Мирослав Вујанић: Радосни поглед

 

Сад више нису страшне ни маске, јер нам намећу ковид аусвајсе! Сутра неће бити страшна једна вакцина, јер нам намећу четири! Прекосутра, за улазак у храм, прихатљиви ће бити 'само' тест и маска, јер добро је што изричито не траже вакцину! И тако, код данашњег човека, и његовог снисхођења овом свету никад краја. И до када тако!?

До када мисли данашњи човек да снисходи овоме свету који из дана у дан, из часа у час, потврђује да сав у злу лежи!? Данашњи човек снисходиће систему све док овиси о истом, а овисиће све док се не одвеже од материјалног и земаљског и не привеже себе, душу своју и ум свој ка небеском и духовном. Само на тај начин данашњи човек ће се разрачунати са системом. Кад човек почне да снисходи Христу и Његову Царству, тада ће се у прах и ништавило претворити ово земаљско антихристово царство. Ко слободног у Христу може учинити неслободним?! Нико! Ко ситога у Христу може направити гладним!? Нико! Ко срећнога у Христу може учинити несрећним!? Нико! Зато, ако уистину желимо бити сити, срећни и слободни то можемо учинити само уз помоћ Христа. А ослобођење у Христу почиње оног тренутка кад сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. Зато предајмо себе и сав живот свој и ближњих својих Христу и тако спречимо сопствено робовање антихристу. Чим пре то урадимо, тим боље. Молитва, пост, труд, љубав у Христу и жртва за ближњег, одрицање зарад добитка. Ето пута.

Јуче у Београду, сретнем се са погледом једног бескућника. А поглед његов, бистар, леп, мио, благ и изузетно миран и радостан, а он, човек бескућник, у дроњцима, без игде ичега! Очи плаве као небо. Радује се он. Од његова радовања радујем се и ја. Такође, јуче у Београду, гледам десетине, стотине и тисуће очију оних који су лепо одевени, сити, запослени, ситуирани и шта видим!? Видим грч, забринутост, тугу, бол, муку, а код многих бес и љутњу. Јој, јој и јој. Радосни поглед бескућника јасно је потврђивао чињеницу да нити одело, нити имање, нити знање не чине човека срећним, већ да је то нешто невидљиво што се не добија уз помоћ лепа одела, нити се налази на постављеној трпези, нити у уређеном стану. А ми хришћани, колико год да смо хришћани, ипак срећу и сигурност желимо да нађемо преко материјалног. Нико не каже да не треба одело, постављена трпеза, нити уређен стан. Требају, али само као споредне ствари које нама служе, а не преко којих и због којих ми служимо антихристову систему. А колико данас има њих који себе сматрају православним хришћанима док у исто време зарад одела, трпезе и стана служе као мали и неприметни шрафови у антихришћанском систему!? А када би ти 'мали шрафови', хтели себи да освесте важност своје улоге, без које систем не може да функционише и опстане, и када би се као такви самоизузели из система, овај покварени систем би почео да заостаје, да се квари и на крају би се распао. Ко не верује у ово нека себи узме за пример велике и моћне машине, авионе и суперлуксузне аутомобиле који се кваре и стају због испадања једног малог шрафа, једне мале гумице на филтеру или су неупотребљиви због сметњи са незнатним, скоро неприметним малим деловима. Но ништа од тога, јер велики човек Царства Божјег ипак жели да буде само мали шраф система антихристова. Најгоре је што смо исту улогу у том злогласном и отвореном богоборном систему наменили и нашој деци. Па док се боримо против неправди овог неправедног система ми у исто време школујемо и васпитавамо своју децу да сутра буду исто такви мали шрафови и покорни послушници антихристову систему. Трагично је то.

У историји рода људског је било много зликоваца на власти, много накарадних система и болесних владавина у којима су служили и радили многи хришћани, па и светитељи. Сетимо се само Светог Георгија и Светог Димитрија. Међутим чим су цареви са својим државним механизмом ударили на Христа, на веру и човека, на хришћанске вредности, свети су исповедајући веру, без размишљања, иступали из таквих царских и државних служби. И нама данашњим хришћанима они су истински пример, а не мудрови и филозофи данашњег века који многоглагољившћу желе оправдати служење овом систему.

Не каже се узалуд: 'Земаљско је за малена царство, а Небеско у век и до века!' У ком смислу је то тако? У сваком. Малено земаљско царство нуди малене и краткорочне добитке и пролазне ужитке, који управо због свог кратког рока трајања сваког часа могу да се изгубе. А бескрајно и бесконачно Небеско Царство нуди бескрајне лепоте и бесконачне радости. То је вишевековна хришћанска историја и пракса потврдила. Никад нико није видео истинског хришћанина да је безнадеждан, остављен, пропао. То нам потврђује Свети псалмопојац Давид који каже: 'Бејах млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба (Псал. 36, 25). Чујемо ли шта нам казује пророк Божји!? А читамо ли Свето Писмо!? И да ли верујемо речим Христовим!? Ако верујемо, што се онда бринемо шта ћемо, ако којим случајем останемо без посла, обући, шта ћемо јести и пити!? Нигде у Светом Писму Господ не вели, имај посао, редовну плату и уплаћено социјално, здравствено и пензионо. Нигде то Господ није рекао, већ нам је казао:' Иштите најпре Царство Небеско, и све остало ће вам се додати, јер зна Отац ваш Небески да вам све ово треба, и пиће, и јело, и одело.' Па онда зашто да се бринемо због претњи губитком посла уколико се не пелцујемо!? Што страхујемо да ли ће нам деца моћи ићи у школу уколико нису пелцована?! Што већ сад не одлучимо и јасно не кажемо: 'Не, систему!' Што себи не кажемо да неће систем и наметнута ситуација одређивати то како ћемо живети и чему ћемо стремити, већ ћемо то ми учинити!? Зашто у своме маловерју снисходимо онима који очигледно Господа нашег мрзе!? Нећу и не смем да снисходим мрзитељима Господа ма били они председници, епископи, лекари, научници, род рођени. Нећу да снисходим смртнима како и сам не бих смртан био! Хоћу да снисходим Вечном Животодавцу како би и сам вечан и жив био! Желим да будем слободан у Христу! А та слобода, драга браћо и сестре, се не стиче на незнабожачким протестима већ најпре у нашим богобојажљивим срцима. И у овом материјалном и видљивом свету све победе и сама слобода се најпре стичу на невидљивим пољима и нашим невидљивим одлукама и потезима у срцу. Све за Христа, Христа ни за шта! Кажимо то одлучно, јасно и гласно најпре себи, а онда јасно и гласно и онима око нас:'Не вакцинацији, и не ковид аусвајсима! И не бринимо се због губитка посла! Бринимо се због губитка Царства Небеског!

Боже врати нам радостан поглед оног који је све изгубио да би Све добио. Подај Господи!

Радосни поглед

Крај прашњава пута у осами лежим

Ником нисам мио, пред људима бежим.

Кријем своје ране оболеле кужне,

Бројим дане, ноћи и тренутке тужне.

И људи ме мрзе због мојијех рана,

Због старога одела, због многијех дана.

У којима бејах човек ван поретка,

Без било чега свога, куће и иметка.

Што бејах без посла, пензије и плате.

Но радостан ми поглед које ви не знате.

Да, не знају они, што су духом слепи,

Што у срцу су празни, а вањштином лепи.

И чудно им много што убог се весели,

Одакле му смелост да осмехе дели.

Кад сви треба да су тако јадни, тужни,

Вести им све кажу, иду дани ружни.

А убог и даље весело се смешка,

Радост свима дели, туга бежи тешка.

Па иако убог пун благодатног дара,

То му дар од Бога и убога Лазара.

У наручју Аврама Лазар плату прима,

На земљу је шаље свима убогима.

И убоги дели од богатства свога,

Није то од земље то је дар од Бога!

Тај радосни поглед што људе весели,

Што им краси душе, што им љубав дели.

Он Небески Отац зна шта нама треба,

Зато пусти Земљу, ишти само Неба.

Јер Небо те храни, одева и греје,

То убоги зна, зато се и смеје.

Јер није богат онај што палату има,

Већ је богат човек што збори с анђелима.

Што Михаила моли Божјег Архистратига

Уз анђелску помоћ убог нема брига.

Михахло помози, ти вођо Небеса,

Видиш да се свет, сва земља потреса.

А Архангел долете, стави ме под крило,

Да би Царство Божје Србина примило.

Сад у Царству Божјем убог се весели

И радосним погледом свима љубав дели.

 

Мирослав Вујанић

На Сабор Светог Архангела Михаила и 
22. недељу по Духовима, Јеванђеље о убогом Лазару.