Зла реч на празник

 

“Страшно је пасти у руке Бога живога“ – говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте – употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима – то на делу!

(Прича на основу истинитог догађаја)

Те године не би снега до Божића. А на Бадњи дан отвори се небо, и искрену се све што до тада није падало. Нападало, завејало, украсило, па се изведрило. Бљешти све умотано у искричаве копрене. Тада се знао ред. Кад овако завеје, из сваке улице по неколико људи изађе и праве пртину, а за њима деца малим лопатама разгрћу и тако све до школе. Испратисмо децу у школу, па ајд’ на посао. Кажу, најважније је да се рашчисте путеви. Поделише нас у групе, сваком дадоше лопату, и ко зна и ко не зна са њом да ради. Мени западе пут до цркве. Разгрћем онај силан снег, беше виши од метра, а све се молим Богу да ми опрости што данас, на благи дан, на светло лице Божића, радим. А опет велим, разгрнућу пут, па ће људи моћи на Литургију да дођу. Шта ћеш, такво је било време, ни да помислиш ниси смео да кажеш да је празник и да не треба да се ради. Одмах би те прогласили за народног непријатеља и издајника.

Стигох до цркве, сав се купам у зноју, не осећам мраз, погледам, а порта окићена снегом, грање се навило, загрлило дрвеће црквицу, сунце просијава па се све сјаји. Баш се види да је празник којем се не само душа, него и небо радује. Зазвонише звона. Скидох капу, прекрстих се и рекох сам себи: “Не можеш цео век да будеш кукавица: чувај се да што не кажеш, застри прозор да ти ко не види славску свећу, поздрави кришом попа на улици, не помињи ни Божић ни Васкрс… Постадосмо ко сточица бесловесна, ако све позаборављамо, од кога ћемо милост да очекујемо? Уосталом, мој сам део посла урадио, два пута брже него што је одређено, у партији нисам, па шта ми могу!” Уђем ти ја у цркву, а мирише тамјан као душа, сакупља се свет, највише стараца и старица. Еј, тешко нама, кад нам старост веру чува.

Поче служба. Наврле успомене. Све се ређају слике како је некада било. Нешто ми се скупило у грлу, ‘оће да удави. Почех да плачем као дете. Све ми сузе капају на бркове. Исплаках се и би ми лакше. После службе само чујеш: “Христос се роди! – Ваистину се роди!” Изађем из цркве радостан и препорођен. Вратим се на посао, кад баш у центру пред дирекцијом сретнем кума, иде са пословођом. Приђем му и онако од срца кажем: “Христос се роди!”, а кум ће мени на то: “Ако, а што то причаш мени, иди у Месну канцеларију, па пријави, да упишу у књиге.” И још поче да вређа Пресвету Богородицу и хули на Духа Светога. Пословођа се смеје, а он све више. Одакле само дођосе онолике погане речи, као да их је сам нечастиви у уста метао. Заборавио и ко је и шта је, само да се умили пословођи и захвали за кредит који су му дали и место бригадира. Даде веру за вечеру. Окрену ми се цела варош наопако, гледам кума, а он се смеје и иде другима да прича како ме је “средио”. Потрчим за њим, кумим, молим, да не греши душе, празник је, Божић, греота је тако. Ништа он не слуша, још ми каже како сам заостао и верски затуцан. Мислим се, кад пре научи и партијски да говори. Цео дан сам био невесео. Силна ме туга била притисла. Дођем кући. Жена и дечица чекају за постављеном трпезом. Упалим свећу, преломисмо чесницу, мирбожамо се, изљубимо, честитамо празник једни другима, а мени никако да се врати мир. Пеку и бриде кумове речи, као да ми је жеравицу у њедра бацио.

Прође празник, отопише се снегови, крену све својим старим током, само ја са кумом не могу да говорим. Неки су мислили да је мени криво што је кум добио кредит и завршио кућу, продао земљу и купио модеран намештај и телевизор. Није, Боже сачувај, мило ми је што се средио, ал’ од оног зимус, ја да разговарам с њим не могу.

Дође и лето. Ми копали кукуруз, кад видим трче неки људи. Знам, није без невоље, питам шта је. Кажу да се кум удавио у реци.

“Како, бре, удавио?”

“Удавио. Ми пецали, он заш’о у воду да размрси струну и одједном га нестаде. Тражили смо га два сата, нема па нема. Ми идемо у милицију, а ти ајде у Месну канцеларију, да га упишу.”

Дођоше ми на ум оне зле кумове речи од зимус. Куку, куме, ти се са светињом изругивао, а сад дошло на твоју главу.

Нађосмо га тек трећи дан и сахранисмо на брзину; лето, врућине, мука жива…

Тако оде кум. Не прође ни пола године, а жена му се удаде, син оде у Немачку, а ћерка побеже с неким музикантом. Нову кућу, којом се толико поносио, онај што га је код жене заменио, продаде, и одселише се.

На Бадњи дан следеће године беше изгрејало, к’о да је пролеће. Одосмо жена и ја на гробље, као што је код нас ред и обичај, да свеће нашим упокојенима запалимо. Сво се гробље светли, свако дошао да обиђе своје, само на кумовом гробу ни свеће ни јабуке. Шта ћу, одем да му упалим свећу. Креснем шибицу, принесем свећи, а она се гаси. Ветра ниоткуд, ма ни дашка. Пробам тако ваљда двајес пута, а оно неће. Позовем жену, не казујем јој ништа, него само кажем да она упали свећу. Неће ни њој свећа да се упали. Мени се свака длачица на телу накострешила, да ми је капа била на глави, сигурно би пала, како ми је коса пошла увис. Остависмо свећу неупаљену.

Кад прође празник, дадосмо помен за његову душу. Гроб смо редовно обилазили на задушнице и празнике и палили свеће, увек су гореле сем на Бадњи дан, како онда тако до дана данашњега.

Па ти сад види и размисли, а има сведока колико ‘оћеш, који ће да ти потврде да је све ово што ти причам жива истина.

Опасна је реч. Није то ветар, дуне па оде. Мисао је то, од Бога или онога другога, па кад се изговори, она је као урађено дело. Дал’ је добро или лоше, све зависи од речи. Добро треба да се промисли пре него што се нешто преко језика превали. Кола преврнута можеш да повратиш на пут, али изговорену реч никако. Добре речи добром воде, а рђаве, видиш и сам. Ако мислиш да је ово само сељачко празноверје, како ви учени имате обичај да кажете, а ти пробај да на оном гробу на Бадњи дан упалиш свећу.

"Да ли сте ви Бог, госпођо?"

Једне хладне вечери за време Божићних празника, дечак од шест или седам година стајао је пред излогом једне радње. Није имао ципеле, а одећа му је била сва у ритама. Једна млада жена, која је туда пролазила, запазила је чежњу у његовим светло – плавим очима. Узела је дете за руку и увела га у радњу. Тамо му је купила нове ципеле и топлу одећу. Изашли су поново на улицу и жена рече дечаку:

"Сада можеш да се вратиш кући и нека ти је срећан празник." Дечак је погледао у њу и упитао: "Да ли сте ви Бог госпођо?" Она се осмехнула и одговорила: "Не сине, ја сам само једно од његове деце."

Дечак на то рече: "Знао сам да сте у некаквом сродству."

Петогодишњи дечак молитвом излечио мајку

 Петогодишњи дечак улази у апотеку, показује новац који има, и пита апотекара:

– Могу ли да купим чудо са овим парама?

Апотекар саслуша дете и изненађен пита ко му је наредио да купи ′′чудо“. Мали одговари:

– Доктор је рекао да ће моја мајка оздравити само једним чудом, молим вас помозите ми, имам довољно новца.

Апотекар одговори детету.

– Волео бих да имам овај лек, дао бих га за џабе, јер много волиш своју мајку. Мајчин лек је само Христос. Идите у цркву, молите га, и Исус Христос, који воли децу, услишиће вас.

Мали дечак је отрчао у цркву и стао испред иконе распећа.

– Знам да си разапет, имаш болове, немаш времена да ме слушаш, али апотекар рече да је код тебе лек моје мајке. Много волим своју мајку, новац који сам скупио да купим бицикл, даћу Ти да га набавиш, такође обећавам да ћу се вратити и помоћи Ти да Те скинем са крста, само молим Те, дај ми лек брзо.

Мали није чуо одговор са иконе, па је узвикнуо:

– Ако ми не помогнеш, жалићу се Твојој Мајци. Ако волиш своју мајку као мене, одмах ми дај лек, обећавам да ћу се вратити да ти помогнем.

Свештеник је чуо дечији гласић, приђе и рече му:

– Исус све чује, не треба викати, послао ме је да заједно одемо твојој мајци. Води ме кући.

Мали дечак и свештеник су кренули путем до куће… Док су ходали испричао је целу причу о својој мајци.

Кад су стигли кући, ушли су у собу његове мајке, али је кревет био празан. Мајка је изашла из кухиње, загрлила дете и рекла:′′Доктор који се бринуо о мени рекао је да ме волиш јако“.

– Како га познајеш?

Тада свештеник прекиде њихов разговор и рече:

– Јеси ли видео!!! Урадио је шта си хтео!!! Чак је и дошао пре нас!!!

Свети исповедник Кирило бокељско-далматински

Свети Исповедник протосинђел Кирило Цветковић, (рођен 15.09.1791. у Баошићима – упокојио се 28.09.1857. манастир  Бездин, Румунија) – чланак приређен (2007г.) у спомен 150 година од кончине праведника 

Православља Светог Христов борац против погане уније са Латинима

(У ова саблазна и лакомислена времена присетимо се са каквом је ревношћу, постојаношћу и одлучношћу наш народ, у не тако давним временима, бранио Православље своје од недремљивих нам духовних непријатеља латинских паписта добро знајући, из Предања Светитеља наших, да му без рођеног Православља Светог нема вечног спасења душама, ни благослова Отаџбини)

У време владавине Млетачке Републике Боком, у селу Баошићу родио се 15.9.1791. Кoнстантин Цветковић, будући протосинђел Кирило…

Родитељи му беху Јован и Анђа (дев. Вукасовић). Отац му је био капетан трговачког брода , а деда свештеник, о.Симеон, као и два рођена стрица, Марко и Никола. Брат од стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов братанац.

Са непуних 14 година отишао је у манастир Савину (25.5.1805.) код    честитог игумана Никанора Богетића. У то доба измењале су се многе власти: млетачка, француска, руска и аустро-угарска. Са доласком Руске флоте, приспео је и Свети Петар Цетињски у манастир Савину и одушевљеном народу одржао једно упечатљиво слово 19.2.1806. Но радост није дуго трајала, јер су Боком већ идућег лета, 1807.  завладали Французи. Кад су Руси одлазили, један мајор га је позвао да и он иде са њима, али га одвратише стричеви, јер му је отац још био у иностранству. Убрзо би пострижен 20.11.1808.у својој 18. години са именом Кирило, по Светом Кирилу Философу, коме је истински био налик по својој невероватној мудрости.

Пред Божић 1809. би позван да дође у манастир Стањевиће да га Свети Петар Цетињски тамо рукоположи за јерођакона, али због тренутне болести није могао отићи.

У то време, под некаквим замршеним околностима, постаде епископом далматинским Бенедикт Краљевић. Игуман посла Светог Кирила СветомПетру на Цетиње да буде рукоположен. У  „Аутобиографији протосинђела Кирила Цветковића и његовог страдања за Православље“, коју је приредио и штампао 1898. у Београду протојереј Димитрије Руварац, посебно је топло описан сусрет два светитеља (34-36.стр.) . Свети Петар га је посаветовао да рукоположење прими од новог Владике, који је био одређен за Далмацију и Приморје. За његовог генерал - викара за Боку био је постављен архимандрит Герасим Зелић, који је послао Светог Кирила да иде у Шибеник код новог Владике да би тамо био рукоположен.

Свети Кирило је имао велики дар за сликање, као и за писање, а изнад свега дар мудрости, који му је много помогао да дубоко сагледа све  у чему се обрео и да на један дубоко небески, бестрасан начин пише о свима, чак и о непријатељима. Задивљује са каквом је он мудрошћу  умео да доскочи прикривеном унијати, Марку Руђерију, који је радио у канцеларији код Владике Бенедикта , и који је тајно организовао да владика позове унијатске  учитеље из Галиције да оснују у Даламацији унијатску школу за србску децу. Свети Кирило је онемогућио зле планове, откривши тајна документа и владикине преписке 1819. године у којима тражи од цара у Бечу да му пошаље унијате.

Свети Кирило, заједно са ђаконом Андријом Личинићем , уочи Покрова Мајке Божије , 1819., отвори тајну фиоку испод дасака Руђеријевог стола и нађе тајни протокол, ког су њих двојица пар ноћи преписивали. Тај протокол је онда разаслан  свим свештеницима и народу, који се сав дигао на ноге против Владике и његових намера. Народ није хтео више Владику ни поздрављати, ни скидати шешир кад он пролази, нити је хтео бити на Светој Литургији кад он служи, нити је хтео звонити кад он долази, нити је хтео од њега узимати нафору, кад је једном, умудрен Светим Кирилом, пристао да присуствује Служби пошто је била служена у част победе аустријске војске и Цара, па да не би испали као неодани Цару, али да не стоје у својим седиштима као уобичајено, него да сви стану на средину, као они који нису одавде.

Много пута је Свети Кирило помогао свештенству и народу  небески - мудрим саветима. Он је био десна рука свима, а имао је тад тек 28 година. Невероватно је како је он спојио монашку послушност и оданост као син – оцу - Владици, са трезвеним и правоверним сагледавањем целе ситуације и Владичиних греха и не попуштајући ни у чему злу, на један бестрасан начин разоткривао је целу ту демонску сплетку, остајући при том са дубоким смирењем и поштовањем, искрен, целом душом ревносно бранећи  Православље.

Маја 1821. по наговору унијате, Владика премести Светог Кирила из Шибеника  у манастир Крку, на опште негодовање свих верника. Народ је толико био огорчен на Владику због свега да су неки од њих планирали да га убију. Свети Кирило је једва одвратио три жене да не убију Владику каменовањем.

Кад је народ видео да ће Владика лакше да оствари своје намере уклонивши Светог Кирила из Шибеника, они се договоре да убију Владику. На Духове 1821. засуше плотунима  Владичину кочију, и убише унијатског каноника  и градског заповедника. Владика се није био тад возио. Чим је чуо шта се десило напустио је град и отишао у Задар, а одатле у Италију, где је живео до смрти 1862.

Светог Кирила су одмах ,заједно са многим Србима, стрпали у тамницу. Држали су га 4 године и 3 месеца у Љуљевци код Шибеника а онда у Задру, да би га затим осудили  невиног на 20 година робије у Градишци. 12.2.1846. изађе на слободу, али га аустријске власти нису пуштале у Далмацију, него му одредише да буде у Банатским манастиру Бездину (сада се налази у Румунији), где је старешина био архимандрит Самуило Маширевић. Епископ Далматински, г.Јеротеј Мутибарић, покушавао је 1848. да помогне да се Свети врати у свој манастир, Савину, али је од државних власти био одбијен.

Патријарх Јосиф Рајачић одликовао га је 1851.ношењем црвеног појаса. Последње писмо које је написао 27.3.1857. упућено је његовом синовцу, свештенику Николи, у Баошиће. Уједно му шаље и своје књиге од којих три поклања цркви у Баошићу („Служебник“, „Србљак“ и „Требник“).

Свети Кирило се представио 28.9 1857.у ман. Бездину. Уз цркву постоји сада пет гробова, од којих се не зна који је његов. Један старац верник сведочи да  се сваке године на исти дан појављује необична светлост над гробом и да се види у светлости као кокошка са пилићима. Он говори да је то Св.Кирило са братијом. „Архимандрит“ Доситеј из манастира Гргетег сведочи да је пронашао на ћошку од тавана собу где су под присмотром држали Светог. Њему није било дозвољено слободно да се креће ни  у манастиру, него је био под стражом.

Господе ,молитвама Светог Исповедника Кирила Баошићког и Далматинског, помилуј нас!

Приредила „монахиња“ Стефанида 2007 г.

Од обретења моштију светог Кирила десила су се пар чудесних исцељења,а његово пројављивање и сведочење славе Божије  дешава се нон-стоп  јер је за кратко време добио назив од народа из краја Кирило Маре што преведено значи Кирило- ВЕЛИКИ .

Тропар, глас 8.

Свети исповедниче Христов Кирило, пострижниче савински и протосинђеле далматински, за име Господње и веру Православну, тамницу и окове тешке претрпео јеси, подвигом својим и Христоликом жртвом, утврђујеш у истини све оне који те поштују, славећи заједно с тобом Пресвету Тројицу.

Кондак, глас 7.

Од младости своје испуњен Христовом љубављу, ангелолико служење Богу одабрао јеси, и Крст Господњи на себе си примио, од обитељи Савинске преко тамнице Градишке, одважно га до Бездина носио, и тамо вечни покој задобио,
у недрима од Дјеве рођенога, Христа Бога нашега.

Поука од Лимониса о људима, који иду у цркве латинске и јеврејске, и осталих других вера

Казивао је ово поп Георгије, како: неки Старац монах био је у манастиру светог Теодосија, и неразсудан је био о вери, и често је излазио из келије, и где год је нашао некога да пева у цркви, или египћане или јермене, или иноверне јеретике, он је улазио у (њихову) цркву и стајао је до краја певања. А једном се јавио њему Ангел Божији говорећи: кажи ми, Старче, ако умреш, како хоћеш да те погребу: или по египатски, или по јерменски, или по јеретички, или по јерусалимски? А Старац је одговорио њему говорећи: не знам. Тада је рекао њему Ангел: размисли о себи, јер доћи ћу код тебе за три недеље, и казаћеш ми. Тада је отишао Старац код другог монаха разсудљивог, и казао је њему глаголе анђелове. И кад је чуо монах, погледао је на њега оштро (много), и говори њему: да не идеш (можда) у цркве иноверних? А он рече: да, где год нађем певање, тамо идем и слушам, било јермене, или египћане, или јеретике. Тада говори њему монах: о љуто (теби), брате, ако и добру веру имаш, али туђ си се учинио од свете и апостолске Цркве, јер идеш у цркве где се не именују четири Сабора светих Отаца: у Никеји триста осамнаест, и у Константин-граду сто педесет, и у Ефесу двеста, и у Халкидону шесто педесет. Па кад дође код тебе Ангел, онда реци њему, како: јерусалимљанин хоћу да будем. И после три недеље дошао је код њега Ангел Господњи, и рекао Старцу: шта си размислио о себи? А он говори, како: јерусалимљанин хоћу да будем. И говори њему Ангел: добро си ослободио душу твоју од муке. И одмах је предао Старац душу. А ово је све било нама за образ учења, да не слушамо певања латинска, ни јерменска, ни других јеретика, него у вери у којој јесмо, у ту Цркву да идемо, и причешће да примамо, да не би погубили труд врлине, и са нечестивима да не би осуђени били од Господа. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

Четиминеј, 5. децембар

Прича о врачару и младићу и патрикију…

У Константину граду био је неки човек врачар лукав, звани Месит. Тај Месит је примио отрока у образу ушкопљеника (младића за слугу), а овај (младић) није знао да је тај Месит врачар. И (Месит) желећи да превари њега и приведе ђаволу, намислио је да учини овако: једне, дакле, вечери узео је отрока и изашли су из града на неко пусто место где нико не живи. И већ касно увече дошли су на место неко, и видели су град, коме су врата гвоздена. И кад је закуцао Месит у врата, одмах су се отворила врата, и ушли су обојица. И нашли су (тамо) храм превелики и у њему светилник златни и свеће где горе и столове и слуге многе: једни седе с десна а други с лева, све сињци (мрачни),[1] и неког великог, исто сињца, како седи на престолу високом у образу цара, који онда прими и целива радосно Месита. И заповеди му да постави сто и близу њега да седне, и рече: добро дошао, Месите, овамо, присни наш друже и угодниче. И сео је Месит, а отрок је стајао за столом Меситовим. Онда је погледао на њега председећи цар бесовски, и говори Меситу: зашто си довео овог отрока овамо? И одговори Месит говорећи: раби смо твоји, владико, и овај са мном. Онда рече председећи (цар бесовски) отроку: реци ми, младићу, јеси ли мој раб? Тада одговара отрок, говорећи: раб сам Оца, и Сина, и Светога Духа. И одмах паде од (тог) гласа тај који је на престолу седео; падоше и сви који су седели са њим; тако и свеће, и пропаде место, пропаде и град, погибоше сви и Месит са њима. И нађе се отрок сам на месту и коњ где стоји код њега. Онда је (младић) усео на коња и брзо је дојурио у град (Константинопољ). И кад је питан био од неких: где је Месит, (он) је одговарао: Сишао је у таму најкрајњу; и исповедао је свима шта је било. После тога, неколико година пребивао је младић тај код неког патрикија (властелина, племића), по имену Теодул, који је био раб Христов, јер је волео сиромахе и добра дела је чинио. А једне вечери кад је дошао час молитве, пришли су обојица да се помоле Богу на месту званом Феврон. И како је стајао отрок с лева патрикију, одвраћао се образ (лик) Владичин од патрикија и гледао је ка отроку. А кад је видео патрикије шта бива, онда је поставио отрока с десна себи. И опет се одвраћао образ и гледао је ка младићу. Тада се патрикије бацио лицем својим на земљу, и плакао је и молио се говорећи: Господе мој Исусе Христе, зашто одвраћаш лице Твоје од раба Твога? Ти дакле Сам знаш, да никада нисам одвратио лице своје од човека који је просио милостињу од мене; зашто се одвраћаш од мене недостојног раба Твога, Владико? И тако се на многе часове исповедао Њему. И дошао је онда глас к њему од образа Владичина (тј. од иконе) говорећи: теби дакле благодарим, јер од имања које сам ти дао приносиш Ми; а овоме (младићу) сам дужан, јер се у великом страху нашао, и није се одрекао Мене, него је исповедио: Оца и Сина и Светога Духа. А кад је ово чуо патрикије Теодул, онда је раздао сво имање сиромасима, и оставио је дом свој, и отишао у Синајску гору и постао црноризац (монах). И пошто се много трудио постом, бдењем и молитвама, онда је као и многи (други) напредовао, и преставио се к Богу у старости доброј; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

Четиминеј, 2. децембар

Преподобни Јован Касијан: Благодат и слободно произвољење

Ми увек треба да смо чврсто уверени у то да никако не можемо постићи савршенство својим трудовима и подвизима, макар се и са свом неуморношћу упражњавали у свакој врлини. Човекови напори немају довољну вредност и силу да нас уздигну на висину светости и блаженства. Неопходно је да нам Господ садејствује и усмери наше срце према ономе што је за нас корисно. Због тога смо дужни да свакога тренутка, заједно са Давидом, вапијемо Господу: Утврди стопе моје на стазама твојим да се не би поколебале (Пс.16,5). Неопходно је да невидљиви Руководитељ човековог духа према врлини обраћа наше произвољење, које је, што због незнања добра, што због искушења страсти, склоније пороку. То је веома јасно изразио пророк у једном стиху песме: Одбачен, нагнух се да паднем, али ме Господ прихвати (Пс.117,13). Прва половина стиха означава слабост наше воље, а друга – увек спремну помоћ од Господа. Сваки пут када почнемо да се колебамо, Он ка нама пружа своје руке, подржава нас и утврђује. У противном бисмо, препуштени свом произвољењу, пали савршеним падом. Ни један праведник, заправо, нема у себи довољно снаге да стекне праведност. Он се непрестано колеба и свакога тренутка је готов да падне. Стога га милост Господња поткрепљује својом руком. У супротном би, изложивши се паду због слабости воље, у потпуности погинуо. Зар ће неко бити толико самопоуздан и слеп да мисли да нема потребе у непрестаној помоћи Божијој, када сам Господ у Јеванђељу јасно учи: Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Јер без мене не можете чинити ништа (Јн.15,4-5)? Како је, заправо, неразумно и чак богохулно, добра дела приписивати својим напорима, а не благодати и помоћи Божијој! И изрека Господња сведочи да без Његове помоћи нико не може да доноси духовне плодове?…

Због тога верујемо да се особитим надахнућем Божијим у нас полаже како почетак доброг расположења, тако и упражњавање у врлинама. Наш труд се састоји у томе да се са већом или мањом спремношћу покоравамо надахнућима Божијим и да примамо Његову помоћ. Ми заслужујемо награду, или достојну казну, с обзиром на то да ли смо немарни, или се са побожном покорношћу бринемо о прилагођавању заповестима и промишљању Божијем, које се простире на нас Његовом благовољењем. То се јасно показало при исцелењу јерихонских слепаца. Случај Господњег пролажења поред њих је представљао благодат Божијег промисла и снисхођења. Њихово, пак, узвикивање: Помилуј нас Господе, Сине Давидов (Мт.20,31) беше дело њихове вере и наде. И опет, само враћање вида представља израз Божијег милосрђа.

Чак и ако се много труди око обрађивања земље, земљорадник не може да очекује обилан род, уколико на обрађену земљу благовремено не падне киша и не буде повољно време. Према томе, као што лењивим земљорадницима, који се не брину око обраде своје земље, Бог не даје плода, тако и трудољубивим неће бити користи од свакодневне бриге, уколико им не помогне Божије милосрђе. И у делу живота по Богу је исто: потребан је и наш труд, премда без помоћи благодати Божије ми ни у чему нећемо успети. Треба да исповедаш да је Бог почетни Виновник не само дела, него и добрих помисли: Он нам надахњује и своју свету вољу, и даје нам силу и згодну прилику да испунимо оно што исправно желимо. Јер, сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости (Јак.1,17).

Воља Божија увек жели да човек кога је Бог створио не погине, него да вавек живи. Уколико у нашем срцу примети макар искру расположења ка добру Бог јој, по благости својој, не допушта да се угаси. Желећи да се сви спасу и дођу у познање истине, Он на све начине потпомаже да се она обрати у пламен. Благодат Божија је близу свих. Она све без изузетка призива спасењу и познању истине, јер говори: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28).

Ум човечији не може да схвати како спасење припада и нашој вољи, будући да се каже: Ако хоћете и послушате ме, јешћете добра земаљска (Ис.1,19), и истовремено није дело ни… онога који хоће, ни… онога који трчи, него… Бога који милује (Рим.9,16). Њему није јасно како Бог има да свакоме врати по делима његовим, а истовремено је Онај који чини у нама и да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13). Он би хтео да схвати зашто нам се заповеда да начинимо себи ново срце и нов дух (Јез.18,31), кад нам се истовремено каже: И даћу вам срце ново и дух нов (Јез.11,19). Ове сумње неће бити тешко да решимо уколико будемо разумели да у делу нашег спасења учествују и благодат Божија и наше слободно произвољење. Наиме, иако понекад може да жели врлину, човек неће бити у стању да је стекне без Божије помоћи. Ни болеснику није довољна само жеља да буде здрав, већ и Давалац живота, Бог треба да да силу за поново успостављање здравља. Да бисмо се савршено уверили у то да и добре жеље, које настају од природне способности која нам је дата милосрђем Творца, можемо испунити само уз помоћ Божију, треба да се сетимо речи апостола: Јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим (Рим.7,18).

Многи питају о томе када у нама делује благодат: да ли онда када се у нама испољавају добре жеље, или се добре жеље у нама испољавају онда када нас посети благодат Божија? Опит оправдава и једно и друго: Савле и цариник Матеј нису сами пожелели [Христа], него – тек после позива. Закхеј и разбојник на крсту су, пак, својом жељом предухитрили дело благодати. Тако и треба сматрати: када види да желимо да чинимо добро, Бог усмерава и учвршћује нашу спремност. Ако, пак, не желимо добро, или смо охладнели према њему, Он нам даје спасоносна надахнућа, кроз која се образују или обнављају добра расположења.

Не треба мислити да је човекова природа способна само за зло. Творац је у душе наше посејао семена свих врлина. Међутим, да би она узрастала, неопходна је помоћ Божија. Исто тако, и у човеку увек постоји слободна воља да прими или не прими благодатна дејства. Када грађење нашег спасења уопште не би зависило од нас, апостол не би рекао: Градите спасење своје са страхом и трепетом. Међутим, кад би зависило само од нас, он не би додао: Јер Бог је онај који чиниу вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил.2,12-13). Благодат Божија нас и предухитрује, јер пророк говори: Бог мој, и Његова милост ме предухитрује (Пс.58,11), и иде за нашом вољом, због чега и каже: И јутром те молитва моја предухитрује (Пс.87,14).

Благодат Божија увек усмерава нашу вољу на добру страну, премда и од нас захтева или очекује одговарајуће напоре. Да не би своје дарове давала немарнима, она тражи случај којим би нас пробудила из хладне безбрижности. И да се дарежљиво саопштавање њених дарова не би вршило без разлога, она их саопштава према нашој жељи и труду. Ипак, при свему томе, благодат се увек даје на дар, будући да се наши мали трудови награђују неизмерном дарежљивошћу. Због тога, ма колико били велики, сви људски трудови не могу учинити да се благодат ипак не даје на дар. Премда је говорио да се потрудио више од свих апостола, апостол незнабожаца ипак додаје да трудови не припадају њему, него благодати Божијој која је са њим (1.Кор.15,10). Према томе, речју: Потрудих се, он изражава напор своје воље, речима: Не ја, него благодат Божија – Божију помоћ, а речима: Која је са мном -да му је благодат помагала онда када се он трудио, а не када је пребивао у немару и безбрижности.

Бог разноврсним и непостижним начинима устројава наше спасење: у онима који желе и траже спасење Он појачава жељу, а у онима који немају жељу Он изазива намеру. Он помаже испуњавање наших спасоносних жеља, удахњује свете жеље и утврђује их. Због тога га ми у својим молитвама зовемо и Заштитником и Спаситељем и Помоћником. Он, слично најнежнијем Оцу и састрадалном Лекару, чини све у свима: у једнима побуђује почетак спасења и разгорева усрђе ка Њему, а код других приводи дело завршетку, и врлине савршенству; једне задржава од блиског пада, а другима пружа прилике за спасење; онима који желе и који се труде, помаже, а друге, који не желе и који се противе, привлачи и скреће према добром расположењу. Он свагде све чини побуђујући, помажући и утврђујући, премда без нарушавања слободе коју нам је дао.