Шта радити када епископ падне у јерес?

Свети Игњатије Богоносац види положај епископа у односу на Христа таквим,као што је Христос у односу на Бога Оца. Верници треба да стоје у пуном јединству са својим епископом, баш као што Црква стоји у јединству са Исусом Христом који је њена глава. Јер као што је Христос сједињен са Оцем ,,тако да сви једно буду“ (примедба;) То је право значење стиха у Светом Јеванђељу по Јовану 17,11 толико популарно и радо цитирано код екуменистичких јеретика!

Према речима Светог Игњатија, епископ је икона Христа и трба да буде сједињен са верницима исто као што је Христос сједињен са Црквом. Права и истинита вера,коју епископ носи собом јесте критеријум одржања Православног заједништва. Сви треба да се сложимо у вери са епископом, али понекад, а све чешће у последње време епископ пада у јерес.У овом случају, верни народ такве цркве треба да прекине сваки однос са епископом јеретиком и свим његовим свештенством. Зашто? Свети апостол Павле у једној својој посланици каже дословце ,,да не умре са њим"(Тит 3,10)

„Eпископ који је постао јеретик, више није епископ, али ако га верници и даље наставе сматрати православним епископом, а он и даље настави долазити у цркву и савршавати Службу Божију и његово име у цркви и даље буде помињано на Литургијама, од оних који примају „дарове“ или „благослов“ од њега, тада су сви они зајено са њим пали у јерес, и као такви налазе се изван Цркве.

Oво је аксиома православне еклисиологије! У Еванђељу по Матеју 6, 22 се каже, да је „Светиљка телу је око“. Cветионик Црквe је Епископ. Зато светионик мора бити чист, како би чисто Tело (Цркве) могао увести у Царство небеско. „Ако ли око твоје – епископ - кварно буде , све ће тело твоје тамно бити“ (Матеј 6, 23), и тело дакле – Црква – неће узрастати у меру раста Христове висине.

“Ако твој епископ учи било што безаконо, чак и ако би он водио целомудрени живот, чинио знамења и пророковао, нека он за тебе буде као вук у овчијој кожи,јер он ради на пропасти душа“.

+++

Чувајте се од лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их. Мт. (Гл.7, 15-16)

Тумачење Светог Теофилакта Охридског:

Јеретици су лукави и варалице, и зато Господ каже: "Чувајте се!" Они говоре слатким речима и претварају се да живе часно, али у томе и лежи замка. "Одело овчије" је кротост у коју се они преоблаче како би нам ласкали и преварили нас. Познаћемо их по њиховим "плодовима", то јест, по њиховим делима и животу. Иако су у стању да се лицемерно прикрију за неко време, ипак ће их изобличити они који имају расуђивања.

+++

+++
Они који од Бога отпадоше у раскол и јерес још пре скоро читав век, кроз увођење календарске новотарије у многе помесне цркве, па чак и кроз увођење нове пасхалије у поједине помесне цркве, кроз јерес сергијанизма, екуменизма, унију са јеретицима римокатолицима 1965. године и многа друга безакоња,заборавише на ове дивне речи, које сваком истинитом православном хришћанину јасно показују какав треба да буде и како треба да поступа. Уместо тога, они одбацише и попљуваше Бога, и уместо Њему, послужише и подчинише се оцу лажи, пред којим преклонише колена и коме приносе своје усрдне молитве, коме приносе на жртву душе милиона оних који, на жалост и у своме незнању мисле да су ,,хришћани",али са хришћанством немају ни додирних тачака...Таквима лажним пастирима, вуковима у овчијој кожи, цртају мурале, сликају ,,иконе",проглашавају их ,,светитељима", као да намерно остају слепи на њихове речи, на њихова дела, која говоре више од хиљаду речи, о томе у ког бога су ти исти ,,епископи" веровали. На велику жалост (идоло)поклоника лика и (не)дела таквих ,,људи",у Бога хришћанског сигурно не!Зато од таквих и молитвеног општења са њима треба бежати,да не би духовно погинули заједно са тим вуковима у овчијој кожи.

Што се тиче речи које сам помињао,свако треба пажљиво да их прочита и да добро размисли о њима, као и о свему што је написано у овоме тексту:

  „Немој имати других богова уза Ме...јер сам Ја Господ Бог твој, Бог Ревнитељ...“ (Изл. 20:3-5)

„Богу се треба покоравати више него људима“ (Дела Ап. 5:29). Тако су поступали Свети Мученици, верне и изабране слуге Божије. Ако су им нечастиви цареви заповедали да дају данак, давали су; ако су им заповедали да иду у рат, ишли су; да раде, радили су; ако су им заповедали да стоје за трпезом, стајали су; да копају руду, копали су; да носе камење и земљу, носили су; заповедали да иду у тамницу, у заточеништво, у ланце ићи – нису се противили; заповедали да скину одећу, скидали су; заповедали су и друго, што није противно закону Божијем, потчињавали су се.

А када им је долазила заповест да презру Бога, и када су заповедали Светима да се поклоне идолима, они су смело стајали против нечастиве заповести, не желећи да слушају оне који су дали заповести, сећајући се заповести Јединог Господа Бога: „Ја сам Господ Бог твој... немој имати других богова уза Ме.“ (Изл. 20:2-3).

И тиме су Свети показали да смо дужни да се повинујемо и служимо човеку – властелину, до онда, док је његова заповест сагласна са заповешћу Божијом или му не противуречи.

Свети Тихон Задонски

+++

Богу се приписује ревност не због тога, да би ти представио у Богу неку страст (Божанство је бестрасно), већ да био сви знали, да Бог све чини, не ради било чега другог, већ ради оних, за које ревнује... ради њиховог спасења. 

Свети Јован Златоусти

О неодступном следовању учењу Светих Отаца,о мноштву лажних учитеља,о нестајању наставника побожности

Свети Игњатије Брјанчанинов: О неодступном следовању учењу Светих Отаца,о мноштву лажних учитеља,о нестајању наставника побожности

„Јер се срцем верује за праведност“, истинито је рекао Апостол, „а устима исповеда за спасење“: Потребно је исповедање праведности устима и када је могуће самим делима. Праведност исповедана речима и делима, као да се остварује и постаје одлика човека. И зато што је суштавствена, она је верни залог спасења.

Ви сте се убедили да је једини непогрешиви пут ка спасењу – неодступно следовање учењу Светих Отаца, уз одлучно избегавање сваког учења са стране и самих својих схватања, све док се разум не исцели од немоћи своје и од телесног и душевног не постане духован.

Признавши умом и срцем ту праведност, исповедајте је устима, дајте обећање Богу да ћете се руководити учењем Светих Отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Светим Духом, које није прихваћено од Свете Источне Цркве. Исповедајући праведност Божију устима, исповедајте је и делима, давши обећање, испуните га.

 Немојте се уплашити тог обећања, њега је дужан да да сваки православни син Цркве, дужан је да га затражи од сваког сина Православне Цркве његов духовни отац приликом вршења тајне исповести. Управо међу питањима која су одређена да буду постављена ономе ко се исповеда, прво место заузимају следећа:

1. „Реци ми чедо, да ли верујеш у оно што нам предаде  увери и чему нас у Истини научи Саборна Апостолска Црква Православна, која је на Истоку основана и израсла, и са Истока по целој васељени раширена и која и до сада у истини непоколебиво и неизмењиво стоји?

2. И да ли не сумњаш у Свето Предање?

3. Реци ми чедо, да ниси био јеретик одступник?

4. Да се ниси дружио с њима, њихова идолишта посећивао, поуке слушао, или њихове књиге читао?

Читање јеретичких књига и слушање њихових поука је тешки грех против вере, грех ума, који болује од гордости и који је зато збацио јарам послушности Цркви, који има слободе безумне, греховне. А сада тај грех више не сматрају грехом, сада дозвољавају себи да непробирљиво читају све могуће јеретичке писце. Против њих Црква је загрмела анатемом, али заслепљени грешници не слушају гром црквени, или пазе на њега али само због тога да би исмејали глас Цркве који упозорава на погибељ, да би њен суд и опредељење неразумно назвали сујеверјем и варварством. Мноштво јеретичких књига преведено је на руски језик а једној од њих, поред свих отачких списа Васељенске Цркве, дају прво место после књига Светог Писма. Претерана и невероватна безобзирност, изражена јавно у штампи.

Истински Хришћани свих времена са свим могућим старањем, чували су се од смртоносног отрова јереси и других учења лажи. Они су се неодступно држали догматског и моралног предања Цркве. Не само да су веровали Православно у Свету Тројицу, него су и живот свој и подвиге своје, и обичаје управљали по предању Цркве.

Особена црта свих Светих Отаца, била је непоколебиво руковођење моралним предањем Цркве, и они су заповедали да се истинским сматра само онај духовни наставник који у свему следи учење Отаца Источне Цркве и њихове списе и посведочује и запечаћује своје учење. А ко мисли да руководи ближње по начелима премудрости земаљске и на основу палог разума, колико год он био блистав тај се сам налази у самообмани и следбенике своје води у самообману.

Свети Оци одлучили су да обавезно правило за оног ко жели да се спаси јесте следовање моралном предању Цркве. Ради тога они заповедају ономе ко жели да живи побожно и благоугодно да буде руковођен поукама истинског учитеља или да буде руковођен списима отачким, који одговарају појединачном начину живота.

Осам столећа по Рођењу Христовом црквени свети писци почињу да се жале на оскудицу духовних наставника, на појаву мноштва лажних учитеља. Они заповедају да се због недостатка наставника, верни обраћају читању отачких списа, да се удаљавају од читања књига, написаних ван окриља Православне Цркве.

 Што је време од јављања Божанске светлости на земљи више одмицало тим се више осећао недостатак истинских светих наставника, расло је мноштво лажних учитеља, они су од времена откривања штампања књиге преплавили замљу као потоп, као горке апокалиптичне воде, од којих је умрло мноштво људи душевном смрћу. „И изићи ће многи лажни пророци“, предблаговестио је Господ, „и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“. Збило се ово пророчанство: његово испуњење је пред нашим очима. Има још и друго предсказање Господа о обележју времена у коме ће бити Његов други, страшни долазак на земаљу.

„Син Човечији“, рекао је Господ указујући на будућу судбину вере; „када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Тада ће на њој господарити лажно названи разум, премудрост човечија, непријатељска вери и Богу.

Шта значи иночка врлина – послушност? Она је увиђање да је разум човечији пао и зато представља његово одбацивање лудошћу вере. Од вере је послушност, од послушности – смирење, од смирења духовни разум, који је потврђена вера. Иночко послушање процветало је при обиљу духовних наставника. Са оскудицом наставника нестао је и велики подвиг послушања, који брзо узводи послушнике ка светости: вера, која чини суштину тог подвига, захтева да њен предмет буде истинит и духован: тада она приводи Богу. Вера у човека доводи до помамног фанатизма.

Руковођење списима Светих Отаца води кудикамо спорије, слабије. На том путу је много више спотицања: књига написана на хартији, не може да замени живу књигу човекову.

Чудесна је књига – ум и срце; једино исписана Светим Духом исијава из себе живот, само онима који је слушају са вером предаје се тај живот. Али руковођење списима отачким постало је већ једино руковођење ка спасењу по коначном нестанку наставника. Ко се потчини том руковођењу, тај већ може бити сматран спасеним, а ко бива вођен сопственим схватањима, или учењем лажних учитеља, треба га сматрти изгубљеним.

Познавши пут ка спасењу, немојте оклевати да ступите на њега. Склопите блажени завет – савез са светом Истином, одлучите у души вашој да ће целога живота бити верна Истини. Већ од те добре намере излиће се у ваше срце лакоћа, радост, снага – сведоци да је света Истина прихваћена.

Срцем се верује за праведност јер је она истина, а устима се исповеда за спасење.

Свети Игњатије Брјанчанинов: Пут подвижника последњих времена

„Доћи ће једном време и људи ће постати болесни. Када виде онога ко није подвргнут општој болести, устаће на њега говорећи: ти син најболеснији, јер ниси као ми“ (Свети  Антоније Велики)

Овде уопште неће бити сувишно да приметимо, да ће тај један морати добро да се чува помисли лажен смиреномудрености, коју ће неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: „Зар си ти једини у праву, а сви или већина људи греше?“ Приговор који не значи ништа! Одувек су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети. (7. 10-11)

Окренимо с призору који нам пружа савремено доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо? Одговор на то питање налазимо код древних монаха; они су најавили нашу ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији.

„У последња времена, они који заиста буду служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања, раствореног смирењем, и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима.“ (Свети Нифонт).

Каква значајна поука, каква утеха за нас у овим пророчким речима знаменитог и духоносног Оца! Услед умножавања саблазни, услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и спољашњу усамљеност.

Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело.

Који се спасава, нека спасе душу своју – речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст.ово последње се непрестано догађа.

Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје.

„Данас готово да нема истинске побожности, данас постоји само лицемерје“ – говорио је Свети Тихон Задонски, сто година пре нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој га се управо стога што је карактеристично за ово време и што је у стању да зарази свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање.

Не подвизавај се да те виде људи, него у тајности, ради свог спасења, пред очима Божијим – и твоје понашање очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истерује га из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у потпуности предану страстима. (7. 511-512)

Заиста, тесан је пут који води у живот, јер, са једне стране, стешњују га неправде које чинимо, а са друге – и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег. (13. 724)

Заједнички пут подвижника је да трпљењем међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну молитву. (6. 151)

Архиепископ Теофан Полтавски: О разлици између природног доброг живота и Хришћанског живота

Питате, која је разлика између природно доброг живота и хришћанског живота?

Разлика је велика. Хришћанин живи живот благодати, док је личност, која је добра само по природи без благодати. Видимо како је важан овај услов по чињеници да смо спасавани благодаћу Божијом, а не добрим делима. Добра дела која се врше ради Христа и у духу Његових заповести чине нас способним да примимо благодат Божију. Без благодати Божије, без обзира колико је добра нека особа, не може бити спасена.

Капетан Корнелије је чинио мога добра дела, али му је било откривено да може бити спасен само када Дух Свети буде сишао на њега, преко Апостола Петра.

Овај концепт је просто развијен и дубоко у добро познатом разговору Светог Серафима са Мотовиловим: „Циљу хришћанског живота“. У суштини, без благодати Божије, не могу постојати никаква истински добра дела. Исто може бити речено по питању суза. Док је особа несавршена, и сузе су му несавршене. Постоје различити типови суза. Некад потичу из осећајности, понекад из жалости, понекад из беса – ово нису Хришћанске сузе.

Истинске сузе долазе онда када човек тугује због својих грехова или из захвалности нашем Господу за доброту Његову према нама и за милости Његове. Да би човек живео живот пун благодати, мора избегавати разоноде и чувати мир срца.

Према томе, драгоценије је за човека, који жели живот благодати да живи повученијим начином живота, него да се утопи у свим врстама светских активности.

Архиепископ Теофан Полтавски: Можемо ући у заједницу са Господом само кроз испуњавање заповести

Описао си ми стање твог духовног развоја до детаља. Одговорићу на твоје детаљне описе са пар кратких речи, али ћу изразити суштину ствари, како је била описана од стране Светих Отаца. Можемо ући у заједницу са Господом, само кроз испуњавање Божијих заповести. Ово је једини истински пут. Ван овог пута, права заједница са Господом је немогућа.

Оно што заузима место у супротном, потиче од маште и духовне обмане, а ово је оно што сачињава суштину онога што називамо мистицизмом. Али пут испуњавања заповести Божијих, јесте пут постојаних врлинских дела. Наша природа је оронула и повређена и из тог разлога се противи испуњавању заповести Божијих.

Из овог разлога је постојано приморавање себе на испуњавање заповести Господњих јесте карактеристична и суштинска одлика Православног подвижништва.

На овај начин, кроз испуњавање заповести Господа, ми задобијамо искуство у препознавању немоћи наше природе. Али не смемо ограничити себе на ово искуство: иначе би могли пасти у очајање и депресију.

Морамо се, будући убеђени у слабост наше природе, молити за помоћ од Господа и молити да благодат Божија испуни нашу природу. Искуство у препознавању наше немоћи је дано нама ради тога, а не да донесе депресију. Са ове тачке гледишта, све што си доживео је разумљиво. Обучаван си у препознавању немоћи своје сопствене природе.

Мораш само да искористиш плодове овог учења исправно. колико будеш себе искрено присиљавао на испуњавање заповести Божијих, схватање немоћи твог бића ће се родити у теби, и колико будеш имао ово схватање, једну од основних Хришћанских врлина, смирење, ће се заузврат родити. Благодат Божија се даје само за смирење, не за дела, иако је смирење изазвано делима. Ово је закон истинског подвижништва. У сваком случају, међутим, човек мора правилно судити шта је воља Божија и како теба да буде испуњена.

По сваку цену, човек мора испуњавати вољу Божију; али у исто време, не заборави ни на тренутак, да је наш Бог и Свет и Свељубећи Бог. Буквално ово значи, да у свим условима, стварно зло мора бити избрисано, али морамо се односити према људским немоћима толерантно, памтећи сопствене немоћи!

Увек размишљај у себи, шта би Господ наш и Спаситељ учинио у том случају, и мислим да ћеш открити правилно решење за сваку тешку ситуацију!

19. Јули, 1930. , Варна

Свети Игњатије Брјанчанинов: Размишљање при заласку сунца

Величанствено светлило дана, савршивши свој дневни пут, приближило се смирају. Приклонивши се к самом мору и као лебдећи над њиме, оно испушта опроштајне зраке, спремно да утоне у бесконачно море. Сагледам тај призор са прозора своје келије, из недара тихе обитељи!... Преда мном су и Кронштат и супротна обала Финске и море које се прелива прошарано тракама светлости. Над морем трепери румено сунце, већ ивицама додирујући његову површину. Залазеће сунце допушта људскоме оку да га гледа, њему, коме је иначе недоступно током дневног пута свога, и од њега закривено неиздржним, заслепљуућом светлошћу.

Како се размишљање рађа од тога призора у иноку усамљеном? Какво надахнуће прострујава грудима мојим при читању тога листа свештене књиге, Богом писане – природе?

Свештена књига природе

Ова књига без престанка се отвара онима који не престају себе да очишћују покајањем и удаљавањем од сваког греховног подухвата, и грубог и тананог. Она се отвара следбеницима и ученицима Јеванђеља, љубитељима славе небеске и наслеђења вечних, љубитељима скромног и тихог самотовања, који заволеше осаму, да у њој теку обилно познање Бога одстрањивањем из себе свега што нам Бога закрива и што нас од Бога удаљава.

Велика књига природе запечаћена остаје читаоцима нечистим, омраченима грехом, поробљенима грехом, у наслеђења плотска погруженима, свести занесене и помућене таштом забавом.

Узалуд, по гордости својој мисле они о себи да су читатељи њени! Они у њој читају само мртво, вештаствено слово, не ишчитавају - Бога.

Књига природе садржином својом Бога неописто описује, славопоје Му громким песмопојима Духа, нечујнима за ухо плотско, прекрасним, свештеним, који препасте и плене слух препорођене душе.

Пред том књигом стаће на суд - по учењу великога Апостола незнабожаца - у дан Страшнога Суда Божијег, племена и народи свих векова који поживеше на земљи, пребивајући у жалосном, смешном идолопоклонству, у несрећном богонезнавању, и она ће их осудити. Оно што је код Бога телесним очима невидљиво, када се сагледа у творевини Божијој природи, види се - и вечна Сила Божија и Божанство, да немају изговора (Рим 1,20).

Свето Писмо 

Постоји Књига још узвишенија и божанственија, блаженија и страшнија од књиге природе: Јеванђеље.

Јеванђеље оштроумног и доброразумног читатеља приводи к Самом Богу, човека са Богом сједињује. Књига природе узводи свога читаоца у хор Ангела и чини га сагледатељем и проповедника величанства Божијега.

Када су угледали књигу видљиве ирироде, тек издату Стварањем - Ангели су запојали песму хвале Створитељу. Њима подобно славослови Бога човњк, који очишћеним оком глњда на природу.

Јеванђеље строже осуђује неоштроумност читатељеву него природа. Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај ко гази Сина Божијег и Крв Завјета којом је освећен за несвету држи и Духа благодати вријеђа (Јевр. 10,29-30). Хришћанима ће се судити по Јеванђељу. То је огласио Господ: „Слово које рекох, судиће му у послсдњи дан“ (Јн. 12, 48).

Ако се из књиге природе и чита Бог, Свемогући, Премудри, Сведобри, бесконачно виши од сваке твари, достојан поклоњења од твари разумне као Творац и Добротвор, ипак се чита Бог Суштаством Недоступан разумсвању и стицању о Њему каквог било одређеног схватања, као преузвишенији од сваког помена  и схватања. Јеванђеље нам открива Бога, суштаством Једног и Триипостасног. Открива начело - Оца, открива Рођенога од Оца, Сина, савечнога Оцу, открива од Оца Исходећег, и са Оцем и Сином заједно поштованог и слављенога Духа, као равнога и њима једносуштног.

Открива и благовести Искупитеља, наводи човека не само на поклоњење исгинитом Богу и на усиновље,ње Богу, него на сједињење са Богом. Књига природе осветљена је видивим светлилом, величанственим, огромним и лучезарним - сунцем.

У Јеванђељу и из Јеванђеља светли сунце правде - Бог, Који се смирио толико да је постао човек, спустио се у пећину и јасле и, до казне намењене преступницима, Прворођени из мртвих, Отац будућег века, Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Слепац не може да види чуда природе, омрачени грехом роб света и кнеза овог света не може да позна Христа и Његово Свето Јеванђеље. „И свјетлост свјетли у тами и тама је не обузе. Јер сваки који чини зло, мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости (да се не разоткрију дјела његова). Ко верује у Сина, има живот вјечни, а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, но гњев Божији пребива ка њему. Сваки који одриче Сина ни Оца нема, а који признаје Сина, има и Оца!“ (Јн. 1,5; 3,20 и 36; 1.Јн. 2,23).

Негдашњи и данашњи хришћани

Залазеће сунце живо представља стање хришћанства наших времена. Христос, Сунце Правде, такође и данас светли, и данас испушта исте зраке, али они више не одају ни онај сјај ни ону топлоту као у временима пређашњим. То због тога што зраци не падају право на нас него притичу к нама посредно и нестално. Зраци Сунца Правде, Христа - Дух је Свети: „Свјетлосг и Свјетлодавац људима, Којим се Отац познаје и Син прославља и од свих (с)познаје“ (Стихира на вечерње Св. Педесетнице).

Свети Дух налазио је међу првим хришћанима много живих сасуда, живоносних храмова, достојних да се Он у њима настани и да у њима обитава. Такви су били Апостоли, такав је био првомученик Стефан, такви су били готово сви чланови Цркве коју су установили Апостоли.

Такви су били Свети свих времена. Дух Свети је низлазио на хришћанина којег би налазио верним Христу, обнављао га по подобију Новога Адама, уносећи у душу и тело његово нетрулежну Божију светлост, испуњавајући храм Свој духовним даровима.

Духоносни мужеви обично су ширили Христово учење силом духовног слова, утврђеног силом дарова духа, и браћи својој омогућавали брз и појачани напредак, „уразумљујући", вели Апосгол, „свакога човјека и учећи свакога човјека свакој мудрости, да бисмо показали свакога човјека савршеним у Исусу Христу" (Колош. 1,28). Сада када се намножише богати у наукама, уметиостима и свету вештаственом, сада, „понеста Светих“ (Пс.11,1).

Дух Свети, призирући на синове људске, тражећи достојан сасуд у чину оних који се називају образованима, просвећенима, православнима, изриче Божју пресуду:

„Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе, нема га који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин над уснама њиховим. Уста су им пуна клетви и горчине. Ноге су им брзе да дролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим. И пута мирног ие познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим“ (Рим. 3,11 -18).

Ето разлога због којих нас се туђи Дух Божији, иако је Он истинско достојање истинских хришћана, преобретено за све нове Израилћане кроз њиховог Свесветог Родоначелника. Дух Божији је Свети и почива само на Светима, који распеше себе за свет, „распеше тјела са страстима и жељама“ (Гал. 5,24). Још у Старом Завету објављено је о Њему „Неће Дух Мој пребивати у људима овим вавек, јер су плот“ (Пост. 6,3).

И Тај Сведобри Дух, који је у првобитној Цркви низишао на само проповијеђу Крста оглашенога Корнилија и испунио овога различитим даровима духовним, туђи се (од) нас, који смо већ омивени Крштењем и који вјерујемо да смо верујући и православни. Туђи нас се, мада у Њему као Богу нема пристрасности. Туђи нас се, да нас не учини грешнијима, прикључивањем к осталим гресима нашим, греха тешкога - ожалошћења, којим се ожалошћује и на удаљавање нагони Дух Свети (Ефеси. 4, 30 ; 1 Сол. 5,19).

Не ниспадају право на људе зраци Сунца Правде! Због појачавања вештаственог плотског живота, ретко се, ретко на земљи налази данас сасуд Светога Духа. Срца људска су по нечистоти својој посгала неспособна за непосредно примање и ношење писмена Његових. Зато је од људских срдаца, тих нерукотворених таблица, способније постало беживотно вештаство, које бар није оскрбљено грехом.

Где данас почивају речи Духа Божијег?

У књигама Светога Писма и Светих Угодника Божијих, у књигама написаним по сугестији и под упливом Духа Светога. Дух Свети давао је изабранима Својима различне дарове духовне, назначавао им различите службе.

Једне је помазивао на пророштво, друге на апостолство, једне на пастирство и учитељство, друге на мучеништво, треће на очишћење себе подвизима Христу подвизима иночким. Различити су дарови, различите службе, али Почетак - Источник јесте један: Дух Свети који свакоме дар удељује и назначује сваком службу по Својој вољи и власти, као Бог. И књиге Светих Божијих написане су при различитим даровима Духа (у)тим сасудама Духа, који имају различите службе - све је то написано по сугестији или под упливом Светога Духа. Дух Свети већ сада показује степен славе Својих живих храмова, из једнога блистајући јаркије, из другога сијајући умереније.

Као што се звезде видивог небеског свода разликује у слави (I Кор. 15, 42), тако је разнолико и духовно преуспевање Светих Божијих на небу Црквеноме. Њиховом Духовном преуспевању саобразна је и Светлост, коју одају из себе књиге које су написали: али сви они на небу одају светлост, миомир Духа Светога. И, ето  те књиге јесу светлост зрака залазећег Сунца Правде, њих је Сведобри назначио за освећивање последњих часова дана хришћанскога.

Браћо! Окушајмо знамења времена, по завештању Спаситељеву, због чијег непознавања Господ обличи фарисеје (Мат. 16, 3 ).

Обратимо дужну пажњу на поуке Спаситеља који је говорио Јудејима Својим савременицима: „Још је мало времена светлост са вама. Идите док светлост имате да вас тама не обузме, а ко иде по тами не зна куда иде. Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости“ (Јн. 12, 35 - 36). Вежбајмо се са вером у читању књига који су написали свети угодници Божији, црпући из тих просветлења и живот. Удаљавајмо се као од ада смртоноснога, од књига насталих из источника мутног и смрадног, из лажеиманог разума, тога наслеђа пале природе човекове, која се падом својим ородила са ангелима одбаченим.

„Да не будемо више мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском и лукавством, ради довођења у заблуду“ (Еф. 4,14).

Иду, иду страшни таласи светског потопа, који је истребио сав род људски, надиру таласи лажи и таме, окружују са свих страна готови да прогутају васељену, искорењују веру у Христа, разорава се на земљи Његово Царство, загушује Његов циљ, кваре нарави, отупљује и упропашћује савест, успоставља владавина свезлобног светодршца. Као средство спасења свога остваримо Господом заповеђено бекство (Мат. 24,16).

Која је то блажена лађа, подобна лађи Ноја праведнога у коју би се могло побећи од таласа који одасвуд наваљују, у којој би се могло наћи спасење?

Та лађа је - Света Црква, Која се виси испред таласа потопа духовиога и у тамној, бурној и грозној ноћи благодушно се и непоколебиво руководи на своме путу светлилима небеским: а то су и списи светих угодника Божијих.

Сјај тих светлила не могу да скрију никаква магла, никакви црни облаци. Лађа ће стићи у пристаниште блажене вечности и ту ће срећно довести све оне који су јој поверили своје спасење.

Ко презре ту лађу и умисли, по слепој гордости или таштини; да ће препловити страшне таласе на крхком чамцу сопственог разума, ко презре смерно повиновање Истинитој Цркви, ко уседне на друге бродове, искварене лажним учењем, проточене прелешћу лукаве змије, ко одбаци руководство Светога Духа или се тек хладно и двоједушно руководи свештеним и Светим Писмом, у коме је само учење Духа - погинуће.

„Док Свјетлост имате, вјерујте у Свјетлост да синови Свјетлости будете. Амин.“

1848.

Елена Чакар: Истина полако излази у јавност: вакцине не функционишу, „Ивермектин“ спашава животе

Време је да свет схвати успешност примене и лечења тренутно “најомраженијег” лека Ивермектина. Он заиста спашава животе.

BigPharm-a се труди да оспори успехе већ доказаних и делотворних лекова као што су хидроксиклорокин и ивермектин.

По целом свету су спашени животи са терапијама које укључују ова два лека, докази постоје за ове тврдње.

Да ли се делотворни лекови против COVID-a, попут Ивермектина, сузбијају и бране јер би могли узроковати да вакцине изгубе државна средства?

Ево шокантног поређења између Израела, који је једна од највакцинисанијих земаља на планети, у поређењу са Индијом са једном државом која има најнижу стопу вакцинације и у лечењу ове болести користи лек Ивермектин.

Подаци из Африке који показују резултате који не могу да се оспоре. Чини се као да је Африка сада надмашила САД у својој способности да следи науку и примењују је. Важно је нагласити да су представљени графикони од Johna Hopkinsa.

Јуче, 2. Септембра је Токијска медицинска асоцијација јавно је објавила да препоручује свим докторима да почну лечити COVID пацијенте са Ивермектином након што су видели резултате из других земаља. Јапан има врло конзервативну културу и исто се протеже на медицинску праксу у земљи.

Док су земље трећег света до медицински најнапреднијих у свету довољно паметне да користе лекове који су сигурни, одобрени, доступни, јефтини и делују боље од вакцине за спашавање живота, Америчка ФДА представља лекове за спашавање живота на овакав начин:

У покушају обмањивања и саботаже, страница ФДА представља Ивермектин као лек за животиње са сликом коња.

Неки би могли рећи да је то одговор на недавне извештаје људи који покушавају да се сами лече “животињским” Ивермектином. Међутим, пропаганда странице ФДА која повезује Ивермектин са лечењем коња уместо човека, била је на њиховој страници месецима пре тих извештаја.

Иако постоји верзија која се користи за лечење животиња. Као и код антибиотика, постоје и за животиње и за људе, само се другачије називају или формулишу. Животиње добијају лекове за животиње, а људи лекове за људе.

Да појаснимо, Ивермектин лек и његов проналазач који је за своје дело добио Нобелове награде за медицину 2015. године и лек који се налази на листи есенцијалних лекова Светске Здравствене Организације. Прописан за више од 3,5 милијарди људи, Ивермектин има један од најбољих и најдужих профила сигурности у историји медицине.

Чини се да остатак света узима у обзир чињеницу да праћење Сједињених Држава нажалост није нужно најсигурније и најбоље решење. Нема сумње да то чине из врло добрих разлога.

Извор: "Нулта тачка"

+++

Лук Монтање: Масовна вакцинација је неприхватљива грешка
Одговор режимском педијатру: Ви и ваши налогодавци сте затуцани, ми смо просвећени
Лекари за науку и етику Србије: Истина о ПЦР тестовима и одговор кризном штабу
Вакцинаши тврде да су у праву, а боје се тужби пред европским судовима!!!
Нико у "Фајзеру" није примио сопствени производ
Славко Живанов: Пандемија корона-вируса – лудило наметнуто Планети
Вјекослав Шкреблин: Двије даме двије Наде... 
Др Сретеновић: Више од половине хоспитализованих на ковид одељењу су вакцинисани, али...
Оба лекара прокупачког Дома здравља који су преминули од ковида-19, вакцинисана са две дозе
У Бангладешу умро вакцинисани пилот за време лета
Нема горе рекламе за ковид-вакцину него кад је деца ђавола рекламирају
На пробуђење (или посрамљење?!) српским „епископима“ који сном мртвијем спавају
Бискуп Шнајдер: Вакцине окаљане абортусима, „зелене пропуснице“ и QР кодови су предзнак жига Звери
Обелодањени мејлови који доказују везу Била Гејтса и кинеских власти - тврди "Фокс њуз"
„Логично“: Упркос давању треће дозе, Израел броји највећи број заражених од Covida-19 у свету
Израел уводи ковид - пасоше онима који не желе да приме трећу дозу
Валентин Катасонов: Израел су прикачили на иглу ревакцинација, но постаје све горе!
У Израелу четврта доза у најави
Зашто се Израел суочава са новим таласом пандемије, упркос великом броју вакцинисаних
Апокалипса коју наговештава фрањевац Алексис Бугноло