Било је то на навечерје Успенија Пресвете Богородице, храмовне славе манастира…, који је надалеко чувен због своје чудотворне иконе Пресвете Богородице и своја три милозвучна звона, чији је звук целу плодоносну удолину, којом влада манастир усред својих белих зидина и планине наовамо, освајао и побожно благосиљао.
Према
древном обичају ова звона су звонила само о Успенију Пресвете Богородице
и о Васкрсу и увек их је први повукао својом руком старешина манастира. Тада се
надалеко разлегао мелодични звук са звоника, снажан, гласан и свечан, као да је
долазио право с плавога неба, ширио се снажним таласима, спуштао се до села,
уздизао душе Богу и присиљавао свакога да упире очи горе, право до царства
Божјег – пространи, сјајни небески свод.
И побожни из
нових насеља велике удолине и из даљине, куљали су ка улазу старе лавре, да се
помоле пред чудотворном иконом Богородице, да принесу дарове и измоле здравља
телу и души.
Старац
игуман отац Јоаким био је унутра – утом упре свој поглед у сунце које је већ
допрло иза великог ораховог дрвета у манастирском дворишту, – тако да је сенка
дугачког доксата прекрила допола малену цркву; обузе га узрујаност. Скоро је
већ било време вечерњу, требало би да иде да звони…
Да ли је био
спреман?
Погледао је
своје руке, да ли су и оне чисте, баци поглед на пометено двориште и људе који
су наоколо стајали у групицама и упирали погледе у звоник. Попе се за једну
степеницу више, корачаше дуж широког доксата зграде, где су се поређале ћелије
сабраће, сађе брзим корацима низ неколико високих дрвених степеница и изгуби се
поново негде у дворишту. Већ два дана добри старац није имао ниједног минута
мира. Требало је да све блиста и да је на свом месту. Требало је да све одише
чистоћом. Наћи ће се свакојаких људи, скромнијих и угледнијих. И епископ би
могао доћи. Свака паучина била је брижљиво обрисана, прегледао је сваки кутак.
Камене плочице су биле свеже опране и углачане. Необична радост обузе игумана
због златног ореола који је један богомољац даровао, да се украси глава
чудотворне иконе Пресвете Богородице. Даровао је и завесу за
Богородичин престо.
Више пута је
одлазио отац Јоаким пред икону Пресвете Богородице, исправљао наборе завесе и
дивио се ореолу од чистога злата.
Све је било
спремљено. Приближавао се свечан час. Братија по својим келијама се спремала за
бденије. Али старешину је копкало да се увери још последњи пут, да ли је одиста
било све у реду. Шта би било ако би се заборавило нешто, ако би се превидело? И
поново уђе у стару црквицу, за коју нико није знао када је саграђена. У
унутрашњост цркве већ се спуштао мрак и изгледао је као да се моли у подножју
запаљених кандила, чији су се пламичци сјединили с благим осмехом светитеља.
Предстојећи велики празник давао им је нарочити, очаравајући сјај.
Стари игуман
застаде на прагу запрепашћен, јер се пред чудотворном иконом назирала тамна
силуета једне жене, која је држала дете у своме наручју. Старца попаде бес. На
данашње бденије није смео нико ући у цркву пре првог свечаног ударца звона.
Такво је било предање.
Полако је
пришао оној која је продрла и посматраше је изблиза. Била је прљава и подрпана,
једна подерана марама је покривала њено лице, испод које су вириле само очи.
Њене босе, окореле од прљавштине ноге остављале су трагове, и то је било довољно
да разјари старог фанатика чистоће. Жена га није приметила. Гласно се молила и
сузе су јој лиле. Она је ставила на степеницу престола Мајке Божије своје
дете, које је болесно и бледо личило на прошлогодишњи увели цвет. Имало је
затворене очи, тешко је дисало и цвилело, да се човеку сажали.
„Одржи ми
га, света Мајко Божија, спаси ми га! То је једино што ја имам“ мрмољила је жена
и пресавијала се горњим делом тела тако јако као дрво које тресе бура. Њене
сузе су капале по хладном камењу као растопљени восак од свећа. Маши се груди и
извуче из своје кошуље једну обичну чиоду с главићем и забоде је у нову
скупоцену свилену завесу. „Прими ово од мене, Мајко Божија, то је
све што ти могу дати!“
„Шта тражиш
овде?“ љутито рече старац. „Још нису ни звона лупала. Не знаш ли ти за
обичај?“
„Не знам,
оче“, одговорила је сва збуњена жена.
„Излази
одмах напоље. Дођи доцније, доцније!“
Смирено се
окренула жена, притисла је чврсто своје дете у наручје и изиђе. Отац Јоаким је
пратио погледом. и како је она корачала поново је приметио у сенци од светлости
отвореног довратка, како је била одрпана и прљава.
Игуман је са
згражањем гледао како су на каменим плочицама, где је баш она стајала, остали
трагови од блата. Видео је на завеси просту чиоду с плавим главићем. Овај главић
је одударао од лепе завесе као нека стеница и страховито је наружио. Отац
Јоаким истрже чиоду и баци је негде у ћошак. Тада се прекрсти пред чудотворном
иконом, пажљиво исправи завесу и изиђе. Све остало је било у највећем
реду.
И
простосрдачан као што је био, већ у том тренутку је заборавио на своју љутњу
угледавши на окупу мноштво света у манастирском дворишту са свећама у рукама а
који је упорно чекао да звона зазвоне, да би сви заједно могли у цркву. И
побожни монаси су сашли из својих келија и пришли народу да поразговарају о
предстојећем чину пуном светости.
Када се
игуман појавио настало је комешање међу присутнима. Људи су му се дубоко
клањали а жене су се сврстале да му целивају руку. Дошао је и свечани тренутак.
Побожно узбуђење испунило је душу старчеву и гласом који је одјекивао надалеко,
поделио је благослов.
Сунце је већ
ниже сашло а слабији поветарац је ћарлијао с брда, лепршао је лишће ораховог
дрвета и хитао је у долину да усталаса површину реке.
Стари игуман
је прао руке испод бунарске луле. Млади црквењак пружио му је убрус којим се он
добро обрисао. Отац Јоаким се свечано осени крсним знаком и пошао је на звоник,
успињући се степеницама. Братија се сврстала у најбољем реду пред црквеним
улазом, док се за њима сврстао сав народ, пун нестрпљења, у поредак као што је
на литијама.
Игуман се
прекрсти горе још једном, дохвати крај конопца, који је истовремено покретао
сва три клатна звона, и поче да вуче. И истовремено се покренуше три језика
тучана у умилним звуцима благословеним, устима тешких звона. Једанпут, двапут,
трипут.
Али, звона
су била заглушена и нису давала од себе ни најмањи звук. Занемеле су бронзане
мајке небројених милозвучних позива.
Страшно је
било погледати како су тешки тучани језици свом силином ударали о племенити метал,
не изваравши му ни једног јединог гласка. Био је то ужасан и мучан призор. Три
звона су се клатила као луда и упињала се на један начин достојан сажаљења
према глувонемима, који би хтели да најаве ужасну опасност од пожара, а не
знају како би се могли споразумети.
Старац је
вукао свом снагом сагибајући се и опружајући се уз конопац, али звона су ћутала
неумољивом упорношћу. Самртан ужас спопаде монаха. Дах га издаде, било му је
црно пред очима. Конопац му исклизну из руку и он се опружи дуж уског пода од
дасака.
Доле у
дворишту стајали су људи и жене као да су сишли с ума, бијући се у прса, не
усуђујући се да пусте гласка од себе. Пометња је овладала свим душама. Братија
потрча на звоник, да виде шта је са старим. Подигоше га онако скљоканог и помогоше
му да сађе са звоника. Он се наслањао на њих, самртнички блед, сломљен душом и
телом, уништен од овог несхватљивог чуда, и мрмољио је без престанка:
„Знамење Божије, знамење
Божије! Молите се, молите се моја браћо у Христу, јер смо навукли тежак грех
на себе.“
Одвели су га
у цркву. А за њим је поврвео сав свет и сви падоше на колена, прекрстише се и
шапутаху молитве. Жене су на глас јецале, а деца смртно уплашена ужасно су
плакала.
Отац Јоаким
је метанисао пред чудотворном иконом, до лудила узнемирен и пун очајања. Челом
је додиривао камене плочице и остао је дуже времена тако. Лице му је било
овлажено сузама.
Свестан је
био тога, да се нешто страховито морало догодити, што је у оваквој мери
изазвало гнев Божији, да је некакав тежак грех морао навући на себе и да
се овај одразио на цео скуп као неко проклетство. Није знао шта би заправо
могло то бити, и није могао да нађе погодне речи да измоли милост Божију.
Беспомоћно
је уздизао очи Мајци Божијој, која се из свог оквира од чистог злата благо
осмејкиваше, између оба крила љубичастог свиленог застора…
И изненада
се подиже, брзо се прекрсти, дохвати се као у сну завесе и његов поглед је
несвесно блудео по иконама, столовима и каменим плочицама. У кутку постоља
иконе сјајио је главић чиоде, коју је он бацио. Саже се, подиже је, несвестан
свега што је чинио, врати се опет и забоде је на њено старо место на завеси.
У том
тренутку разлеже се звук звона, која прослављаху Бога, разлегао се свечано
тутњећи преко поља и улазио је у цркву, да би је испунио живим присуством Божијим.
Они који су
се молили излетеше напоље, тискаху се у манастирској порти и падоше као
покошени на колена.
Уопште се
није мицала жива рука на торњу. Али тешка звона су се клатила тамо и амо,
слободно, пуним звуком, лако и као с неописаном радошћу. Она су сасвим сама од
себе најављивала велики празник.
