Хришћанин у савременом свету

 Када бисте били од света, свет би своје љубио,

а како нисте од света него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет.

Јн. 15, 19

У прошлости су Хришћане убијали само због тога што су исповедали Исуса Христа као Бога. Током прва три столећа Хришћанства, Хришћани су били изло­жени најстрашнијим гоњењима. Хиљаде Мученика и Исповедника, мушкараца и жена, стараца и деце, сиромашних и богатих, ишли су на муке и у смрт, али се нису одрицали своје вере.

Да би се застрашио народ била су организована безбројна јавна извршења казни, али је број Хришћана растао из дана у дан. И Хришћани су својим смирењем, кротошћу и љубављу победили окрутни пагански свет.

Данас Хришћане нико не гони, нико их не лишава грађанских права и слобода. Међутим, када одемо на ручак код пријатељâ, наша се рука, из неког разлога, не подигне да се прекрстимо пре почетка обеда... Или, гледамо са другарима телевизију, и када почне да приказује неки духовно штетни филм, ми се изнутра узнемиримо, али тада као да нас нека непозната сила прикује за фотељу и не дозвољава нам да устанемо и одемо одатле... Пролазимо поред православне цркве и рука одједном почиње да нам отежава и ми као да немамо снаге да је подигнемо да бисмо се прекрстили... Шта се то збива са нама? Зар то не значи да се ми, који смо ревносно верујући када смо сами или у храму, уствари бојимо да јавно покажемо своју побожност пред нама непознатим људима, да се буквално стидимо своје вере?

Да, ми се бојимо! Бојимо се подсмеха и подозривих погледа, бојимо се да ће нас сматрати заосталим, да ће се „значајно” згледати иза наших леђа. Трудимо се да буде попут свих осталих. Али, где ми живимо? Какав је тај савремени свет, чиме он живи, к чему тежи? Да ли је могуће измирити хришћанске идеале са вредностима савременога света? „Ми се не слажемо са обичајима овога света, а ако се, пак, слажемо са њим у данашњем свету, онда више нисмо истинити Хришћани. Истинити Хришћанин не може да се осећа као свој на своме у овоме свету и не може а да не изгледа и себи и другима помало „ћакнутим”. Ово су речи познатога [православнога] проповедника и научника, јеромонаха Серафима Роуза (1934–1982). Неспојивост православнога Хришћанства са савременим „овим светом” је нешто што се види голим оком. „Овај свет” је егоцентричан, а у основи Хришћанства лежи саможртвовање. Човек „овога света” живи за себе, а Хришћанин треба да се одриче самоугађања ради служења ближњима. „Овај свет” и истинско Хришћанство су потпуно различити и заблудно је сматрати да се може извршити синтеза „овога света” и истинскога Хришћанства.

У првим столећима Хришћанства људи су се јасно делили га гоњене и гонитеље, на Мученике и мучитеље. Данас сви „зијављују љубав” Хришћанству. Политичари зачињавају своје наступе библијским цитатима; интелектуалци се баве разматрањем узвишених идеала православне културе; екстрасенси, „исцелитељи” и врачеви у паузама између својих „сеанси” шаљу људе у цркву да тамо запале свећу; средства масовног информисања баве се питањима црквенога живота. Но, упркос свој тој спољашњој лојалности Хришћанству, „овај свет” тежи да угура Хришћанство у оквире „културнога наслеђа”, да га претвори у неку врсту музејскога експоната. И чим човек почне да усваја еванђелске заповести као руководство за живљење и покуша да измени свој живот, он почиње да губи своју „нормалност” у очима друштва, на њега почињу да показују прстом, њега сажаљевају, њему се подсмевају. Овде је неопходна велика храброст да се човек не би сломио, да не би одступио од своје вере, да се не одрекне од Христа. Ово је подвиг који је, на неки начин, сличан подвигу првихз хришћанских Мученика и Исповедника.

У чему се састоји „ненормалност” Хришћанина? Замислимо следећу ситуацију: човек стоји пред избором – да ли да каже истину или, пак, да слаже. Ако каже истину, на пример, да призна неки свој рђав поступак, њега чекају различите непријатности, то ће отежати његов живот, а можда, чак, и живот његових ближњих. Ако, пак, слаже, то никоме неће нанети штету, нико за то неће сазнати, живот ће насвити својим током, сви ће бити задовољни. Како да поступи нормални, породични човек? Он ће све да извага, да се увери да је та лаж безазлена за његове ближње, да нема другога излаза и, поколебавши се, да прикрије истину. Поклебавши се... Нешто ће га нагнати да на тренутак посумња у исправност његове одлуке. Слабачки протест савести ће се зачути из тајанствених дубина душе, али он ће бити одмах угушен гвозденим аргументима хладнога расуђивања.

Зар нам ово није познато, зар то није истина? Колико смо пута и сами са сопственом савешћу поступили на овај начин! Није нам се допала искреност и непоткупивост наше савести, њени беспоштедни и истинити приговори, и ми смо јој се, на сваки начин, супротстављали и напросто гушили њен глас, када није било аргумената. Но, да ли ћемо због тога себе назвати несавесним људима, лажовима и лицемерима? Не, ми себе сматрамо часним људима, људима на свом месту! Да ли смо претворни? Да ли варамо друге? Да ли поступамо лукаво? Да, али не од беса, већ само у крајњој нужди, аи то у животним ситницама коje нису вредне пажње. А у све остало време ми остајемо ревносни поборници истине. Такав двојни морал, таква располућеност душе је данас постало општеприхваћена норма у савременом свету, где је могуће „волети човечанство” и, истовремено, мрзети суседа са оне стране зида. Алои, може ли Хришћанин да прихвати такву „норму”?

Заражен лажју и лукавством, „овај свет” је склон да разматра Хришћанство као свој сопствени производ и да га мери својим сопственим мерилима. У хришћанским врлинама савремени свет види само лицемерје и корист, а сâмо Хришћанство схвата као покушај да се побегне од сурове свакодневице... Свет презире такву маску лажног Хришћанства, коју је сâм створио. Презире и... завиди тим чудним људима који имају смелости да пливају „против струје”, да живе по истини, да се не обазиру на мњења других људи. Овај свет завиди онима који се усуђују да буду радосни, не учествујући у житејској јурњави за „срећом”.

Људи овога света не подносе, по њима, „неумесну” истинољубивост Хришћана у речима и делима, која неретко доводи до затегнутих ситуација, које је било могуће избећи по цену лажи. Хришћанин се не руководи слепом предношћу слову „религијскога морала”, већ тежњом да живи по савести [која је глас Воље БожијеЋ. Целовитост унутарњега света и целовитост ума (целомудреност) имају, за Хришћанина, предност над спољашњим успехом. Отуда и ти чудни, „безумни” поступци Хришћанинови, које људи око њега уопште не могу да разумеју. Отуда и такав однос нехришћана према Хришћанима.

Бити Хришћанин данас, значи бити исповедник. Али, не онај исповедник који унаоколо виче о својој вери и који своју веру намеће свима око себе, већ онај исповедник који се труди да живи побожно, који се не прилагођава законима и моралном стању световног друштва, који не прави компромисе са савешћу и који не оправдава сопствене недостатке грешношћу људи који га окружују. Бити исповедник значи живети јединство речи, дела и мисли како у заједници једномисленика и изван црквене порте. О. Серафим (Роуз) је писао: „Или си православни Хришћанин у свако време свакога дана, у свакој животној ситуацији, или, уствари, уопште ниси православни Хришћанин. Наша православност се открива не само у нашим строго религијским погледима, већ у свему што чинимо и што говоримо. Већина нас готово није свесна хришћанске одговорности за световну страну нашег хришћанског живота. А човек истинског православног поимања света сваки део свога живота живи као православни Хришћанин...”

Да ли ћемо се, пред лицем вечне Истине и вечнога Живота, бојати због тога што ће „људи овога света почети према нама да се односе као према помало ‘ћакнути’”? Да ли ћемо и даље чувати хришћанску љубав и праштање, које „овај свет” појмити не може, али који су, у дубини срца, потребни људима овога света и за којим људи овога света, чак и чезну”.

“Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свијет – вера наша” (1. Јн. 5, 4).

Да ли треба подржавати Израел или Палестину?

Почев од краја прошлог месеца трају најновији немири у Палестини и Израелу. Разлог за почетак ових нереда био је у томе што су Изралеци на улазу у џамију Ал Аксу поставили металне детекторе и надзорне камере, плус су увели и привремену забрану мушкарцима млађим од 50 година да посете Ал Аксу. Слична забрана већ је увођена у протеклих годину дана, те се и тада Света земља тресла од нереда. Палестинци сматрају израелске безбедносне мере кршењем суверенитета над овим местом.

Једна од најзанимљивијих новина јесте одсуство критике или чак и благе критике Израела од стране водећих арапских држава. Пре свега, ради се о Египту и Саудијској Арабији. Нова (Трампова) политика Сједињених држава на Блиском истоку је таква да су арапске земље дужне да у пакету делују у складу са Израелом против Ирана. Палестинци су постали колатералне жртве арапско-израелског зближавања.

На насловно питање, наш одговор је јасан – подржавамо Палестину. Заправо, то није само наш одговор, то је заветни православни и монархистички (царистички) одговор на ово питање.

Зашто? Па зато што својим отпором јудео-ционистичкој окупацији Свете земље, Палестинци одлажу (успоравају) зацарење Антихриста. Не могу да га спрече или задрже, јер то, по Светим Оцима, може само православни монарх (цар), али то не умањује геополитички и мистички значај палестинског отпора. Баш као што је ритуално убијање православног цара 1918. године, од стране бољшевика имало мистички значај. Наиме, Јевреји очекују Антихриста као свог обећаног месију, а који ће се, по предању, зацарити у обновљеном Соломоновом храму у Јерусалиму. Палестинци томе пружају отпор иако су највећим делом муслимани (мада има и "православних" Палестинаца), јер од судбине џамије Ал-Акса директно зависи обнова Соломоновог храма. Он, наиме, не може бити обновљен док ова џамија не буде уништена, јер се Ал-Акса налази на Храмовној гори, на месту на коме се некад налазио Соломонов храм, а од кога је остао само западни зид (тзв. „Зид плача“).

Важна је чињеница да ционистичко-саудијски пројекат, познатији као „Исламска држава“, нема упоришта у Палестини, међу самим Палестинцима. Додуше, и међу њима има екстремиста, али су Палестинци-муслимани махом толерантни према хришћанима и традиционално показују заштитнички однос према тамошњим хришћанским светињама.

Ево уводног дела текста „Пред зидање Соломоновог храма“, који је објављен у књизи Јурија Воробјовског „Западни пут у апокалипсу“ (Светигора, 2001):

Дан одрицања Николаја II Романова од престола постао је уистину мистичан. Сам Пакао је пожурио да одахне са олакшањем. Привремена влада је одмах укинула сва ограничења Јеврејима у Русији (сличан корак је био први резултат свих револуција). Ускоро (опет случајност?) на међународном нивоу донета је Декларација Балфура о формирању „националног огњишта“ Јевреја у Палестини. Тамо се устремио из почетка поточић, а затим и бујица људи, чији су преци, у различито време, и у различитим земљама, прихватили јудаизам.

„А где су сада Златна врата, кроз која у град мора да уђе антихрист?“, питао сам у Јерусалиму свог туристичког водича. Младић, који је до тада био у потпуности дружељубив и шармантан, буквално је позеленео од једа. „Не антихрист, већ м–е–с–и–ј–а!“ – злобно је нагласио свако слово. Дакле тако! Воде туристе и поклонике, брину се да пронађу уносан послић, свируцкају на виолини и – чекају! Из свакодневице потпуно приземних послова и послића – чекају!

Главни мистички задатак насељеника је постао зидање Соломоновог храма. У свакој синагоги вековима су изучавали речи старозаветних пророка Агеја и Мелахије о доласку Месије. По пророчанствима, он ће засести у Другом храму. Шта то значи?

Први храм који је саздао Соломон, разрушен је за време вавилонског цара Навукодоносора. Други је подигнут на том истом месту крајем 6. века пре Христовог рођења. Међу зидовима Другог храма о испуњењу старозаветних пророштава проповедао је Христос – Месија, непрепознат од већине Јудејаца. Они чекају другог „месију“. Чекају, мада по речи Спаситељевој, од Другог храма већ није остао ни камен на камену. Њега су срушили римски легионари 70. године и тако начинили пралик будућег Краја света.

Дакле, будући храм ће постати Трећи. Уосталом, Јудејце много не брину такве суштинске разлике. Не брине их ни одсуство првосвештеника за тај храм, јер следство свештенства је давно покидано.

(„У лето 2001. године у највећој тајности, власти државе Израел одобриле су и омогућиле, уз незапамћено обезбеђење, на захтев ултраортодоксног јеврејства, свечано полагање камена темељца за будући нови Соломонов храм на платоу Хамија у Јерусалиму. Због ризика од незадовољства муслиманског становништва Јерусалима чин полагања обављен је за свега пола сата, уз присуство малобројних изабраника. Чим је вест о догађају прострујала Светим Градом, у џамији Ал Акса и око ње окупиле су се муслиманске масе, које су почеле каменовање јеврејских вјерника код оближњег Зида плача. Интересантно је да је највећи број информација светских и домаћих агенција о збивањима у Јерусалиму, говорио само о нередима које су изазвали Палестинци, док је догађај који им је претходио углавном прећуткиван.“)


Свети Оци о јеврејском питању
Сергије Нилус: Учење Православне Цркве о Антихристу и Другом Христовом Доласку
Свети Оци послеапостолске епохе о Јудејцима и јудејству
Под шестокраком звездом
Крипто-Јевреји Балкана
Поводом прогона Олега Платонова – О протоколу сионских мудраца
Бранислав Јакшић: Зашто православни треба да подржавају Палестинце?

+++

Господ Исус Христос и Православни Оци о чивутским богоборцима

О Јеврејима који су распели Христа

Свети Оци о јеврејском питању

Књигу у пдф формату можете скинути овде и овде.