Свети Василије Велики: Прва беседа о [Великом] посту

 

1. Затрубите, каже се, у новомесечје трубом, у благознаменити дан празника вашег (Пс.80,4). Ето пророчке заповести. Међутим, гласније од сваке трубе и разговетније од сваке музичке справе, нама на долазећи дан празника указује оно што читамо.Наиме, за благодат постова ми смо дознали од Исаије, који је одбацио јудејски начин поста и показао нам истински пост: Не постите у суђењима и свађи… него разрешите све окове неправде (уп.Ис.58,4; 6). И Господ каже: [А кад постите] не будите суморни…Него намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,1617). Владајмо се,дакле, као што смо научени. Немојмо се показивати суморни удане [Великог поста] који долазе. Напротив, сусретнимо их светлог лица, како и доликује светима. Нико малодушан није задобио венце и нико није победио јадикујући. Немој бити суморан кад те исцељују. Неумесно је не радовати се душевном здрављу или туговати због промене исхране, показујући да смо наклоњенији наслађивању стомака, неголи бризи о души. Преједањем се једино стомак наслађује, док пост користи души. Радуј се што ти је Исцелитељ подарио лек који уништава грех. Црви који се зачињу у дечијој утроби нестају применом оштрих лекова. Исто тако и пост, који је уистину достојан да се назове [леком], ступивши у душу, умртвљује грех који се притајио у њеној дубини.
2. Намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,17). Наведена изрека те позива тајинствима. Онај ко се маже, у ствари се миропомазује, а ко се умива – упражњава очишћење. Примени исти закон и на унутрашње удове и опери душу од греха. Помажи главу светим помазањем како би постао причесник Христов. На тај начин приступи посту. Немој помрачивати лице своје као лицемер. Лице се помрачује када се унутрашње расположење засењује притворном спољашњом маском, прикривајући се лажима као завесом. Лицемер [тј. глумац] је онај ко у позоришту показује туђе лице: будући слуга, он много пута показује лице господара и будући обичан грађанин – често се представља као цар. Слично је и у овом животу: многи на сцени сопственог живота глуме као у позоришту, једно носећи у срцу, а друго јавно показујући људима. Дакле, немој правити тужан израз лица. Показуј се онаквим какав си. Немој се претварати да тугујеш, ловећи себи славу, тј. показујући се уздржљивим. Нема никакве користи од доброчинства које се оглашује трубом. Нема користи ни од поста који је јаван. Оно што се показује не доноси плодове који ће се очувати до будућег века, већ пропада услед људске похвале. Дакле, радосно притекни дару поста. Пост је древни дар. Он не стари и не застарева, него се увек обнавља и бива у пуном процвату.
3. Мислиш ли да ја сматрам да његова древност потиче из времена појаве Закона? Пост је старији чак и од Закона. Ако мало сачекаш, уверићеш се у истинитост реченога. Немој мислити да дан очишћења, прописан Израиљу у десети дан седмога месеца (уп. Лев.16,29), означава почетак поста. Удуби се у историју и трагај за древношћу његовог порекла. Пост није новотарија, већ драгоценост отаца. Све што је древно достојно је поштовања. Уважавај старину поста, с обзиром да је стар колико и човечанство. Пост је озакоњен у рају. Он представља прву заповест коју је добио Адам: С дрвета познања добра и зла немојте јести (Пост.2,17). Немојте јести представља озакоњење поста и уздржања. Даје Ева постила од плода поменутог дрвета, ми данас не бисмо имали потребу за [наступајућим Великим] постом, будући да нужду за лекаром немају здрави, него болесни (уп. Мт.9,12). Ми страдамо због греха. Исцелимо се покајањем. Међутим, покајање без поста није делатно. Нека је проклета земља… Трње и чичак ће ти расти(Пост.3,17-18). Заповеђено ти је да подносиш страдања, а не да живиш у наслађивању. Постом се оправдај пред Богом. И сам начин живота у рају имађаше образ поста, не само стога што је човек био сатрапезник анђелски, уподобљавајући им се у умерености,него и стога што они који су храњени у рају уопште нису размишљали о ономе што је касније изумео људски разум: нити о пијењу вина, нити о жртвовању [тј. клању] животиња, нити о свему ономе што замагљује људски ум.
4. Ми смо избачени из раја стога што нисмо постили. Постимо, дакле, да бисмо се поново вратили у њега. Зар не видиш даје Лазар помоћу поста ушао у рај (Лк.16,20-31)? Немој подражавати Евину непослушност, немој опет за саветника прихватати змију која ти предлаже да једеш, бринући се о телу. Немој се изговарати болешћу и слабошћу тела, будући да оправдања не изговараш мени, него Свезнајућем. Кажи ми да ли можда ниси у стању постиш. Међутим, ти можеш читавог живота да се преједаш и да бременом онога што си појео уништаваш тело. Врло добро знам да лекари болесницима не налажу разнолику храну, него избегавање јела и гладовање. Ако можеш једно, како се изговараш дане можеш друго? Шта је лакше за утробу: да проведе ноћ после умереног јела или да лежи обремењена обиљем хране (боље речено, не да лежи, него да се преврће, с обзиром да је преоптерећена и узнемирена)? Зар ћеш рећи да је кормиларима лакше да спасу лађу када је натоварена товаром, неголи када је добро опремљена и лагана? Лађу која је преоптерећена преплавиће и мали таласи. Међутим, уколико је на њој одговарајућа тежина товара, она се лако креће по таласима и ништа је не спречава да се одржи високо изнад воде. И људска тела, обремењена непрестаним преједањем, лако бивају савладана болестима. Међутим, ако се користи једноставна и лака храна, зло које се очекује од болести избегава се као подизање непогоде, док се већ присутне тегобе одбијају као налет буре. Тврдећи да болесницима више приличи наслађивање, неголи умерена храна, ти се држиш мишљења да је мировање теже од бежања и да је спокојство теже од борбе. Сила која устројава живот лако прерађује оно што је умерено и скромно, чинећи да га усваја онај ко се храни. Међутим, не будући у стању до краја свари скупоцена и разнолика јела, она их претвара у разнолике болести.
5. Нека наша беседа закорачи кроз историју и нека размотри древност поста, нека покаже да су га сви свети чували као неку врсту отачког наслеђа, које се од оца преноси на сина и задобија прејемством. На тај начин је иметак путем наслеђивања дошао и до нас. У рају није постојало нити вино, нити клање животиња, нити једење меса. Вино се појавило тек након потопа. Јер, после потопа је речено: Једите све… као биље травно (Пост.9, 3). Наслађивање је допуштено тек кад је била изгубљена свака нада у савршенство. Као доказ да је вино било непознато служи Ноје, који није знао за његову употребу. Оно тада још не беше ступило у људски живот, нити је људима било познато његово коришћење. Не видевши како дејствује на друге и не испитавши га ни на себи, Ноје се неопрезно опио вином. Ноје посади виноград и испи од његовог плода, и напи се (Пост.9,20-21) не стога што је био пијанац, него што није знао у којој мери да га пије. Тако је откриће пијења вина далеко млађе од раја. Напротив, достојанство поста је древно. Такође знамо да се и Мојсије уз пост попео на гору. Да се није наоружао оружјем поста, не би смео да се приближи врху који се димио, нити би се одважио да ступи у примрак. Након поста примио је заповест која је прстом Божијим урезана на камене таблице. На врху планине пост је био узрочник законодавства, док је у њеном подножју стомакоугађање помахнитало у идолопоклонству. Јер, људи једоше и пише, и потом усташе да играју (Изл.32,6). Једно опијање учинило је бескорисним четрдесетодневну усрдност слуге Божијег у молитви и посту. Таблице, исписане прстом Божијим, задобио је пост, а разбило их је пијанство: према пророковом расуђивању, пијани народ није био достојан Божијег законодавства. Народ, који је највећим чудима био научен богопознању, у једном тренутку стомакоугађањем беше враћен у безумље египатског идолопоклонства. Упореди једно са другим: као што пост приводи Богу, тако наслађивање изневерава спасење. Спусти се путем који води ка доле изложеном.
6. Шта је оскрнавило Исава и учинило га слугом његовог брата? Зар он није само због хране препустио право свог првенаштва? Зар Самуила мајци није даровала молитва сједињена с постом? Шта је великог борца Сампсона учинило непобедивим? Зар не пост, након кога је зачет у мајчиној утроби? Пост га је родио, пост га је дојио, пост га је учинио јунаком, наиме пост који је анђео одредио његовој мајци: Нека не једе ништа што потиче од винове лозе. Вино и опојно пиће нека не пије (Суд. 13,14). Пост рађа пророке, крепи снажне и умудрује законодавце. Пост је чувар душе, поуздан сажитељ телу, оружје одважних, вежбалиште бораца. Он одбија искушења и помазује за побожност. Он је сажитељ трезвоумља и творац целомудрености. И биткама он извршава храбра дела и у време мира учи безмолвију. Пост освећује назореја, а јереја чини савршеним, с обзиром да се без поста нико не може одважити на свештенодејствовање, не само у садашњем тајинственом и истинском служењу, него ни у образном, које је било под Законом. Пост је учинио Илију сагледатељем великог виђења. Очистивши душу четрдесетодневним постом, он се у Хоривској пећини удостојио да по мери човека угледа Господа. Постећи, Илија је удовици вратио сина, с обзиром да се кроз пост показао јачим од смрти. Из уста испосника изашао је глас који је безаконом народу затворио небо на три године и шест месеци. Да би омекшао непокорно срце јогунастих, Илија је одлучио да и себе, заједно с њима, осуди на злопаћење. Због тога је и рекао: Тако да је жив Господ… ових година неће бити росе ни кише док ја не кажем (1.Цар.17,1). Кад је настала глад, он је позвао читав народ да пости да би се поправио од зла које је проистекло из наслађивања и разузданог живота. Какав је, пак, Јелисејев живот? Како је пророк уживао гостопримство Сунамићанке и како је сам примао пророке? Зар није указао гостопримство помоћу дивљег зеља и нешто мало брашна? Будући да су са зељем биле помешане и дивље бобице, претила је опасност да се они који га окусе отрују, да молитва посника није уништила отров (4.Цар.4,39-41). Једном речју, открићеш да је пост све свете руководио у животу по Богу. Постоји једно вештаство које називају амијант и које ватра не може да уништи. Кад се стави у пламен оно као да се угљенише. Међутим, када се извади из ватре, оно постаје још чистије и изгледа као да је опрано у води. Слична су била тела тројице младића у пећи вавилонској, која су постом задобила [својства] амијанта. У великом пламену пећи показало се да су они силнији од огња: он није могао да им нашкоди будући да им је природа била као код злата. У ствари, показало се да су силнији и од злата. Ништа се тада није могло одржати пред пламеном распаљеним нафтом, смолом и суварцима: он се разливао на четрдесет девет лаката, прождирући све унаоколо и погубивши многе Халдејце (Дан.3,4649). Па ипак, младићи су га погазили, будући да су у њега ступили након поста. У силовитом пламену, они су удисали свеж и орошен ваздух. Пламен није смео да им се дотакне ни косе, с обзиром да је израсла у посту.
7. Жељени муж, Данило три седмице не јеђаше хлеб и не пијаше воду (Дан.10,23). Стога је, сишавши у јаму, и лавове научио да посте. Лавови нису могли да зарију зубе у њега, будући да беше као од камена, бакра или неког другог чврстог вештаства. Каљење крепи гвожђе. И пост је укрепио његово тело, учинивши га нерањивим пред лавовима, који нису отварали чељуст на светитеља. Пост је угасио силу огњену и затворио уста лавовима [уп. Јев.11,33-34]. Пост уздиже молитву на небо: он за њу постаје нека врста крила док се креће горе. Пост је процват домова, мајка здравља, васпитач младости, украс стараца, добри сапутник путницима, поуздани сажитељ супружницима. Муж не сумња у брачну издају када види да се жена саживела с постом. Жену не мучи љубомора када види да је муж прихватио пост. Ко је оштетио дом свој постом? Израчунај шта је у њему сада и израчунај и након поста. Због поста неће пропасти ништа од онога што је у кући. Ниједна животиња не испушта крик смрти, нигде нема крви, нигде неумољива утроба не изриче пресуду животињама. Месарски нож мирује и трпеза се задовољава оним чему није неопходно припремање. Јеврејима је била дата субота да би се одморио и магарац [њихов] и слуга [њихов] (Пон.5,14). Нека слугама које те служе током читаве године [Велики] пост буде починак од непрестаног труда. Нека се одмори твој кувар и нека предахне трапезник. Заустави руку пехарника и нека се једном одмори и онај ко припрема разнолике посластице. Нека и кућа отпочине од хиљада пометњи, од дима и мириса паљевине, од оних који трче горе-доле служећи утроби као немилосрдној господарици. У сваком случају, и порезници понекад допуштају мало слободе онима који су у њиховим рукама. Нека та утроба (која стално захтева и никад се не зауставља, која данас добија а сутра заборавља) да предах устима и нека с њима закључи петодневно[1] примирје. Када је напуњена, она мудрује о уздржању, а чим се испразни – заборавља [сва] правила.
8. Пост не зна за позајмљивање. Трпеза оног ко пости не одише дуговима. Сиромаштво испосниковог сина не гуше очеви дугови, који иначе обавијају као змије. С друге стране, пост служи и као повод за радост. Жеђ даје сладост пићу и претходно гладовање трпезу чини укусном. И пост наслађивање јелом чини угодним. Када се пост нађе између две насладе и пресече њихову непрекидност, узимање хране (које ти се чини далеким) поново ће ти изгледати пожељно. Према томе, ако желиш да трпезу учиниш пожељном, прихвати да буде замењена постом. Будући исувише окружен насладама, ти неприметно постајеш помрачен, сластољубљем уништавајући сладост. И најжељенију [ствар] непрекидност наслађивања чини достојном презира. Уколико је ствар ређа, утолико снажније желиш да се њоме наслађујеш. Речено је уредио наш Творац како би због разноликости у животу унама пребивао благодатни дар који нам је дао. Зар не примећујеш да је сунце блиставије након ноћи, да је бдење угодније после сна и да нам је здравље драгоценије након што искусимо супротно? Стога је и храна угоднија након поста, како богатима чија је трпеза обилна, тако и сиромасима чија је храна на брзину припремљена.
9. Нека те уплаши богаташев пример. Њега је живот у наслађивању предао [вечном] огњу. Он се мучио у огњеној пећи иако није био оптужен због неправедносги, него због живота у наслађивању. Према томе, да бисмо погасили наведени огањ неопходна је вода. Пост није користан само због будућег [живота]: он и телу користи. И најкрепкије здравље је подложно променама и превратима уколико природа малаксава и не може да поднесе бреме гојазности. Уколико осећаш одвратност према води, постарај седа касније не преклињеш за једну њену кап, као што се десило богаташу [уп. Лк. 16,24]. Водом се нико није опио. Никога, наиме,није болела глава стога што се оптеретио водом. Нико од оних који су се навикли да пију воду није имао неопходност за туђим ногама. Никоме од оних који су се напили воде се нису одузеле ноге, нити клонуле руке. Поремећај у варењу хране, који неминовно прати сластољупце, изазива страшне болести у телу. Оном ко пости је и боја лица достојна поштовања: оно је украшено целомудреним бледилом и неће се бесрамно заруменети. Његов поглед је кротак, корак достојанствен, а лице замишљено, [будући да избегава] унакаженост од неумереног смеха. Његове речи су одмерене, а срце чисто. Сети се светих свих векова, којих свет не беше достојан: они се потуцаше у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама (Јев.11,3738). Подражавај њихов начин живота, уколико уистину тражиш њихов удео. Шта је Лазара упокојило у наручју Авраамовом? Зар није пост? Јованов живот беше дуготрајни пост. Он није имао ни постељу, ни сто, ни обрадиву земљу, ни вола за обрађивање, ни хлеб, ни пекара, нити било шта што прати живот. Због тога се међу рођенима од жена није појавио већи од Јована Крститеља (Мт.11,11). Павла је на треће небо, између осталог, узнео и пост, којим се он хвали помињући своја страдања. Међутим, од свега реченог важнија је [чињеница] да је и Господ наш, постом укрепивши тело које је ради нас узео (уп. Мт.4,2), постом на себе примао и нападе ђаволске како да би нас научио да се постом припремимо за подвиге у искушењима. Исто тако, Он је [само]лишавањем омогућио противнику да му приступи. Наиме, Он би по узвишености свог Божанства био неприступачан за противника, али се [само]осиромашењем спустио до људског. Узносећи се на небеса, Он је окусио храну (Лк.24,43) како би потврдио природу васкрслог тела. Ти, међутим, не престајеш да се гојиш и да се облажеш телом, нимало се не бринући што исцрпљујеш свој ум, будући да га не храниш спасоносним и животворним учењима. Зар ти није познато да у боју помоћ једном доводи до поражавања другога? И онај ко пређе на страну тела, надвладава дух, док онај ко прелази на страну духа побеђује тело. Јер, они се противе једно другоме (Гал.5,17). Према томе, уколико хоћеш да укрепиш ум, тело обуздај постом. И апостол говори да се наш спољашњи човек распада уколико се унутрашњи обнавља (2.Кор.4,16). Он још [говори]: Када сам слаб, онда сам силан (2.Кор.12,10). Зар нећеш презрети пропадљива јела? Зар нећеш пожелети трпезу у Царству коју ће, несумњиво, приготовити овдашњи пост? Или не знаш да неумереношћу у јелу припремаш себи угојеног мучитеља – црва? Ко је икада уз обиље хране и уз непрестано наслађивање задобио било какво учествовање у духовним даровима? Да би примио друго законодавство, Мојсију је било неопходно да и по други пут пости. Ниневљани не би избегли претећу пропаст да са њима нису постиле и бесловесне животиње. Чије кости остадоше у пустињи (Јев.3,17)? Оних који су желели да једу месо [уп. Бр.11,33]? Док су се задовољавали маном и водом из камена, они су побеђивали Египћане, корачали по мору и не беше у племенима њиховим болник (Пс.104,37). А када су се сетили лонаца с месом и кад су се са својим жељама вратили у Египат, они више нису угледали обећану земљу (уп. Изл.16,3). Зар те не плаши наведени пример? Зар се не бојиш да преједање и тебе не одвоји од добара којима се надаш? Ни мудри Данило не би имао виђења да своју душу није просветио постом. Из масне хране, као из неког густог облака, излазе димна испарења и преграђују пут озарењима Светог Духа, која иначе обасјавају ум. Уколико анђели имају неку храну, свакако ће се радити о хлебу, као што каже пророк: Хлеб анђелски једе човек (Пс.15,25), а не о месу, вину или ономе што воле робови утробе. Пост је оружје којим се наоружавамо против демона. Јер, тај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Колико само добара происходе из поста! Засићење је почетак велике штете. Уз наслађивање, пијанство и лакомост сваке врсте истовремено се појављују и сви видови животињског неуздржања. Чим се жалац наслађивања нађе у души, људи постају као товни коњи (Јер.5,8). Код пијанаца се чак и природа развраћује, услед чега у човеку траже жену, а у жени човека. Пост, међутим, указује на меру и у супружничким стварима, кажњавајући за неумереност чак и у ономе што је законом допуштено. Он [супружнике учи] да се по договору одвајају привремено да би се предали… молитви (1.Кор.7,5).
10. Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер, истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис.58,6). Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у суђењима и свађама (Ис.58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би окусио храну, али губиш дан у судницама. Тешко пијанима и без вина (уп. Ис.28,1). Раздражљивост је пијанство душе, које је избезумљује као и вино. И туговање је пијанство, с обзиром да потапа разум. И страх је пијанство, уколико се појави где не би требало, с обзиром да је речено: Од страха непријатеља избави душу моју (Пс.63,2). И уопште, пијанством се с правом може назвати свака страст од које разум бива ван себе. Замисли разјареног човека који је опијен страшћу. Он није свој господар, не зна за себе, не зна за присутне: он као у ноћној бици свакога дотиче и свакога напада, не знајући шта говори. Он је необуздан, руга се, бије, прети, проклиње, виче, кида се. Бежи од тог пијанства, али се немој привезивати ни за опијање вином. Немој да пијење вина предухитрује пијење воде. Немој да те пијанство приведе посту. У пост се не може ући путем пијанства, као што се ни путем лакомости не ступа у праведност, нити неуздржањем у целомудреност. Кратко речено, кроз порок се не [ступа] у врлину. У пост се улази кроз друга врата. Пијанство уводи у неуздржање, а уздржање у пост. Борилац се најпре загрева, а онај ко пости се најпре предуздржава. Немој се светити тим данима и немој обмањивати Законодавца: немој се препуштати разузданости пијанства пред наступањем пет дана. Иначе ћеш се узалудно трудити: исцрпљиваћеш тело, а нећеш бити утешен због лишавања. [Утроба] је непоуздана остава: вино, наиме, наливаш у пробушено буре. Вино ће истећи и брзо отићи својим путем, а грех ће остати. Слуга бежи од господара који га бије, док ти не напушташ вино које те свакодневно удара у главу. Најбоља мера за коришћење вина јесте телесна потреба (уп. 1.Тим.5,23). Уколико пређеш границе, сутрадан ће ти глава бити тешка: патићеш од зевања и вртоглавице и ширићеш задах вина. Чиниће ти се да све кружи и да се потреса. Пијанство изазива сан који је брат смрти, као и буђење које личи на сновиђење.
11. Знаш ли ко је Онај кога очекујеш да примиш? Онај ко је обећао: Ја и Отац њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Због чега најпре прибегаваш пијанству и затвараш улаз Владици? Због чега унапред допушташ непријатељу да заузме твоју тврђаву? Пијанство не дочекује Господа. Пијанство удаљује Духа Светога. Дим растерује пчеле, а неумерено пијење вина духовне дарове. Пост је приличност градова, добро устројство тржница, мир домова, спасавање имовине. Хоћеш ли да видиш његово достојанство? Упореди данашње вече са сутрашњим. Видећеш град који је из буке и пометње прешао у дубоку тишину. Желео бих да и ово вече својом честитошћу буде слично сутрашњем и да сутрашње по своме сјају нимало не заостане за данашњим. Господ нас је увео у овај временски период као своје борце, који у претходним подвизима [треба да] покажу чврстину и силу трпљења. Нека нам Он помогне да достигнемо и најзначајнији дан добијања венаца. Сада је дан за подсећање на спасоносно страдање, а у будућем веку је дан награде за оно што смо извршили пред Праведним судом самога Христа. Њему нека је слава у векове векова. Амин.

 
НАПОМЕНЕ:

1.      Вели пост започиње Чистом седмицом. Опа подразумева да се првих пет дапа једе на води, да би се тек у суботу спремало јело са уљем. На Светој Гори је обичај да се прва три дана не једе ништа, све до прве Пређеосвећене Литургије, тј. до среде поподне. Крепкији телом не једу све до суботе, Прим. прев.

Свети Исак Сирин: Плод поста

 

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.
Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“.

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском.

Западни и источни папа договорају заједничко празновање Васкрса

 

"Министар екуменизма" Ватикана кардинал Курт Кох са задовољством је примио недавни предлог представника „православног“ Васељенског (Констанинопољског) Патријархата који се односи на утврђивање заједничког датума празновања Васкрса (Пасхе) за све „хришћане“.

"Васкрс је највећи празник хришћанства. Зато би био предиван и важан знак, ако би ми, хришћани, имали заједнички датум овог празника", - цитирао је швајцарски (римокатолички) сајт "kath.ch" речи председника "Папског савета за помоћ јединству хришћана".

Кардинал Кох је рекао да се тај предлог веома свидео Папи Франциску и Коптском Патријарху-Папи Тавадросу. "Иако установити један заједнички датум Васкрса неће бити лако, то треба учинити", - рекао је јерарх.

Ових дана је саопштено да се руководилац Сталног представништва Васељенског Патријархата при Светском савету цркава (ССЦ, енгл. WCC) у Женеви, „архиепископ“ Телмески Јов (Геча), изјаснио за „православну“ календарску реформу.

У сагледавању 1700-е годишњице Првог Васељенског Сабора у Никеји, која пада 2025. године, „јерарх“ је написао у билтену ССЦ, "да је то добра могућност подсетити хришћане о неопходности календарске реформе и успостављања заједничког датума Пасхалних празника, да би тако, заправо, остали верни одлукама Васељенског Никејског Сабора". Подстицај у том правцу може бити то, што у 2025. години Пасха и у Источној, и у Западној Цркви пада у исто време" - саопштава "stacja7.pl".

У ИСТО ВРЕМЕ...

ПАПА РИМСКИ НАДА СЕ У СТУПАЊЕ ЈЕРЕТИЧКЕ РИМО-КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ И ФАНАРА У "ПУНО ВИДЉИВО ЈЕДИНСТВО" (битно је напоменути да унија помесних цркава светског псеудоправославља са јеретицима римокатолицима,али вероватно не још у оном облику и форми коју и сами римокатолици очекују већ постоји од 1965. године!Више о томе можете прочитати у књизи „Јединство ,,цркава“ се догодило“).

Папа Франциско и кардинал Курт Кох надају се да ће између Римо-католичке цркве (РКЦ) и Фанара бити пуно општење и "видљиво јединство".

12. марта 2021. године папа римски Франциско упутио је поздравну посланицу новом „митрополиту“ Италије Константинопољског патријархата, егзарху Јужне Европе Поликарпу (Ставропулосу), у којој је изразио наду, да ће РКЦ и Фанар ступити у "пуно видљиво јединство", саопштава званични сајт Ватикана.

Папа верује да римокатолици и ,,православни" могу преобразити, "С Божијом помоћи, узајамне односе, који нас већ обједињују, у пуно видљиво јединство". Осим тога, кардинал Курт Кох, председник "Папског савета за помоћ јединству хришћана", напоменуо је јерарху Фанара "о важности заједничких напора у прокламовању Речи Божије, васпитавања нових поколења и служењу најпотребитијима".

По речима кардинала, "ова братска сарадња је призвана  да унесе конкретни и ефективни допринос пуном успостављањуу општења међу нашим црквама". Нови митрополит Италије заменио је на том положају епископа Генадија (Зервоса), преминулог у октобру 2020. године.

У церемонији интронизације „митрополита“ Поликарпа учествовали су: „митрополит“ Аустријски (Константинопољског патријархата), егзарх Мађарске и Централне Европе Арсеније; „митрополит“ Киринијски (Кипарске Православне Цркве) Хризостом и епископ Коптске православне цркве(реч је о јеретицима монофизитима,који су осуђени на Четвртом Васељенском Сабору у Халкидикону,који не признају,као ни све Васељенске Саборе Цркве после њега,тако да их још зову дохалкидиконцима...) Јован. Такође, присуствовали су: "патријарх" Венеције Франческо Мораља, секретар "Папског савета за помоћ јединству хришћана" Брајан Фарел и Амброђо Спреафико, представник римокатоличког епископата Италије.

+++

Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере "захвата" такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао "против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом".

Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује ο њеној непогрешивости и пожељности. "Није у сили Бог него у истини" - говорио је Свети Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање "исправљеног јулијанског календара" од неких аутокефалних цркава, довело је такође и до  њиховог пада у раскол(а касније и у јерес!),а по учењу Светих Отаца,заједно са њима и оних који са њима молитвено опште!

Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана - васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).

Мењање редоследа збивања ο којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа - Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, на пример, 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.

Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.

318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) ο Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: "Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји... ο светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства".

Јулијанског црквеног календара тврдо се држе ревнитељи светоотачких завета, који - упркос многим притисцима,прогонима - одбијају да прихвате календарску новотарију, а то су управо Црква Истинитих Православних Хришћана Грчке и Кипра.

Време - такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити ο црквеном Јулијанском календару као ο икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара - то је покушај светотатственог оскврњења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небеског Царства у царство мрака.

Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи - чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.

+++

На Сабору Источних Патријараха 1583. Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестера и Јерусалимског Софронија са другим Архијерејским Синодима, изречена је анатема на све оне који следе Григоријански календар:

Пошто црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе ο светој Пасхи којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали - тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући ο пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.

Због тога смо и морали да кажемо шта су ο овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњавајући оно што су ο овоме одлучили Свети Оци, одређује:

Ко не следи обичаје Цркве ο Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај - пошто се, као и безбожни астрономик, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби - нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.

+++

По питању измене Свете Пасхе и Месецослова Кирил Архиепископ Константинопољски и Васељенски Патријарх 1756. године такође је изрекао анатему на оне који следе папску саблазан:

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори: Ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распу и распадну - они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нека их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божији нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.

Случај из живота: Свештеник се прерушио у просјака и посетио своју будућу цркву

 

Једном свештенику је одређено да се пресели и да служи у сеоској цркви. Дошавши у село, свештеник се прерушио у просјака и посетио своју будућу цркву. Обишао је око цркве, која му је ускоро требала бити предана на службу. У то време црква је била испуњена парохијанима. Он је стао пред врата и просио од људи да му дају неку копејку како би купио нешто да једе.

Али нико од људи који су дошли у храм није му дао ни једну копејку.

Љубазно је поздрављао људе, али заузврат је примао продорне и неодобравајуће, понекад и мрзовољне погледе, људи који су га гледали с висине...

 Док је седео у задњем делу цркве у просјачкој одећи, старешина је рекао да је срећан што ће сада представити новог пароха цркве парохијанима. Парохијани су се у радосном ишчекивању освртали око себе. А када је просјак дошао до олтара, радосно ишчекивање је престало и све очи биле су упрте у њега.

А он им је прочитао следеће речи из Светог Писма о Страшном суду: Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте Ми да једем; ожедњех, и напојисте Ме; странац бијах, и примисте Ме; Наг бијах, и одјенусте Ме; болестан бијах, и посјетисте Ме; у тамници бијах, и дођосте Ми.

Тада ће Му одговорити праведници говорећи: Господе, када Те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?  Кад ли Те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли Те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо Ти?

И одговарајући Цар, рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте.

Тада ће рећи и онима што Му стоје с лијеве стране: Идите од Мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте Ми да једем; ожедњех, и не напојисте Ме; Странац бијах, и не примисте Ме; наг бијах, и не одјенусте Ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте Ме.

Тад ће Му одговорити и они говорећи: Господе, када Те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо Ти?

Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни Мени не учинисте.

 Након што је ово прочитао, погледао је парохијане и рекао им све што је доживео тог јутра. Многи су почели да плачу, а многи су погнули главе од стида. Тада је свештеник рекао: „Данас сам видео сабране људе, али не и Цркву Божију“.

Свет има довољно људи - обичних људи, али недовољно ученика Христових... Када ћете коначно одлучити да постанете Његови ученици?"

Јер има много званих, многи су крштени, али мало је изабраних, истинских Православних Хришћана! Бити Хришћанин више је од онога што мислите. А ви управо тако живите и тако се односите према другима:

Ако се човек не сажали над људима у невољи и прође поред њих равнодушно;

Ако увек мисли себично само на себе;

Ако не опрости дугове својим ближњима;

Ако је дрзак, груб и злоречив, ако завиди својим ближњима;

Ако није добар према својим ближњима, ако их осуђује и окривљује.

Ако је охол, гази и понижава друге људе;

Ако обмањује друге људе -

Тај човек је далеко од Христа и не може се назвати Православним Хришћанином!

Сергије Нилус: Учење Православне Цркве о Антихристу и Другом Христовом Доласку

 

-Из књиге "Близу је пред вратима"; издавачка кућа "Романов" Бања Лука -

Пред крај света, како учи Црква, пред Други Христов Долазак, по попустиљивости Божијој, појавиће се антихрист, последњи беспримерни противник Христа и Његове Свете Цркве. У његове дане Господ ће послати на земљу два Своја пророка, Еноха и Илију, јер је безгранична Његова љубав и милосрђе, да се они боре против антихриста и да спрече вернике да му приђу.

Пророци ови сићи ће на земљу у телу (плоти), чувствено, и проповедаће против антихриста три и по године, јачајући и у последњем човеку веру у Господа Исуса Христа, Јединородног Сина Божијег, Спаситеља Света и у Његову Свету Апостолску Цркву.

„Христова Црква, налазећи се у стању странствовања на земљи, истовремено пребива и у стању непрестане борбе са својим непријатељима. Битка против јудаизма и властног јудејског синедриона завршила се падом неверног Израиља; али његов непријатељски дух преселио се у Рим. Од Нерона до Максентија, ретко који од римских императора није себи поставио за циљ да, са више или мање суровости, прогања и гуши хришћанство; дуготрајни прогони, један за другим, били су усмерени са нарочитим циљем да се са лица земље искорене поклоници Исуса, да се уништи Христова Црква.

Подигавши сав пагански свет са свим његовим снагама у борбу против Цркве, исконски непријатељ рода човечијег, намерио је да сруши и уништи Царство Божије, то јест Цркву. Али уз Божију помоћ и трпљењем светаца уништено је и ово оружје ђавола: Хришћанство је победило пагански Рим, победило идолопоклонство.

Када су исцрпљене паганске снаге у борби против Цркве, непријатељ је већ смислио ново оружје за наставак борбе – зборницу различитих јеретика и лажних учитеља. Рано је непријатељ почео да сеје коров међу чисту пшеницу речи јеванђељских: још од Апостолских времена појављивали су се лажни учитељи и неистинита учења (I Јован. IV, 1-13); и надаље је Црква у својим редовима стално наилазила на непријатеље, који су изопачавали њено учење.

Али ово оружје до IV века било је било споредно у рукама непријатељског ђавола. Кад је Црква почела да побеђује пагански свет и на његовим рушевинама да јача своје спољашње благостање, тад је ђаво наоружао против ње велику војску разних јеретика, да бих уз њихову помоћ ослабио, поколебао и срушио у самом темељу, њену веронауку. Же- сток и опасан беше бој Цркве васељенске са тим вразима. Од аријанства до иконоборства, једно за другим, ницали су намесници јереси, уносили немир међу свет, умели да поколебају и повуку за собом лакомислене, простодушне, неискусне у вери људе.

Кад су се завршила времена у ком су се одржали ва- сељенски сабори, победила је Црква и овог непријатеља. Али, Црква и даље није живела у спокоју: појавиљивали су се те јеретички Рим, те Лутер на Западу, те жестоки фанатизам поклоника лажног пророка Мухамеда на Истоку, те јереси и расколи у руској држави...

Али сва ова битка није ништа у поређењу са оном бит- ком, коју ће започети ђаво против Христове Цркве, у последње дане, пред Други Христов Долазак на земљу у Судњи дан, кроз антихриста. То ће бити последњи, беспримерни противник Христа и Његове Свете Цркве, о ком Свети Апостол Јован каза: „долази“ (I Посл. II, 18), то јест, доћи ће. Ево зашто велики учитељ Свети Јован Дамаскин писаше: „треба знати да ће доћи антихрист“.

Какав је последњи антихрист? Кад ће се јавити, и какав је његов крај?

Разрешење ових питања наћи ћемо у речима Божијим и пре свега учењу Самог Господа Исуса Христа.

Разотривши да Јудејци не верују у њега, као Сина Божијега, Месију обећаног Израиљу, Господ рече: „Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити“ (Јован, V, 48). Под „другим“, који је супротност Господу и по особинама и по делима, као и по односу према њему Јудејаца, треба имати у виду последњег антихриста, као одређено лице, које ће убудуће прихватити Јудејци.

„О коме то Он (Христос) говори, - пише Свети Златоусти,

- „доћи ће у име своје“? Овде Христос мисли на антихриста... Ако Мене ви гоните, - каже он, - из љубави према Богу, мно- го боље би било да тако поступите са антихристом... Анти- христ ништа слично неће рећи, то јест да га је послао Отац, да је дошао у име свога Оца и по вољи Његовој; сасвим супротно, он ће насилнички отимати све што њему не припада, називати себе богом свега, како пише Павле: „Који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће нам сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ (2 Сол. II, 4). И гле, управо ово значи да ће доћи у име своје. Али, Ја, - каже Христос, - нисам дошао тако, већ у име Оца Својега. Довољан је био и тај доказ да они не љубе Бога, јер нису примили Оног, Ко им говори о Себи, да је послан од Бога. Али у овом случају Он показује и другу страну њихове бестидности, дакле да су вољни да приме ан- тихриста“. (Златоусти, т. VIII, 272-273 стр.).

Спаситељ се „другоме“ супротавља деловањем Својим у име Оца: неверју Јудејаца у истинског Месију („не примате ме“), Спаситељ супротставља њихову веру у неистинитог „другог“ („њега ћете примити“). Христос је јединоличан, и под именом „други“, кога он супроставља Себи, неопходно је разумети да је то једно, одређено лице.

Дакле, последњи антихрист је одређени појединац, конкретно лице; он још није дошао (доћи ће), и у будућем ће га примити Жидови; одбацивши Христа, они су спремни да приме антихриста.

Тако објашњавају ово место и други Свети Оци. Теофилакт Бугарски, приликом тумачења овога места, пише: „Ја“, - каже Христос, „сам дошао у име Оца својега... А, доћи ће други у име своје, то јест антихрист, који ће дока- зивати да је само он једини бог. Дакле, Мене, који сам дошао у име Оца, ви не примате, а њега примате“ (На Јована зач. 17, 138-139 ст. Изд. 1898.г.).

Подробније се о антихристу говори код Апостола Павла у Посланици Солуњанима, где је, по речима из књиге „О вери“, описан изглед антихриста (л.269)... Апостол Павле учи, да ће се пре Другог Доласка Христа Спаситеља, јавити антихрист, да ће антихрист бити одређено лице, човек незаконит, којим управља Сотона, издаваће се за бога; ради саблажњавања људи проповедаће лажно учење, чему ће се приклони многи слабићи, изводиће лажна знамења и чудеса; биће моћан цар, према опису који налазимо код пророка Данила и Тајновидца; почеће да прогања хришћане, од којих ће тражити да му се клањају као богу, оне, који ниће хтети да га следе, бациће у смрт (Дан. XI, 37; Апок. XIII 7-8 и 15 ст.), родиће се од девице нечисте, жидовке од колена Данова (Бит. XLIX, 17; Иполит, изд. II, стр. 16-17 и књига „О вери“, 270); господариће само 3 ½ годие, како читамо о томе код Пророка Данила: „ И даће му се у руке све до времена, и времена и пола времена“ (VII, 25 и Јероним, XII, 67); погинуће антихрист кад Христ Спаситељ дође да суди живима и мртвима (2 Сол.II, 8).

Узвисивши се над свим царевима и над сваким богом, антихрист ће изградити град Јерусалим и обновити срушени храм, сву земљу и места вратиће Јудејцима. Затим ће, ослободивши их од ропства, он објавити да је њихов цар (Блажени Иполит, т. II, 160 стр.), како је и Христос рекао, да ће Јудејци примити антихриста за Месију“.

О томе, да ће доћи пророци Илија и Енох, говори се у Писму и код Отаца:

О Еноху: 1) у књизи Постања читамо: „вером ће Енох узнесен бити да не види смрти; и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто пре његова узнесења беше му потврђено да је угодио Богу (гл. V, 24) 2) Код Сираха: „Енох угоди Богу и би узнесен, образац покајничком роду (XLIV, 15), 3) Апостол Павле: „вером Енох беше узнесен да не види смрти; пошто пре његова узнесења, беше му потврђено да је угодио Богу“ (Јевр. XI, 5). „Једном ће лећи човек и умрети, потом ће га судити (II,27).

На темељу овога Свети Оци су учили да је Енох један од пророка, кога ће убити антихрист, јер није окусио смрти, а међутим, неизоставно мора сваки човек једном умрети, а по- том ће му се судити.

Преподобни Теодор Студит и Преподобни Максим Грк: „погледај Еноха, угодног Богу, није ли Бог издвојио њега сред развратника, који су се трудили да и њега разврате, и Бог га је преселио у непозната места, где он и до данас пребива, јер ће бити претеча другог доласка Христова“ (Том II, према издању из 1890.г. 571 страница).

Преподобни. Максим у слову „О неизрецивој Божијој Промисли“ пише: „Енох се истински молио Богу, те се узнесе да смрти не увиди. Услишана би молитва његова, узнесен беше живим, да заступник буде свима који исповедају да је Он истинит и призивају Га; како је написано, не умре Енох у сродницима својим, њега човекољубива намера сачува жива до појаве богопротивника антихриста, да са блаженим Илијом посети и утврди у вери и љубави својој благоверни народ хришћански и обрати у нашу непорочну веру, докле- год достојни спасења Јудејци буду, уједно да и нечастивог богопротивника онога разоткрије и објави за лажова и ласкавца, кроз творење предивних чудеса преподобних пророка Својих (Т. II. Издање 1860.г. 189-190 стр.).

О Илији:

Да други светионик буде свети Пророк Илија, о томе сведоче казивања из књиге Царева: „и кад иђаху даље... гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо“. (4 Цар.II. 11-12).

Исус Син Сирахов: „подиже се грдан вихор, огњена кола са огњеним коњима; како је написано да разоткрије, да угаси гнев пре љутње и обрати срце очево ка сину, и успостави ко- лено Јаковљево (XLVIII, 9-10).

Пророк Малахија: „он је послао вама Илију Тесвићанина, пре него наступи дан доласка Господњег великог и преосвећеног, да устроји срце оца према сину и срце човека искрено према њему, да не буду поражени на земљи на крају“ (IV, 5-6).

O њему пишу Свети Оци:

Свети Амброзије: „кад је (Христос) требало да сиђе са небеса и узнесе се на небеса, Он узе Илију, којега ће да врати на земљу благовремено“ (Књига 1 о покајању, гл.VIII, 17 стр. према издању из 1901.g.).

И на другом месту: „Неко ће рећи: јер, заиста, Илија савршено није имао жудњу за телесним односима. И због тога је узнесен на небо и због тога ће се јавити у слави са Господом, јер ће он бити претеча доласка Господњега“ (О девствености и браку, III, према издању из 1901.г.).

У Прологу: „Овај ће у другом доласку Христовом са Ено- хом доћи да разоткрије свеконачно бешчашће и утеши благочестиве вернике“ (20 јула 227 л. И об).

Блажени Теодорит, тумачећи пророчанство Малахије, пише: „ја ћу вам послати Илију Тесвићанина, и означити време, сјединићу вас: „пре него наступи дан доласка Господњег великога и преосвећенога“. Тако је назвао дан другога доласка; извешатва шта ће учинити велики Илија када дође. Он ће отварати срца оца ка сину и срца човека који је искрен према њему. И показујући циљ, због кога ће Илија доћи раније, рече: сајединиће их да се не порази земља до краја. Да их Ја, који вас све нађох у неверју, не бих бацио у вечне муке. Илија ће доћи раније, да вас извести о Мом Доласку и убедиће вас Јудејци, присајединиће без сваке сумње и пагане који су поверовали у Мене и саставити у јединствену Моју Цркву. Оцима ће називати Пророке Јудејаца, као при- зване раније, а синовима пагане, као спасене после Јудејаца. Овако и ми да данас убеђујемо Јудеје да буду благочестиви, али они остају и даље непокорни, завидећи нашем спасењу, како је праведно рекао Пророк, да ће Илија отворити срца оца ка сину, јер ће уверити Јудејце да ступе у разговор и општење са нама“. (Т. V, према издању из 1857.г. 175 стр.).

Свети Јован Златоусти: „послушај како Малахија предвиђа исто ово, или још боље, почуј оно што Бог рече кроз пророка: „послаћу вам, каже Он – Илију Тесвићанина. Ради чега ће га послати? Да отвори срце оца ка сину (Малах. IV, 5, 6). Како има да буде Суд тај страшан и ужасан, и да не би Судија осудио на казну неке који нису ово осетили, Илија ће, дошавши и предсказавши да је близу - пред вратима наста- нак судњега дана, учинити људе благоразумним; јер што је речено некада раније, обично се заборавља, те ће Названи Пророк и доћи, и обновити то у нашем сећању“ (Т. VI, 474. стр).

Свети Анрдеј Кесаријски, тумачећи IХ главу Апокалипсе, пише: „многи учитељи су мислили, да ће овим двама сведо- цима, управо Еноху и Илији, при крају дато бити време од Бога да пророкују три и по године, што је означено као хиљаду двеста шездесет дана. Обучени у костријет показиваће они, да су плача и суза достојни саблажњени и одвлачиће их од саблазни антихристове која ће постојати тада. Њихов пророк Захарије казује им да види две маслине и свећњак од злата, јер се храна за светлост виђења добија светим уљем добрих дела. (125 стр. према изд. Братства Светог Петра, 1889. године)

Блажени Иполит, папа Римски исто тако тумачи ово ме- сто (Изд. I, 161, стр, II, 69 по навед. издању).

Преподобни Јеврем Сирин: „али пре него буде ово, Господ по милости Својој, послаће Илију Тесвићанина и Еноха (Т. II, 258 стр. према издању з 1895.г.).

Свети Андреј Кесаријски наводећи 4 стих Х главе Апока- липсе: „те рече ми, да ли ваља опет пророковати међу људима и народима и царевима многима“, - написа: „овим се показује или то, да неће скоро после виђења Божанствене Апокалипсе доћи до испуњења виђенога, већ ће Блажени, преко Јеванђеља свога и преко овог Откривења чак до краја проро- ковати онима који читају о будућности; или, да он неће оку- сити смрти, да би при крају дошао, спречавајући прихватање антихристове саблазни“.

Свети Андреј Кесаријски је делио мишљење неких да ће на свршетку света ради проповедања и разоблачивања антихриста доћи и Јован Богослов.

Блажени Августин: „у последње време, пред страшни суд, Јудејци ће поверовати у истинског Христа, то јест у нашега Христа, када им разјасни Законе Илија, овај велики и чудесни Пророк“ (Т. V, 257 стр.).

Блажени Јероним: „бесмислице јудејске састојале су се у томе како ће се за време хиљадугодишњег царовања обнови- ти Јерусалим“.

Свети Андреј Кесаријски: „многи за време антихристово због чврсте и непоколебљиве вере удостојени биће пророчког дара и биће убијени од ђаволових штитоноша“ (према изд. из 1889, 189 стр. Москва).

Блажени Јероним: „блажен онај, који преко означеног дана очекује, после смрти антихиста, још четрдесетпет дана, када ће Господ и Спаситељ доћи у свој својој величини. Али зашто се након умртвљења антихриста, у току четрдесетпет дана ништа неће чути, то само Бог зна. Ми само толико можемо рећи, да одгађање царства светих јесте искушавање трпљења. (Т. XII,139 стр.).

Блажени Иполит: „нечисти ће разаслати наређења по целој области уз помоћ демона и чувствених људи; сви ће они говорити: „појавио се велики цар на земљи; идите сви да погледате колико је моћна његова сила. Ето, даје вам хлеб и дароваће вам вино, богатство многопоштовано и велике почасти. Идите сви ка њему!“. И, гле, због недостатка средстава да набаве храну, сви ће поћи и поклонити му се... И да би их означио нечистим жигом својим, ласкавац ће им дати мало хране. И, гле, све оне, који поверују у њега, он ће запечатити жигом својим, а оне, који неће пожелети да му се по- коре, подвргнуће неиздржљивим казнама, суровом мучењу и свемогућим лукавим довијањима, каквих никад није било... После тога, кад људима стави жиг и они не нађу никакву хра- ну, ни воду, долазиће код њега и говорити му, препуни очајања: „дај нам да попијемо и поједемо: сви ми слабимо од глади и најразличитијих потреба: нареди, да нам небо да воду и одагнај звери, које прождиру људе“. Тада ће лукави са презривим осмехом, препун великог нечовештва, одговорити њима: „о, небо! Оно не жели да подари кишу; и да у земљи да израсту плодови њени. Одакле ћу храну да вам дам?“ Тада, чувши речи овога лукавога, несрећници ће схватити, да је он зли ђаво и у очајњу ће туговати и плакати много, и говорити један другоме: о, несреће! Како смо се приклонили њему? Како је могао да нас веже саблазнима? Како нас је то уловио у своју мрежу?“... Велика невоља ће настати тада, али Господ неће оставити род човечји без утехе... Дани ће протећи брзо и царство антихриста ће се срушити скоро“ (Дела Иполита, из. 2. 74-79 стр).

Дакле у смислу слабљења, уништења, рушења антихри- стове цркве и може се разумети, да ће антихрист бити пора- жен од Бога, јер без сумње неће бити дуг временски период од тренутка рушења антихристовог царства, пораза његове власти и доласка на земљу Господа Цара Славе.

Свети Кирил Јерусалимски: „али никако не буди радознао поводом времена... Не смеш одлучно рећи: ово ће бити тада, и не предај се мирноме сну, стражите дакле“.

Блажени Августин: „свему што треба да дође, томе је ве- ровати; али ни како, ни кад, по ком редоследу, ни како ће оно бити, то ће најбоље показати тада сами догађаји“.

Свети Григорије Двојеслов: „из Старог Завета сазнали смо да је Илија узнесен на небо. Илија је узнесен на небо ваздушно, тако изненада беше одведен у потајну област васељене, у којој живи у великом спокојству тела и духа, све докле год се на крај света не врати назад и не плати дуг смрти. Јер је срушио смрт, али није од ње побегао“.

(Беседа на Јеван. СПБ, 1860.г. књ.II Стр.100).

Да ће антихрист бити човек сведоче Оци.

Свети Златоусти, тумачећи II главу 2 посланице Апостола Павла Солуљанима пише: „овде он (Апостол) говори о антихристу и открива велике тајне. Шта је то отпадништво? Отпадником он назива самог антихриста, јер ће он погубити многе и довести их до отпадништва, да би речено је, преварио, ако буде могуће, и изабране. Назива га и човеком безакоња, јер ће извршити хиљаде безакоња, и подстицаће друге да то чине. А сином погибељи га назива зато што ће сам погинути. Ко ће он бити? Сотона? Не, већ човек неки, који ће примити сву силу његову“ (Т. ХI, 592.стр.).

Још учи Златоусти да ће Јудејци примити антихриста (Т. VIII, стр. 278); „највише од свих, саблазан ће снажно утицати на Јудејце, јер они нису примили Христа, нису поверовали у Њега“. (Тумачења, 2-га посл. Сол.. 63 стр. Према издању 1888.г.).

Свети Кирил Јерусалимски: „када наступи време да дође истински Христ по други пут, противник ће користити очекивање људи простодушних и поготово оних, који су обрезани, да објави некога човека-врача, веома искусног у вештини обмањивања чудним стварима и врачањима, који ће завладати римским царством, лажно се називајући христом и овим називом саблазниће Јудејце, који очекују помазаника, а оне који су пагани, привући ће волшебним маштаријама. Доћи ће онај, речени горе антихрист, када се испуни време римског (светског) царства и приближи се крај света“.

Свети Иполит: „Изненадно ће се појавити мали рог, какав има антихрист, када се истина на земљи уништи, и када цео свет дође до краја“.

Свети Златоусти: „Још кажу, да је сакривен Христос, да је у пустињи, не излази“ (Ме.ХХIV, 26). Говори тако о Свом славном другом доласку да ће изаћи лажни христоси и лаж- ни пророци и антихрист, показаће знаке велике и чудеса, да не би пао у његове руке и не би залутао код последњег. Тако ће пре Христа доћи антихрист“. (Т. II, 442 стр.).

Блажени Теодорит: „Благоугодно је Богу да се антихрист јави у време свршетка света. Јер му Божија промисао неће дати да се јави раније“ (Т. VII, 547 стр.).

Блажени Августин: „Христос ће доћи да суди живима и мртвима не раније него на свршетку света. Јер му Божија промисао неће дати да се јави раније“ (Т. VII, 227, 264. стр.). Блажени Јероним: „Све књиге пророка и јеванђељска ис- тина уче о два доласка Господа Спаситеља, да ће најпре доћи у понижењу, а потом у слави. И Сам Господ сведочи да ће то бити пред свршетак света када ће доћи и антихрист. (Т. III, 214-218 стр.). Христ неће доћи пре него што се појави анти- христ пре Њега (Т. III, 216 стр.), кад буде крај света доћи ће антихрист, који ће настати од малог народа, то јест од наро- да јудејског (Т. ХII, 118 стр); пророчка реч нам је описала уништење и крај света и какво ће бити поколење људи пред долазак антихриста. (Т. ХIV, 113 стр.); пастир неразумни или неискусни је антихрист; о њему се говори да ће доћи кад буде крај света“ (Т. ХV, 142 стр.)

Блажени Теофилакт Бугарски у тумачењу посланице Апостола Павла Солуљанима пише: „антихрист и Илија – знамења су општег краја“ (1 посл. V гл. 88 стр. према изд. 1888. г.). И у Тумачењу Апостола је речено: доћи ће, рече, при свршетку света антихрист“ (Л. 196.).

Свети Златоусти: „Не чуди се, што ће он (антихрист) имати очи човечије: јер се о њему говори да је човек“ (Т. VI, 529).

Свети Григорије Богослов: „ко је антихрист? Звер, испуњена отровом; човек много моћан“.

Блажени Теодорит: „пред долазак Владике, у облику човека доћи ће погибли човек, безбожни демон, крадљивац Божијег имена. Назвао је антихриста човеком безакоња и си- ном погибељи и видљивим природним бићем, тиме показујући и откривајући разнолику делотворност греха“. (Т. VI, 7, 9-84 стр.).

Назвавши га човеком безакоња, јер је он по природи својој човек, који је примио у себе дела ђавола, а – син је погибли, јер је погибао човек, подражава Бога и Спаситеља нашег и како је Господ узео човечји лик, тако је и он“ (Т. VII, 546-550).

Свети Кирил Јерусалимски: „доћи ће антихрист... најпре као човек учени и умни, показаће скромност, целомудрије и човекољубље, потом... као човек отпадник и безаконик“ (Огласит. Поученије, стр. 206-208, према изд. из 1888.г.).

Блажени Теофилакт Бугарски: „ко је он (антихрист) као такав? Је ли Сотона? Не, но неки човек, који узеше сву његову силу“. (Тумач. 2 посл. Сол. 48 стр. према изд. из 1888.г.).

Блажени Иполит: „Господ и Спаситељ наш Исус Христос Син Божији, за Његово Царско и славно достојање предска- зано је да је лав; у таквом облику и антихрист је предвиђен, као лав, због особина тиранина и насилника. Па и уопште, кушач жели да се уподоби Сину Божијем. Лав-Христос, лав и антихрист. Јавио се Спаситељ, као јагње; на такав начин показаће се и онај, као јагње, иако ће изнутра остати вук. Обрезан је дошао Спаситељ на свет, тако ће се јавити и онај. Послао је Господ Апостоле свим народима; тако ће послати и он своје лажне апостоле. Сабрао је Спаситељ Своје расејане овце; на сличан ће начин сабрати и онај расејани народ јудејски. Дао је Господ печат верујућима у Њега, тако ће жиг дати и онај. У облику човека се јавио Господ, у облику човека ће доћи и онај“ (Творења Бл. Иполита, из. 2, стр. 13-14. стр. 68).

Свети Андреј Критски: „Колено Даново, јер од њега ће се родити антихрист, није убројано са осталима (VII, гл. Апок.), а уместо њега поменуто је колено Левија, које, као свештеничко, не убраја се у колена“ (Тумачење Апок. према изд. Из 1889.г., 87 стр.). И на другом месту: „Антихрист, пореклом је од корена јеврејскога, од источног дела Персијске земље, где је колено Даново“ (стр. 199).

Свети Иринеј Лионски „Јеремија је открио не само његов (антихристов) изненадни долазак, него и колено, од којега ће потећи, говорећи: „од Дана ми ћемо чути рзање његових брзих коња, и од звука рзања коња у скоку потресаће се сва земља, и он ће доћи и прождерати земљу са тим, да на пуни земљу и град са његовим житељима. И зато се ово племе не сматра у Откривењу спасеним“. (Књ. V, гл. ХХХ-664 стр.).

Да ли ће заиста антихрист успоставити јудејско царство, Јерусалим и храм, о томе читамо код Отаца:

Свети Иринеј Лионски: „Апостол је открио и то, на шта сам ја не једанпут указивао, да је у Јерусалиму био изграђен храм по заповести Истинитог Бога... У њега ће и сести противник, трудећи се да се представи као Христ“ (Књ. V, гл. ХХХV, стр. 648). „Урадиће он (антихрист) за време својега царовања: преселиће царство у тај град (то јест Јерусалим) и седеће у храму Божијем, саблажњујући оне који му се клањају, као да је он Христ“ (Гл. ХХV, стр. 600).

Свети Кирил Јерусалимски: „Он (антихрист) ће сести у цркву Божију. У какву цркву? Разуме се, у разорени јудејски храм. Да не буде оног, који би могао да помисли да је то онај храм у ком смо ми! Али због чега ово кажемо? Да не помис- ле да ми говоримо због ласкања себи. Кад антихрист дође ка јудејцима, као Христ, и од Јудејаца затражи поклоњење, да би што више њих саблазнио, испољиће велику ревност пре- ма њиховом храму, да им улије помисао да је он од рода Да- видова, и да мора да сагради храм, који је саградио Соломон. Доћи ће он када од јудејског храма не остане камена на ка- мену који се неће разметнути, како је одредио Спаситељ“ (15-оглаш. Поука, § 15, стр. 208, према изд. из 1893.г.).

Блажени Иполит: „узвисиће се над свим царевима и над сваким богом, он ће изградити град Јерусалим и обновити разрушени храм, и целу земљу и пределе вратиће јудејцима“ (Дела његова, з. I, стр. 160). И на другом месту: „обновиће он такође и камени храм у Јерусалиму“ (Из. 2, стр. 14). „Он ће призвати себи сав народ јудејски са свих страна, у којима су они расејани: он ће их присвојити, као своју сопствену децу, обавестити их да он обнавља земљу и успоставља њихово царство и храм, и све то са циљем, да му се поклоне, као Богу“ (стр.37).

О царевима, који ће царовати заједно са антихристом. Свети Кирил Јерусалимски: „доћи ће онај, гореназвани, антихрист, кад се испуни време римског царства и већ се приближи свршетак света. Одједанпут, устаће десет римских царева, који су царевали, можда, у разним местима, али у једно те исто време, а после њих једанаести ће бити антхрист, који ће уз помоћ вештине чаробњаштва освојити за себе Римску државу, уништиће тројицу, која су пре њега ца- ровала, а под својом влашћу имаће седморицу царева“. (15-оглаш.поука, §12, стр. 206-207).

Свети Андреј Кесаријски: „звер та антихрист, осми пак, који ће устати после седам царстава, да саблазни и опустоши земље, од седморице је он, који ће израсти од једног од тих царстава. Јер ће доћи он не из неког народа од поменутих, већ као цар Римљана, који погубно и погибељно повероваше у њега, и после овога ће поћи на погибију Геене“ (Тумач. Апокал. 217, стр.).

Свети Иринеј Лионски: „Данило, поводом краја послед- њег царства то јест десет последњих царева, између којих се дели царство њихово, и у које ће доћи син погибељи, говори, да ће звер имати десет рогова и у средини њих ће израсти други малени рог, и да ће три рога од првих бити уклоњени са његовог лица (Књ. 5, ХХV, 648 стр.).

Блажени Јероним: „при крају света, кад буде разрушено царство римско, владаће десет царева, који ће делити међу собом свет римски, и устаће једанаести цар, мален, који ће победити три од десет царева. Кад их убије, седам ће се дру- гих царева потчинити победнику (антихристу)“ (Т.ХII, стр. 62).

Слово блаженог Иполита: „он (антихрист) заволеће народ јудејски; пред њима он ће вршити знамења и страшна чудеса, али та знамења и чудеса неће бити истинита, већ лажна, и чиниће их ради тога да би саблазнио сличне њему нечастиве људе. Уколико буде могуће, и изабране он ће одвојити од љубави према Христу.

У прво време биће милостив, љубави пун, спокојан, религиозан, понашаће се као миротворац, са мржњом ће гонити неправду и гнушати се дарова; неће се предавати идолопоклонству и љубиће Писмо... биће гостопримив, сиротињу љубиће, милосрдан биће. Затим ће почети да прави чудеса: лечиће губаве, подизати немоћне, истеривати демоне, бринути о сиротанима, васкрсавати мртве, помагати удовицама, бринути о сирочадима, све ће љубити... И све ће то вршити са поквареном и погибељном замисли и жељом да све приволи да га начине царем. И заиста, тек кад народ и гомила света, увиде такве врлине и толико велику одважност његову, сви ће једноумно доћи до истог решења да је добро да он постане цар.

А највише јеврејски род, више него сви остали, првенствено ће привлачити љубав тиранина; и рећи ће тада Јудејци један другоме: „зар се у нашем роду нађе тако добар и праведан човек? „Поготово ће, како рекох горе, Јудејци маштати о томе да он постане цар, са влашћу која му доликује, и доћи ће код њега да кажу: „сви се теби повинујемо и у тебе све наде полажемо, сви те сматрамо највећим праведником на целој земљи; сви ми се надамо уз твоју помоћ да нађемо спасење, а кроз твоја уста ми смо већ добили праведан и непоткупљив суд“.

О Гогу и Магогу

Свети Јефрем Сирин и Јован Златоусти су сматрали да су Гог и Магог народи који су угњетавали Јевреје ускоро по њиховом повратку из Вавилона (Дела Јефрема Сирина, т. V, 58 стр; Златоуст, т. V, 688).

„Реч Магог употребљена је први пут у књизи Постања (Х, 2). То је један од синова Јафета. У пророчанству Језекиље го- вори се о Гогу и Магогу; одатле су пренесена њихова имена у Апокалипсу са тим истим значењем, какво је било код Језекиље, али са различитом применом. Гог код Језекиља осликава славног и страшног освајача, који упада са мно- гобројном војском у земљу народа Израиљског (ХХХVIII, гл. 15-16 стр.) ... Гог је био оруђе гнева Божијег против Израиља, али потом је сам због суровости и бешчаћша такође постао предмет освете гнева Божијег. Реч Магог означавала је или земљу, или народ, којима је владао Гог...

Из Апокалипсе видимо да су се предсказања понекад код једних те истих речи односила и на суд Божији над бешчашћем последњих времена од постојања света, време дола- ска, царства и господарења последњег антихриста. Појам Гог у сва времена је означавао властелина свирепог, ратоборног, који је заповедао разноплеменицима и многобројним мноштвом војника, који су газили законе Божије; означавао је крвожедног злочинца, непријатеља Бога, вере и Цркве Његове и поклоњења Њему. Гог је антихрист; Магог је војска његова. Гог означава оног ко сабира, а Магог – скупљене народе“. (Бл. Јероним, Тумачења на 7 стр. ХХ главе Апокал. 259). Ослобођени Сотона на крају времена подигнуће њих у бој са градом Божијим. „Гог и Магог“ – то су народи у којима је до времена затворен као у бездану, ђаво14.

O жигу антихриста

Свети Андреј Кесаријски: „потрудиће се он (антихрист) да на све буде стављено начертаније погибељног отпадника и ласкавца, делом на десној руци, да би се она одстранила од правих дела, делом на челу, да би научили да буду дрски у саблажњавању и тами. Али неће примити ово они који су запечатали лице своје Божанственом светлошћу. И трудиће се да жиг (име) звери рашире посвуда приликом куповине и продаје, да би онима који га не прихватају следовала насилна смрт због недостатка нужних ствари. Распознавање жига, као и свега другог што је о њој (звери) написано, откриће само будно стражарење и време“. „Сада“, - каже Св. Андреј,

- „спознати засигурно какав је то жиг, да ли је то име анти- христа, немогуће је: благодат Божија сакрила је то. То је спољњи знак. Са унутрашње стране, они који приме жиг ли- шени биће дела праведних и благих: они ће бити дрски приликом саблажњавања и биће упорни у пребивању у тами.

Уз помоћ демона, начини лик зверињи и учини да она проговори, заповедивши да се побију сви који се звери не поклоне, а покушаће и да нареди да се свима уреже погубно име отпадника и обмањивача на десну руку, како не би имали снаге да чине добра дела, а такође и на челу, да би обма- нуте научио да буду одважни у превари и тами.

Људи неће сазнати дан доласка Господа не због тога, што неће знати колико времена ће да потраје несносно време антихриста, већ због тога што велики број њих антихриста не признају за антихриста. Ово су они који верују лажи (Зато ће им Бог послати силу преваре, да верују лажи! 2 Сол. II, 11), имена којих нису записана у књизи живота Јагњета (Ап. ХIII, 8), који ће бити толико безбедни и тако дубоко уроњени у земне интересе, како је било у дане Ноја и Лота (Лук. ХVII, 26-29).

Ово је у главним цртама учење Светих Отаца о антихристу и другом славном и страшном доласку Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ово се садржи у учењу Православне Цркве...

 

Књига се може поручити на мејл:

romanovknjiga@gmail.com,

код

http://www.romanov.rs/