Свети преподобни Александар Свирски

Блажени Александар родио се петнаестог маја 1448 године у области Великог Новгорода у селу Мандери, у близини Островског манастира Ваведења Пресвете Богородице. Он се родио од оца Стефана и матере Василисе по неком јављењу Божје силе, и би освећен светим крштењем. Када стиже за школу, родитељи га дадоше да учи Божанско Писмо. Но док другови његови брже успеваху у учењу, он у томе беше спор. Али то би по нарочитом промислу Божјем, да би му разумевање било дато од Бога а не од људи, што се и догоди. Једном Александар оде у цркву, паде пред икону Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Матере Његове и са сузама се мољаше да му се да разумевање за изучавање Светога Писма. И на његову молитву њему одмах дође одговор: он чу глас који му рече: "Устани, не бој се, добићеш што си молио".

Из житија Светог преподобног Александра Свирског (молитвено се прославља 17. априла(обретење његових Светих моштију) и 30. августа по старом календару)

+++

У време безбожних комуниста,када су православни храмови рушени,црквени сасуди пљачкани,уништавани,скрнављени,клирици Цркве Христове убијани,ни мошти светитеља нису избегле гнев и поругу тих безбожника и слугу сатане,извргавајући их ругли и најчешће их смештајући у тзв. "музеје атеизма".

Мошти Светог преподобног Александра Свирског комунисти однели у лабораторију да испитају зашто су остале тако очуване, мислећи да ће доказати да су балзамоване. Међутим, када су почели да секу, светитељ је отворио очи. Научник је затворио светитљеве очи. Покушао је да засече и други пут. Десило се исто. Научник је зашио капке на моштима и покушао поново. Из капака је потекла суза. Научник побеђен и понижен се повукао и тражио да мошти врате у манастир рекавши да им је тамо место. Светитељу и даље расту нокти и коса, а мошти мироточе. Свети Александре Свирски моли Бога за нас!!!

Књига "Свети Александар Свирски , Новозаветни Аврам"

+++

Молитва Светом преподобном Александру Свирском

О, свештена главо, ангеле земни и човече небески, преподобни и Богоносни оче наш Александре, велики угодниче Пресвете и јединосушне Тројице, мноштво милости онима који живе у светој обитељи твојој и свима који с вером и љубављу долазе (притичу) к теби, указуј! Измоли све што нам је потребно у овом привременом животу, и што је тим пре за наше вечно спасење неопходно: помози заступништвом твојим, угодниче Божји, да у свету чврсто пребива света православна Црква Христова, на којој је саздано царство (Његово) са побожношћу неразрушивом; буди нам свима, чудотворче свети, у свакој жалости и невољи брзи помоћник; нарочито у часу кончине наше, буди нам заступник милосрдни, да не будемо предани на митарствима ваздушним, власти злобног непријатеља, већ да се удостојимо несметаног уласка у Царство небесно. О, оче, молитвениче наш непрестани! Не посрами надање наше, не презри смирено мољење наше већ нас увек заступај пред престолом живоначалне Тројице, да се удостојимо заједно с тобом и са свима светима, макар смо и недостојни, у насељима рајским славити величанство, благодат и милост једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин.

О чуду о Васкрсу 1463. године

О Васкрсу 1463. године се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом Дионисије Печерски је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: "Свети оци и братије: Христос воскресе!" У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: "Ваистину воскресе!"Овај догађај је толико поразио преподобног, да се он повукао у затвореништво. (Из житија Светог преподобног Дионисија Печерског)

Синаксар на свету и велику Недељу Пасхе

Стихови: Христос сам сиђе да се бори с адом, и изиђе с обилним пленом победе.

На свету и велику недељу Пасхе празнујемо најживоносније васкрсење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Овај празник називамо и Пасхом, што на јеврејском значи прелажење, јер то је дан у којем је Бог у почетку привео свет из непостојања (у постојање); тог истог дана превео је израиљски народ преко Црвеног мора и тако га истргао из фараонових руку; истог тог дана сишао је с неба, уселио се у утробу Дјеве. На данашњи дан је истргао сав људски род из ада, извео на небо и привео у првобитно достојанство непропадљивости. Но кад је сишао у ад, Господ, ипак, није васкрсао све, него само оне који су хтели да поверују у Њега. А душе светих, које је ад од века држао, Он је ослободио и свима отворио приступ небесима. Ето зашто, преиспуњени највећом радошћу, светло празнујемо Васкрсење и потврђујемо радост којом се обогатила наша природа богатим даровима Божијег милосрђа. Исто тако, исказујући и прекид непријатељства и сједињење с Богом и самим анђелима, поздрављамо (једни друте) уобичајеним целивањем.

Васкрсење Господа се десило овако: док су војници чували гроб, земља се око поноћи затресла јер је анђео сишао с неба и одвалио камен од гробних врата; запањени стражари су се разбежали, и тиме се, чим је минула субота, негде у освит првог дана седмице, отворио пут и женама. Пре свих васкрсење постаје познато Мајци Божијој, која је, по казивању светог Матеја, седела према гробу с Магдалином. Али да не би било места за сумњу у васкрсење због сродства са Мајком, јеванђелисти говоре: јави се најпре Марији Магдалини. Она је видела и анђела на камену, а кад је пришла ближе, видела је и у гробу анђеле, који и јављају васкрсење Господа. Устаде, говоре они, није овде; ево места где га положише. Кад је чула ово, она је похитала према најватренијим ученицима, Петру и Јовану, и саопштила им радосну вест о васкрсењу. А када се она враћала са другом Маријом, срео их је Христос, и рекао: Радујте се! Управо онај род, који је раније слушао: с мукама ћеш децу рађати, требало је први да чује ту радост. Ношене незадрживом љубављу, оне се приближавају Христу, и желећи да се стварно увере, додирују Његове ноге. Гробу прилазе и апостоли: Јован се само надвирио над гробом и отишао, а Петар је ушао унутра и веома брижно разгледао, додиривао плаштаницу и убрус који је био на Христовој глави.

Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре; Жено, што плачеш? Koгa тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде,јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар, (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си ia ти однео, кажи ми где си гa положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Mapuja! Кад је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су кад је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком - тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава: једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.

Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Ови су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудејаца и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благовестио: Мир вам! Кад су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Свесветог Духа.

Како је васкрсење Господа тродневно? Ноћ између четвртка и петка и петак до заласка сунца је један дан (Јевреји тако рачунају дан); затим ноћ између петка и суботе и субота до заласка сунца је други дан, затим ноћ између суботе и недеље и недеља до заласка сунца (јер се део почетка узима као целина) је трећи дан. Или чак и овако: у трећем часу петка Христос је распет; затим је од шестог до деветог часа била тама - рачунај то као ноћ, и од трећег до деветог часа - то је један дан; затим после таме опет обданица и ноћ између петка и суботе - то су два дана; затим субота до заласка сунца и ноћ између суботе и недеље - то су три дана - по речима јеванђелисте: и субота освиташе. Кад Спаситељ, који је обећао да ће нам трећег дана указати милост, на најкраћи начин учини (то) добро дело, Њему слава и сила у векове векова. Амин.

Свети Јован Златоусти: Васкршње слово

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга,нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!

Васкрсење Христово - Свети Теофан Затворник

Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!


Васкрсење Христово - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс

ВАСКРС - ХРИШЋАНСКА ПАСХА (грч: Χριστιανικό Πάσχα) - највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша" (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: "јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети" (1 Кор 15,22). 

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Св. Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је Хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: "Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему." 

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а Црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

Тропар (глас 5):
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

Несугласице око датума прослављања

Како је у прва три века Хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса.

Велико чудо са Благодатним огњем 1104. године

Догодило се велико чудо са Благодатним огњем 1104. године, када је основано Латинско царство на истоку, када римокатолици окупираше Гроб Господњи, за време цара Исака и његовог Балдовина.

Пошто га римокатолици окупираше, они рекоше православнима: "Ми изведосмо Јерусалим из турских руку. Од сада је наш".

Приближила се Пасха.

Дођоше људи из читавог света, јер римокатолика има више него нас,православних хришћана(*ал битно је знати да Истина никада није,нити ће бити у броју,као и данас,када је истинитих православних хришћана мање него псеудоправославних,било да је реч о јеретицима екуменистима,"ревнитељима изнутра" или разним псеудозилотима!).

Дођоше да виде благодатни огањ. Нашег патријарха и све свештенике одведоше у манастир светог Саве Освећеног, око 30 км удаљен од Јерусалима, и тамо их затворише: Ту останите и служите! Ви православни, немате шта да тражите на Гробу Господњем!

Папа је окружен кардиналима, свештеницима служио на Гробу Господњем. Када су служили васкршњу службу, запеваше и они Васкрсење Твоје, Христе…, али ниоткуд знака. Цар, који беше присутан рече: Ја сам прошле године био овде и благодатни огањ је сишао православнима. Зашто није и вама дошао? И тако они служаху до ујутру, а ниоткуд знака.

Где је православни патријарх?

Ваше величанство је наредило да га одведемо у манастир Светог Саве Освећеног. Тамо је са свештенством.
Идите и доведите православног патријарха назад, јер хоћу да видим Благодатни огањ и истину, ипак је Васкрс, Христос је васкрсо.

Доведоше они патријарха из манастира Светог Саве Освећеног, само са седам свештеника. Остали су се бојали да дођу, јер су веровали да ће их убити. Патријарх је тада рекао:

Како Бог да. Хајдете, чада, цар нас позива, јер је дошло писмо.

Одведоше патријарха Јоакима са седам свештеника и казаше им:
Оче, Благодатни огањ није сишао. Ево, наши служе од синоћ, а већ је јутро.

Патријарх је одговорио:
Да, ваше величанство, ако није сишао, није воља Божија! Ми не знамо зашто није дошао Благодатни огањ.
Било га је страх да каже, јер је помишљао: "Можда нас је позвао да нас искуша."

Оци, да ли ће вама сићи благодатни огањ?
Ми верујемо Богу, да ће доћи, јер је одувек силазио, а ја сам овде само са седам свештеника, јер се народ причестио и отишао је свако на своју страну.
Служите, Ваша светости!

Православни патријарх се обуче у одежде. Беше јутро, око девет сати, другог дана. Директно је ушао у Гроб Господњи и одмах је кренуо да савршава васкршњу службу. Када је почео да поје: "Воскресеније Твоје, Христе…", готово, благодатни огањ је сишао, сва кандила се упалише сама, а патријарх је узео Благодатни огањ и дао га цару. Цар је рекао: Чак и ако Латинско царство опстане, на Гробу Господњем нека остану православни, јер само њима силази Благодатни огањ!

***

БЛАГОДАТНИ ОГАЊ НИЈЕ СИШАО НИ ЈЕРМЕНИМА(*Јеретицима монофизитима),
ВЕЋ САМО ПРАВОСЛАВНОМ ПАТРИЈАРХУ ЈЕРУСАЛИМСКОМ ….

Шта учинише Јермени 1424. године?
Тада Јерусалимска патријаршија беше сиромашна. Турци заузеше Јерусалим и беху три велика турска султаната: један у Дамаску, други у Египту, а трећи у Багдаду- данашњем Ираку. Турци су ушли већ од VII века, 629. године саградише тамо Омарову џамију.

Јермени, будући веома богати, били су трговци, Турцима овако казаше: "Ви ставите велики намет на Гроб Господњи и добићете новац. Ако православни могу да плате, нека служе, онда од Васкрса па даље, а ако не могу, онда да служимо ми".

А Турци их упиташе: Зашто не силази Благодатни огањ вама или другим вероисповестима, већ силази само православнима?

Они нађоше изговор: "Зато не силази нама, јер православни служе на светoм Гробу, а ми, зар не видиш да имамо олтар одвојено? Међутим, дозволи и нама да служимо, па ћеш видети да ће и нама сићи Благодатни огањ".

Тада Турци хтедоше да сплеткаре, јер они не верују ни као Јермени, нити као ми: "Стани мало, па овде је реч о новцу !"
Ставише намет од 9000 златника на Гроб Господњи и послаше јерусалимском патријарху: Ако не будете платили овај намет, од Васкрса нећете ући на Гроб Господњи. Нама је потребан новац!

Наш народ је малобројан. Ту су патријарх, 12 митрополита, 120 свештеника и око 6000 хришћана. Толико имамо у Јерусалимској патријаршији. Ова патријаршија је велика, будући да је само место најсветије на свету, ту где се родио и где је страдао Господ, а не по бројности верника.

Патријарх је у цркву позвао хришћане, и овако казао: "Видите у чему је ствар: за Васкрс нећемо моћи да служимо васкршњу службу на Гробу Господњем, јер нам је од стране Турака стављен велики намет. Док се новац сакупља, Јермени одоше до египатског султана, као и ономе из Дамаска и казаше им: Господине, ми ћемо платити овај намет, али нам дајте да служимо ове године на Гробу Господњем, да видимо, хоће ли и нама сићи Благодатни огањ?"

Ови радосни: Донесите овамо новац ! Пошто однеше новац, остало је још три недеље до Васкрса.
Султан је издао неку врсту документа – један хатишериф, ферман – у коме је овако рекао: "Ове године православни неће служити на Христовом Гробу, јер нису могли да плате намет".

Када хришћани видеше, да су се из целог света сабрали поклоници, овако рекоше:
Авај нама!
Шта је било?
Избацили су нас са Гроба Господњег!
И ко сада тамо служи?
Јермени са својим патријархом и митрополитима.

Уплашише се и султан и његови генерали: Биће велика борба и тучњава због вере! Зашто ? Потући ће се Јермени и православни.

И схватише какво је стање.Послаше турску војску са два генерала, и казаше: Ко је Јерменин, допустите му да уђе у цркву, ко је православан, напоље! Ни свештеник, нити ђакон, ни епископ, нико од православних да од Васкрса не уђе тамо. Три дана. Нека уђу Јермени, како би служили њихову литургију.

Један турски генерал је стајао поред камена помазања – који је био у Јерусалиму, знате већ да је камен помазања у проаносу (предворју) – како неко од православних не би ушао у цркву. Један од њих је православне одвојио и истерао напоље.

Патријарх је са неколико свештеника дошао и питали су се: Шта нам је чинити? Остави, јер будући да је ауторитет, не можеш се носити са влашћу, тим пре што је реч о Турцима, паганска власт, ми ћемо служити свету Литургију напољу. Донеси ми свети Антимис, као у свакој цркви!

Јермени уђоше заједно са једним генералом, односно турским пашом, овде горе, где се налази црква светог Јакова и даде наредбу: Ви, православни, служите напоље и немојте се мешати, јер видите, сабља је у нашим рукама! Сви су они знали: Хеј, они су наоружани са сабљама, а ми смо са крстом; ми требамо да потрпимо, јер је Бог њима дао власт над овим местом!

Уђоше Јермени и започеше вечерњу службу.Иначе Јермени су монофизити.Они исповедају јеретичко(учење које нема везе са Православљем и самим тим они нису хришћани) учење по коме верују да Господ Христос има једну вољу и једну природу. Од нас су се одвојили од IV Васељенског сабора у Халкидону, 451. године, за време владавине цара Маркијана.

Турци осматраху, јер су поред Гроба Господњег поставили пашу, како би надгледао. Видео је да су се јерменски патријарх, митрополити, епископи и свештеници облачили у одежде. Служаху Јермени, али Благодатни огањ им није силазио. Служили су они, али нема никаквог знака.

Наши су напољу нашли неки плато и тамо служили свету Литургију, поред једног великог мермерног стуба, кога и данас видите тамо. Око 12. сати када су православни почели да поју Христос воскресе!, овај мермерни стуб је пуко како топ: «бум!», и тада дође велики благодатни огањ на онај стуб. Када је то видео патријарх, узео је свеће и запалио благодатни огањ од оног мермерног стуба, и позвао: Дођите и узмите светлост!

Огањ је сишао једино тамо где беху православни, напољу где они служаху. Онда, један Турчин, када виде ово чудо, како је прснуо стуб, распуко се надвоје и како изађе благодатни огањ, скочио је одозгоре и казао: Велик је Христос. Христос је Бог! Други генерал је дошао и видео чудо.

Шта је овај казао?
Поверовао је у ово чудо.
Одмах су му исекли главу. Овај, турски генерал, је посекао главу овом другом, зато што је поверовао.

Ово се догодило 1424. године. Идите у Јерусалим да видите онај стуб који сведочи о овом чуду, када је сишао благодатни огањ православнима. Целивао сам овај стуб, а имам и фотографију поред њега. У Јерусалиму,у манастиру Свете Меланије се налазе свете мошти овог турског генерала. Поред ових моштију су се дешавају многобројна чудеса.

Када је генерал видео благодатни огањ који је излазио из мермерног стуба, кликнуо је: Христос је Бог, верујем у Христа!, одрубљена му је глава и скончао је као мученик.

Када је чуо и султан рекао је:
За бадава сам забранио православнима. Истина је код њих.

+++

Велика Субота
Синаксар на Велику Суботу
Слово Светог Оца нашег Епифанија, епископа кипарског, о погребењу Божанског тела Господа нашег Исуса Христа
Светог Јована Златоустог беседа 89. на Јеванђеље по Матеју
Силазак Благодатног огња
Свети мученик Омер Турчин

Силазак Благодатног огња

БЛАГОДAТНИ ОГАЊ – МИЛОСТ ГОСПОДЊА

Неисказана је милост Господња, која нам сваке године у исти дан и сат, већ 1700 година, шаље благодатног Нествореног Огња, сведочећи Васкрсење Христово и доказ њговог вечног присуства. Силазак Светог Огња највеће је чудо у Светој земљи. То је догађај који се сваке године јавља око подне, само на Велику Суботу (по јулијанском – црквеном календару), на Светом и Животворном Гробу Господњем. Предања казују да се Огањ јављао још од времена изградње Константиновог храма (326-336. године после Христа), али, поуздана писана сведочанства о овом чудесном догађају датирају од пре 1200 година, па до наших дана.

ПРИПРЕМА У ЦРКВИ ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Типик по којем се врши служба силаска непромењен је од 15 века. У јутро Велике Суботе гасе се сва кандила у Храму. Потом комисија, чији су чланови представници свих хришћанских заједница, власти дрћаве Израел и људи из муслиманске породице која поколењима чува ред у Цркви Васкрсења Господњег, прегледа Цркцу гроба Господњег (Кувуклију), како би се уверили да се у њој не налази ништа чиме би се вештачки изазвао пламен. Ова провера траје од 10.00 до 11.00 сати.

У 11.00 чланови комисије затварају врата Цркве и печате их печатом од чистог воска. Тачно у подне у Храм улази православни грчки патријарх и почиње света литија која три пута обилази Свети гроб. По завшетку литије Гроб се отпечаћује и сасудочувар (скевофилакс) уноси у њега угашено неугасиво кандило које ће бити упаљено Светим Огњем. (Неугасиво кандило гори читаве године, гаси се на велику Суботу ујутро.)

Патријарх потом скида своју архијерејску одежду у знак понизности и страхопоштовања према Исусу Христу и остаје обучен само у бели хитон.
Узима 4 снопа од по 33 свеће и у потпуном мраку улази у Гроб. Са њим улази и представник Јермена који има право да се налази у пред- просторији, одакле мотри на патријарха.

Патријарх чита нарочите молитве којима се , у име свих православних, моли Распетом Христу да и ове године пошаље Свети Огањ, као сведочанство Својег Васкрсења и као знак правоверности стада православног.

Док се Патријарх клечећи моли поред Гроба Господњег, сви верници у препуној цркви (као и свих претходних векова), свако на свом језику, узносе древну молитву : Кирие елеисон- Господе Помилуј. У те две речи све је сабрано: молба, молитва, сузе, бол, стрепња, нада и жарка жеља да уместо туге дође радост, уместо гробног мрака – светлост Васкрсења.

,,Јерусалимски Патријарх" Диодор I овако је у једном интервјуу 1998. године , описао појаву Благодатног огња:
…“Док се молим, некада одмах, а некада после извесног времена, из самог средишта камена на којем је лежало Исусово тело, извире нека неодређена Светлост. Обично је плавичаста, али боја може да се промени и да поприми резне нијансе. Не може се описати људским речима. Светлост се излива из средишта камена, као што се магла диже са језера; Изгледа као да је камен прекривен влажним облаком, али то је Светлост, нестворена, чудесна, благодатна, дар Господњи.“

Светлост се сваке године другачије понаша. Понекад само прекрије плочу, а понекад обасја читаву капелу, тако да људи који стоје у храму, виде да се Гроб сија, да је испуњен светлошћу. Потом се светлост подиже и обликује стуб у којем се налази пламен другачије природе. „

Пламен прво пали нугасиво кандило на Гробу Господњем и ,,патријарх" од тај пламен пали свеће које држи у рукама. Кад прими пламен ,,патријарх" излази и предаје га најпре јерменском, потом и коптском патријарху, а онада и свим верницима у цркви. Ова светлост, Благодатни огањ, у почетку уопште нема особине ватре, не спаљује и не пече и тек после неколико минута поприма особине пламена.
Некада се пламен шири по храму, бљескајући у свим правцима, као муња или блиц и пали свећице које верници држе.

Понекад се Благодатни огањ јавља у виду пламених језичака који извиру из зидова храма, док други пут пламене лопитце буквално лете храмом.

Дешава се да у рукама чистих душа православних, букет свећица плене сам. Сама се пале и кандила на Голготи, у православној цркви Распећа Христовог, која се налази на спрату храма.

ЗАБРАНА СЛУЖЕЊА НА ВЕЛИКУ СУБОТУ

Било је то у време грчког патријарха Софронија IV. Турски управитељ града Јерусалима забранио је грчком патријарху и верницима да уђу у храм Васкрсења. Патријарх је молећи се , сатима клечао с десне стране капије храма. Одједном, кад је већ била пала ноћ, средњи мермерни стуб са леве стране капије је напукао и Свети Огањ је почео да излази из камена. Патријарх је одмах пришао, упалио свеће и разделио Свети пламен. Изненађени турски стражари су отворили капију и патријарх се, праћем мноштвом верника, упутио ка гробу Господњем.
Стуб који је Огањ расцепио и данас стоји на истом месту, као неми сведок Чуда Господњег.

СВЕДОЧАНСТВО

У време догађања овог чуда, нашао се у дворишту испред Храма Васкрсења и арапски емир по имену Тунум. Угелдавши паљење стуба, схватио је истинитост чуда и пред онима који су били исте вере као и он, јавно исповедио силу Исуса Христа. Након што се сукобио са њима, ово признање га је стајало живота. Погубљен је , а његово тело бачено на ломачу. Данас се званично сматра Светим мучеником Православља, сећање на њега се слави 18. априла, а његове мошти се налазе у грчком манастиру Пресвете Богородице у Јерусалиму.

Силазак Благодатног Огња – Јерусалим 18.4.2021.

+++

„Што се тиче благодатног огња рећи ћу следеће.У манастиру Светог Герасима на Светој Земљи,данас живи један бивши матејевски јеромонах Хризостом.Једном приликом,при посети матејевских православних поклоника,изјавио је по питању благодатног огња да се већ деценијама дешава да благодатни огањ не пали свеће јерусалимском ,,патријарху",већ да пали кандило на самом гробу Господњем,са кога касније ,,патријарх" пали своје свеће!У сваком случају,благодатни огањ није чудо које потврђује благодатност у ,,Тајинствима" јерусалимске патријаршије,већ чудо које потврђује и печати православни догмат о Васкрсењу Христовом.“

схимонах Серафим Игњатић

+++

Велика Субота
Синаксар на Велику Суботу
Слово Светог Оца нашег Епифанија, епископа кипарског, о погребењу Божанског тела Господа нашег Исуса Христа
Светог Јована Златоустог беседа 89. на Јеванђеље по Матеју
Велико чудо са Благодатним огњем 1104. године
Свети мученик Омер Турчин

О мукама Христовим

Велики Петак - дан крсног страдања Господњег

ВЕЛИКИ ПЕТАК (грч: Μεγάλη Παρασκευή), петак Страсне (Страдалне) седмице, дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.
Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву. 

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. 

После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

+++

Тропар, глас 2. Спасеније содјелал јеси посредје Земљи, Христе Боже, на Крестје пречистеј руцје Твоје простерал јеси, собираја вје јазики зовушчија, Господи, слава Тебе.

Кондак, глас 8. Нас ради Распјатаго, придите вси, воспојим Того бо видје Марија на древје и глаголаше: Ашче и распјатије терпиши, Ти јеси Син и Бог Мој.

О епископу који је оставио свој трон и запослио се као обичан радник

_{Од отаца чусмо о неком епископу, који је напустио своју епископију и отишао у Теуполис[1]  где је живео радећи и помажући зидаре. У то време, управник читаве источне области био је Јефрем[2], муж милостив и добродушан. Он је после земљотреса[3], који је уништио скоро сав град, обнављао јавне зграде.}

           Једне ноћи Јефрем је спазио како је на главу радника који је спавао силазио огњени стуб. Исто ово је видео не само једном, два или више пута, већ веома често и будући зачуђен, размишљао  је шта би то требало да значи. Јефрем није знао да је овај радник био епископ. Како је и могао да зна кад је пред собом гледао човека рашчупане косе, прљавог одела, сиромашка измученог од заморног и исцрпљујућег посла. Једног дана је Јефрем позвао тог радника желећи да од њега самог сазна ко је он, и почео је да га испитује одакле је и како се зове.

"Ја припадам сиротињи овога града и немајући чиме да се издржавам, радим као радник и тако ме Бог храни преко мојих трудова."

Подстакнут вољом Божијом, Јефрем на то рече:

"Уверавам те да те нећу оставити на миру све док ми не испричаш све о свом животу."

Епископ је увидео да више не може прикривати истину о себи.

"Дај ми реч да никоме нећеш открити причу о мом животу, а ја ћу ти рећи све о себи, сем имена мога и града из којег сам."

Тада му се Јефрем закле: "О теби и твоме животу нећу говорити ништа све док Бог не буде зажелео да те узме са земље."

Овај му тада рече:

"Ја сам епископ и, Бога ради, оставио сам своју епископију и дошао у ове непознате крајеве мучећи се и живећи као радник. Од рада мога, обезбеђујем свој свакидашњи хлеб. Што се тебе тиче, повећај милостињу колико год можеш јер ће те Бог ових дана уздићи на апостолски трон Цркве у Теуполису да напасаш народ Божији, о којем се до саме своје крви трудио Господ Исус Христос, истинити Бог наш. Као што ти већ рекох, труди се око милостиње и Православља "јер се таквим жртвама угађа Богу"[4].

Када је Јефрем ово чуо, прославио је Бога рекавши:

"Колико тајних слугу својих има Бог, који су само Њему познати!"

Кроз неколико дана све се овако догодило.

               Из духовног луга Јована Мосха (7. век)

---

[1] Теуполис (прев. “Божји град”) је друго име за Антиохију (сиријску, јер постоји и Антиохија писидијска, у Малој Азији), јер су у време великих земљотреса 526. и 528. год.  становници града на зидовима својих кућа писали: "Христос пребива међу нама",  и тако се спасавали. У земљотресу 526.г погинуо је и сам патријарх антиохијски - Ефрасије.

[2]  Св. Јефрем најпре беше војвода страна источних у време византијских царева Анастасија (491.-518.) и Јустина ( 518.-527.). Потом он би постављен за патријарха антиохијског (526.-546. г.) као човек велике вере и побожности, врлинског и богоугодног живота. Кад се ово десило  још не беше  патријарх антиохијски.

[3]  Догодио се 526. год.

[4]  6. Јевр. 13, 16

Свети Оци о јеврејском питању

Књигу у пдф формату можете скинути овде и овде.

О избацивању прозбе за царске власти из службеника РПЗЦ

службеник РПЦ одштампан у време царске Русије

службеник РПЗЦ

службеник РПЦ МП

Најјаче самоизобличење ”РПЗЦ" је Служебник који је штампан ”са благословом архијерејског Синода РПЗЦ” 1954.г., а у коме се врло јасно види где је уместо јектеније на Проскомидији, тј. вађења честице за царске власти, убачена прозба ”ЗА ОНЕ КОЈИ СУ НА ВЛАСТИ". Да се овде ради о грађанским (политичким) властима а не црквеним јасно је и из тога што се за црквене власти (епископат) вади друга честица, а што се тиче грађанских - нека свако запита своју савест ко је на власти у Америци и у Европи, као и свим другим земљама где постоји клир и народ ”РПЗЦ”. Из тога опет произилази да ће ”јерархија” ”РПЗЦ” вадити честицу (осим за све масоне, јеретике, чивуте итд.) и за самог АНТИХРИСТА када се зацари!!! Треба ли било ком православном уму објашњавати какво и колико је безакоње вадити честицу и полагати је у путир у коме би требала да се налази крв Христова (Која постоји ЈЕДИНО код истинитих православаца) за све те отпаднике и на крају и за самог Антихриста?!? Да пак не би било забуне у погледу самог Служебника и поретка Проскомидије, приложена је и фотографија из Служебника одштампаног у Царско време, док се чак и сама отпадничка сергијанска псевдоцрква ”Московске патријаршије” није дрзнула да тако нешто убаци као ”исповедници” ”РПЗЦ”, већ је само ставила општу молбу: ”Помени Господе нашу богочувану земљу и њен православни народ” (погледајте и то у прилогу). Пошто се Немања Станковић ”буса у прса” и најочигледније везује своје ”апостолско прејемство” за ”РПЗЦ” (мада се у исто време назива и ДЕЛОМ ”СПЦ”!?!), онда је очигледно да се и он служи са Служебницима штампаним од стране ”Светог архијерејског Синода РПЗЦ”, па самим тим ”врли” исповедник вади и честицу за све масоне, екуменисте или јеретике - у зависности од тога у којој држави ”служи литургију”. Ко има уши да чује - нека чује...”

схимонах Серафим (Игњатић)