Свети Доротеј Палестински: О страху од будућих мука и о томе да онај ко жели да се спасе никада не треба да је небрижљив за своје спасење

1. Једном приликом сам патио од ногу, осећајући слабост у њима. Нека братија је дошла да ме посети и запита о узроку недуга. Имали су при томе две ствари [на уму]: да ме утеше и макар мало одвуку [пажњу] од бола и да ми дају повод да им кажем нешто корисно. Међутим, пошто ми бол није допустио да им кажем шта сам хтео, почујте сада ви. Јер, кад жалост прође, разговор о жалости постаје пријатан. Кад се на мору подигне бура, сви који су на броду трпе невољу. Међутим, кад прође бура, они са радошћу и пријатношћу разговарају о ономе што се догодило.

2. Добро је, братијо, као што вам увек говорим, сваку ствар узводити до Бога( тј. као крајњи узрок сваке ствари видети промисао Божији ). Треба говорити да без Бога ништа не бива. Чак и да за неку ствар постоји спољашњи узрок, [добро је говорити] да је Бог учинио нешто зато што је знао да је добро и корисно. Навешћу пример. Ја бих могао да кажем да сам, због тога што сам јео са страницима и унеколико принуђавао себе да бих их успокојио, оптеретио свој стомак, услед чега се произвео оток на нози, што је, опет, изазвало ревматизам. [Могао бих навести] и друге разне узроке, јер они не недостају ономе који жели [да их наведе]. Али, тачније и корисније је свакако [рећи] да се тако десило јер је Бог знао да ће [то] користити мојој души. Јер, не постоји нешто од оног што је Бог створио, да није добро, него је све добро и веома добро (уп.Пост.1,31). Ни због чега што се дешава не треба бити потиштен, него све, као што рекох, треба сводити на промисао Божији и [тиме] се умиривати…

3. 
3. Има људи који се толико обремењују жалошћу од оног што се дешава, да се одричу и овог живота. Они би радије [пристали] да умру, само да се избаве. Од тога [човек] страда услед малодушности и великог незнања, јер не зна за страшне невоље душе по изласку из тела. Велико је човекољубље Божије, братијо, наше бивствовање у овом свету. Али, нама овдашње изгледа тешко, јер не знамо за тамошње. Међутим, није тако. Зар не знате шта се каже у Отечнику? Један веома марљив брат упита неког старца, говорећи: „Душа моја жели смрт“. Старац му је одговорио: „То је стога што [желиш] да побегнеш од невоља, и што не знаш да су будуће муке много горе од овдашњих“. И други је слично упитао старца: „Због чега [постајем] утучен кад сам у келији“. Старац му је рекао: „Јер још ниси видео ни очекивани покој, нити будуће муке. Кад би их тачно видео, ти би без потиштености подносио чак и да ти је келија пуна црва, и да си у њима загњурен до гуше“. Али, ми хоћемо да се спасемо спавајући и због тога негодујемо у невољама. [Међутим], пре смо дужни да благодаримо Бога и да се сматрамо блаженим, јер смо се удостојили да мало тугујемо овде, како бисмо тамо нашли мали покој.

4. И Евагрије је говорио да [човек] који се моли Богу да се убрза његов одлазак (иако је још обузет страстима), личи на човека болесника који умољава столара да му сломи кревет. Јер, помоћу овог тела [тј. док је у њему] душа скреће пажњу са страсти и налази утеху у јелу, пићу, спавању, разговору, хођењу ка пријатељима. А када изађе из тела, она остаје сама са својим страстима. Заузета њима и страдајући од њиховог метежа, она се трза и не може ни да се сети Бога. Само, пак, сећање на Бога теши душу, као што се говори у Псалму: сетих се Бога и развеселих се (Пс.76,4). Међутим, ни то јој не дозвољавају страсти.

5. Хоћете ли да кроз пример схватите шта вам говорим? Нека неко од вас дође да га затворим у једну тамну келију и нека се само три дана уздржи јела, пића, спавања, разговора, певања, молитве, и уопште, сећања на Бога. Тада ће видети шта ће у њему учинити страсти. А и то се још увек [овде] дешава. Колико ће, пак, [мучење] бити веће по изласку душе из тела, када ће се предати страстима и остати сама са њима!

6. Шта ће, дакле, окајана тада од њих да препати? Може се од овог садашњег појмити о оној невољи. Шта је оно што гори, када неко добије ватру? Какав огањ и каква дрва чине то горење? Зар нису управо рђави сокови они који пале и стално смућују и загорчавају живот [човека] који има тело [склоно] црној жучи? Тако се и кукавна страсна душа увек мучи својом властитом злом навиком, имајући горко сећање и мучно препирање са страстима, које је стално жежу и пале. Осим тога, братијо, ко може да опише она ужасна места и она тела у мукама која служе душама за таква и толика страдања (која се, опет, сама не распадају); или онај неописиви огањ, или таму, грубе мучилачке силе и хиљаде других мучења која се често помињу у божанственом Писму, која су сразмерна са рђавим дејствовањем душе и са њеним злим мислима? Јер, као што свети добијају нека светла места и анђелску радост, сразмерно њиховим благим делима, тако и грешници добијају мрачна и тамна места, пуна страха и ужаса, као што говоре свети. Шта је ужасније и бедније од оних места у које се шаљу демони? Шта је горче од мука на које се осуђују? Међутим, и грешници ће се мучити са тим демонима, као што је речено: идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим (Мт.25,41).

 7. И још је страшније оно што говори свети Јован Златоуст: „Чак и кад не би текла огњена река, и кад страшни анђели не би били присутни, него би само људи били позвани [на Суд] и једни били похваљени и прослављени, а други одбијени са бешчашћем да не виде славу Божију – зар онај стид и бешчашће и бол одвајања од толиких блага не би били горчи од сваке геене и муке“. Тада ће само изобличавање савести и сећање на учињено бити горе, као што рекосмо, од безбројних и неописивих мука.

 8. Јер, душа ће се сећати свега овдашњег, као што говоре оци: и речи и дела и мисли – и ништа од тога неће моћи заборавити. А оно што је речено у Псалму: тога дана ће погинути све њихове помисли (Пс.145,4), речено је за помисли овог века, тј. за зидање, имање, родитеље, децу, и за сваку другу везу. Све се то губи чим душа изађе из тела. Душа се не сећа ничег таквог, нити се брине о томе. Она се сећа само оног што је учинила са врлином или са страшћу, и од тога се ништа не губи. [Човек] ће се увек сећати онога коме је учинио нешто корисно, и онога који је њему користио. Исто тако, он ће се увек сећати онога који му је штетио и онога коме је штетио. И ништа, као што рекох, не губи душа од тога што је учинила у овом свету. Она се по изласку из тела свега сећа, само још снажније и јасније, као одрешена од овог земног тела.

 9. Једном смо о томе разговарали са једним великим старцем. Тај старац је рекао да се душа по изласку из тела сећа страсти које је вршила и грехова и лица са којима их је чинила. А ја сам му рекао: „Можда и није тако, али ће вероватно имати навику коју је [стекла] кроз чињење грехова. Управо, ње ће се сећати“. И дуго смо се препирали о томе предмету, желећи да га схватимо. Старац се није сложио са мном, говорећи да се душа сећа и самог вида греха, и места и самог лица са којим је грешила. И заиста, ако је тако, имаћемо још гору муку, уколико не пазимо на себе. Због тога вам увек говорим да се старате око обделавања добрих мисли кака бисте их и тамо обрели. Јер, са [човеком] излази оно шта има овде. То исто ће и тамо имати. Побринимо се да се избавимо од такве невоље, братијо. Постарајмо се и Бог ће нам указати Своју милост. Јер, шта се говори у Псалму: Он је нада свих крајева земље и оних у морима далеко (Пс.64,6). На крајевима земље су они који су у савршеном злу, а они у морима далеко су они у крајњем незнању. Па ипак, Христос је и њихова нада.

 10. Потребан је мали труд. Потрудимо се да бисмо били помиловани. Занемарено [необрађено] поље ће се пунити чичком и трњем све док је напуштено. Зар неће [власнику] поља, када усхте да га очисти и када буде желео да ишчупа коров коме је дозволио да нарасте за време његовог немара, утолико више крварити руке, уколико је оно пуније? Јер, немогуће је да неко не пожње оно што је посејао. Ко жели да очисти своје поље, прво треба да добро искорени сав коров. Јер, коров ће опет да нарасте ако се само сврха среже и ако се добро не ишчупа све његово корење. Као што смо рекли, он треба да ишчупа само корење. Пошто добро очисти поље од корова, и чичка и сличног, треба да га издроби и изравња и обради. И када га уреди, дакле, треба да га посеје добрим семењем. Јер, ако га после таквог уређења остави празним, опет ће нарасти коров, нашавши меку и погодну земљу. Он ће пустити корење доле у дубину, те ће се још више оснажити и умножити.

 11. Тако је и са душом. Прво је потребно да се одсеку све старе пристрасности и све навике које душа има. Јер, ништа није горе од злог обичаја. И свети Василије говори: „Није мали подвиг победити своју навику. Јер, обичај, утврдивши се кроз дуго време, поприма силу природе“. Тако је потребно, као што рекох, да се подвизавамо не само против злих обичаја и страсти, него и против њихових узрока, који су [њихово] корење. Јер, ако се не ишчупа корење, чичак ће се свакако поново примити. [Тако] постоје страсти које немају никакве силе, ако се пресеку њихови узроци. На пример, завист сама по себи није ништа, али има неке узроке међу којима је и славољубље. Јер, ко хоће да буде слављен завиди ономе који је прослављен и коме се указује част. Исто тако и гнев настаје из разних узрока, а особито из сластољубља. 0 томе помиње Евагрије, говорећи о неком светом који је казао: „Насладу одбијам да бих пресекао повод за јарост“. И сви оци говоре да свака страст има узрок у [једној од] три похоте: славољубљу, среброљубљу и сластољубљу, као што сам већ говорио.

 12. Дакле, не треба одсецати само страсти, већ и њихове узроке. Треба добро уредити своју нарав путем покајања и плача. Тада се већ може почети са сејањем доброг семена, тј. добрих дела. Јер, оно што смо рекли за поље, тј. да ће после његовог очишћења и уређења опет наићи коров и наћи добру и меку земљу, уколико се не баци добро семе – важи и за човека. Ако после исправљења своје нарави у [односу] на ранија дела кроз покајање, запостави добра дела и стицање врлина, са њим ће се десити оно о чему се говори у Јеванђељу: кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази. Онда каже: да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе дом празан [очигледно, од сваке врлине], пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога (Мт. 12,4345).

 13. Јер, душа не може да пребива у истом стању. Она се увек пружа напред – или ка бољем или ка горем. Због тога свако ко жели да се спасе треба не само да не чини зло, већ и да дела добро, као што се каже у Псалму: уклони се од зла и учини добро(Пс.33,14). Није речено једноставно: уклони се од зла, него и: учини добро. На пример, неко је навикао да чини неправду. Он је, дакле, дужан не само да више не чини неправду, већ и да чини правду. Ако је био развратан, треба не само да се не предаје разврату, него и да се уздржава. Ако је био гневљив, треба не само да се не гневи, него и да стекне кротост. Ако је био пркосан, треба не само да не пркоси никоме, него и да се смирава. И то значи: уклони се од зла, и учини добро. Јер, свака страст има себи супротну врлину. Гордост има смирење, среброљубље милостињу, разврат уздржљивост, негодовање трпљење, гнев кротост, мржња љубав. Једноставно, свака страст, као што рекох, има себи супротну врлину.

 14. О томе сам вам пуно пута говорио. Као што смо изагнали врлине и унели страсти уместо њих, тако треба да се потрудимо не само да изагнамо страсти, него и да унесемо врлине и да их поставимо на њихово властито место. Јер, ми по природи имамо врлине дане нам од Бога. Створивши човека, Бог је у њега посејао врлине, као што је речено: створимо човек по образу и по подобију (Пост.1,26). По образу, јер је Бог створио душу нетрулежном и самовласном [слободном], док се по подобију односи на врлине. Јер, речено је: будите милостиви као и Отац ваш што је милостив (Лк.6,36). Будите свети, јер сам ја свет (Књ.Лев. 11,44). И опет, апостол каже: будите међу собом благи (Еф.4,32). И у Песми се каже да је благ Господ онима који га очекују (Пл.Јер.3,25), и слично томе. То значи – по подобију. Значи, Бог је нашој природи подарио врлине, док страсти немамо по природи. Оне немају неко суштаство нити [самостално] постојање. Са страстима је као са мраком: он не постоји као суштаство, већ представља трпљење ваздуха које бива од оскудице светлости, као што говори свети Василије. Уклонивши се од врлина услед сластољубља, душа је у себи образовала страсти и укрепила их против себе.

 15. Значи, потребно је, као што рекох, да поступамо слично као са пољем: после свег уређивања одмах треба посејати добро семе, како би дало добар род. И опет, потребно је да се сејач поља потруди да бачено семе [одмах] сакрије и удуби у земљу. Иначе, доћи ће птице и зграбити га, те ће пропасти. И кад га сакрије, треба да чека милост Божију, тј. да падне киша и израсте семе. Јер, читав његов безмеран труд око чишћења, уређивања и сејања биће узалудан уколико Бог не [пошаље] кишу на семе његово? Тако и ми, уколико и учинимо нешто добро, треба да се покривамо смиреноумљем и да пред Бога положимо немоћ нашу, молећи му се да погледа на труд наш. У супротном, он је узалудан.

 16. Међутим, и после кише и пошто семе никне, може се десити да се младица осуши и пропадне, уколико повремено поново не падне киша. Наиме, киша је потребна и семену и младици, док не ојача. Но, ни тада [човек] не може бити безбрижан. Јер, понекад се даси да се клас образује и израсте, али дођу скакавци или наиђе град, те погуби плод. Тако је и са душом. Онај ко се потруди да се очисти од страсти, као што смо рекли, и постара око свих врлина, треба увек да пази да се не лиши милости Божије и Његовог покрова. Иначе ће погинути. Са човеком је као са семеном: и пошто никне и израсте и да род, оно ће се осушити и пропасти уколико повремено не паде киша. И после свега тога он ће погинути, ако Бог макар и на кратко одузме Свој покров и напусти га. А човек бива напуштен када чини ствари супротне своме стању. На пример, ако као побожан падне у равнодушност[Тј. постане немаран за заповести. Равнодушност је непажња према заповестима која се јавља услед одсуства страха Божијег. Она се утврђује кроз навику да се пита: „Шта значи ако ово видим, или оно чујем?“ ], или ако као смирен доспе до дрскости. И не напушта Бог толико оног који је равнодушан и који живи по тој безразличности, нити дрскога када је дрзак, колико побожног када постане равнодушан, и смиреног када је дрзак. То значи грешити против свог стања. Због тога и свети Василије другачије суди грех побожног, а другачије равнодушног [тј. непобожног].

 17. Сачувавши се од овога, потребно је [опет] да [човек] пази да добро (ма како иначе мало било), не чини из таштине или човекоугађања или због неке друге људске [тј. земаљске, користољубиве] помисли. Јер, то мало може да поништи све што чини, као што смо рекли о скакавцима или граду и слично. И опет, земљоделац не може да буде безбрижан чак и када род на пољу не претрпи ништа зло, него се сачува до жетве. Јер, пошто он пожње своје поље и заврши сав свој труд, [може] да дође зао човек са мржњом и баци огањ у род, те тако погуби сав његов труд и род. Стога, све док не види да је добро очистио род и сместио га у житницу, он не може да буде безбрижан. Исто тако, када успе да се избави од свега онога о чему смо говорили, човек не треба да је безбрижан. Јер, дешава се да и после свега тога ђаво нађе како да га преласти – било путем [тражења свога] права, било путем гордости или подметања помисли неверја или зле јереси. Тиме он не само да погубљује сав његов труд, већ га и од Бога одваја. И тако, оно што му није могао учинити делом, он му чини путем једне помисли. Тако и једна помисао може [човека] да одвоји од Бога, уколико је прихвати и сложи се са њом. Зато, онај ко уистиnу жели да се спасе, не сме да буде безбрижан све до последњег издисаја. Потребни су, дакле, труд, велика брига и стална молитва Богу, како би нас покрио и спасао по благости Својој, а у славу светог имена Свог. Амин.

Преподобни Доротеј Палестински: О савести

Створивши човека, Бог је у њега посејао нешто божанско, као неку топлу и светлу помисао, која делује као нека искра, просвећујући ум и показујући му шта је добро, а шта зло. То се назива савешћу, која представља природни закон. То су ти извори које је, како су рекли оци, копао Исаак, а Филистејци их затрпавали (Пост.26,25). Следећи овај закон, тј. савест, патријарси и сви свети пре написаног закона, угодише Богу. Када се преступом греха закопала и погазила савест, постао је неопходан писани закон, постали су потребни свети пророци, постао је неизбежан и сам долазак Владике нашег Исуса Христа, како би се савест открила и узвисила, како би се она затрпана искра оживотворила кроз испуњавање Његових светих заповести…И од тада до нас стоји да ли ћемо је опет затрпати, или је пустити да сија и да нас осветљава, ако јој се будемо повињавали. Ми, међутим, затрпавамо своју савест уколико пренебрегавамо оно што нам говори. Уколико ми и даље не извршавамо оно што нам говори, већ продужавамо да газимо по њој, она више не може да говори јасно од терета који лежи на њој, него, као светиљка која светли иза завесе, почиње да ствари показује црњим, некако тамнијим. Као што у води замућеној мноштвом муља нико не може да препозна своје лице, тако и ми постепено, после учињеног преступа, не осећамо шта нам наша савест говори. Тада нам се чини да је скоро и немамо. Ипак, не постоји човек који нема савести, јер је она, као што смо већ рекли, нешто божанско, и никада не пропада, већ нам свагда напомиње оно што је корисно. Али, ми то не осећамо јер је, као што сам рекао, пренебрегавамо и газимо.

Зато пророк оплакује Јефрема и говори: Јефрем тлачи свог супарника и гази суд(Ос.5,11). Супарником се назива савест. Зато је и у Јеванђељу речено: мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слузи и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: нећеш изаћи оданде док не даш до последњег динара (Мт. 5,2526). Зашто се, пак, савест назива супарником? Супарником се назива зато што се стално супротставља нашој злој вољи и укорева нас што не чинимо оно што смо дужни да чинимо. И опет она нас осуђује што чинимо оно што не треба да чинимо. Зато је [Господ] и назива супарником и заповеда нам говорећи: мири се са супарником својим брзо док си још на путу са њим.Пут је, како говори свети Василије, овај свет.
Тако дакле, постарајмо се, братијо, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не допустимо да нас изобличава у било којој ствари. Не газимо је ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога. Јер, неко [може] почети да говори: „Шта је [важно] ако кажем ту реч? Шта значи ако поједем мало? Шта ако погледам на ту ствар?“ Од тога, дакле: „Шта је (важно) ово“, или: „Шта је [важно] оно“, човек прима злу и горку рану и почиње да пренебрегава и велике и тешке ствари, газећи своју савест. И тако, постепено напредујући, долази у опасност да упадне у крајњу неосетљивост.
Стога гледајте, братијо, да не занемарујемо оно што је мало. Гледајте да га не пренебрегавамо као нешто ништавно. То није мало, јер је рана, јер је рђава навика. Будимо трезвоумни и бринимо се за оно што је лако, док је лако, да не постане тешко. Јер, и успеси и греси почињу са малим и доводе до великог – или добра или зла. Зато нам Господ заповеда да чувамо своју савест. Он као да посебно некога уверава и говори: „Гледај шта чиниш, јадниче. Буди трезвоуман“, мири се са супарником својим док си на путу са њим. И придодаје страхоту и опасност те ствари говорећи: да те не преда судији, а судија да те не преда слузи, и у тамницу да те не вргну.И шта још: заиста ти кажем: нећеш изићи оданде док не даш до последњега динара. Јер, савест нас изобличава, као што сам казао, и у добру и у злу, и показује нам шта да радимо и шта да не радимо. Она ће нас осудити и у будућем веку. Стога је и казано: да те не преда судији, и остало.
А има много различитих начина чувања савести. Јер, човек је дужан да је чува [у односу] према Богу, према ближњем и према предметима. [У односу] према Богу савест чува онај који не пренебрегава Његове заповести. Он чак и у ономе што људи не виде и нико не захтева од њега чува своју савест пред Богом у тајности. На пример, [савест се гази] ако неко запостави молитву, или страсна помисао уђе у његово срце, јер није био трезвоуман и није се обуздао, него се сложио са њом; такође, ако је неко можда подозрео или осудио ближњега видећи га како говори или ради нешто. Просто речено, [у свему] што нико не зна осим Бога и наше савести, дужни смо да се чувамо. И то би било чување савести према Богу.
А чувати савест према ближњем значи не чинити уопште никада оно за шта знамо да ће га ожалостити или повредити, било делом, било речју, било изразом [лица], било погледом. Јер, и изразом се, као што често говорим, па чак и погледом може повредити брат. И просто речено, човек треба да се чува свега онога за шта зна да чини баш стога да би изазвао помисли код ближњега или ради тога да би га повредио или ожалостио, будући да се тиме и његова савест помрачује. И то је чување савести према ближњем.
А чувати савест према предметима значи не користити их рђаво, не занемаривати ствари да не би постале неупотребљиве или не бацати их, већ их узимати и стављати на њихово место ако се виде баченим. Ни то не треба превиђати, макар било и нешто незнатно. Такође, не треба злоупотребљавати своју одећу. Претпоставимо да неко може да носи одећу још недељу или две, а он иде брзоплето и пере је пре времена и тиме је троши; или, уместо да је користи и других 5 месеци или и више, он је, стално је перући, овештава и чини неупотребљивом. И то је против савести.
Исто тако и у вези са постељом, често би се неко могао задовољити једним јастуком, а он тражи велики душек; или има власеницу, а он хоће да је промени и добије другу, нову и лепшу због таштине или због унинија. Неко, опет, може да прође са једним простим покривачем, а он тражи ланени и понекад се и препире ако га не добије. А онај ко још почне да гледа на брата свога и да говори: „Зашто овај има, а ја немам?“, свакако постаје блажен, и далеко напредује![ Лака иронија која истиче крајност духовне обамрлости оног који себе пореди са другима и тражи исте услове и исту пажњу према себи – Прим. прев.] Против савести је такође, кад неко обеси своју одећу или покриваче да се суше на сунцу и из немара их не узме и остави их да горе на сунцу.
Исто тако је и са храном. Неко може да задовољи своје потребе са мало поврћа или сочива или са мало маслина, а он тражи другу храну, слађу и раскошнију. Све је то против савести.