Смисао празновања Србске Нове године

Као што је православним Србима познато (или би макар требало да буде), празновање Нове године по (од Светих Отаца више пута анатемисаном - примедба уредништва блога "наша вера православна") грегоријанском календару, које је од стране комунистичке власти наметано 1945. године, нема никакве везе са србском традицијом. За разлику од прослављања грегоријанске, „швапске“ Нове године (како је назваше наши Стари), празновање исте по јулијанском календару јесте обичај који се пре неколико векова појавио код наших предака, и као такав усталио у народу, поставши елементом србске културе, са популарним народним називом – Србска Нова година.

Историја

Ипак, истине ради, треба рећи да ни празновање Србске Нове године нема везе са дубоком традицијом србског народа. Наиме, старо-римско рачунање нове године од 1. јануара, као и обичај празновања њеног почетка, хришћанска Европа најпре је одбацила, а потом га обновила у шеснаестом веку (на Западу, уз увођење новог, грегоријанског календара), односно осамнаестом веку (на православном Истоку, где је задржан јулијански календар). По православно-црквеном рачунању времена, почетак нове године се обележавао најпре 1. марта (као месеца у коме је створен свет), а од позног средњег века 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса). До осамнаестог века у читавом православном свету нова година је почињала (иако се није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да преуреди по западњачком образцу, уводи 1700. године, тачније преузима са Запада, 1. јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по јулијанском календару), а под утицајем Русије то чине и други православни народи. Ипак, православни народи тек постепено почињу да празнују сам дан почетка нове године.

Чувар србског имена

Код Срба, ово празновање (по јулијанском календару, наравно) почиње најпре међу Војвођанима, али не као подражавање римокатоличкој већини у аустријској држави која је увелико празновала 1. јануар (по грегоријанском календару), већ управо као реакција на покушаје десрбизације и унијаћења србског народа у аустријској империји. Дакле, прослављање Нове године (по јулијанском календару) код Срба, у свом појавном облику, имало је смисао испољавања припадности Србству и Православљу, а такав смисао имало је свакако и у време богоборног и антисрбског титоистичког режима, када се празновање Србске Нове године сматрало „дисидентским“ и „реакционарним“ чином.

Империјално наслеђе

Хеленски астроном из Александрије – Сосиген, по налогу Гаја Јулија Цезара, израдио је 46. године пре рођења Христовог нови календар, касније назван – јулијански (по Цезару). С обзиром на то да је реч о календару који, за разлику од папског и осталих актуелних светских календара, датира из староримског периода, он нас на мистичан начин упућује на наше цивилизацијско империјално наслеђе древне Византије и Старог Рима.

(Не)тачност календара

Аргументација по којој требамо прихватити грегоријански или Миланковићев календар, јер су новији и тачнији, није умесна са православног и традицијског становишта, јер апсолутно тачан календар не постоји нити може постојати, а нашим прецима и нашим светитељима није ни најмање сметала „нетачност“ јулијанског календара (Свети Јован Златоусти: "Ако би Црква чак и грешила у одређеивању дана Пасхе, ни у том случају неби толико похвално било тачно астрономско посматрање времена, колико би то био осуде достојан раскол." - примедба уредништва блога "наша вера православна").  Уосталом, сам календар као одређивање етапа за бележење протока времена у односу на космичке циклусе, сасвим је релативна ствар, и поштовање једног или другог календара не треба толико везивати за научно, колико за културолошко питање. Наиме, иако само по себи питање календара није црквено (календарско питање је итекако црквено, будући да је календар део Светог Предања Цркве и као такав не сме да се мења. О Светом Предању Цркве и о томе да без Светог Предања не постоји Црква, о анатемама које су Свети Оци бацили на свакога ко се усуди да наруши Свето Предање, јасно је у својим поукама говорио и Свети Нектарије Егински, такође, један од највећих противника келендарске новотарије! - примедба уредништва блога "наша вера православна"), већ космичко, астрономско и математичко, оно је кроз историју добило карактер цивилизацијског и духовног обележја, јер и сам покушај да се нови календар наметне Србској Православној Цркви има симболички и психолошки чин дубљег духовног и политичког позападњачења данашњих генерација Срба. Треба рећи да би прихватање календара нашег великог научника Милутина Миланковића (који је тачнији и од јулијанског и од грегоријанског календара) било фактички исто што и прихватање грегоријанског календара, с обзиром да се у дугом временском периоду (све до 2800. године), Миланковићев календар поклапа са грегоријанским.

Верност Православљу

Данас, иако много Срба овај датум (1. јануар по јулијанском календару) третира пре свега као још један повод за прославу и журку (по Светом Јовану Златоустиом, нову годину не требамо дочекивати у таквој атмосфери, него у атмосфери која доликује једином истинитом православном хришћанину/ки - примедба уредништва блога "наша вера православна"), празновање Србске Нове године, макар стихијски, и фактички има у данашњем времену смисао изражавања привржености нашем православном јулијанском календару, по коме прослављамо Христове и Богородичине празнике, као и све светитеље Цркве. Такође, овај календар био је и остао на мети свих антисрба, изрода и вукова у јагњећој кожи, који би да србски народ и србску Цркву „европеизују“ и поунијате, не би ли постала довољно приготовљена за новодобске антихришћанске интеграције. Управо у таквим разлозима, и нарочито у отпору свима који кидишу на наше сопство и наше Православље, требамо проналазити смисао празновања Србске Нове године, као празника који указује на духовни и цивилизацијски идентитет наших Старих, јер под духовним и културним окриљем тог идентитета налази се духовна сила која нас једина може препородити.

Извор: акција.орг

Свети Јован Златоусти - Беседа на нову годину

…Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично.

Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду.

Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IVГал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже: „Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине“ (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести?

Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце: „Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем“ (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…

Како ми,хришћани,треба да дочекујемо нову годину?

Архиепископ Аверкије Таушев

Како ми,хришћани,треба да дочекујемо нову годину?

Ево, још једна година нашег живота је канула у вечност. Доброта Божија нам је даровала нову годину. Ценимо ли ми ту милост Божију према нама, благодаримо ли Богу за то? Авај! Како је мало остало данас људи, који дочекују Нову Годину са молитвом. Зар је велика већина не дочекује безумним, бесмисленим, разузденим весељем, које се ничим не може оправдати, а наши ''православни'' руски људи то неретко чине двапут – и по новом и по старом календару, као да желе да искористе повод за весеље. Иако повода овде, строго говорећи,  ни нема.

Шта нам напомиње долазак нове године, ако не то да се за још једну годину скратио наш земни живот, да смо још једну годину ближе крају који је заједнички за све – гробу, а за многе од нас ће ова нова година, можда, бити последња година живота.

Иму ли ту повода за весеље?

Још су свети Теофан Вишенски (Затворник, прим.прев) и о. Јован Кронштатски у другој половини прошлог века, горко укоревали руске људе зато што су, подражавајући богоодступничком Западу, почели пагански да дочекују Нову Годину, да се ''врте са бокалима у рукама'', јер су само мрачни пагани веровали да ће, што они веселије дочекају нову годину, то ће срећнија и боља она бити за њих. Због тога су и пили и плесали до изнемоглости. А нама, хришћанима, то уопште не приличи!

Напротив, нас, хришћане, долазак нове године треба да усмери ка појачаној озбиљности и усрдној молитви Богу.

А нарочито озбиљни и молитвено сабрани ми треба да будемо сада, у време у које живимо, када се сваке године све више и више умножавају страшна знамења краја свега, који нам се неизбежно приближава.

Још до недавно је живот човечанства текао мање-више нормално, потпуно оправдавајући изреку премудрог Проповедника: ''Што је било, то ће и бити, што су радили то ће и радити, нема ничег новог под сунцем'' (Проп. 1,9). Али ево, од неког времена, нарочито после страшне крваве катастрофе, која је постигла нашу несрећну Отаџбину, Русију, нешто што личи на то ''ново'', је почело силно и јарко да се пројављује.

И у самој ствари, ако се дубље загледамо у то што се сада догађа у свету, ми ћемо видети да се сада догађа нешто такво ново и страшно, чега никада раније није било у таквим грандиозним размерама.

Пре свега: цела трећина света је потпала под потпуну тиранску власт јаросних богобораца и човекомрзаца, који су за главни циљ свога живота и делатности поставили искорењивање вере у Бога у целом свету а нарочито уништење Цркве Христове, и који упорно иду ка томе, не заустављајући се ни пред најсуровијим и најнељудскијим средствима, чак до грубих понижавања, мучења, проливања крви и убиства.

А остале две трећине, које чине такозвани ''слободни свет'', са сваком новом годином све равнодушније гледају то и не само да се не противе таквом насиљу, које вапи ка небу, већ му неретко и помажу, у суштини и сами радећи то исто али обазривијим, ''мирним'' средствима, лицемерно уклањајући поглед, чувајући изглед потпуне слободе вере, па чак и покровитељства Цркве.

Зар није нешто ''ново'' и такозвани ''екуменистички покрет'' – то насумично ''братимљење'' представника свих вероисповести, које до скора нисмо могли ни да замислимо, и које толике људе очарава и прелешћује такозваном хришћанском љубављу, док је оно заправо јако далеко од праве хришћанске љубави, која је нераскидиво повезана са стремљењем ка истини.

А  истина ''екуменисте'' занима мање од свега. Када то не би било тако, одавно би сви екуменисти пришли Православљу, а православни, који учествују у ''екуменистичком покрету'', не би се удаљавали од исконског, историјског Православља, заражавајући се антихришћанским духом слбодоумног протестантизма.

Такве је врсте и потпуно ново лице Ватиканског Концила. И како је карактеристичан и трагичан утисак са тог Концила, који је изрекао један од православних посматрача: ''Рекло би се да ми треба само да се радујемо и поздрављамо стремљење ка приближавању Православљу и реформе у том правцу, пројављене на том Концилу, али све то, на нашу дубоку жалост, носи карактер таквог необузданог либерализма, који је спреман да иде и даље, да су нам  римокатолици конзервативци по духу ближи''.    

А безакоње које се невероватно појачава, у свим најизразитијим и најизоштренијим облицима, нарочито код малолетника, који данас чак и по спољњем виду, по изразу очију и лица, престају да личе на децу, за коју је својевремено рекао Господ да је ''таквих Царство небеско''! (Марк. 10, 14)

А бестидни разврат који помрачује ум, који је био разумљив код пагана, који нису познавали учење о високом достојанству девствености, али је потпуно неприхватљив код хришћана!  

Нема у савременом свету – ''хришћанском'' свету, ни онога што је било у древности у паганском свету: ни благородства, ни честитости, ни стида, ни савести. Многи црно називају белим, а бело – црним, лаж називају истином, а истину лажју. И невољно нам долази на ум оно о чему говори св. апостол Павле у својој 2. Посланици Солуњанима: ''И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи. Да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду.'' (2 Сол. 2, 11-12).

Колико њих данас, са поражавајућом лакомисленошћу, понавља наглас или као за себе, Пилатово питање испуњено драматичним скептицизмом: ''Шта је истина?'' (Јн. 18, 33) и не налазе одговор, чак га ни не чекају.

И ево, не гледајућу на све то, духовно слепи људи чак вичу о некаквом ''напретку'', о ''миру у целом свету'' о благодети које очекују човечанство у блиској будућности, о некаквим ''привлачним даљинама'' и ''широким хоризонтима''...  

Нека не кажу да ми ''затамњујемо боје'' или проповедамо песимизам. Онда би и св. Теофана и св. Јована Кронштатског и многе друге стубове и светилнике наше Руске Цркве, који су упозоравали народ о страшној казни Божијој која се надвила над њега, требало кривити за песимизам. Међутим, све то о чему су они тако силно и јарко прорицали, цртајући до крајности мрачне призоре живота који их окружује, у потпуности се испунило.

Ми овде само указујемо на општепознате чињенице, које саме за себе говоре и не траже да човек буде нарочито прозорљив, да би видео куда нас оне воде.

Живот целог човечанства данас представља једну мрачну слику. Али не мање мрачан призор ми видимо и у животу наших православних руских људи у иностранству. Уместо да потпуно и коначно прогледамо после толико доживљених тешких искушења: крваве револуције, избеглиштва (код многих двократног), хапшења, изгнанства и конц-логора, ужаса 2. Св. Рата – многи и даље настављају да живе са истим настројењем као у предреволуционарној епоси и 1917.год., које је и довело Русију до пропасти.

Уместо да се покају за своје пређашње слободоумље и смирено приђу вери у Христа, поклонивши се побожно пред благодатним ауторитетом Свете Цркве Коју је Он основао, јако многи, авај! и овде у иностранству живе без икакве вере или отпадају у друге вере, или сами себи измишљају неку своју веру, а они који, споља остају православни, често уопште не признају Цркву, усуђују се да надмено и високоумно суде и тумаче оно што не познају и не схватају и сматрају да имају право да сами пишу за Цркву своје сопствене законе, покушавају да учине Цркву оруђем својих безумних страсти  - истих оних страсти које су довеле до пропасти нашу отаџбину – Русију, а овде су у стању да доведу до пропасти оно једино што нам је остало – нашу Цркву.

Уместо смирења – страшна гордост која се не поклања ни пред какавим ауторитетом, властољубље и частољубље, побеснела тежња да се ''има функција'' и истовремено, ништа не жртвујући ради Цркве и ради спасења своје душе, узимање похлепно свих доступних блага овог пролазног, сујетног живота.

И што је нарочито болно: подобна духовна дрскост и беспоредак се јако често бестидно покривају наводном ревношћу за некакву ''истину'', громким речима о национализму и родољубљу, и другим високим историјским идеалима руског народа, иако неретко долазе од људи, који овде у Америци, називају себе ''Американцима руског порекла'', тим самим одрекавши се од свог руског имена и своје страдалне Отаџбине, за чије ослобођење и спасење они наводно раде. 

Усред целе ове мрачне слике једину утеха за нас представља то што се међу нама ипак сачувао још мали остатак искрено верујућих, православних руских људи, кротких и смирених, који за себе лично ништа не траже и не труде се да добију, али који су свим срцем предани нашој светој вери и Цркви.

Њима, углавном, нигде не дају да напредују, стално их уклањају и киње, некад их чак сматрају чудацима и ненормалнима, само зато што не личе на друге, не иду ''укорак'' са временом, не пливају куда општа струја води. Срећући се са њима и видећи како се према њима други односе, и невољно се сетиш пророчанства древних отаца-подвижника о томе да ће ''у последња времена сви људи безумствовати , а ономе ко није безуман, говориће: ''ти си луд јер не личиш на нас''''.

Али управо ти људи и чувају још увек праву Свету Русију уизгнанству: они граде Божије храмове да би се молили у њима а не да би сводили око њих личне рачуне, да би се борили за првенство и политичарили, нити иду у нарочито направљене просторије под храмовима за ''коктел партије'', плесове, спектакле и сличне разоноде.

Они поштују своје пастире – истинске пастире, који их уче само молитви и духовном животу, водећи их правим путем ка спасењу. И они заиста ништа друго не желе осим да се спасу – управо да се спасу а не да сеју интриге, баве се ниским политиканством, да подижу судске тужбе и изазивају никоме потребне, осим непријатељима наше вере и Цркве, ''буре у чаши воде''.

Ти немноги, истински православни руски људи, схватају да је Црква ради вечног спасења људи и да је грешно Њоме се користити ради било каквих других, земних циљева. Зато они и неће почети да воде – безумне борбе ''не на живот – већ на смрт'' једних са другима, а тим пре са својим пастирима, ако ти пастири ништа друго не желе од њих, осим хришћанске настројености  њихових душа, молитви и покајања – они се клоне само лажних пастира, који иду другим путевима, страним истинитом пастирству и правој духовности и црквености.

Али, како је мало таквих људи у којима још живи наша Света Русија! И са сваком новом годином њих је све мање и мање. Већина је заузета и потпуно прогутана општим савременим животом у ''прелестним похотама пропадљивог'' света и труди се да му у свему служи и угађа  - његовим развратним наравима и обичајима, да би направили себи ''каријеру'' и што више  стекли разних животних угодности и материјалног благостања. 

Све то заједно – верно је знамење тога да свет иде ка своме крају и притом сада иде тако брзо и одлучно као никада до сада!

Наравно, то није повод за песимизам, јер ми, хришћани, одлично знамо да тако и треба да буде, и да jе крај света, раније или касније, неизбежан. Истовремено, ми знамо и заиста се надамо да чудо милости Божије још увек може да спасе свет који данас очигледно пропада и да одложи неизбежну наплату ради они који још могу и способни су да принесу покајање и да се спасу.

Али, не треба лакомислено да успављујемо себе, затварајући очи пред страшном стварношћу, пред свом безнадежношћу која се приказује пред нашим очима, са чисто људске тачке гледишта здравог смисла и разума и треба, ако смо заиста хришћани, бити спреман на све.

У нашим ушима, а још више у срцима, треба непрестано да се чују страшне, упозоравајуће речи Господа Исуса Христа, изречене кроз Његовог љубљеног ученика-тајновидца у дивном Октровењу: ''Се, гряду скоро, и возмездие Мое со Мною, чтобы воздать каждому по делам Его'' (Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима његовим.)  (Апок. 22, 12).

И, уместо да пребивамо у ''окамењеној безосећајности'', сливајући се са животом света који нас окружује и да дочекујемо Нову Годину безумно и лакомислено, као што је савремени свет навикао да је дочекује, замрачујући своју душу недостојним и неприличним понашањем за истинског хришћанина, обратимо се боље Господу са сузном покајном молитвом за то да Он одврати од нас ''весь гнев Свой, праведно на ны грех ради наших движимый'' (Сав гнев Свој, који праведно иде на нас).

Како би нам опростио сва сагрешења вољна и невољна, која учинисмо у прошлој години, како би одагнао од нас све душегубне страсти и обичаје, да би усадио страх Свој Божански у срца наша ради испуњења заповести Његових, да нас утврди у православној вери, да утоли све свађе, несклад и међусобне сукобе, да нам подари мир, тврду и нелицемерну љубав, складан поредак и добродетељан живот, да искорени и угаси сво богохулно бешчашће безбожника и да укрепи, утврди, рашири и умири нашу једину ризницу и верно прибежиште  - свету Цркву Православну.

Благослови венац долазећег лета за нас, благошћу Твојом, Господе!

Беседа на нову годину - Св. Јован Златоусти

… Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IVГал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…

Беседа на нову годину - Свети Јован Златоусти

… Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IVГал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…