1. Једном приликом сам патио од ногу, осећајући слабост у њима. Нека братија је дошла да ме посети и запита о узроку недуга. Имали су при томе две ствари [на уму]: да ме утеше и макар мало одвуку [пажњу] од бола и да ми дају повод да им кажем нешто корисно. Међутим, пошто ми бол није допустио да им кажем шта сам хтео, почујте сада ви. Јер, кад жалост прође, разговор о жалости постаје пријатан. Кад се на мору подигне бура, сви који су на броду трпе невољу. Међутим, кад прође бура, они са радошћу и пријатношћу разговарају о ономе што се догодило.
2. Добро је, братијо, као што вам увек говорим, сваку ствар узводити до Бога( тј. као крајњи узрок сваке ствари видети промисао Божији ). Треба говорити да без Бога ништа не бива. Чак и да за неку ствар постоји спољашњи узрок, [добро је говорити] да је Бог учинио нешто зато што је знао да је добро и корисно. Навешћу пример. Ја бих могао да кажем да сам, због тога што сам јео са страницима и унеколико принуђавао себе да бих их успокојио, оптеретио свој стомак, услед чега се произвео оток на нози, што је, опет, изазвало ревматизам. [Могао бих навести] и друге разне узроке, јер они не недостају ономе који жели [да их наведе]. Али, тачније и корисније је свакако [рећи] да се тако десило јер је Бог знао да ће [то] користити мојој души. Јер, не постоји нешто од оног што је Бог створио, да није добро, него је све добро и веома добро (уп.Пост.1,31). Ни због чега што се дешава не треба бити потиштен, него све, као што рекох, треба сводити на промисао Божији и [тиме] се умиривати…
3. Има људи који се толико обремењују жалошћу од оног што се дешава, да се одричу и овог живота. Они би радије [пристали] да умру, само да се избаве. Од тога [човек] страда услед малодушности и великог незнања, јер не зна за страшне невоље душе по изласку из тела. Велико је човекољубље Божије, братијо, наше бивствовање у овом свету. Али, нама овдашње изгледа тешко, јер не знамо за тамошње. Међутим, није тако. Зар не знате шта се каже у Отечнику? Један веома марљив брат упита неког старца, говорећи: „Душа моја жели смрт“. Старац му је одговорио: „То је стога што [желиш] да побегнеш од невоља, и што не знаш да су будуће муке много горе од овдашњих“. И други је слично упитао старца: „Због чега [постајем] утучен кад сам у келији“. Старац му је рекао: „Јер још ниси видео ни очекивани покој, нити будуће муке. Кад би их тачно видео, ти би без потиштености подносио чак и да ти је келија пуна црва, и да си у њима загњурен до гуше“. Али, ми хоћемо да се спасемо спавајући и због тога негодујемо у невољама. [Међутим], пре смо дужни да благодаримо Бога и да се сматрамо блаженим, јер смо се удостојили да мало тугујемо овде, како бисмо тамо нашли мали покој.
4. И Евагрије је говорио да [човек] који се моли Богу да се убрза његов одлазак (иако је још обузет страстима), личи на човека болесника који умољава столара да му сломи кревет. Јер, помоћу овог тела [тј. док је у њему] душа скреће пажњу са страсти и налази утеху у јелу, пићу, спавању, разговору, хођењу ка пријатељима. А када изађе из тела, она остаје сама са својим страстима. Заузета њима и страдајући од њиховог метежа, она се трза и не може ни да се сети Бога. Само, пак, сећање на Бога теши душу, као што се говори у Псалму: сетих се Бога и развеселих се (Пс.76,4). Међутим, ни то јој не дозвољавају страсти.
5. Хоћете ли да кроз пример схватите шта вам говорим? Нека неко од вас дође да га затворим у једну тамну келију и нека се само три дана уздржи јела, пића, спавања, разговора, певања, молитве, и уопште, сећања на Бога. Тада ће видети шта ће у њему учинити страсти. А и то се још увек [овде] дешава. Колико ће, пак, [мучење] бити веће по изласку душе из тела, када ће се предати страстима и остати сама са њима!
6. Шта ће, дакле, окајана тада од њих да препати? Може се од овог садашњег
појмити о оној невољи. Шта је оно што гори, када неко добије ватру? Какав огањ
и каква дрва чине то горење? Зар нису управо рђави сокови они који пале и
стално смућују и загорчавају живот [човека] који има тело [склоно] црној жучи?
Тако се и кукавна страсна душа увек мучи својом властитом злом навиком, имајући
горко сећање и мучно препирање са страстима, које је стално жежу и пале. Осим
тога, братијо, ко може да опише она ужасна места и она тела у мукама која служе
душама за таква и толика страдања (која се, опет, сама не распадају); или онај
неописиви огањ, или таму, грубе мучилачке силе и хиљаде других мучења која се
често помињу у божанственом Писму, која су сразмерна са рђавим дејствовањем
душе и са њеним злим мислима? Јер, као што свети добијају нека светла места и
анђелску радост, сразмерно њиховим благим делима, тако и грешници добијају
мрачна и тамна места, пуна страха и ужаса, као што говоре свети. Шта је
ужасније и бедније од оних места у које се шаљу демони? Шта је горче од мука на
које се осуђују? Међутим, и грешници ће се мучити са тим демонима, као што је
речено: идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и
анђелима његовим (Мт.25,41).
7. И још је страшније оно што говори свети Јован Златоуст: „Чак и кад не би
текла огњена река, и кад страшни анђели не би били присутни, него би само људи
били позвани [на Суд] и једни били похваљени и прослављени, а други одбијени са
бешчашћем да не виде славу Божију – зар онај стид и бешчашће и бол одвајања од
толиких блага не би били горчи од сваке геене и муке“. Тада ће само
изобличавање савести и сећање на учињено бити горе, као што рекосмо, од
безбројних и неописивих мука.
8. Јер, душа ће се сећати свега овдашњег, као што говоре оци: и речи и дела и
мисли – и ништа од тога неће моћи заборавити. А оно што је речено у
Псалму: тога дана ће погинути све њихове помисли (Пс.145,4), речено
је за помисли овог века, тј. за зидање, имање, родитеље, децу, и за сваку другу
везу. Све се то губи чим душа изађе из тела. Душа се не сећа ничег таквог, нити
се брине о томе. Она се сећа само оног што је учинила са врлином или са
страшћу, и од тога се ништа не губи. [Човек] ће се увек сећати онога коме је
учинио нешто корисно, и онога који је њему користио. Исто тако, он ће се увек
сећати онога који му је штетио и онога коме је штетио. И ништа, као што рекох,
не губи душа од тога што је учинила у овом свету. Она се по изласку из тела
свега сећа, само још снажније и јасније, као одрешена од овог земног тела.
9. Једном смо о томе разговарали са једним великим старцем. Тај старац је рекао
да се душа по изласку из тела сећа страсти које је вршила и грехова и лица са
којима их је чинила. А ја сам му рекао: „Можда и није тако, али ће вероватно
имати навику коју је [стекла] кроз чињење грехова. Управо, ње ће се сећати“. И
дуго смо се препирали о томе предмету, желећи да га схватимо. Старац се није
сложио са мном, говорећи да се душа сећа и самог вида греха, и места и самог
лица са којим је грешила. И заиста, ако је тако, имаћемо још гору муку, уколико
не пазимо на себе. Због тога вам увек говорим да се старате око обделавања
добрих мисли кака бисте их и тамо обрели. Јер, са [човеком] излази оно шта има
овде. То исто ће и тамо имати. Побринимо се да се избавимо од такве невоље,
братијо. Постарајмо се и Бог ће нам указати Своју милост. Јер, шта се говори у
Псалму: Он је нада свих крајева земље и оних у морима
далеко (Пс.64,6). На крајевима земље су они који су у савршеном злу, а они
у морима далеко су они у крајњем незнању. Па ипак, Христос је и њихова нада.
10. Потребан је мали труд. Потрудимо се да бисмо били помиловани. Занемарено
[необрађено] поље ће се пунити чичком и трњем све док је напуштено. Зар неће
[власнику] поља, када усхте да га очисти и када буде желео да ишчупа коров коме
је дозволио да нарасте за време његовог немара, утолико више крварити руке,
уколико је оно пуније? Јер, немогуће је да неко не пожње оно што је посејао. Ко
жели да очисти своје поље, прво треба да добро искорени сав коров. Јер, коров
ће опет да нарасте ако се само сврха среже и ако се добро не ишчупа све његово
корење. Као што смо рекли, он треба да ишчупа само корење. Пошто добро очисти
поље од корова, и чичка и сличног, треба да га издроби и изравња и обради. И
када га уреди, дакле, треба да га посеје добрим семењем. Јер, ако га после
таквог уређења остави празним, опет ће нарасти коров, нашавши меку и погодну
земљу. Он ће пустити корење доле у дубину, те ће се још више оснажити и
умножити.
11. Тако је и са душом. Прво је потребно да се одсеку све старе пристрасности и
све навике које душа има. Јер, ништа није горе од злог обичаја. И свети
Василије говори: „Није мали подвиг победити своју навику. Јер, обичај,
утврдивши се кроз дуго време, поприма силу природе“. Тако је потребно, као што
рекох, да се подвизавамо не само против злих обичаја и страсти, него и против
њихових узрока, који су [њихово] корење. Јер, ако се не ишчупа корење, чичак ће
се свакако поново примити. [Тако] постоје страсти које немају никакве силе, ако
се пресеку њихови узроци. На пример, завист сама по себи није ништа, али има
неке узроке међу којима је и славољубље. Јер, ко хоће да буде слављен завиди
ономе који је прослављен и коме се указује част. Исто тако и гнев настаје из
разних узрока, а особито из сластољубља. 0 томе помиње Евагрије, говорећи о
неком светом који је казао: „Насладу одбијам да бих пресекао повод за јарост“.
И сви оци говоре да свака страст има узрок у [једној од] три похоте:
славољубљу, среброљубљу и сластољубљу, као што сам већ говорио.
12. Дакле, не треба одсецати само страсти, већ и њихове узроке. Треба добро
уредити своју нарав путем покајања и плача. Тада се већ може почети са сејањем
доброг семена, тј. добрих дела. Јер, оно што смо рекли за поље, тј. да ће после
његовог очишћења и уређења опет наићи коров и наћи добру и меку земљу, уколико
се не баци добро семе – важи и за човека. Ако после исправљења своје нарави у
[односу] на ранија дела кроз покајање, запостави добра дела и стицање врлина,
са њим ће се десити оно о чему се говори у Јеванђељу: кад нечисти дух
изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази. Онда
каже: да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе дом
празан [очигледно, од сваке врлине], пометен и украшен. Тада отиде и
узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде
потоње горе човеку ономе од првога (Мт. 12,4345).
13. Јер, душа не може да пребива у истом стању. Она се увек пружа напред – или
ка бољем или ка горем. Због тога свако ко жели да се спасе треба не само да не
чини зло, већ и да дела добро, као што се каже у Псалму: уклони се од зла
и учини добро(Пс.33,14). Није речено једноставно: уклони се од
зла, него и: учини добро. На пример, неко је навикао да чини
неправду. Он је, дакле, дужан не само да више не чини неправду, већ и да чини
правду. Ако је био развратан, треба не само да се не предаје разврату, него и
да се уздржава. Ако је био гневљив, треба не само да се не гневи, него и да
стекне кротост. Ако је био пркосан, треба не само да не пркоси никоме, него и
да се смирава. И то значи: уклони се од зла, и учини добро. Јер,
свака страст има себи супротну врлину. Гордост има смирење, среброљубље
милостињу, разврат уздржљивост, негодовање трпљење, гнев кротост, мржња љубав.
Једноставно, свака страст, као што рекох, има себи супротну врлину.
14. О томе сам вам пуно пута говорио. Као што смо изагнали врлине и унели
страсти уместо њих, тако треба да се потрудимо не само да изагнамо страсти,
него и да унесемо врлине и да их поставимо на њихово властито место. Јер, ми по
природи имамо врлине дане нам од Бога. Створивши човека, Бог је у њега посејао
врлине, као што је речено: створимо човек по образу и по
подобију (Пост.1,26). По образу, јер је Бог створио душу нетрулежном и
самовласном [слободном], док се по подобију односи на врлине. Јер,
речено је: будите милостиви као и Отац ваш што је
милостив (Лк.6,36). Будите свети, јер сам ја свет (Књ.Лев.
11,44). И опет, апостол каже: будите међу собом благи (Еф.4,32). И у
Песми се каже да је благ Господ онима који га очекују (Пл.Јер.3,25),
и слично томе. То значи – по подобију. Значи, Бог је нашој природи
подарио врлине, док страсти немамо по природи. Оне немају неко суштаство нити
[самостално] постојање. Са страстима је као са мраком: он не постоји као суштаство,
већ представља трпљење ваздуха које бива од оскудице светлости, као што говори
свети Василије. Уклонивши се од врлина услед сластољубља, душа је у себи
образовала страсти и укрепила их против себе.
15. Значи, потребно је, као што рекох, да поступамо слично као са пољем: после
свег уређивања одмах треба посејати добро семе, како би дало добар род. И опет,
потребно је да се сејач поља потруди да бачено семе [одмах] сакрије и удуби у
земљу. Иначе, доћи ће птице и зграбити га, те ће пропасти. И кад га сакрије,
треба да чека милост Божију, тј. да падне киша и израсте семе. Јер, читав његов
безмеран труд око чишћења, уређивања и сејања биће узалудан уколико Бог не
[пошаље] кишу на семе његово? Тако и ми, уколико и учинимо нешто добро, треба
да се покривамо смиреноумљем и да пред Бога положимо немоћ нашу, молећи му се
да погледа на труд наш. У супротном, он је узалудан.
16. Међутим, и после кише и пошто семе никне, може се десити да се младица
осуши и пропадне, уколико повремено поново не падне киша. Наиме, киша је
потребна и семену и младици, док не ојача. Но, ни тада [човек] не може бити
безбрижан. Јер, понекад се даси да се клас образује и израсте, али дођу
скакавци или наиђе град, те погуби плод. Тако је и са душом. Онај ко се потруди
да се очисти од страсти, као што смо рекли, и постара око свих врлина, треба
увек да пази да се не лиши милости Божије и Његовог покрова. Иначе ће погинути.
Са човеком је као са семеном: и пошто никне и израсте и да род, оно ће се
осушити и пропасти уколико повремено не паде киша. И после свега тога он ће
погинути, ако Бог макар и на кратко одузме Свој покров и напусти га. А човек
бива напуштен када чини ствари супротне своме стању. На пример, ако као побожан
падне у равнодушност[Тј. постане немаран за заповести. Равнодушност је непажња
према заповестима која се јавља услед одсуства страха Божијег. Она се утврђује
кроз навику да се пита: „Шта значи ако ово видим, или оно чујем?“ ], или
ако као смирен доспе до дрскости. И не напушта Бог толико оног који је равнодушан
и који живи по тој безразличности, нити дрскога када је дрзак, колико побожног
када постане равнодушан, и смиреног када је дрзак. То значи грешити против свог
стања. Због тога и свети Василије другачије суди грех побожног, а другачије
равнодушног [тј. непобожног].
17. Сачувавши се од овога, потребно је [опет] да [човек] пази да добро (ма како
иначе мало било), не чини из таштине или човекоугађања или због неке друге
људске [тј. земаљске, користољубиве] помисли. Јер, то мало може да поништи све
што чини, као што смо рекли о скакавцима или граду и слично. И опет, земљоделац
не може да буде безбрижан чак и када род на пољу не претрпи ништа зло, него се
сачува до жетве. Јер, пошто он пожње своје поље и заврши сав свој труд, [може]
да дође зао човек са мржњом и баци огањ у род, те тако погуби сав његов труд и
род. Стога, све док не види да је добро очистио род и сместио га у житницу, он
не може да буде безбрижан. Исто тако, када успе да се избави од свега онога о
чему смо говорили, човек не треба да је безбрижан. Јер, дешава се да и после
свега тога ђаво нађе како да га преласти – било путем [тражења свога] права,
било путем гордости или подметања помисли неверја или зле јереси. Тиме он не
само да погубљује сав његов труд, већ га и од Бога одваја. И тако, оно што му није
могао учинити делом, он му чини путем једне помисли. Тако и једна помисао може
[човека] да одвоји од Бога, уколико је прихвати и сложи се са њом. Зато, онај
ко уистиnу жели да се спасе, не сме да буде безбрижан све до последњег
издисаја. Потребни су, дакле, труд, велика брига и стална молитва Богу, како би
нас покрио и спасао по благости Својој, а у славу светог имена Свог. Амин.
