Смисао празновања Србске Нове године

Као што је православним Србима познато (или би макар требало да буде), празновање Нове године по (од Светих Отаца више пута анатемисаном - примедба уредништва блога "наша вера православна") грегоријанском календару, које је од стране комунистичке власти наметано 1945. године, нема никакве везе са србском традицијом. За разлику од прослављања грегоријанске, „швапске“ Нове године (како је назваше наши Стари), празновање исте по јулијанском календару јесте обичај који се пре неколико векова појавио код наших предака, и као такав усталио у народу, поставши елементом србске културе, са популарним народним називом – Србска Нова година.

Историја

Ипак, истине ради, треба рећи да ни празновање Србске Нове године нема везе са дубоком традицијом србског народа. Наиме, старо-римско рачунање нове године од 1. јануара, као и обичај празновања њеног почетка, хришћанска Европа најпре је одбацила, а потом га обновила у шеснаестом веку (на Западу, уз увођење новог, грегоријанског календара), односно осамнаестом веку (на православном Истоку, где је задржан јулијански календар). По православно-црквеном рачунању времена, почетак нове године се обележавао најпре 1. марта (као месеца у коме је створен свет), а од позног средњег века 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса). До осамнаестог века у читавом православном свету нова година је почињала (иако се није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да преуреди по западњачком образцу, уводи 1700. године, тачније преузима са Запада, 1. јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по јулијанском календару), а под утицајем Русије то чине и други православни народи. Ипак, православни народи тек постепено почињу да празнују сам дан почетка нове године.

Чувар србског имена

Код Срба, ово празновање (по јулијанском календару, наравно) почиње најпре међу Војвођанима, али не као подражавање римокатоличкој већини у аустријској држави која је увелико празновала 1. јануар (по грегоријанском календару), већ управо као реакција на покушаје десрбизације и унијаћења србског народа у аустријској империји. Дакле, прослављање Нове године (по јулијанском календару) код Срба, у свом појавном облику, имало је смисао испољавања припадности Србству и Православљу, а такав смисао имало је свакако и у време богоборног и антисрбског титоистичког режима, када се празновање Србске Нове године сматрало „дисидентским“ и „реакционарним“ чином.

Империјално наслеђе

Хеленски астроном из Александрије – Сосиген, по налогу Гаја Јулија Цезара, израдио је 46. године пре рођења Христовог нови календар, касније назван – јулијански (по Цезару). С обзиром на то да је реч о календару који, за разлику од папског и осталих актуелних светских календара, датира из староримског периода, он нас на мистичан начин упућује на наше цивилизацијско империјално наслеђе древне Византије и Старог Рима.

(Не)тачност календара

Аргументација по којој требамо прихватити грегоријански или Миланковићев календар, јер су новији и тачнији, није умесна са православног и традицијског становишта, јер апсолутно тачан календар не постоји нити може постојати, а нашим прецима и нашим светитељима није ни најмање сметала „нетачност“ јулијанског календара (Свети Јован Златоусти: "Ако би Црква чак и грешила у одређеивању дана Пасхе, ни у том случају неби толико похвално било тачно астрономско посматрање времена, колико би то био осуде достојан раскол." - примедба уредништва блога "наша вера православна").  Уосталом, сам календар као одређивање етапа за бележење протока времена у односу на космичке циклусе, сасвим је релативна ствар, и поштовање једног или другог календара не треба толико везивати за научно, колико за културолошко питање. Наиме, иако само по себи питање календара није црквено (календарско питање је итекако црквено, будући да је календар део Светог Предања Цркве и као такав не сме да се мења. О Светом Предању Цркве и о томе да без Светог Предања не постоји Црква, о анатемама које су Свети Оци бацили на свакога ко се усуди да наруши Свето Предање, јасно је у својим поукама говорио и Свети Нектарије Егински, такође, један од највећих противника келендарске новотарије! - примедба уредништва блога "наша вера православна"), већ космичко, астрономско и математичко, оно је кроз историју добило карактер цивилизацијског и духовног обележја, јер и сам покушај да се нови календар наметне Србској Православној Цркви има симболички и психолошки чин дубљег духовног и политичког позападњачења данашњих генерација Срба. Треба рећи да би прихватање календара нашег великог научника Милутина Миланковића (који је тачнији и од јулијанског и од грегоријанског календара) било фактички исто што и прихватање грегоријанског календара, с обзиром да се у дугом временском периоду (све до 2800. године), Миланковићев календар поклапа са грегоријанским.

Верност Православљу

Данас, иако много Срба овај датум (1. јануар по јулијанском календару) третира пре свега као још један повод за прославу и журку (по Светом Јовану Златоустиом, нову годину не требамо дочекивати у таквој атмосфери, него у атмосфери која доликује једином истинитом православном хришћанину/ки - примедба уредништва блога "наша вера православна"), празновање Србске Нове године, макар стихијски, и фактички има у данашњем времену смисао изражавања привржености нашем православном јулијанском календару, по коме прослављамо Христове и Богородичине празнике, као и све светитеље Цркве. Такође, овај календар био је и остао на мети свих антисрба, изрода и вукова у јагњећој кожи, који би да србски народ и србску Цркву „европеизују“ и поунијате, не би ли постала довољно приготовљена за новодобске антихришћанске интеграције. Управо у таквим разлозима, и нарочито у отпору свима који кидишу на наше сопство и наше Православље, требамо проналазити смисао празновања Србске Нове године, као празника који указује на духовни и цивилизацијски идентитет наших Старих, јер под духовним и културним окриљем тог идентитета налази се духовна сила која нас једина може препородити.

Извор: акција.орг

Свети Јован Златоусти - Беседа на нову годину

…Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично.

Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду.

Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IVГал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже: „Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине“ (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести?

Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце: „Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем“ (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…

Непознати Господин

 Истинита прича са Космета

Непознати Господин

Свети Николај Мириликијски Чудотворац 

Испричаћу један доживљај који се догодио у Приштини нашем тадшњем кућевласнику, који је у дугим зимским ноћима седео са мојим оцем и причао о свему и свачему. Ја сам као дете први пут дошао у варош са села 1925, и уписао се у први разред Гимназије у Приштини. Као дете, слушао сам сваки њихов разговор па и ову исповест нашег газде, деда Димитрија кројача:

„... После рата, годину, две, беше добро. Посао је ишао. Зарада прилична. Али једне јесени код мене поче нешто назад. Нема посла. Код других и некако, код мене никако. Слава за славом, иде свети Никола, Божић се приближава, а муштерија слабо. Ниоткуд динар да дође. На два дана пре светог Николе враћам се из вароши кући. Уз пут размишљам 'Шта да радим? Како ћу славу, светог Николу да дочекам?' Дођем кући, отворим врата од собе и видим своју жену са децом око мангала са распљеним ћумуром, греју се и кувају нешто. Некако ми сви тмурни, невесели. Викнем мало у збиљи, мало у шали:

-'Ајде, шта чекате? Што не чистите? Слава иде. Ајде, одмах сви на посао. Поњаве, јастуке, рогоз напоље – и истресите пашину. Собу опајајте, изветрите. Да буде чисто до довече. Имало-немало, слава мора да се слави.'

Жена ме погледа мало чудно и нареди шта ће које дете да ради, а ја изађох на степениште и седох. Размишљм 'Шта сад? Где новац да нађем?' Касније уђох у собу. Деца као деца – дигла прашину. Све изнели у предсобље, које је прилично велико. Само икону светог Николе нису изнели. Рекох им:

-'А што ову икону не изнесосте?' Узмем је ја, прекрстим се и кажем: -'Свети Никола, буди задовољан ако те са сољу и хлебом дочекам.'

Пољубих је и изнесох и оставих на сигурно место. Опет изађем напоље, али куда? У том, трже ме лупање звекира на капији. Приближим се и назрем кроз разређене даске, неког непознатог, лепо обиченог човека. Отоврим и видим: непознат човек! Питам га

-'Кога тражите господине?' -'Димитрија, шнајдера тражим! Да ли си то ти Димитрије?' -'Ја сам', одговорих му с поштовањем. -'Дошао сам код тебе, да ми сашијеш пар одела. Можеш ли? То ће ми требати за идућу суботу.' -'Како да не могу, господине. Одмах ћемо отићи у чаршију, у мој дућан да уземем меру и да изаберете штоф какав желите.'

Пођох кући да узмем капут, кад ће он мени:

-'Знаш Димитрије, ја немам времена да идем у варош. Журим неким послом. Узми ти овде меру, а штоф узми црн, јер ми је потребан за празничне дане.' -'Добро господине, како ви желите!'

Уземем му меру и кажем да дође на пробу, не ове већ идуће суботе. Он се сложи и изађох са њим да га испратим, и да му напоменем да да нешто пара унапред, јер немам ни динара за хлеб, а камоли за цео пар одела. Одлучих се најзад и рекох:

-'Молим вас, немојте се љутити, али ја немам пара. Ако је могуће...'

Он ме ту пресече и рече:

-'Колико ти треба?' -'Па колико дате' рекох ја молећиво.

Непознати извади кесу од коже и даде ми пет златних лира. По ондашњем кретању, лира се могла купити за 400-500 динара. Узех ја лире, а оне ми упита:

-'Је ли довољно Димитрије?' -'Уха! Бин берићет врсн', што у преводу значи: 'Хиљаду пута да ти се врати'.

Испратих непознатог доброг човека и вратих се у собу, дозивајући децу по имену:

-'Видо, Слободане, узмите зембил и хајдете са мном у варош!'

Деца се спремише овлаш, и са зембилом у руци, једно са једне, друго с друге стране мене, пођосмо. Купио сам шећера, бомбона, зејтина, брашна, тамјана, свећу и др. Деци ципелице, жени шамију. Сваком по нешто. Сутрадан повечерје. Гости полазе. Дан славе свечан. Другог дана већином старе жене и деца долазе.

Слава прође лепо. Сада на посао, Димитрије! Узмем штоф, скројем, сашијем, па чекам на пробу. Дође субота, господина нема.. Недеље, нема га. Са сином наизменично дежурамо тако недељу дана, две три недеље. Бринемо се: 'Сигурно му се нешто догодило.' Најзад, престадосмо да дежурамо у радњи. Прођоше два месеца, три, пола године. Њега нема, па нема. Најзад се одлучих и одох у наш еснаф и све испричах и затражих да ме они саветују шта да радим са оделом. Најстарији еснафлија, знајући моје стање, рече:

-' Слушај Димитрије, продај то одело, а ако он дође, ти реци да си га нама дао и надокнадићемо му све, а ако жели и ново да му сашијемо.'

Тако и учиних. До дана данашњега тај се непознати добри човек не јави, а многе моје еснафлије, кад су чуле све ово, говорили су ми:

-'Е, Диме, Диме, то ти се јавио свети Никола, нико други.'

Заиста Бог долази у помоћ кад изгубимо сваку наду, а од куда долази, непознато нам је.

Вој. Јоцић (1968)

Одломак из књиге ‘Огњиште’

Свети Оци о борби против туге

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима.

Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже у Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1 Кор 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега; и Он је никада неће оставити. 

Свети Јефрем Сирин

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазерцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао (2 Кор 7,10)

Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси.

Свети Јован Касијан

Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак.

Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.

Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.

Свети Нил Синајски

Мржња зависи од раздражљивости, раздражљивост – од гордости, гордост – од сујете, сујета – од маловерја, маловерје – од тврдоће срца, тврдоћа срца – од нерада, нерад - од лењости, лењост – од унинија, униније – од нетрпељивости, нетрпељивост – од сластољубља.

Молитва зависи – од љубави, љубав – од радости, радост – од служења, служење – од наде, нада – од вере, вера – од послушања, послушање – од простосрдачности. 

Свети Макарије Велики

отац Серафим Роуз: Имитација духовног живота

Епископ Теофан Затворник (+1895), цитирајући и преводећи Свете Оце, намерно је изостављао она места, где се говори о физичким аспектима молитве. Он је тако поступао, знајући, да су још у његово време – у XIX-ом веку – многи примали те физичке аспекте за коначни циљ и почели да остварују имитацију, не схватајући суштину.

Зато је Епископ Теофан једноставно искључио све то у својим преводима. Сада су, једнако, многа од тих дела преведена потпуно, од стране других преводиоца и почињу да се објављују и можете прочитати о томе, какав положај да заузмете, седећи на столици, спустивши главу, итд. И људи почињу да примењују написано на чисто спољашњи начин. Они почињу да мисле: „ЕВО ГА!“

И неизбежно, ако дуго посте и врше одређене вежбе, са вама почиње да се догађа нешто. Али то није духовни живот. Супротно, можемо бити уверени да имамо посла са демонском активношћу. Истинити духовни живот је много више укорењен у реалности, њега је немогуће повезати са сличним, површним подражавањем.   Обично, није тешко познати људе, који се односе према духовном животу неозбиљно, већ покушавају да га опонашају.

Ево да наведемо такав пример: У Сан Франциску је живео неки човек, који се запалио идејом Исусове молитве. Постепено је увећавао количину молитви, док није дошао до 5000. Живећи у свету, усред бучног града, он је ујутру, пре него би приступао неком послу, до хране, произносио, стојећи на балкону, до 5000 Исусових молитви и осећао се при томе задивљујуће свежим и узвишеним.

Једно јутро, када је дошао до последње хиљаде, испод балкона се појавио човек, који је почео да ради нека своја посла. И ево, наш молитвеник је био толико изведен из себе, тим догађајем, да је почео да тог човека гађа посуђем. Са какве тачке гледишта би требало да оценимо човека, који се бави духовним животом, који твори Исусову молитву, ако изненада у току молитве, он може да почне да баца посуђе?

То значи, да су унутар њега, страсти биле на слободи, јер је он имао посебно обмањујућу идеју или мишљење (мнење) у вези тога, шта је духовни живот. Он је и деловао, на бази тог, СВОГ мишљења, а не трезвено, т.ј. на бази знања и при првој прилици, страсти су изашле напоље.

У таквом случају, много кориснијим се јавља, не изговарати до 5000 молитви, већ делати нешто друго, што је духовно. Зато, то не мора бити нашим пољем борбе. Ми треба да почнемо њу управо на нивоу трезвеног погледа на свет, без икакве слепоће, путем самопознања, да смо окружени силама целог света.

Морамо се са њима борити тиме, да постојано држимо разум горе, а не доле, т.ј. да гледамо небеско и не забијати разум у земаљске ствари (објаснићу даље, шта то значи). Са тачке гледишта практичног мирјанског живота, то значи, да нам следује да будемо мало луди, т.ј. да не идемо уз ногу са већином чланова Цркве. Нас ће сматрати, у мањој мери мало чудним, и то просто ненормалним.

Опет, то је неопходан и кључни услов, и ја ћу се томе још вратити.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О припремању за молитву

Због великог значаја молитве за њу се треба припремити. Пре но што се помолиш, припреми се, и не буди као човек који искушава Господа (Сир.18,23). „Ми који желимо да се представимо Цару и Богу, и да разговарамо с Њим – каже свети Јован Лествичник – не смемо кренути на пут неприпремљени, да Он, угледавши нас издалека без прописаног оружја и дворске одоре, не нареди Својим слугама и помоћницима да нас вежу и баце далеко од лица Његова, а молбе наше да поцепају и баце нам натраг у лице“ (Поука 28).

Прва припрема састоји се у одбацивању злопамћења и осуђивања ближњих. Ту припрему је заповедио Сам Господ. И кад цтојаше на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац вам који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац вам који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк.11,25-26). Као даља припрема служи одбацивање брига, силом вере у Бога, силом покорности и преданости вољи Божијиј, као и свест о сопственој греховности, те скрушеност и смирење духа који одатле проистичу…

Скрушеност духа је једина жртва коју Бог прима од пале људске природе. Да си хтео жртве, принео бих Ти – говори Богу Пророк у име сваког палог човека који остаје у своме паду; али Ти не само да не мариш за било коју посебну жртву, телесну или духовну, него ни за жртву паљеницу. Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс.50,18-19). Свети Исак Сирин понавља следећу изреку другог светог Оца: „Ако неко не признаје да је грешник, његова молитва није угодна Господу“ (Беседа 55). На молитви стој пред невидљивим Богом као да га видиш, са уверењем да Он види тебе и да те пажљиво посматра; стој пред невидљивим Богом онако како пред страшним и непристрасним судијом стоји утамничени злочинац, окривљен за безбројна злодела и осуђен на казну. Тачно: ти стојиш пред сувереним Господаром и Судијом твојим; стојиш пред таквим Судијом, пред Којим се неће оправдати нико жив (Пс.142,2), Који је увек праведан у суду Своме, Који не суди само онда, када, по неисказаном човекољубљу Своме, опростивши човеку сагрешења његова, не иде на суд са слугом Својим (Пс.142,2). Осетивши страх Божији, осетивши услед дејства страха Божијег током молитве присуство Бога, без вида, духовно, видећеш Невидљивог, спознаћеш да је молитва стајање на страшном суду Божјем (Леств.28). На молитви стој погнуте главе, очију оборених ка земљи, на обе ноге, право и непомично; молитву поспешуј плачем срца, уздасима из дубине душе, обилним сузама. Спољно побожно стајање на молитви веома је потребно и веома корисно за свакога ко се подвизава подвигом молитве, а нарочито за почетника, код кога се положај душе највише прилагођава положају тела. Апостол заповеда благодарење на молитви: У молитви будите истрајни – каже он – бдите у њој са захваљивањем (Кол.4,2). Апостол сведочи да је благодарење заповеђено од Самог Бога:Молите се без престанка. На свему захваљујте; јер ово је воља Божија за вас у Христу Исусу (1.Сол.5,17-18). Шта значи благодарење? То је славословље Бога због безбројних доброчинстава Његових која су изливена на читав људски род и на сваког човека. Таквим благодарењем у душу се уводи дивно спокојство, уводи се радост, без обзира на то што са свих страна окружују патње, уводи се жива вера, услед које човек одбацује од себе све бриге, заборавља на страх од људи и од демона и свецело се предаје вољи Божијој. Такво расположење душе јесте најбоља припрема за молитву.

Како, дакле, примисте Христа Исуса Господа – каже Апостол – тако у Њему и живите, укорењени и назидани у Њему, и утврђени у вери као што сте научени, изобилујући у њој са захвалношћу, тј. стичући путем благодарења обиље вере. Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!

Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил.4,4-6). Важност умног подвига – благодарења, нарочито подробно је изложена у „Духовном руковођењу“ преподобних отаца Варсануфија Великог и Јована Пророка.

Јесењи сусрет у Саровској шуми

25. новембра 1825. г., неколико дана после тога, када је цар Александар I отишао од света, вратио се свету из свог затворништва, по наређењу Мајке Божије, дивни старац преподобни Серафим Саровски. Дошао је, да просвећује свет светлошћу благодати Светога Духа, коју је накупио током усамљеничког молитвеног подвига.

Непосредно пре тога, на јесен исте године везано са њим, десио се следећи случај. Старец Серафим је стајао поред свог извора близу манастира. К њему је пришао млади официр и, скинувши капу, замолио га је за благослов. Увек кротки и тихи старец Серафим одједанпут се испунио таквог гнева, каквог код њега нико никада до тада није видео, вичући гласно на официра проклео га је. Несрећни, као громом погођен, кренувши да одлази, тетурајући се од потрешености, заборавио је и капу обући... 

Сличајни сведок овог догађаја био је млади монах, који је донео старцу Серафиму храну. „Јеси ли видео?“, - упитао га је старец. „Видео сам“, - одговорио је монах. Старац му је показао извор, о коме се пажљиво бринуо: „Погледај!“ Монах се нагнуо и угледао, да је извор благодатне воде, који је исцељивао мноштво болесних, и који је увек био чист и бистар, овог пута био је потпуно мутан. „Ево тако ова господа хоће сву Русију да замуте“,- рекао је преподобни Серафим. После кратког времена, Русија је сазнала за заверу и покушај устанка „декабриста“ (официр је био један од њих)*.

Као да се у тишини јесење Саровске шуме одиграо сусрет две „Русије“ – Русије Православне, Свете Русије са Русијом демократском, револуционарном. Симболика сусрета је јасна: код Свете Русије, Русије праве, то јест, Православне, није било, нема и не може бити никаквог јединства, или помирења, или разговора са демократијом, револуциојом и хуманизмом, чак и када су у питању интереси који зависе од „националне сагласности“. Западњачкој хуманистичкој демократији од лица Свете Русије изречена је одлучна и вечна анатема...“

Протојереј Лев Лебедев (РЗЦ), "Великорусија – животни пут", гл. 23., стр. 294., Санкт Петербург, 1999.

------------

* „Декабристи“, револуционари племићког порекла, следбеници идеја француске револуције, завереници против царског самодржавља, организатори буне из 1825. год. Пошто је завера откривена неки од „декабриста“ осуђени су на смрт вешањем, а неки на прогон у Сибир.

Да ли је Исусова молитва за мирјане?

„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. Под којим условима је мирјанима могуће користити Исусову молитву?