у Бога, који са Јеврејима дејствују заједно, којима је све равно, каква вера: са Јеврејима они Јевреји, са Пољацима они Пољаци, - те нису хришћани, и погинуше, ако се не покају…”

“Управитељи – пастири, шта сте ви урадили у свом стаду? Тражиће Господ овце Своје из руку ваших!… Он првенствено гледа делатност архијереја и свештеника, на њихову просветитељну делатност, свештенодејствену, пастирску.. Садашње страсно слабљење вере и морала у свему много зависи од охладнелости многих пастира, многих јерарха и уопште свештеничког чина”.

“Колико сада има непријатеља у нашој Отаџбини! Ви знате ко су наши непријатељи Јевреји… Да прекрати наше невоље Господ, по великој милости Својој! А ви пријатељи, чврсто будите уз Цара, поштујте га, волите га, волите свету Цркву и Отечество и упамтите да је Самодржавије – јединствен услов добробитија Русије: не буде ли Самодржавија – неће бити Русије; биће власт Јевреја који нас силно мрзе!”

“Но свеблаго провиђење не оставља Русију у  том жалосном и погубном стању. Оно ће је праведно казнити и водити ка препороду. Праведни судови Божији се врше над Русијом. Њу кују невоље и напасти. Не без разлога Онај који исправља све народе, искусно метал ставља на Свој наковањ подвргавајићи га силном ударцу. Јачај Русијо! Но и кај се, моли се, плачи горким сузама пред твојим небеским Оцем, Кога си ти неизмерно прогневила!… Руски народ и друга племена која су населила Русију дубоко су се развратили, огањ искушења и невоља неопходан је за све, и Господ Који не жели да ико погине, све прекаљује у том огњу.

Но не бојте се и не плашите се, браћо, пуштени су завереници – сатанисти на минуту да се утеше у својим адским успесима: суд им од Бога не касни и од погибли које Бог наводи нико се не спасава (2. Петр, 2,3). Десница Господња ће пронаћи све који нас мрзе и осветити се за нас праведно. Тада се нећемо предавати унинију, јер Му је познато све што се сада дешава у свету…”

“Ја предвиђам установљање моћне Русије, силније и моћније него што је била. На костима мученика, као на јаком темељу, биће подигнута Русија нова – по старом образцу: силна својом вером у Христа и у Свету Тројицу! И биће по завету светог краља Владимира – као једина Црква! Почели су осећати руски људи да је Русија: подножје Престола Господњег! Руски човек треба то схватити и заблагодарити Богу сто је он Рус”.

Свети праведни отац Јован Кроштантски 1906-1908.год

СВИ ИДУ ПРОТИВ РУСИЈЕ

“Гоњења и мучења првих хришћана могуће је да се поврате… Ад је разрушен, али није уништен, и доћи ће време када ће он дати од себе знаке да постоји. То време није иза гора…

И ми ћемо доживети страшна времена, но благодат Божија ће нас покрити… Антихрист јавно иде у свет, но њега у свету не признају. Сав свет се налази под влашћу некакве силе која нам је овладала умом, вољом и свим душевним осећањима човека. Та сила је страна, зла сила, њен источник је ђаво, а зли људи се јављају као оруђа посредством којих она дејствује. Ето претеча Антихриста.

У Цркви код нас нема сада живих пророка, но има знамења. Она су нам и дата да препознамо време. Јасно су видљива оним људима који имају духовни разум. Но те у свету не признају… Све иде против Русије, тј. против Цркве Христове, јер је руски народ богоносац, у њему се чува истинска вера Христова”.

Преподобни Варсануфије Оптински  1919.год.

 “Од тада јереси ће се ширити свуда и обмањивати многе људе. Непријатељ  људског рода деловаће са лукавошћу, са циљем да у јерес увуче, ако буде могуће, и изабране. Неће почети са грубим одбацивањем догми о Светој Тројици, Божанству Исуса Христа и непорочности Богородице, већ ће кренути да неприметно криви учења и уставе Цркве и сам њихов дух, предан нам Светим Оцима кроз Духа Светог.

Према томе, сине мој, када видиш нарушавање Отачког предања и божанског поретка у Цркви, поретка установљеног Богом, знај да су се јеретици већ појавили, иако ће можда одређено време и крити своју безбожност, или ће неприметно кривити Божанску Веру, са циљем да боље успеју у завођењу и намамљивању неискусних у мреже.

Прогон неће бити усмерен само против пастира, већ и против свих слугу Божијих, јер сви они под влашћу јереси, неће трпети побожност. Препознај ове вукове у овчијој кожи, по њиховим гордим наравима и вољом за власт. Они ће бити клеветници, издајници, сејући свуда непријатељство и завист; према томе, Господ је рекао да ћеш их познати по њиховим плодовима. Истинске слуге Божије су смирене, љубе свог ближњег и послужни су Цркви.

Али тешко монасима у тим данима, који ће бити везани богатствима и имовином, који ће због љубави према миру, бити спремни да се потчине јеретицима. Они ће уљукивати своју савест, говорећи: Чувамо и спасавамо манастир и Господ ће нам опростити. Несрећни и слепи не схватају уопште, да ће кроз јереси, демони ући у манастир и то онда више неће бити Свети Манастир, већ само зидови од којих ће отићи благодат.

Ове невоље ће изазвати велики очај међу малодушнима, али ти, сине мој, радује се што ћеш живети у то време, јер ће тада верни који не буду показивали никакве врлине, приити венце само за чврсто стајање у вери, према речи Господа (уп. Матеј 10:32).

Преподобни Анатолије Оптински Млађи (О будућем безакоњу) 1917.год.

“Сада ми преживљавамо пре антихристово време. Почеће суд Божији над живима и неће оставити ни један део на земљи, ни једног човека кога се неће дотаћи. Почеће од Русије а затим даље… а Русија ће бити спашена. Много страдања, много мучења, потребно је много пострадати и дубоко се кајати свима. Само покајање кроз страдање ће спасти Русију. Сва ће Русија бити тамница и потребно је много молити Господа да опрости. Кајати се ради греха и бојати се чинити и најамање грехе, а старати се творити добро, па макар било и најмање. Знај да и крило муве има тежину, а у Господа су мере тачне. И када и најмање у чаши добра превагне, тада ће пројавити Господ милост своју на Русији… Но у почетку ће Бог узети све вође, да би само у Њега гледали руски људи. Сви ће одбацити Русију, одрећиће је се друге државе, остављајући је себи самој. Да би се у Божију помоћ уздали руски људи. Чујте, и у другим крајевима ће бити као што су били у Русији (у време револуције – редактор), и о ратовима чућете и биће ратови – но тада је време близу. Но не бојте се ничега, Господ ће пројавити Своју чудесну милост. Крај ће бити преко Кинеза. Како ће то бити необично гледати, јавиће се чудо Божије. И биће сасвим други живот на земљи, али не много дуго. Крст Христов ће засијати над целим светом. Због тога што ће се узвеличати наша Домовина и биће као светионик у тами међу свима”.

Схимонах Аристокло Атонски  1917-18.год

“Русија ће се подићи и неће бити материјално богата, али ће бити духом богата и у Оптини ће бити 7 светилника, 7 стубова. Иако се у Русији неће сачувати велики број верних, Бог ће је помиловати. А у нас су такви праведници. “

Преподобни Нектарије Оптински 1920.год.

“Ви мене питате о најближој будућности и о будућим последњим временима. Ја не говорим о томе од себе, но то што ми је од старца било откривено. Долазак антихристов се приближава и већ је врло близу. Време које нас дели од његовог доласка могуће је измерити годинама. Но, пред његов долазак Русија ће се препородити, и то ће бити на кратко време. И Цар ће нам бити изабран од самог Господа. И биће он човек пламене вере, дубоког ума и гвоздене воље. Ево то нам је о њему било откривено. Ми очекујемо испуњење овог откровења. Судећи по многим знамењима, оно се приближава; само ради грехова наших Господ може променити и изменити Своје обећање”.

“У Русији ће бити установљена монархија, самодржавна власт. Господ је пред изабрао будућег Цара. Он ће бити човек пламене вере, генијалног ума и гвоздене воље. Он ће пре свега увести поредак у Цркви Православној, удаљиће све неистините, јеретикољубиве и млаке архијереје. И многе, врло многе, са малим изузецима ће удаљити, пошто лоши буду одстрањени, нови, истински и непоколебиви архијереји ће доћи на њихова места… Доћи ће до онога што нико није очекивао. Русија ће васкрснути из мртвих и сав свет ће се задивити. Православље у њој ће се препородити и усторжествовати. Но, тог Православља што је пре било, више неће бити. Од Самог Бога ће бити постављен силан Цар на престолу”.    

Светитељ Теофан Полтавски 1930.год.

РУСИЈА ОЧЕКУЈЕ БОГА

Године 1959. новине Канадске филијале православног братства препод. Јова Почајевског “Православни преглед” публиковао је виђење једног старца, изречено епископу канадском Виталију (Устинову), који је касније постао митрополит РПЦЗ. Тај старац је у лаком сну видео Господа, Који му је рекао:

“Ево, Ја ћу узвеличати Православље у руској земљи и одатле ће се оно просијати по целом свету… Комуна ће ишчезнути и развејати се као прах на ветру. Она је била допуштена ради тога да би у Русији настао један народ с једним срцем и једном душом. Очистивши га огњем, Ја ћу га учинити мојим народом… Ту ћу Ја раширити десницу Своју и Православље из Русије засијаће по целом свету. Настаће такво време, када ће деца на раменима носити камен за зидање храмова. Рука је Моја крепка и нема такве силе ни на небу ни на земљи која би јој се успротивила”.

Године 1992. у Петербургу изашла је књига “Последња судба Русије и света. Кратак преглед пророштва и предсказања”. У њој, у одељцима постоји такво предсказање садржано у беседи једног од савремених стараца, у септембру 1990.год

“Приближили су се последњи дани Запада, његовог богатства и његовог разврата. Изненада ће га постићи беда и невоља. Његово неправедно богатство, зло, угњетава сав свет, и разврат његов, разврат новог и горег Содома. Наука и техника његова, безумље је новог другог Вавилона, гордост, његова гордост богооступничка, сатанистичка. Сва дела његова на потребу антихриста. Њима је овладало збориште сатанино” (Ап. 1,9).

Гнев Божији огњени диже се на Запад, на Вавилон његов! А ви уклоните главе ваше и обрадујте се, страдалци Божији и сви добри, смирени, трпите зло са надом у Бога! Обрадујте се, народе Православни, многострадални, бедеме Истока Божијег, који си страдао по вољи Божијој за сав свет. Тебе ради, изабраних у теби, даће Бог силу да би испунио велико и коначно обећање Сина Свога Јединородног Возљубљеног о последњој проповед Јеванђеља Његовог у свету, пред крај света, за сведочанство свима народима.

Надменост и злурадост Запада ради садашњих невоља у Русији, обратиће се још више гневом Божијим на Запад. После “перестројки” у Русији почеће “перестројка” и на Западу, и тамо ће се открити невиђени раздор: међусобице, глад, смутња, падање власти, провале, анархија, помори, људеждерство, невиђени ужаси накупљеног у душама зла и разврата. Господ ће им дати да жању то што су сејали много векова и чиме су угњетавали и развраћали сав свет, и повратиће се на њих сво злодејство њиховo.

Русија је издржала своје искушење, јер је имала у себи мученичку веру, милост Божију и избрање Његово. А Запад тога нема и зато неће издржати… Русија очекује Бога.

Руском народу је потребан само вођа, пастир – Цар, изабран од Бога. И он ће поћи с њим на подвиг љубави! Само ће Помазаник Божији дати више и силније јединство руском народу!”

+ + +

Архиепископ Серафим Чикашки и Детроитски (1959): “Господ је недавно, за време мога ходоћашћа у Палестини, удостојио мене, грешног, да се упознам са неким новим, до сада непознаим пророштвима, по којима се баца нова светлост на судбу Русије. Ова пророштва је пронашао случајно један руски монах у старим грчким рукописима која су се чувала у древном грчком манастиру. Непознати Свети Оци 8. И 9. века, тј. савременици Св. Јована Дамаскина, и овим речима су записана ова пророштва: “После тога, када је Богоизабрани јеврејски народ предао на муке и срамну смрт свога Месију и Искупитеља, поништио је своје избрање које је прешло на Јелине који су постали други Богоизабрани народ.

Велики Источни Оци Цркве утврдили су хришћанске догмате и систематизовали хришћанско учење. У томе је велика заслуга грчког народа. Шта више, установивши хармоничан друштвени и породични живот на том јаком хришћанском темељу у византијској држави, не прихвативши Творачке силе и могућности, скиптар Православног Царства испаде из слабих руку византијских императора не могавши остварити симфонију Цркве и државе.

Због тога, на смену ослабљеном грчком народу, Господ Промислитељ ће да пошаље трећи богоизабрани народ. Тај народ се појавио на Северу у 102. години (ово пророчанство писано је у Палестини 150-200 год. до Крштења Русије – Архиепископ Серафим) свим срцем примивши хришћанство и трудећи се да живи по заповестима Христовим, тражећи указању Христа Спаситеља, пре свега Царство Божије и Правде Његове. За ту ревност заволео је овај народ Господ Бог и присјединио њему све остале боље земне просторе, богатство, државну моћ и славу.

По немоћи људској, не једанпут је падао у више грехова, велики народ и за све бива кажњен не малим испитивањем. Када је протекло 1000 година тај Богоизабрани народ поколебао се у вери и у стојању за Правду Христову, погордио се својим земним могућностима и славом и престаде да тражи Град будући, пожеле рај не на небу него на грешној земљи. Па ипак не сви из тог народа пођоше по свему погибелном широком путу, поготову његова интелигенција, владајући слој. И за тај велики пад биће послано више на те који су презрели Божије путеве – народ, страшно огњено испитивање. Реке крви пролиће се на његове земље, брат ће убијати брата, глад ће, не једанпут посетити ту земљу, и сабраће своју страшну жетву, пошто сви храмови и светиње буду разрушени или оскрнављени, мноштво људи ће изгинути.

Део тог народа се није мирио са безакоњем и неправдом, оставља родни крај и расељава се, као јеврејски народ, по целом свету (зар то није речено за нас руску заграничну цркву? – Архиепископ Серафим).

Неће се све до краја гневити Господ на свој трећи изабрани народ. Крв хиљаде мученика вапијаће к небу за помиливање. У самом народу јавиће се отрежњење и враћање к Богу. Проћи ће, на крају опредељење Правосудног Судије рок очиститељног испитивања и поново ће засијати јарком светлошћу препорода светог Православља у тим северним просторима.

Ова дивна светлост Христова озариће од туда и просветити све народе света, чему помаже послан пре у расејање део тог народа, који ће сазидати огњиште Православља, храмове Божије по целом свету.

Хришћанство ће се јавити тада у свој својој красоти и пуноћи. Већина народа у свету биће хришћанска. Не неко време, свуда по местима под знаком месеца, зариће се благодејствено и мирно хришћанско живљење… А затим? Затим ће наступити испуњење времена, почеће по целом свету упознавање вере и остало предсказано у Св. Писму, појавиће се антихрист и наступити, на крају – крај света”.

Свети Козма Етолски: Доћи ће време кад ће проклети демон изићи из јазбине своје

 ПРОРОШТВА СВЕТОГ КОЗМЕ ЕТОЛСКОГ

1. Доћи ће време кад ће вам непријатељи узети и пепео са огњишта, али ви немојте издати и променити веру вашу, као што ће то да ураде.

2. Покушаће да реше ствари пером, али неће успети; 29 пута решаваће ратом, а једним пером.

3. С једнима ћете заноћити, а са другима осванути.

4. Ићи ћете да живите на друго место, а други ће доћи на ваше место.

5. Видећете 40 коња свезаних за један колац.

6. Многи ће умрети од глади, богаташи ће постати сиромашни, а сиромашни ће умрети од глади. Шака брашна - шака злата.

7. Доћи ће време да ће се хришћани клати између себе, препоручујем слогу и љубав.

8. Доћи ће време када ће светом управљати алала и балала (безгласне жице и машине).

9.  Све што траже дајите, само душу спасавајте.

10. Доћи ће време кад неће бити ове слоге између свештеника и народа.

11. Зло ће вам доћи од начитаних.

12. Свештеници ће постати гори и безбожнији од свих.

13. Крв ће се пролити у Цариграду да заплива у њој трогодишња јуница.

14. Тако страшне ствари ће се догодити, да ће мајке превремено рађати од страха свога.

15. Наметнуће порез на кокошке и прозоре.

16. Доћи ће време кад ће ђаво свуда стизати с тиквом својом.

17. Папу да проклињете јер он ће бити кривац.

18. Људи ће постати сиромашни због недостатка љубави према дрвећу.

19. Ви ћете друге спасити, а други вас.

20. Много шта ће се догодити. Градови ће постати бараке!

21. Доћи ће време кад ће проклети демон изићи из јазбине своје.

22.  Појавиће се у неко доба лажни пророк, не вјерујте му и не радујте му се. Поново ће се изгубити и више се неће вратити.

23. Доћи ће време кад ће хришћани устати једни против других.

24. Имајте крст на челу да би вас познали да сте хришћани.

25. Школа ће дати такве ствари какве вам ни на памет не могу доћи.

26. Видећете кола која јуре по пољани брже од зеца.

27. Доћи ће време кад ће људи разговарати са једног удаљеног места на друго, као у две суседне собе, као из Цариграда у Русију.

28. Видећете људе како лете по небу као црне птице и како бацају огањ на земљу. Они који у то време буду живели, трчаће на гробље и викати: „Изиђите ви мртви да легнемо ми живи".

Свети Козма Етолски се упокојио 1779. године.

Поуке и пророчанства преподобног Нектарија Оптинског

 Живот човека на земљи јесте послушање Богу

- Највиша и прва врлина јесте послушање. То је најглавнији добитак за човека. Христос је ради послушања дошао у свет, и живот човека на земљи јесте послушање Богу. У послушању је потребно разумевање и достојанство, иначе може произаћи велики слом у животу (квар).

-Без послушања човека хвата занос и као (неки) жар, а потом бива раслабљење, хлађење и укоченост, и човек не може да се крене даље. А у послушању је испочетка тешко – све време тачка и запета (зарез), тачка и запета (зарез), а потом се изглађују све препреке (интерпункције).

-Једном, дошли су к њему семинаристи са својим предавачима и замолили су да им каже реч (беседу) на корист. „Младићи! – обратио се он њима, - ако ви будете живели и учили се тако, да ваша наука не квари наравственост (карактер, морал), и наравственост (да не квари) науку, онда ћете имати потпуни успех у вашем животу“.

-Jедна његова духовна кћер тужно говорила својој пријатељици у батјушкиној пријемној (соби): „Не знам, може бити, да образовање уопште није потребно, и од њега је само штета. Како то образовање сместити са Православљем“?

Старац је одговорио излазећи из своје келије: „Код мене је једном дошао човек, који никако није могао да поверује у то, да је био потоп. Тада сам ја испричао њему, да се на највишљим горама у песку налазе шкољке и други остаци морског дна, и да геологија сведочи о потопу, и он је тада разумео. Видиш ли, како је понекад потребна ученост“.

-Често је он говорио: „Ја се привијам ка научности“. О историји је он говорио: „Она нам показује како Бог руководи народима и даје као наравствене часове васељени (лекције)“.

-Говорећи о математици, он је волео да пита: „Mоже ли троугао бити једнак кругу“, и често је наводио светоотачки пример: „Бог је центар круга, а људи су радијуси круже око центра. При приближавању к центру они се зближавају и међу собом“.

-О спољном делању он је говорио: „Спољно припада вама, а унутарње припада благодати Божијој. Па зато делајте спољно, и, кад оно сво буде у исправности, онда ће се и унутарње образовати. Не треба чекати или тражити чуда. Код нас је једно чудо Божанска Литургија. То је највеће чудо, ка њему се треба привијати“.

-Он је говорио, да милостињу треба давати са расуђивањем, јер без расуђивања она може да повреди човека, да буде на штету човеку. Келејник његов је причао, да је он свагда хтео подробно да зна потребу човека, и није волео да даје узалуд, а ако је давао, онда је давао издашно, за целе чизме да се купе или чак за краву или коња да се купи.

-О животу је он говорио: „Живот се одређује у три смисла: мера, време, тежина. Најбоље, најлепше дело, ако је оно изнад мере, неће имати смисла. Ти се привијаш ка математици, теби је дат осећај мере. Запамти ова три смисла. Њима се одређује сав живот“.

-Једном је старац рекао: „Бог не само разрешава (дозвољава), него и захтева од човека, да он узраста у познању. У Божанском творењу (стварању) нема заустављања, све се креће, и анђели не пребивају у једном чину, него усходе са степена на степен, добијајући нова откровења. И макар се човек учио сто година, он је дужан да иде ка новим и новим познањима... И ти ради. У раду ће неприметно проћи године“. У то време лице његово је било необично светло, такво, да је било тешко гледати на њега.

-Други пут он је рекао: „Једном пророку било је јављање Божије не у светлом окружењу, него у троуглу. И то је било знак тога, да човек не може да се приближи и да испитује неиследиву дубину Божију (неиспитиву). Човеку је дозвољено да испитује окружење Божанства, али, ако се он дрзне да проникне иза црте дозвољеног, он ће погинути од оштрине троугла“.

-„Положај (стање) Јова је закон за сваког човека. Док је човек богат, славан, у напретку, Бог се не одазива. А кад је човек на сметлишту, од свих одбачен, тада се јавља Бог и Сам беседи са човеком, а човек само слуша и виче: Господи, помилуј! Само је мера понижења различита“.

-Главно је, чувајте се од осуђивања ближњих. Чим дође у главу осуђивање, одмах се обрати са пажњом овако: „Господе, даруј ми да гледам моја сагрешења и да не осуђујем брата мојега“.

-О побеђивању безразложног страха он је говорио: „А ти сложи руке крстом (крстообразно) и три пута изговори Богородицу, и све ће проћи“.

-Он је говорио о скорбама и испитивањима: „Не бој се! Од најружнијег може постати најлепше. Знаш какво је блато на земљи, чини се, страшно је ноге запрљати, али ако потражиш, могу се видети брилијанти, - ето теби, твој врат да украсиш“.

-Старац је много упозоравао (предохрањивао) оне, који долазе к њему, да се не уклањају од Православља. О „Живој цркви“ он је говорио: „Тамо благодати нема. Кад су устали на законитог Патријарха Тихона, живоцрковни епископи и свештеници сами су себе лишили благодати и изгубили су, сагласно канонским правилима, свој чин, па зато је и литургија, коју они свршавају, - скрнављење вере“.

-Речи старца о спиритизму: „О, каква је то погубна, каква је то ужасна ствар! Прикривен под велико хришћанско учење и кроз своје слуге бесове, који се појављују на спиритистичким сеансама неприметно за човека, - он, сатана, сатанском лажју (преваром) древне аждаје, заводи човека у такве урвине и такве прашуме, из којих нема ни могућности ни силе да изађе сам, нити да распозна, да се налази у таквим обманама. Он овладава срцем, кроз то Богом проклето делање, човечијим умом и срцем толико, да то, што изгледа преступ за човека неповређеног ума грехом, то за човека, отрованог једом спиритизма, изгледа нормално, природно. Код спиритиста се појављује страшна гордост и често сатанска злоба на све који њима противрече... И, на тај начин, последично, и сам то не примећујући, - већ веома танано (нигде тако префињено не дејствује сатана као у спиритизму), одлази човек од Бога, од Цркве, мада, видите, у то исто време дух таме упорно кроз своје духове шаље заплетеног човека у храмове Божије да служи панихиде, молебне, да чита акатисте, да се причешћује Светим Тајнама и у то исто време помало убаца у његову главу мисли, да би све то могао да чини и сам у домаћој средини и са већим усрђем, са већим страхопоштовањем... И по мери тога, како се непромишљени човек све више заплиће у замршеним вијугама и лавиринтима духа таме, од њега почиње да одлази Господ. Он губи Божији благослов. Ако он још увек не би био повређен сатаном, он би прибегао к помоћи Богу и св. Угодницима, к Царици Небеској, к св. Апостолској Цркви, ка свештенослужитељима, и они би помогли њему својим светим молитвама. А он са својим скорбама иде код тих истих духова, код бесова, и они још више увлаче њега у дубоку тињу греха и проклетства. На крају, од човека потпуно одлази Божији благослов, код њега почиње необичан, ничим споља не мотивисан распад породице, од њега одлазе најближи, најдражи њему људи... На крају, кад дође несрећна човечија душа до самог свог последњег степена, уз помоћ сатане, само-заплитања, она или губи разум, човек постаје неурачунљив у тачном смислу те речи, или окончава са собом. Иако говоре спиритисти, да су међу њима самоубиства ретка, али то није истина. Први призивач духова – цар Саул окончао је живот самоубиством за то, што он није сачувао реч Господњу и обратио се к врачари“.

-„Молитвом, речју Божијом, свака скверна се чисти (прљавштина). Душа не може да се помири са животом и да се утеши осим молитвом. Без молитве душа је мртва пред благодаћу... Главно је – љубав и усрђе према Богу...“

-„ Шестопсалме треба читати не као катизме, него као молитве. Значење шестопсалма је веома велико: то је молитва Сина к Богу Оцу“.

-Преподобнога питају, како се молити за оне, за које се не зна, да ли су живи или нису? „Ви нећете погрешити, ако се будете молили као о живима, зато што су у Бога сви живи. Сви, осим јеретика и одступника. Они су мртви“.

-„Ево вам упутство: кад се припремате за Свето Причешће, мање речитости и више молитвености“.

-Једна жена говори старцу: „Батјушка, силно се раздражујем“, а он одговара: „Кад наиђе на тебе љутња, говори само: Господи, помилуј! Тражи поткрепљења у молитви и утехе у раду“.

-„У последња времена свет ће бити опасан (обавијен) гвожђем и хартијом. У дане Ноја било је овако: потоп се приближавао. О њему је знао Ноје и говорио је људима, а они нису веровали. Он је унајмио раднике да граде кивот (ковчег), и они, градећи кивот, нису веровали, и зато су за рад свој они добили само договорену плату, али се нису спасили. Ти дани су праобраз наших дана. Кивот је Црква. Само они, који буду у Њој – спасиће се“.

-Још је старац Нектарије говорио: „Русија ће се пренути и неће бити материјално богата, него духом ће бити богата, и у Оптини ће бити још седам светилника, седам стубова“.

 

По књизи „Житија преподобних Стараца Оптинских“

Пророчки сан Свeтог Јована Кронштатског

Господе, благослови! Ја, многогрешни слуга Јован, јереј Кронштатски, пишем ово Виђење.

Оно што сам видео и што предајем писмено, написао сам својом руком. На ноћ уочи 1. јануара 1908. године, после вечерње молитве, сео сам да мало одахнем за столом. У мојој келији је био полумрак, а пред иконом Мајке Божије је горело кандило. Није прошло ни пола часа, зачуо сам шум. Неко се тихо дотакао мог десног рамена и лаки и тихи, умилни глас рече ми: „Устани, слуго Божији Јоване, пођи са мном!“

Ја сам брзо устао. Преда мном је стајао дивни, чудни старац, блед са седим власима, у мантији и са бројаницама у левој руци. Погледао ме је строго, но очи су му биле умилне и благе. Од страха ја за мало нисам пао, но чудни старац ме је придржао. Руке и ноге су ми дрхтале, хтео сам нешто рећи, али језик ми се није покретао.

Старац ме је прекрстио и мени је постало лако и радосно, и ја сам се прекрстио, такође. Затим је он штапом указао на западну страну зида и тим истим штапом је написао: 191З, 1914, 1917, 1922, 1930, 1933, 1934. година. Одједном, тај зид је нестао и ја сам са старцем пошао по зеленом пољу. Видим, стоји маса крстова; хиљаде, милиони разноврсних: малих, великих, дрвених, камених, гвоздених, бакарних, сребрних и златних. Ишао сам поред тих крстова, прекрстио се и охрабрио да упитам старца какви су то крстови? Он ми је умилно одговорио: „То су они који су за Христа и Реч Божију пострадали!“

Идем даље и видим, читаве реке крви теку у море које се црвени од крви. Од страха сам се ужаснуо и опет запитао чудног старца: „А, што је проливено толико крви?“ Он ме погледао и рекао ми: „То је хришћанска крв!“

Затим је старац показао руком на облак. Ја видех масу горећих, јарко ужарених светилника. И гле, они почеше падати на земљу: један, два, три, пет, десет, двадесет… Затим почеше падати у стотинама, све више и више, и сви су горели. Ја сам врло жалио што они нису горели јасно, него су само падали и гасили се, претварајући се у прах и пепео. Старац рече: „Погледај!“ И ја видех на облацима само седам светилника, па запитах старца: „Шта то значи?“ А, он сагнувши главу рече: „Светилници које ти видиш да падају значе да ће црква пасти у јерес. А седам горyћих светилника што је остало, значи да ће седам цркава Апостолских Саборних остати при крају света.“

Опет ми је старац казао: „Погледај!“ И гле, ја гледам и видим чудно виђење, анђели су певали: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот! Велика маса народа са свећама у рукама и радосним, сијајућим лицима ишла је за њима. То су били: кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, схимници, јереји, ђакони, посници, отшелници Христа ради, мирјани, младићи, дечаци, деца… Херувими и серафими су их пратили у небеску, рајску обитељ. Ја сам запитао старца: „Какви су то људи?“ Старац као да је знао моју мисао, рече: „Све су то слуге Христове, који су пострадали за свету Христову Саборну и Апостолску Цркву.“ Ја сам се опет усудио да запитам: „Да ли се и ја могу придружити њима?“ Старац рече: „Не. Још је рано эа тебе, стрпи се и причекај!“ Опет сам запитао: „Реци ми оче, а откуд деца?“ Старац рече: „Та деца су такође пострадала эа Христа од цара Ирода (14 хиљада). А, такође су добила венац од Цара и она безимена деца која су погубљена у утроби своје мајке!“ Ја сам се прекрстио: „Какав ће велики и страшни грех бити мајци – неопростиви!“

Идемо даље и улазимо у велики храм. Хтео сам да се прекрстим, али старац ми рече: „Овде је мрзост и запуштење.“ Видим мрачан и таман храм и у њему мрачан и таман престо. Нема иконостаса пред олтаром. Уместо икона, неки туђи портрети са зверињим лицима и оштрим калпацима, а на престолу није крст него велика звезда и еванђеље са звездом. Смолане свеће горе и прште као дрва. На престолу стоји путир из кога долази страшан смрад и отуда гамижу свакакви гадови: жабе, шкорпије, пауци – страшно је гледати све то. Просфоре су такође са звездом, а пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гмижу зелене жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене а из грла иде дим и црни жалци као у осе.

Ах, Господе, како је то страшно гледати. Затим је на престо скочила нека мрска, гадна и безобразна црна жена, сва у црвено обучена, са звездом на челу. Завртела се на престолу, потом крикнула као ноћна сова чији глас се страшно разлегао по читавом храму: „Слобода!“ – и стала. А, људи су као безумни почели да трче око престола, радујући се нечему. Викали су, звиждали и певали некакву песму, из почетка тихо, затим јаче, као пси, затим се све претворило у зверско рикање и режање. Одједном бљесну јарка муња и удари силан гром. Земља задрхта и храм се сурва и пропаде у земљу. Престо, свештеник, црвена жена, све се у ковитлацу сурвало у бездан.

Господе, спаси! Гледајући овај страшан призор хладан зној ми је избио по челу и ја сам се прекрстио. Осврнуо сам се и старац се осмехнуо на мене, упитавши: „Јеси ли видео ?“ „Видео сам оче. Реци ми шта је то било, тако страшно и ужасно?“ Cтарац ми одговори: „Храм, свештеници и људи, то су јеретици, одступници и безбожници који су одступили од Вере Христове и од Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и признали јеретичку ново-живообновљеничку цркву која нема благодати Божије. У њој је немогуће ни постити, ни исповедати се, ни примити миропомаэање.“

„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање, смрт хришћанску!“, прошапутао сам. Но, старац ме умирио: „Не жалости се“, рече. „Моли се Богу!“

Пошли смо даље. Гледам, иде маса људи страшно измучених. У свакога од њих звезда на челу. Они, угледавши нас, повикаше: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Нама је врло тешко, и ми сами не можемо! Очеви и мајке нас нису учили эакону Божијем и чак немамо ни име хришћанско. Ми нисмо добили печат дара Духа Светога, него црвени энак!“ Ја сам заплакао и пошао за старцем.

„Погледај!“, показао ми је старац руком. „Видиш ли?“ „Видим брда!“ „Не! То је брдо лешева људских, огрезло у крви.“ Ја сам се прекрстио и упитао старца: „Шта то эначи? Какви су то лешеви?“ „То су монаси и монахиње, отшелници и отшелнице, убијени эа Свету Саборну и Апостолску Цркву; који нису хтели да приме антихристов печат него су желели да приме мученички венац и умру эа Христа.“ Ја сам се молио: „Спаси Господе и помилуј слуге твоје и све хришћане.“

Но одједном, старац се окренуо ка северној страни и показао руком: „Гледај!“ Погледао сам и видео царски дворац, а около трче животиње разних врста, звери разне величине, аждаје и свакакви гадови који шиште и улазе у дворац и већ су појурили на трон помазаника Николаја Другог. Његово лице је бледо али храбро. Он чита Исусову молитву. Одједном, трон се пољуљао, круна је спала и откотрљала се. Звери су режале, тукле се и давиле помазаника. Растрзале су га, изгазиле, као зли дуси у аду. Одједном, све ово је нестало и ја сам горко заплакао: „Ах, Господе, спаси и помилуј од свакога зла, непријатеља и противника!“ Старац ме је узео за раме: „Не плачи! Тако је угодно Богу!“.

И рече: „Гледај!“ Гледам и видим како се показало бело сијање. С почетка нисам могао разликовати, но затим је постајало све јасније: приступао је невољни помазаник. На глави му венац од зелених листова, а лице бледо и окрвављено, са златним крстићем на врату. Тихо је шаптао молитву. Пришао је и са сузама рекао: „Моли се за мене оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, чврсто и храбро за веру Православну и за Свету, Саборну и Апостолску Цркву, пострадао за све хришћане. Реци свим православним пастирима да служе општи братски парастос за све војнике, пострадале на бојном пољу: изгореле у огњу, у мору потопљене, и за мене грешнога и пострадалог. Гроб мој не тражите, њега је тешко наћи. Још молим, моли се за мене оче Јоване, и опрости ми добри пастиру.“

Затим се све покрило маглом. Ја сам се прекрстио: „Упокој Господе душу уснулог слуге Твог Николаја! Вечни му спомен!“ Господе, како је страшно. Руке и ноге су ми дрхтале, плакао сам. Старац ми је опет рекао: „Не плачи, тако је угодно Господу. Моли се Богу, и још погледај?“

Гле, видим масу људи који се ваљају умирући од глади. Јели су траву, земљу, јели су један другога, а пси су јели лешеве. Свуда страшан смрад, бестидност. Господе спаси нас и у светој Христовој Вери укрепи, јер смо немоћни и слаби без вере. Старац ми опет говори: „Гледај тамо!“ И гле, видим читава брда разних књига, малих и великих. Међу тим књигама гмижу смрадни црви који шире страшан задах. Ја сам запитао: „Какве су то књиге, оче?“ Он је одговорио: „Безбожне, јеретичке, које заражују све људе света својим богохулним учењем.“ Старац се крајем свога штапа дотакнуо тих књига и све се претворило у огањ и изгорело до краја. Ветар је разнео пепео. Затим гле, видим цркву око које лежи маса поменика и спискова. Сагнуо сам се и хтео подићи један да прочитам, но старац ми рече да су то поменици и писма која леже при цркви много година, и на које су свештеници заборавили па их не читаjy никада, а уснуле душе траже да се молимо за њих, но нема ко да чита ни да помиње. Ја упитах: „Па, ко ће онда ?“ „Анђели!“, рече старац. Ја. сам се прекрстио: „Помени Господе душе уснулих слугу Твојих, у Царству Твоме!“

Пошли смо даље. Старац је ишао брзо, тако да сам једва успевао да га стигнем.

Одједном, он се окренуо и рекао: „Погледај!“ И, гле, иде гомила људи гоњена страшним бесима који су их немилосрдно тукли и боли дугачким шиљцима, вилама и моткама. „Какви су то људи?“, запитао сам старца. „То су они“, одговорио је старац, „који су отпали од Вере и од Свете, Саборне и Апостoлске Цркве и примили јеретичку живообновљеничку цркву. То су били епископи, свештеници, ђакони, световњаци, монаси, монахиње који су примили брак и живели развратно. То су били безбожници, врачари, блудници, пијанице, среброљупци, јеретици, одступници од Цркве, сектанти и остали.“ Они су имали ужасан и страшан изглед: лица црна, из грла им је ишла пена и смрад и страшно су викали. Но, демони су их тукли немилосрдно и гонили их у дубоку провалију. Отуда је излазио смрад, дим, огањ и нечисти мирис. Ја сам се прекрстио: „Избави, Господе, и помилуј!“ Страшно је све то виђење.

Затим сам видео како маса народа иде, стари и млади. Сви су били обучени у црвене хаљине и носили су огромну црвену звезду петокраку на чијем сваком углу је седело по дванаест бесова. У средини је седео сам сатана са страшним роговима и крокодилским очима, са лављом гривом, страшним чељустима и великим зубима, а из чељусти је ригао смрдљиву пену. Сав народ је викао: „Проклетством жигосани!“.

Затим се појавила маса демона, сви црвени. Жигосали су народ стављajyћи свакоме на чело и руку жиг у виду звезде. Старац рече да је то жиг антихриста. Ја сам се страшно уплашио, прекрстио сам се и прочитао молитву: Да васкрсне Бог … После тога све је ишчезло као дим.

Старац је ишао брзо и ја сам једва успевао да га пратим. Зауставио се потом и показао ми је на. исток: „Гледај!“ – вели. Угледао сам масу народа са радосним лицима у чијим рукама су били крстови, црквени барјаци и cвећe. На средини међу овом масом високо у ваздуху стоји престо са златном царском круном на којој је златним словима написано: За мало времена! Око престола стоје патријарси, митрополити, епископи, свештеници. монаси и монахиње, пустињаци и мирјани. Сви певају: „Слава во вишњих Богу и на земљи мир.“ Ја сам се прекрстио и заблагодарио Богу.

Одједном, старац је крстолико три пута замахнуо у ваздух. И. гле, ја видех масу лешева и потоке крви. Анђели су летели над телима убијених и једва су успевали да душе хришћанске узносе к Престолу Божјем певајући: Алилуја! Страшно је било гледати све то. Ја сам горко плакао и молио се. Cтарац ме је узео за руку и рекао: „Не плачи! Тако је потребно Господу Богу за наше маловерје и кукавност, ово тако треба да буде. Спаситељ наш Исус Христос је такође пострадао за нас и пролио Своју пречисту крв на крсту. Биће, дакле, још много мученика за Христа и то су они који неће пpимити aнтихристов жиг, но пролиће крв и добити мученички венац.

Затим се старац помолио, три пута се прекрстио према истоку и рекао: „Ево, испунило се пророштво Данилово. Коначна мрзост запуштења.“ У том часу сам угледао јерусалимски храм на чијем врху је звезда. Око храма се тискају милиони људи који желе да уђу у храм. Ја сам хтео да се прекрстим, али ми је старац опет задржао руку и рекао: „Овде је мрзост запуштења!“ Ушли смо у храм у коме је било много народа. По сред храма сам видео престо око кога су у три реда гореле смолане cвећe. На престолу је, обучен у светло црвену порфиру, седео светски управитељ, цар, на чијој глави је била златна круна са брилијантима и звездом. Запитао сам старца ко је то? Он је рекао: „То је антихрист!“ Био је високог раста, очи црвене као ужарени угаљ, брада црна као клин, лице свирепо, хитро и лукаво -подобно зверу, нос орловски. Одједном. антихрист устаде на свом престолу и усправи се у целом расту свом. Подиже високо главу и пружи десну руку народу (на прстима су му били нокти као у тигра), па рикну својим зверињим гласом: „Ја сам ваш бог, цар и управитељ! Који не приме мој жиг, смрт им је овде!“ Сви су пали на колена, поклонили се и примили жиг на чело.

Но, неки су смело пришли и одједном му снажно узвикнули: „Ми смо хришћани, верујемо у Господа нашег Исуса Христа!“ Тада је у тренутку блеснуо мач антихриста и главе хришћанских младића су слетеле. Пролила се крв за веру Христову. Гле, потом доводе девојчице, жене и младу децу. Овде се он још више разгоропадио и зарикао као звер: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи. Смрт њима!“ Одмах је следила моментална смрт. Главе су слетале на под и пролила се крв православна по свем храму.

Затим доводе антихристу десетогодишњег дечака да се поклони и говоре: „Падни на колена!“ Но, дечак је смело пришао до престола антихристовог и рекао: „Ја сам хришћанин и верујем у Господа нашег Исуса Христа, а ти си пород и слуга сатанин, ти си aнтихрист!“ Страшним и дивљим режањем зарежао је на њих: „Смрт!“ Сви су пали пред антихристом на колена.

Одједном хиљаде громова је загрмело и хиљаде небеских муња су летеле као огњене стреле тукyћи слуге антихристове. Изненада, једна нajвећа стрела, огњена и крстолика, слетела је са неба и ударила антихриста у главу. Он је узмахнуо руком и пао, док му је круна слетела са главе и распала се у прах. Милиони птица су летели и кљували лешеве нечистих слугу антихристових.

Осетио сам тада да ме је старац ухватио за раме и рекао: „Идемо даље, путем!“ Ево, опет видим масу крви до колена, до појаса.! Ох, како је много проливено крви хришћанске! Ту сам се сетио речи из Откровења Јована Богослова: Биће крви коњима до узда! Ах. Боже спаси мене грешнога! На мене је напао велики страх и био сам ни жив ни мртав.

Гле, видим анђели лете и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ! Окренуо сам се, а старац је клечао и молио се. Затим је устао и умиљато ми рекао: „Не жалости се! Брзо, брзо је крај свету, моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Нису више преостале године, него сати, и брзо је крај!“

Потом ме је старац благословио и показао рукама на исток. рекавши: „Ја идем ено тамо!“ Док сам пао на колена и поклонио му се, видим да се он брзо одваја од земље. Тад сам запитао: „Како је твоје име, чудни старче?“ Затим сам јаче повикао: „Свети оче, реци како је твоје свето име?“ „Серафим!“ -тихо и лако рече он мени.

„А то што си видео напиши и не заборави све то ради Христа.“

Одједном као да је над мојом главом ударило велико звоно. Ја сам се пробудио и отворио очи. На челу ми је био хладан зној, а у слепоочницама је ударало. Срце је јако лупало и ноге дрхтале. Учинио сам молитву: „Да воскреснет Бог… Господе прости ме грешног и недостојног раба Твојега Јована. Богу нашем слава. Амин.“

Пророчанства светих стараца о последњем Цару

Јеромонах Нектарије Оптински рекао је 1917. године: „Ту, пред престолом Божијим је и наш Цар са венцем великомученика. Да, овај ће Цар бити велики мученик. У последњим данима он је искупио свој живот и – ако се људи не окрену Богу, пропашће не само Русија – већ и цела Европа.“

Прича Игумана Серафима Путјатина, 1920. година
Велика савремена, прозорљива подвижница Пелагија Ивановна Саровска, која је живела последње године свог живота у Дивијеву, а све до тада, неколико деценија у шуми, која је започела своје подвиге током живота монаха преподобног Серафима и која је предсказала Цару и Царици када ће добити сина, али "не за радост, већ за тугу родиће се овај Царски птић" чија ће невина и света крв вапити ка Небу. У својим последњим данима земаљског живота, у својим релативно јасним делима и речима, предсказивала је невољу која се надвија над Русију. Портрете Цара, Царице и Царске породице она је ставила у угао са иконама и молила се пред њима заједно са иконама светих, молећи: „Свети Царски мученици, молите Бога за нас“.
У августу 1915. године ја сам допутовао са фронта у Москву, а затим у Саров и Дивјејево, где сам се лично уверио у то. Сећам се да сам служио Литургију на празник Успења Пресвете Богородице у Дивјејеву и затим право из цркве свратио код старице Пелагије Ивановне. Остао сам код ње више од сат времена пажљиво слушајући њена предсказања о будућности. Иако се изражавала у алегоријама, сви ми у њеној ћелијици смо је добро разумели и тумачили што је било нејасно. Затим ми је открила, много тога о текућим светским догађајима, што тада нисам разумео како би требало.
Она ми је тада рекла да су рат започели наши непријатељи са циљем да свргну Цара и Русију покидају на делове. Они за које смо се борили и у које смо се уздали, ће нас преварити и радоваће се нашој тузи, али њихова радост неће дуго трајати, јер ће и сами доживети исту тугу.
Прозорљивља старица је преда мном неколико пута целивала портрете Цара и Породице, ставила их крај икона, молила им се као светим мученицима. Затим је горко заплакала. Тада сам схватио да су ти алегоријски поступци повезани са тугом због рата у којем Цара и Породицу нису растрзале гранате или озледио оловни метак, али су им срца била измучена неупоредивим невољама и крварењем. Они су били заиста бескрвни мученици. Као што Мајка Божија није била мучена инструментима мучења, али јој је гледајући страдање свог љубљеног Сина, по речима праведнога Симеона, мач прошао кроз срце.
Затим је старица узела иконе Умиленија Мајке Божије, пред којом је издахнуо преподобни Серафим, благословила Цара и Породицу и дала их мени уз молбу да их њима предам. Благословила је иконе за Цара, Царицу, Царевића, Велике кнегиње: Олгу, Татјану, Марију и Анастасију, велику Кнегињу Јелисавету Фјодоровну и А.А.Вирубову. Замолио сам је да благослови икону и за Великог Кнеза Николаја Николајевича, она је благословила, али не икону Умиленија Мајке Божије, већ икону Преподобног Серафима. Више никоме није благословила иконе, иако сам ја тражио за још неке, али моје молбе нису утицале, јер је она радила по свом нахођењу. Иконе су одмах послате где је назначено, где су са захвалношћу примљене. После тога сам остао у Дивјејеву још неколико дана. По старичиној жељи свакодневно сам ишао код ње, учећи се од ње духовној мудрости и урезујући у своје срце много тога што ми је тада било неразумљиво.
Тек сада ми је јасно, да је Бог открио овој праведници, све будуће невоље намењене Руском народу који је одступио од истине.
Мени је тада било несхватљиво зашто је свима осим Великом Кнезу Николају Николајевичу послала иконе Умиленија Мајке Божије пред којом је издахнуо Свети Серафим. Сада ми је то јасно: она је знала да ће сви они живот завршити смрћу мученика-праведника. Целивајући портрете Цара и Породице, прозорљивица је говорила да су то њени драги и мили са којима ће ускоро бити заједно. И то предсказање се испунило. Она је умрла после месец дана, предавши душу вечности и сада заједно са Царским мученицима живи у небеском тихом пристаништу.

Оптински старац - јеромонах Нектарије (Тихонов)

У периоду између фебруара и октобра 1917. године он је говорио: „Сада наступа тешко време. У свету је прошао број шест и наступа број седам. Наступа век ћутања. Ћути, ћути – говори баћушка и сузе теку из његових очију... И ево Господар сада више није свој. Колико понижења трпи због својих грешака. У 1918-ој ће бити још теже. Цар и цела Породица ће бити мучени и убијени. Једна благочестива девојка је у сну видела: Исус Христос седи на престолу, а око њега дванаест апостола и слушају ужасне муке и вапаје са земље. Апостол Петар пита Христа: „Када ће Господе, престати те муке?“ – а Исус Христос му одговара: „Дајем рок до двадест друге године. Ако се људи не уразуме и не покају, сви ће пропасти“. Ту, пред престолом Божијим је и наш Цар са венцем великомученика. Да, овај ће цар бити велики мученик. У последњим данима је искупио свој живот, и ако се људи не окрену Богу, пропашће не само Русија – већ и цела Европа.“

Сан митрополита Макарија

Убрзо након револуције 1917. године, митрополит Московски Макарије, којег је Привремена влада незаконито удаљила са катедре, „истинити муж“, „један од древних“, имао је виђење: „Видим ја - говори он - поље, стазицом иде Спаситељ. Ја идем за њим и непрестано понављам: „Господе, ја те следим.“ А Он окренувши се ка мени, одговара: „Следи ме!“ На крају смо стигли до огромног свода, украшеног цвећем. На прагу свода Спаситељ се окренуо мени и поново рекао „Следи ме!“, и ушао у чудну башту, а ја сам остао на прагу и пробудио се. Уснувши поново, ја видим себе како стојим крај тог истог свода, а испод њега са Спаситељем стоји Цар Николај Александрович. Спаситељ говори Цару: „Видиш, у мојим рукама су две чаше. Ова је горка за твој народ, а ова слатка за тебе. Цар пада на колена и дуго моли Спаситеља да му да да испије горку чашу уместо његовог народа. Спаситељ дуго није пристајао, а Цар је не одустајући молио. Тада је Спаситељ извадио велики врући угаљ из горке чаше и ставио га на царски длан. Цар је почео пребацивати угаљ са длана на длан и истовремено почео да се просветљује у телу, док није постао сјајан као сјајни дух. Ту сам се ја опет пробудио. Кад сам други пут заспао, ја видим огромно поље, прекривено цвећем. На сред поља стоји Цар, окружен мноштвом народа, и својим рукама дели му манну. Невидљиви глас за то време говори: „Цар је узео кривицу руског народа на себе, и руском народу је опроштено“. У чему је тајна снага царске молитве? У вери у Спаситеља и љубави према непријатељу. Није ли због овакве вере Син Божији обећао такву молитвену моћ која може горе да помера? И данас поново и поново размишљамо о последњој опомени светог Цара: „Зло, које је у свету биће још силније, али неће победити зло, победиће љубав“.

Пророчанство преподобног Серафима Саровског и о. Митрофана Серебрјанског

Посебно место међу пророчанствима преподобног Серафима Саровског заузима пророчанство о будућем Цару – мученику. „Тог Цара, који ће мене прославити – говори преподобни Серафим – ја ћу прославити“. То пророчанство је почело да се испуњава 1903. године за време прослављења преподобног Серафима, када је Цар написао „Прославити одмах!“ Сећамо се предсказања Преподобног о томе да ће бити велико торжество и радост, када стигне Царска породица, и усред лета прославе Васкрс, предсказање које се завршава жалосним приказом предстојећих суђења Русији: „А шта ће бити после – анђели неће успевати да прихвате све душе“. Царска породица је заиста посетила Саров и Дивијево у дан обретења моштију Преподобног Серафима, 1903. године. Цар је са архијерејима носио ковчег са светим моштима, и народ је у великој радости певао Васкрс. А други део предсказања, убрзо након тога, постао је стварност.
Као потврду истинитости реченог, наводим благодатно откровење о. Митрофана Серебрјанскога, духовника преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете, записано у њеном дневнику. Пред почетак фебруарске револуције, о. Митрофан је пред јутро уснио сан који је њега веома узбудио. Стигавши у цркву, веома узбуђен, затражио је да позову Јелисавету њему до олтара. Ево њиховог разговора:
- Матушка, ја сам се силно узбудио, због онога што сам видео у сну, да не могу одмах да почнем са служењем Литургије. Можда ћу успети мало да се смирим, ако вам га испричам. Ја сам у сну видео четири слике, које су се смењивале једна за другом. На првој сам видео цркву у пламену, која је горела и рушила се. На другој слици сам видео у жалбеном раму, вашу сестру, Царицу Александру, али затим су из крајева тог рама почели израстати изданци и бели љиљани и прекрили Царичин лик. На трећој слици сам видео Архангела Михајла са огњеним мачем у рукама. Та слика је нестала и ја сам видео преподобног Серафима како се моли на камену.
Када је чула ту његову причу, матушка Јелисавета је рекла:
- Ви сте, баћушка, видели сан, а ја ћу Вам рећи његово значење. У најскорије време, одиграће се догађаји, од којих ће силно пострадати наша Руска Црква, коју сте Ви видели да гори и нестаје. На другој слици је портрет моје сестре. Бели љиљани, који су прекрили портрет, говоре о томе да ће њен живот бити прекривен славом њеног мученичког свршетка. Трећа слика, Архангел Михајло са огњеним мачем, говори о томе да Русију очекују велике катастрофе. Четврта слика, преподобни Серафим који се моли на камену, обећава Русији личну молитвену заштиту преподобног Серафима.

Прича грофа С.Д. Шереметјева о двојици монаха – схимника који су одали почаст Владару.

„Тај догађај се збио у доба Великог рата, 1915. године. Цар је заједно са Царицом Александром Фјодоровном, и децом стигао у Севастопољ. (...) Цар...је неочекивано са Царицом отишао у Манастир Светог Ђорђа, где је био неколико пута претходних година, али овај пут га нико није очекивао. Игуман и монаси били су веома изненађени и одушевљени овом Великом посетом (...)
Ушли смо у цркву и започели службу. Складни гласови монаха одмах су нам изменили расположење, као да смо ушли у миран залив после олује. Све је било тако молитвено, душевно и тихо... Изненада се иза врата цркве, чуо необичан шум, гласни разговори и необичан неред, једном речју нешто што није одговарало ни озбиљности тренутка, ни уобичајеном монашком реду манастира. Цар је зачуђено окренуо главу, незадовољно подигао обрве и гестом ме позвао себи. Наложио је да се открије шта се догодило и одакле потиче ово необично узбуђење и дошаптавање. Ја сам изашао из храма и ево шта сам сазнао од монаха који су тамо стајали: десно и лево у литицама живе два схимника, које нико од мохаха никад није видео, а то да су они живи, извесно је само по томе што храна, која им се оставља на уској стазици у стенама, до ујутро бива узета нечијом невидљивом руком (...) И ево десио се необичан догађај, који је потресао све монахе у манастиру: два старца у одећи схимника, тихо су се спуштала стрмим степеницама које су водиле горе од мора. О Царевом доласку у манастир нису могли ништа да знају чак ни сам игуман и братија, нико није знао о царевој посети, о којој је одлучено изненада, у последњем тренутку. Ето одакле узбуђење међу братијом. Ја сам објаснио Цару, и видео сам да је овај догађај оставио на њега утисак, али он ништа није рекао и служба је настављена. Када је служба завршена, Цар и Царица су целивали крст, затим су неко време причали са игуманом и изашли на двориште. (...) тамо где су се спуштале дрвене степенице, стајала су два древна страца. Један је имао дугу, белу браду, а други је био са краћом брадицом. Када је Цар стигао до њих, они су му се ћутећи поклонили до земље. Цар се очигледно збунио, али није рекао ништа и полако им се поклонио. (...) Мене ја као и увек, изненадила његова заиста невероватна смиреност, и некако несвесно прошла ми је мисао, шта значи овај чудни, тихи поклон до ногу.

Сада, после свега што се десило, размишљам, нису ли монаси схимници предвидели својим умним очима судбину Русије и Царске породице, и нису ли се они поклонили до ногу Цару Императору Николају II, као великом мученику за Руску земљу. Живећи овде, сад већ у избеглиштву, много година касније, слушао сам од једне поуздане особе, којој је Цар лично то испричао, да је једном, када је Цар на „Стандарду“ пролазио поред манастира Светог Ђорђа, стојећи на палуби видео како се на стенама појавила фигура монаха. Овај је великим крсним знаком осењивао Цара који је стајао на палуби „Стандарда“, све време док „Стандард“ није нестао из видокруга. На цара је то оставило дубок утисак. Вероватно је то био један од схимника.