С обзиром да интернетом кружи један
квазисторијски таблоидни текст прпепун неистина, о некаквом наводном посебном
средњевековном србском календару, мимо Јулијанског календара, сматрамо
сврсисходним да разобличимо такву глупост, која уз многе сродне глупости,
стреми кривотворењу србства и светосавља, као и стварању илузије, како Срби
наводно имају неки други пут мимо православља, мимо Христа. Некаква „укрштања
северне и јужне енергије", и сличне празноверице.
Размере глупости предметног текста, могу се
сагледати у закључној тврдњи истог, која гласи:
„Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту
србском, са 19. јула померен на 1. август. У Црквинама на гробном камену Светог
Стефана пише: „у Лето 6935. месеца јула у 19. дану”. Датирање на гробном камену
Светог Стефана је по Србском календару Светог Саве, а србски народ слави дан
Светог Стефана деспота српског по туђем Јулијанском календару 1. августа који
је наметнуо цар Фрањо Јосиф."
Црква до дана данашњег молитвено прославља Светог деспота Стефана, на дан годишњице његовог упокојења - 19.07.
по Јулијанском календару (01.08. по Грегоријанском). Ко такву чињеницу не зна,
може лако проверити простим увидом у црквени календар. Мислимо наравно на
црквени - Јулијански календар којег се Срби држе још од свог уласка у
византијски (римски) културни круг.
Дакле:
1) Не постоји никакав календар (месецослов) који
је увео Свети Сава. Од примања хришћанства ми држимо Јулијански календар, све
са усвајањем римских назива за месеце. И у средњем веку и у XIX веку Србија се
држи Јулијанског календара. Тек 1919. Краљевина СХС усваја Грегоријански
календар, али Србска Црква остаје верна Јулијанском календару (На жалост,од 1924. године после увођења више пута анатемисаног новог календара у многе помесне цркве и пада у раскол од стране истих,
остаје у молитвеном општењу са расколницима новокалендарцима,чиме потпада под анатему Светих Отаца због Кршења Светог Предања,будући да је календар део Светог Предања,без ког по речима Светог Нектарија Егинског,не постоји Црква! - п.п.).
2) Постоји појам који су неки етнолози назвали
„Србски народни календар". Али то није никакав календар у смислу система
рачунања и периодизације времена. То дакле, није никакав календар мимо
Јулијанског. То је скуп обичаја и народских назива за празнике. Неке од тих
обичаја је Црква прихватила а неки су обично сујеверје, и не постоје сви ти
обичаји у сваком србском крају. Неки имају предхришћанско порекло, неки су
настали у време турског ропства, а неки су плод измишљотина аутора књига о
митологији итд. Али то све није битно за насловну тему. Јер ту се како рекосмо,
не ради о календару мимо Јулијанског.
3) Датирање догађаја од дана стварања света, то
нам је исто дошло од Византије. У целом хришћанском свету се у средњем веку
датирало од стварања света, а касније се практикује датирање од Христовог
рођења, најпре на Западу а касније и на Истоку. Наши историчари из XVIII века
попут архимандрита Јована Рајића или владике Василија Петровића Његоша, у
својим списима датирају догађаје од године Христовог рођења. Дакле, у XVIII
веку, далеко пре фамозног и измишљеног наметања од стране цара Фрање Јосифа
1881. године.
4) Никада Срби нису почетак нове године
обележавали у месецу априлу. По православно-црквеном рачунању времена, почетак
нове године се обележавао најпре 1. марта (као месеца у коме је створен свет),
а од позног средњег века 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса). До XVIII
века у читавом православном свету нова година је почињала (иако се није
прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да преуреди по
западњачком образцу, уводи 1700. године, тачније преузима са Запада, 1. јануар
као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по јулијанском
календару), а под утицајем Русије то чине и други православни народи.
