Демони п(л)андемије – Светско псеудоправославље и ПЦР духовници

Демони п(л)андемије – Светско псеудоправославље и ПЦР духовници

П(л)андемија корона вируса ,као један глобални пројекат, у већини земаља света донела је велике промене у свакодневном животу и раду. Државе које су на ту својеврсну ,а великим нелогичностима потковану, диктатуру пристале увеле су махом репресивне мере према свом становништву. Те мере спроводиле су све институције у држави ,а њима су се покоравала и правна лица и други државни сателити који функционишу у заједници са државом.

Тај зависно интересни однос није искључио ни Државну цркву (СВЕ помесне цркве тзв. светског псеудоправославља – п.п.). Зашто кажемо Државну цркву? Црква би требала, и заиста по својој суштини јесте , да буде изнад и одвојена од државе (искључујући монархије). Држава физичким и правним лицима унутар Цркве може командовати и она јој се могу покоравати све до момента кад се од њих ,као слуга Бога живога, не тражи оно што је вредније од државе и што су они према Господу дужни.

Дакле, шта је тај хомогени организам који олако ,што би се рекло -без борбе ,држави и световној власти предаје оно што су Богу дужни чинити? Да ли је то Црква Божија? Да ли су то храбри исповедници вјере или слуге богоборне власти? Сме ли у тим питањима бити компромиса зарад очувања већег добра?

Ово су питања која пред сваку истинољубиву душу долазе и већина са муком око њих прелама и одлучује. На та питања одговори су на дну савести испод гомиле страха ,несигурности и одсуства храбрости,а савијени под свијену кичму данашњег Србина.

Срби (већином у молитвеном општењу са разним вуковима у овчијој кожи,од оних у светском псеудоправослављу,преко разних „ревнитеља изнутра“,као што је тзв. „ерп у егзилу“,Антоније Давидовић,Никодим Богосављевић...,до разних псеудозилота – п.п.) су на Светог Симеона и Саву заборавили и сећају их се тек на часу историје или некој од представа у њихову част. Заборавише и одступише са пута који су нам они пропутили и којим су нас упутили пред престо Господњи. Када су нас на тај пут послали дадоше нам и светли и пламени залог Вере Православне и по нама га послаше Господу,а ми према њима остадосмо дужни да то како су нам предали, не мање, не веће, не другог облика, већ исто тако предамо часно у руке Господње. Пристајањем и ступањем на Савин пут, на пут Христов ,одговори на поменута питања излазе кроз наша срца пред наше очи. Једноставно,замислимо Светог Саву где затвара цркву због вируса или да одбија да врши Свету Евхаристију. Јасно је да је то незамисливо и да Светог Саву никада не можемо ни замислити у тој жалосној улози.

Нажалост, наш народ често уме да оправда нпр. пуч 27. марта и каже „где ћемо са Немачком ,то је издаја итд…“ ,а за служење Литургије под маскама или без Свете Евхаристије рећи ће „то тако мора, да би уопште било литургије“. Дакле ,не жртвујемо оно што можемо и што морамо те страдамо физички, а жртвујемо оно што не смемо и као народ још више страдамо духовно (будући да су кроз пад у раскол и јерес отерали благодат Духа Светога из храмова цркава светског псеудоправославља и свих горепоменутих „цркава“,ово је још један ексер у њихов сандук,у чему се посебно и „ревносно“ истиче управо светско псеудоправославље на челу са својим „пастирима“). Шта је то виши циљ од Свете Литургије,шта то оправдава њено додатно изопачавање (као да уз то што ту нема ни б од благодати Духа Светога,уосталом нема и литургијских новотарија у светском псеудоправослављу) и кукавичко извођење? За то оправдања нема. У Србији за време полицијског часа и строжих мера против вируса Државна црква ни Васкрс није прославила како доликује. У Србији Васкрс прославише истинити православни хришћани,који су у молитвеном општењу са Црквом Истинитих Православних Хришћана Грчке(и Кипра).

Међу тзв. „ревнитељима изнутра“,разним псеудозилотима има оних који се противе свим тим сулудим мерама и корона вирус п(л)андемији,ал џабе им све,кад се и сами налазе руку под руку са црквама светског псеудоправославља и када се сва та њихова „ревност“ истопи и нестане када је у питању јерес и јеретици и проповед о томе какав треба да буде правилан однос према њима сваког истинитог православног хришћанина,као уосталом и када је у питању јадна и бедна духовна ситуација у којој се овај народ деценијама налази...

А што се тиче назива Државна црква,то у суштини и јесте оно што се деценијама лажно и без икаквог духовног права назива СПЦ. Дакле, осим јереси које исповеда Београдска патријаршија и које у њој нетакнуто егзистирају и које су тај тежи камен око њиховог врата, ту је и служење и против Бога покоравање световној власти и кроз њу кнезу овога света,као и многобројни други преступи и гажење Светих Канона и Светог Предања Цркве,о чему је на овом блогу већ било речи.

Шеф државе и шеф државне цркве

Богу се треба већма покоровати него људима (Дела Ап. 5, 29),каже Апостол,а отац Јустин Ћелијски додаје :“То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.“

To би био први демон п(л)андемије ,већи лукавији и опаснији. А сада и онај мањи ,али ништа мање отрован и лукав, који језиком напада великог демона (Државну цркву – светско псеудоправославље) ,а делима му својим служи и душе њему приводи и погубљује их одводећи их у ад.

То су они „духовници“ којима је центар хришћанског живота и смисао вере у овом моменту да ли је неко вакцинисан или не, да ли носи маску и да ли поштује мере против пандемије, назваћемо их ПЦР духовници. У првом делу текста смо рекли да Црква на све те „мере“ не сме пристајати и да им се никако не треба покоравати. У чему је онда проблем ПЦР духовника? Шта то они раде или говоре што не треба? И ко су најпознатији ПЦР духовници?

Један од водећих ПЦР духовника Неофит морфски, промо спот

Црква у својој новијој историји бије одсудну битку са свејереси Екуменизма која је поразила многу Њену војску ,многе свештенике, велику већину епископа и све патријархе. Губитци у овој борби су велики али велико је и сазнање да ће Црква опет војевати и над Екуменизмом како је кроз историју војевала над свима који су на Њу устајали. Ту наду нам крепи и чињеница да већ деценијама Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке (и Кипра) на све то не пристају,
гоњене,блаћене и оклеветане од служитеља овога света,од лажних пастира светског псеудоправославља (и свих њима сличних) ,непоколебљиво исповедајући истину вере какву смо примили од Светих Отаца. Уместо да се и сами покају и одбаце јерес и присаједине Цркви Христовој,ПЦР духовници се налазе у новокалендарском расколу (пошто су међу онима који „ревнују“ против корона вирус п(л)андемије управо најзапаженији расколници новокалендарци,који чак кренуше и „пророковати“ о догађајима који нас чекају и који нам предстоје...! –п.п.),учествују у екуменизму,помињу и молитвено опште са јеретицима и ни реч једну не говоре против свеопште апостасије,у којој се и сами налазе и у коју увлаче многе душе,оних који их слепо следе и који им без расуђивања поверавају своје душе...Њихов страх за своје капе на главама је толики да постаје заразан. Њихово лицемереје надилази овоземаљске оквире. Свесни своје срамоте они налазе да ревнују око онога најповршнијег и најмање битног за спасење,око маскица,око асепсола итд… Међу ПЦР духовницима се посебно истичу два „епископа“ Државне цркве Неофит морфски, и Амвросије калавритски, а ту се код нас истичу „ревнитељи изнутра“ Никодим Богосављевић ,као и сајт „Борба за веру“.

Гуру ПЦР духовника Амвросије калавритски

Амвросије калавритски је гуру ПЦР духовника ,он је чак отишао толико далеко да је ,прескочивши васељенског патријарха,сабор грчких архијереја, сву екуменистичку булументу и непријатеље Цркве (са којима саслужује), „из цркве“ (треба узети у обзир да расколници новокалендарци нису Црква Христова,тако да он не може никога „изопштити“,будући да су СВИ они самим пребивањем у новокалендарском расколу ВАН Цркве Христове! – п.п.) изопштио неке цивиле који су функционери грчке владе. Замислите лицемерје тог човека. Њему и његовим следбеницима не смета ни новокалендарство, ни екуменизам, ни унија са јеретицима римокатолицима у којој су СВЕ цркве светског псеудоправославља од 1965. године, нити њихови саслужитељи који исповедају јерес но је нашао да своју „ревност „ искаже према неким лаицима који са целом причом везе немају. Његовим путем иде и Неофит морфски који се у све разуме осим у свој посао. Он зна и од чега је асепсол и маске и Астерикса и Обеликса зна лично ,али шта је јерес и тренутно стање у Цркви не познаје.

Ову двојицу новокалендарских,екуменистичких „епископа“ прате неколицина свештеника „светогорца“ и сл.. који знају хемијски састав асепсола и вакцина, али да се ограде од расколника новокалендараца,од новопасхалаца,од јеретика сергијанаца,од јереси екуменизма,као и од СВИХ помесних цркава светског псеудоправославља будући да су у унији са јеретицима римокатолицима,да одбаце јерес и да се кроз покајање присаједине Цркви, е то не знају.

Зло које долази од ПЦР духовника јесте управо то што они народу не појашњавају да НИКАДА и није био у Цркви Христовој,што не позивају на истинско покајање и присаједињење Цркви,у чему би и сами народу били лични пример,учинивши исто... ПЦР духовници не дижу на побуну против суштинских проблема и узрока падова већ против неких тривијалних ствари и последица апостасије ,и на тај начин покушавају да своју паству уљуљкају у јереси. Дакле они крче пут јереси и антихристу склањајући оне потенцијалне борце са бојног поља и одводе их у своје ПЦР манастире и кафане.

Како архиепископ Аверкије Џорданвилски каже: „долази вријеме када ће морати да настане катакомбна црква истински-православних хришћана, који себе тако називају ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско Православље о носи само његова спољашња обележја?“

А да ће такво време сигурно да дође, о томе јасно, на основу учења Светих Отаца Цркве о последњим временима, говори наш велики руски светитељ Свети Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап. Павла Солуњанима: „Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити давних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво“.

Не наступа ли већ то време?(то време је наступило већ пре скоро читав век,а ту заставу истинског православља је преузела Руска Катакомбна Црква(која је иначе била жестоко гоњена од стране комуниста и јеретика сергијанаца и чији су многобројни клирици и верници после пада гвоздене завесе улазили у молитвено општење са ЦИПХ Грчке(и Кипра),као што је духовно чедо Светог Теофана Полтавског,схимонах Епифаније Чернов ),Црква Истинских Православних Хришћана Грчке и Кипра)[1]

---

[1] Археп.Аверкије , Света Ревност, ПМШ св Александра Невског, Београд 1998, стр. 51.

Јулијански календар и "средњовековни србски календар"

 

С обзиром да интернетом кружи један квазисторијски таблоидни текст прпепун неистина, о некаквом наводном посебном средњевековном србском календару, мимо Јулијанског календара, сматрамо сврсисходним да разобличимо такву глупост, која уз многе сродне глупости, стреми кривотворењу србства и светосавља, као и стварању илузије, како Срби наводно имају неки други пут мимо православља, мимо Христа. Некаква „укрштања северне и јужне енергије", и сличне празноверице.

Размере глупости предметног текста, могу се сагледати у закључној тврдњи истог, која гласи:

„Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту србском, са 19. јула померен на 1. август. У Црквинама на гробном камену Светог Стефана пише: „у Лето 6935. месеца јула у 19. дану”. Датирање на гробном камену Светог Стефана је по Србском календару Светог Саве, а србски народ слави дан Светог Стефана деспота српског по туђем Јулијанском календару 1. августа који је наметнуо цар Фрањо Јосиф."

Црква до дана данашњег молитвено прославља Светог деспота Стефана, на дан годишњице његовог упокојења - 19.07. по Јулијанском календару (01.08. по Грегоријанском). Ко такву чињеницу не зна, може лако проверити простим увидом у црквени календар. Мислимо наравно на црквени - Јулијански календар којег се Срби држе још од свог уласка у византијски (римски) културни круг.

Дакле:

1) Не постоји никакав календар (месецослов) који је увео Свети Сава. Од примања хришћанства ми држимо Јулијански календар, све са усвајањем римских назива за месеце. И у средњем веку и у XIX веку Србија се држи Јулијанског календара. Тек 1919. Краљевина СХС усваја Грегоријански календар, али Србска Црква остаје верна Јулијанском календару (На жалост,од 1924. године после увођења више пута анатемисаног новог календара у многе помесне цркве и пада у раскол од стране истих,
остаје у молитвеном општењу са расколницима новокалендарцима,чиме потпада под анатему Светих Отаца због Кршења Светог Предања,будући да је календар део Светог Предања,без ког по речима Светог Нектарија Егинског,не постоји Црква! - п.п.).

2) Постоји појам који су неки етнолози назвали „Србски народни календар". Али то није никакав календар у смислу система рачунања и периодизације времена. То дакле, није никакав календар мимо Јулијанског. То је скуп обичаја и народских назива за празнике. Неке од тих обичаја је Црква прихватила а неки су обично сујеверје, и не постоје сви ти обичаји у сваком србском крају. Неки имају предхришћанско порекло, неки су настали у време турског ропства, а неки су плод измишљотина аутора књига о митологији итд. Али то све није битно за насловну тему. Јер ту се како рекосмо, не ради о календару мимо Јулијанског.

3) Датирање догађаја од дана стварања света, то нам је исто дошло од Византије. У целом хришћанском свету се у средњем веку датирало од стварања света, а касније се практикује датирање од Христовог рођења, најпре на Западу а касније и на Истоку. Наши историчари из XVIII века попут архимандрита Јована Рајића или владике Василија Петровића Његоша, у својим списима датирају догађаје од године Христовог рођења. Дакле, у XVIII веку, далеко пре фамозног и измишљеног наметања од стране цара Фрање Јосифа 1881. године.

4) Никада Срби нису почетак нове године обележавали у месецу априлу. По православно-црквеном рачунању времена, почетак нове године се обележавао најпре 1. марта (као месеца у коме је створен свет), а од позног средњег века 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса). До XVIII века у читавом православном свету нова година је почињала (иако се није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да преуреди по западњачком образцу, уводи 1700. године, тачније преузима са Запада, 1. јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по јулијанском календару), а под утицајем Русије то чине и други православни народи. 

Завештање Преподобног Теодосија Кијево-Печерског

 

Завештање Преподобног Теодосија Кијево-Печерског ^[1]  

„Благослови Господе! Ја, Теодосије, бедни слуга Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа – у чистој и праведној вери рођен и васпитан у доброј науци Православним оцем и мајком. Вери латинској (католичкој) не прилазите, не придржавајте се њихових обичаја, бежите од њиховог причешћа и сваког учења и гнушајте се морала њиховог.

Чувајте се чеда, кривовераца и беседе са њима, јер се и наша земља напунила њима. Ако ко и спасава душу, онда само живећи у Православној вери јер нема друге вере, боље, од наше чисте и свете Вере Православне.

Живећи у тој вери, не избављаш се само од грехова и вечних мука, већ и постајеш, причасником вечног живота и без краја ћеш се радовати са Светима. А који живе у другој вери: католичкој, муслиманској, или арменској (монофизити) – они неће видети живот вечни.

Не треба такође, чеда, да се хвали туђа вера. Онај који хвали туђу веру, исто је као да хули на своју веру. Ако неко почне да хвали и своју и туђу, он је двоверац, близак јереси. Ти се чедо, чувај таквих, и своју веру непрестано хвали. Не братими се са њима, већ бежи од њих и подвизавај се у својој вери добрим делима.

Чини милостињу не само својим по вери, већ и туђима. Ако видиш нагога или гладнога или неког ко је запао у беду – било Јеврејин, Турчин или Латин – према свакоме буди милосрдан, избави га од несреће како можеш, и нећеш бити лишен награде од Бога, јер и Сам Бог у садашњем веку излива милости Своје не само на хришћане, већ и на неверне. О незнабошцима и иновернима Бог се стара у овоме веку, али у будућем ће они бити туђи вечном благу.

Ми, који живимо у Православној Вери и овде задобијамо сва блага од Бога и у будућем веку ће нас спасити Господ наш Исус Христос. Чедо ако ти је неопходно да умреш за своју Свету Веру, са храброшћу иди у смрт. Тако су и Свети умирали за Веру, а сада живе у Христу. Ти, чедо, ако видиш иноверне да се споре са вернима, обманом да их одведу од праве Вере – помози Православнима. Тим као да си избавио овцу од уста лавових. А ако ћутиш и оставиш их без помоћи, то ће бити исто, као да би однео искупљену Христову душу и продао је сатани.

Ако теби онај који се супроти каже: „Ваша и наша вера су од Бога“, то ти чедо, одговори: „Кривоверцу! Или ти и Бога сматраш двоверцем!

Не чујеш ли ти, од зле вере развраћени, како Писмо говори: „Један Господ, једна Вера, једно Крштење“ (Еф. 4:5).

Не чујеш ли Апостола Павла, који говори: „Ако Анђео са неба јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде!“ (Гал. 1:8).

Ви (Латини), одбацивши проповед Апостолску и Светих Отаца, примили сте лажну и развраћену веру, пуну погибељи. Зато сте и одбачени од нас. Зато не приличи нама да служимо са вама и да приступамо заједно Божанским Тајнама, ни вама ка нашим, ни нама к вашим, јер сте ви мртви и мртву жртву приносите, а ми Живоме Богу – чисту непорочну, да би наследили вечни живот. Тако је било писано: „Даје се свакоме по делима његовим“ о Христу Исусу Господу нашем.

Њему слава.

Амин.“

 

---

[1]  Свети Теодосије Кијево Печерски, утемељивач руског монаштва, један од најслављенијих Светитеља, прослављених од стране Руске Православне Цркве. Завештање је написано у 12. веку Великом Кијевском кнезу Изјаславу, као глави Православне Кијевске државе, а у његовом лицу и свим Русима, сједињеним у то време у Кијевској Русији.

Житије и поуке Преподобног Марка Подвижника

Овај преподобни Марко, подвижник и чудотворац, замонашен је од свог учитеља светог Јована Златоуста у 40.години својој и био у једном манастиру крај Анкаре у Галатији. Затим је провео 60 година у Јудејској (или Нитријској) пустињи. Био је веома трудољубив; одао се изучавању Светог Писма и цело је Свето Писмо знао наизуст; достигао врхунац подвижништва и врлине. Знак и доказ тога су: врло поучне и корисне књиге које је написао, и дар чудотворства који је од Бога добио. Био је много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Када једном безмолствоваше, молитвено тиховаше, у својој келији и рађаше на себи, дође к њему једна хијена и донесе му своје слепо штене. И својим утученим изгледом мољаше светитеља да се сажали на њено младунче и исцели му очи. Светитељ пљуну у слепе очи младунчета, помоли се Богу, и младунче прогледа. А после неколико дана хијена донесе светитељу једну велику овнујску кожу, као награду и захвалност за исцељење њеног младунчета. Но светитељ не хте примити кожу док му хијена не показа неким знацима да убудуће неће клати овце бедних људи.

Овај светитељ је стекао толику чистоту срца, да је Свето Причешће примао из руку ангелских. О томе је презвитер у скиту, који је причешћивао сву братију, казивао ово: "Опазио сам да за време давања Тајни Христових ја никада сам нисам давао Светињу Марку подвижнику, него ју је Анђео узимао са жртвеника и давао њему. Уосталом, ја сам примећивао само руку која му је давала Причешће".

Преподобни Марко сав је и споља сијао благодаћу Светога Духа која је била унутра у њему. По расту беше мали, дугуљасте главе и браде, обасјан сав унутрашњом благодаћу Божјом. Упокојио се у Господу половином петог века.

Богомудри отац наш Марко написао је, према Никифору Калисту, око четрдесет подвижничких списа, од којих девет наводи поименце, и веома их хвали, Свети патријарх Фотије у својој "Библиотеци" (бр. 200). То су књиге: О закону духовном, О онима који мисле да се делима оправдају, О покајању, О посту, О крштењу, Разговор ума са својом душом, Разговор са једним схоластиком, и Посланица Николају монаху. Преподобни Марко писао је и против јеретика Мелхиседекита и Несторијанаца. Његова духовна мудрост и подвижничко искуство, садржано у тим књигама, од толиког је духовног значаја да су Свети Оци подвижници говорили: Све продај - и купи Марка!

+++

Ради духовне користи читалаца, навешћемо само неке од поука Преподобног Марка Подвижника:

Господ наш Исус Христос, Божија Сила и Божија Премудрост, промишљајући о спасењу свих на богодоличан начин како Он сам зна, положио нам је кроз разне догмате закон слободе, који се састоји у једном циљу назначеном за све: Покајте се! Из тога можемо разумети да се сва разноликост заповести Божјих своди на једно - на заповест покајања.

Имај свагда и незаборавно у срцу свом смирење Господа нашег: ко је Он, и шта је постао ради нас, и са какве је висине светлости Божанства открио се, и у какву је дубину смирења из бескрајне доброте према људима сишао! Он је постао оно што смо ми, тј. човек, да би ми постали оно што је Он, тј. богови по благодати. Логос Божји је постао тело, да би тело постало Логос. Будући богат, Он је осиромашио ради нас, да би се ми Његовим сиромаштвом обогатили. Из великог човекољубља Он се уподобио нама, да би се ми кроз сваку врлину уподобили Њему.

Треба се дружити и бити заједно и послушно се учити од духовних и искусних отаца. Јер је опасно бити сам и без сведока, поготову када се налазимо у духовној борби.

Ко од себе одгони бол и понижење, нека не мисли да ће се помоћу других врлина покајати. Јер кенодоксија (празна слава и понос) и избегавање бола знају да служе греху и с десне стране. Ако ко падне у било који грех и не ожалости се сходно величини свога греха, тај ће опет лако пасти у исту замку.

1. Призивај Бога да ти отвори очи срца твога, и да увидиш корист молитве и читања које се искуством разумева.
2. Не буди ученик хвалисавог, да се не би научио гордости а не смиреноумљу.
3. Не узнеси се срцем због тога што познајеш Писма, да не би умом пао у замку духа хуле.
4. Не покушавај да решиш било какав проблем посредством спора, већ помоћу средстава које налазе духовни закон, тј. стрпљењем, молитвом и непоколебивом надом.
5. Онај ко се моли телесно и који још нема духовног знања, сличан је слепцу који виче: Сине Давидов, помилуј ме (Лк. 18, 38).
6. Зло које се задржава у помислима огрубљује срце. Уздржање, пак, са надом истребљује зло и скрушава срце.
7. Бдење, молитва и трпљење невоља, образују нешкодљиву и корисну скрушеност, само уколико њихову равнотежу не пресечемо похлепом. Ко је истрајан у њима, обрешће помоћ и у осталоме. Ко је, пак, немаран, и ко их раздваја, у време исхода ће осетити неиздрживу патњу.
8. Постоје многи начини молитве, који се међусобно разликују. Ниједан начин молитве није штетан, осим ако се не ради о сатанском делу, а не о молитви.
9. Када се сећаш Бога, умножи своје молитве, да би се и тебе Бог сетио, када га будеш заборавио.
10. Кад читаш Свето Писмо, схвати смисао који је у њему сакривен: што се раније написа за нашу се поуку написа (Рим. 15, 4).
11. Закон слободе (Јеванђеље), учи свакој истини. Многи га читају разумом, али је мало оних који га разумеју кроз извршавање заповести.
12. Онај ко трпи неправду од људи сачуван је од греха, и саобразно страдању добија помоћ.
13. Онај ко се моли за оне који му наносе неправду, побеђује демоне. Онога, пак, који им се супротставља, рањавају демони.
14. Људска увреда причињава срцу бол. Међутим, она је узрок чедности за онога који је подноси.
15. Откриј свој разум Владици, јер човек гледа у лице, а Бог у срце.
16. Сваки нежељени јад нека ти буде учитељ сећања на Бога, па ти никада неће недостајати побуде за покајање.
17. Свако страдање по Богу јесте истинско дело побожности. Јер, истинска љубав се проверава супротностима.
18. Пази на учинак нежељене патње, па ћеш пронаћи очишћење од греха.
19. Многи савети других бивају нам на корист, али за нас лично ништа није прикладније од нашег мишљења.
20. Ако желиш без осуде да примаш похвале од људи, заволи најпре да те изобличавају за грехе.
21. Онај ко добровољно претрпи понижење ради истине Христове, од многих ће бити стоструко прослављен. Најбоље је да човек свако добро чини ради будућих добара.
22. Од сластољубља произилази немар, а од немара заборав. Јер, Бог је свима даровао знање о ономе што је корисно.
23. Видех просте људе, смиреноумне на делу, који посташе мудрији од свих мудраца.
24. Онај ко омаловажава разборитост и хвали се незнањем, није незналица само на речима, него и разумом.
25. Речи Божанског Писма читај делима и не препуштај се причљивости, надимајући се тананим мислима.
26. Ко испуњава заповести, нека очекује искушење, јер се љубав према Христу проверава супротностима.
27. Узрок сваког зла јесте таштина и уживање. Ко их не замрзи, неће победити ни једну страст.
28. Ум се ослепљује трима страстима: среброљубљем, таштином и уживањем.
29. Ко не познаје истину, не може истински веровати. Јер, природно је да знање претходи вери.
30. Онај ко се разборито моли, подноси невоље које га сустижу. Онај, пак, ко има злопамћење, не може се чисто молити.
31. Ако сагрешиш, немој осуђивати дело већ мисао, јер да ум није претходио, тело га не би пратило.
32. Ко тајно чини зло, лукавији је од оних који јавно чине неправду. Због тога ће се теже мучити.
33. Као што је немогуће удруживање воде и ватре, тако су супротни самооправдање и смирење.
34. Не остављај грех неизглађеним, макар био и сасвим мали, да те не би одвукао у веће зло.
35. Боље је да се побожно молиш за свога ближњег, него да га осуђујеш за сваки грех.
36. Онога ко се искрено каје, исмевају неразборити. Међутим, то је знак његове богоугодности.
37. Тек кад из нашег разума одагнамо сваки вољни грех, моћи ћемо да се боримо и против страсти предубеђења.
38. Ко тражи славу, обузет је страшћу. Ко се жалости у невољи, воли уживање.
39. Онај који све испитује, а држи се добра, самим тим се уклања од сваког зла (1. Сол. 5, 21-22).
40. Без сећања на Бога не постоји истинско знање. Духовно знање без сећања на Бога јесте копиле.
41. Човеку окорелог срца користи реч тананог знања, јер га приводи страху. Он, наиме, без страха нерадо прихвата трудове покајања.
42. Кротом човеку користе речи о вери, јер он не искушава дуготрпељивост Божију и не гризе га савест због честих сагрешења.
43. Чувши ружне речи, не гневи се на онога што их је изрекао, него на себе. Јер, ако лукаво слушаш, лукаво ћеш и одговорити.
44. Од оног што лицемерно хвали, ускоро очекуј осуду.
45. Смењивање добра и зла примај спокојно. На тај начин Бог отклања недостатке ствари.
46. Ко говори да познаје сва ђаволска искуства, још не познаје савршено самога себе.
47. Не пожели да слушаш о несрећи својих непријатеља. Онај ко слуша такве речи, сабира плодове свог злог настројења.
48. У време бола пази на прилог уживања, будући да се тада лако прихвата као утеха.
49. Неки називају разборитима оне који расуђују о чулним стварима. Међутим, разборити су само они који задржавају своје зеље.
50. Пре него што одбациш зло, немој слушати своје срце. Јер, оно тражи оно што већ има у себи.
51. Онај ко нерадо преиспитује своју савест, ни телесне трудове из побожности не прихвата лако.
52. Ко не прихвата добровољна страдања ради истине, подвргнуће се тежим невољним мукама.
53. Онај ко мудрује и прича без дела, богати се неправдом, и његов труд, по Писму, улази у туђу кућу.
54. Знање без врлинских дела јесте несигурно, па макар било и истинско. Јер, потврда свега јесте дело.
55. Писмо нам саветује да упознамо Бога разумом како би смо Му правилно служили делима.
56. Без умног призивања не постоји савршена молитва. Господ чује ум који нерасејано вапије.
57. Није уздржљив онај који се храни помислима, чак и ако су корисне. Јер, оне не могу бити корисније од наде.
58. Самртни грех је онај за који се човек не каје. Чак ни светитељ, који би се помолио за тај грех уместо њега, неће бити услишен.
59. Знак нелицемерне љубави јесте опраштање увреда. Тако је Господ заволео свет.
60. Када ум заборави циљ побожности, видно дело врлине постаје бескорисно.
61. Делима покажи себе мудрим у односу на људску вољу и на захвалност Богу. Јер, реч није мудрија од дела.
62. Ко чини добро и тражи награду – не слузи Богу, него својој вољи.
63. Када грешна душа не прихвата са смирењем невоље које је задесе, анђели за њу кажу: Лечисмо Вавилон, али се не исцели (Јер.51, 9).
64. Страст која се нашом вољом упражњава на делу, касније, и без наше и против наше воље насилно нама влада.
65. Надменост и хвалисање су узрочници хуле, а среброљубље и таштина – немилосрдности и лицемерја.
66. Знање човека је истинито у мери у којој га потврђују кротост, смиреност и љубав.
67. Добро је да помажемо речима оне који питају, али је много боље да их помогнемо молитвом и врлином. Јер, онај ко себе помоћу њих приноси Богу, помаже и себи и своме ближњем.
68. Од свих зала прво је незнање, а затим неверовање.
69. Искушење избегавај трпљењем и молитвом. Ко се без њих бори против искушења, само ће га укрепити.
70. Кротак по Богу је мудрији од свих мудраца, и смирен у срцу је јачи од најјачих. Јер, он јарам Христов (Мт. 11, 29) носи са знањем.
71. Када нас муче зле мисли, треба да осуђујемо сами себе, а не прародитељски грех.
72. Онај ко трпи увреду и при томе се ни речима, ни мислима не препире са увредиоцем, стекао је истинско знање и показује тврду веру у Владику.
73. Сећање на Бога постаје бол срца због побожности. Сваки ко заборавља Бога постаје самоугодљив и безосећајан.
74. Ако желиш да Господ покрије твоје грехе (Пс. 31, 1), немој откривати људима да имаш врлине. Јер, како ми поступамо са нашим врлинама, тако Господ поступа са нашим гресима.
75. У невољним мукама скривена је милост Божија која онога који показује трпљење води ка покајању и спасава од вечног мучења.
76. Немој питати како може сиромашан да живи у насладама када нема неопходне услове. Јер, и у помислима се може похотно живети горе него на делу.
77. Једно је познавање ствари, а друго је истинско познање. Колико се сунце разликује од месеца, толико је друго корисније од првог.
78. Ако желиш да принесеш Богу беспрекорно исповедање, немој спомињати појединачно своје пређашње грехове, већ храбро трпи њихове последице.
79. Свако плотско уживање произилази од претходног одмора, а одмор рада неверје.
80. Горд и таст човек се међусобно врло добро слажу. Горд хвали таштог, јер се пред њим понаша ропски, док ташти велича гордог који га непрестано хвали.
81. Ко због очекиваног будућег блага прихвата постојеће невоље, налази знање истине и успешно се избавља гнева и туге.
82. Са онима који ти нису положили заклетву о потчињености немој да се препиреш кад се противе истини, да не би изазвао мржњу, као што каже Писмо (2. Тим. 2, 23).
83. Не буди дволичан, тј. један на речима, а други у својој савести, будући да таквог Писмо ставља под клетву (Прем. Сир. 28, 15).
84. Чувај речи своје од самохвалисања и помисли од уображености, да те не би Бог оставио и да не би учинио супротно. Јер, добро човек не чини сам, него уз помоћ свевидећег Бога.
85. Сластољубац се жалости када га прекоревају и кад се злопати, а богољубац када га хвале и када га окружује изобиље.
86. Нико не може имати бол и жалост по Богу ако претходно не заволи њихове узроке.
87. Не покушавај да изобличавањем помогнеш онога који се хвали врлинама. Јер, исти човек не може истовремено волети самоистицање и истину.

Молитва Пресветој Богородици за духовног оца

 

О, Пресвета Владичице моја, Дјево Богородице, царице неба и земље, услиши вапај моје душе и грешну молитву моју, коју Ти приносим за оца мога духовнога , многострадалног слугу твога (име). Буди му вечно сапутница, у свако време буди уз њега и штити га са светим ангелима.

Укрепи га док бди, чувај га док спава и теши га док плаче; бодри га у очајању, избављај га од невоља, ослобађај од клевета и подижи га у немоћи. Порази демоне који устају на њега, и у смртној опасности буди му помоћница. Учини га, из дана у дан, страшнијим за видљиве и невидљиве непријатеље, да би знали да је он Твој слуга, Богомајко; Ти Која си родила Бога и Цара, Коме припада част и поклоњење у векове векова. Мајко Божија, умекшај  срца злих људи који устају против њега. Ти видиш тугу и муку мога оца духовнога и само Теби јединој су познате његове патње. Ти знаш и све тајне душе његове. Погледај на њега са Небеса, олакшај његова страдања и покриј покровом својим, посети га небесном милошћу својом, пошаљи благослов на дела његова и пошаљи му невидљиву помоћ. Његовим светим молитвама дај и мени, смирење, самоукоревање, трпљење, кротост, целомудреност ћутање и заштити ме од свих искушења видљивих и невидљивих непријатеља.

Свети Игњатије Брјанчанинов О посту

Глава врлина је – молитва; њена основа – је пост.

Пост је непрекидна умереност у храни, са разумном пробирљивошћу.

Горди човече! Ти машташ тако много и високо о твом уму, а он је потпуно и нераскидиво завистан од желудца.

Закон поста, који је наизглед закон за црева, у ствари је закон за ум. Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме права на своју самодржавност и да их сачува, мора се пре свега потчинити закону поста. Само тада ће он бити непрестано снажан и бистар; само тада он може владати над жељама срца и тела; само уз непрестану трезвеност он може изучавати јеванђелске заповести и следити их. Основа врлина је – пост.

Тек створеном човеку, уведеном у рај, дата је јединствена заповест, заповест о посту. Наравно, дата је једна заповест зато што је она била довољна да сачува првоствореног човека у његовој непорочности. Заповест није говорила о количини хране, само је забрањивала састав. Дакле, нека заћуте они који признају пост само у количини хране, а не и у саставу. Ако се удубе у искуствено изучавање поста, они ће схватити значај састава хране.

Толико је важна заповест о посту коју је Бог објавио човеку у рају да је, заједно са заповешћу, изречена и казна за нарушавање заповести. Казна се састојала у поражавању човечанства вечном смрћу.

И сада греховна смрт наставља да поражава оне који нарушавају свету заповест поста. Онај који се не придржава умерености и избирљивости у храни, не може сачувати ни девственост, ни целомудреност, не може обуздавати гнев, препушта се лењости, унинију и туговању, постаје роб сујете, станиште гордости, коју доноси човеку његов телесни састав, који се највише пројављује од раскошне и обилне трпезе.

Заповест о посту је обновљена и потврђена Јеванђељем. Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк 21,34), завештао нам је Господ. Преједање и пијанство дебљају, не само тело него и ум и срце, то јест, уводе човека, душом и телом, у телесно стање.

Насупрот томе, пост уводи хришћанина у духовно стање. Онај ко је очишћен постом – смирен је духом, целомудрен, скроман, ћутљив, тананих осећања у срцу и мислима, лаган телом, способан за духовне подвиге и умовање, способан за примање божанске благодати.

Телесни човек је свецело погружен у греховне насладе. Он је сладострастан и телом, и срцем, и умом, он није способан не само за духовно наслађивање и примање божанске благодати него ни за покајање. Он је неспособан за духовно занимање уопште: причвршћен је за земљу, утонуо је у материјално, жив – душом је мртав.

Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладнети (Лк 6,25). Тако Реч Божија говори онима који нарушавају заповести светог поста. Чиме ћете се ви хранити у вечности, када сте се овде научили засићењу једино вештаственом храном и вештаственим насладама, којих нема на небу? Чиме ћете се ви хранити у вечности, када нисте окусили ниједно од небеских добара? Како је вама могуће да се храните и наслађујете небеским добрима, када нисте стекли никакав осећај за њих, него сте стекли одбојност?

Насушни хлеб за хришћане је – Христос. Насићивање тим хлебом је ненасито – то је спасоносно преједање и наслађивање, на које се позивају сви хришћани. Ненасито се насићуј речју Божијом; ненасито се насићуј испуњавањем Христових заповести, ненасито се насићуј за трпезом коју си (Боже) припремио…насупрот тлачитеља мојих, и напајај се из препуне чаше (Пс 22,5).

Од чега да почнемо, каже свети Макарије Велики, ми који се никада нисмо бавили испитивањем наших срца? Стојећи изван, куцаћемо молитвом и постом, како је Господ и заповедио: Куцајте, и отвориће вам се (Мт 7,7). Тај подвиг, који нам саветује један од највећих учитеља монаштва, био је подвиг светих Апостола. У његовом амбијенту су се они уподобили да чују глас Духа. А док они служаху Господу, говори писац њихових дела, и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које сам их позвао. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их (Дап 13,23). Из окружења подвига, који су чинили пост и молитва, чула се заповест Духа о призвању незнабожаца у хришћанство. Како је необична целина коју чине пост и молитва! Молитва је немоћна ако није заснована на посту и пост је неплодан ако на њему није саздана молитва.

Пост ослобађа човека од телесних страсти, а молитва се бори са душевним страстима, и победивши их, прожима сав састав човека, очишћује га; у очишћени словесни храм, она уводи Бога.

Ко не обрађујући земљу засејава: тај упропаштава семе и уместо пшенице ће пожњети трње. Тако и ми, ако будемо сејали семена молитве не изоштравајући тело: уместо правде, као плод донећемо грех. Молитва ће бити уништена и покрадена од стране разних сујетних и порочних помисли и маштања, оскрнавиће се сладострасним осећањима. Наше тело је настало од земље, и ако га не обрађујемо, као земљу, никада нећемо моћи донети плодове правде.

Напротив, ако неко обрађује земљу са великом ревношћу и трудовима, али је остави незасејану: њу ће густо прекрити коров. Тако, када тело бива истанчано постом, а душа се не обрађује молитвом, читањем, смиреноумљем: тада пост постаје родитељ многобројних корова – душевних страсти: високоумља, сујете, презира.

Шта је то – страст преједања и пијанства? Онај ко је изгубио уредну, природну жељу за јелом и пићем, тражи далеко већу количину и разноликост својстава истих, а не само толико колико је потребно за одржавање живота и телесних снага, на које претерано храњење делује супротно од своје природне намене, делује штетно, слабећи и разарајући их.

Жеља за храном исправља се једноставном трпезом и уздржавањем од преједања и наслађивања храном. Прво је потребно напустити преједање и наслађивање: тиме се и изоштрава жеља за храном и постиже се уредност. Када пак жеља постане уредна: тада се она задовољава једноставном храном.

Насупрот томе, жеља за храном која се задовољава преједањем и наслађивањем отупљује. Ради њеног побуђивања, ми прибегавамо разноразним укусним јелима и напицима. Жеља у почетку делује као да је задовољена; затим постаје сложенија и на крају се претвара у болесну страст, која тражи непрестано наслађивање и преједање, и која стално остаје незадовољена.

Намеравајући да себе посветимо служењу Богу, поставимо у основу нашег подвига пост. Суштинска карактеристика сваке основе мора бити непоколебљива чврстина: иначе грађевина која се на њој гради неће моћи стајати на њој, ма колико она била чврста. И ми, никако и никада, ни пред каквим предлогом, немојмо допустити себи да нарушимо пост преједањем, а нарочито не опијањем.

Свети Оци за најбољи пост сматрају узимање хране једном на дан, и не до ситости. Такав пост не раслабљује тело дуготрајним гладовањем и не оптерећује га сувишном храном, а уз то га одржава способним за душекорисну делатност. Такав пост не представља никакву нарочиту посебност, и зато онај који пости нема разлога за преузношење, чему је склон човек поводом саме врлине, посебно ако се она оштро истиче.

Ко се бави телесним радом или је толико слаб телом да се не може задовољити узимањем хране једном дневно, тај мора јести двапут. Пост је ради човека, а не човек ради поста.

Али при сваком узимању хране, и ретко и често, строго се забрањује преједање: оно човека чини неспособним за духовне подвиге, и отвара врата другим телесним страстима.

Неумерени пост, то јест, дуготрајно претерано уздржавање од хране, није одобрено од стране светих Отаца: због неумереног уздржања и изнемоглости човека до које због њега долази, човек постаје неспособан за духовне подвиге, и често се окреће преједању, често упада у страст преузношења и гордости.

Својства хране су веома важна. Забрањени рајски плод, иако је био прелепог изгледа и укуса, погубно је деловао на душу: донео јој је познање добра и зла, и тиме је уништио непорочност у којој су створени наши праоци.

И сада храна наставља снажно да делује на душу, што је нарочито приметно при употреби вина. То деловање хране заснива се на њеном различитом деловању на тело и крв, и на томе што се испаравање и гасови које она изазива у желуцу подижу у мозак и имају утицај на ум.

Из тог разлога, сва опојна пића, нарочито од житарица, забрањена су подвижнику, зато што ум лишавају будности, а тиме и победа у мисленој борби. Побеђени ум, нарочито сладострасним помислима, наслађујући се њима, губи духовну благодат; оно што је задобијено многим и дуготрајним напорима, губи се за неколико сати, за неколико минута.

Монах нипошто не треба да употребљава вино, рекао је преподобни Пимен Велики. То правило треба да следи и сваки благочестиви хришћанин, који жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети Оци су следили то правило, а ако су и употребљавали вино, то је било веома ретко и са највећом умереношћу.

Заљућена храна мора бити протерана са трпезе подвижника, зато што побуђује телесне страсти. То су бибер, ђумбир, и други пикантни зачини. Најприроднија храна је она коју је Творац одредио човеку – одмах по стварању – храна из биљног царства: Бог је рекао нашим прародитељима: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну (Пост 1,29). Тек после потопа је разрешена употреба меса (Пост 9, 3).

Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; испарења и гасови који се од ње ослобађају и улазе у мозак, најмање делују на њега; на крају – она је најздравија, јер производи најмање слузи у желуцу. Из тих разлога, при њеној употреби, изузетно лако је сачувати чистоту и бодрост ума, а уједно са њима и његову власт над целим човеком; приликом њене употребе слабије делују страсти, и човек је способнији за бављење благочестивим подвизима.

Јела од рибе, нарочито припремљена од крупне морске рибе, имају већ сасвим друге особине: она осетније делују на мозак, гоје тело, распаљују крв, испуњавају желудац штетним слузима, нарочито при честој и непрекидној употреби.

Та дејства су неупоредиво јача од употребе месне хране: она крајње гоји тело, дајући му посебну гојазност, распламсава крв; њена испарења и гасови веома оптерећују мозак. Из тог разлога, монаси је уопште не употребљавају; она приличи људима који се, живећи у свету, стално баве напорним телесним пословима. Али и за њих је њена стална употреба штетна.

„Како!“ – повикаће овде умишљени интелектуалци: „Месна храна је од Бога разрешена човеку, а ви забрањујете њену употребу?“ На то ми одговарамо речима апостола: Све мије слободно, (то јест, све ми је дозвољено) али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује (1 Кор 10,23). Ми избегавамо употребу меса, не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно ствара нарочиту гојазност у читавом нашем саставу, и спречава духовно напредовање.

Света Црква својим мудрим утемељењима и поставкама, разрешавајући хришћанима који живе у свету употребу меса, није допустила његову непрекидну употребу, него је време месоједенија раставила периодима уздржавања од меса, периодима у којима се хришћанин отрежњује од свог месоједенија. Такве плодове поста искуством може дознати на себи свако ко их се придржава.

За монахе је забрањена употреба меса, дозвољена је употреба млечне хране и јаја, у време месоједенија. У одређеним периодима и данима њима је разрешена употреба рибе. Али највећи део времена они могу употребљавати само биљну храну.

Искључиво биљну храну употребљавају најревноснији подвижници благочешћа, нарочито када осете у себи похођење Духа Божијег (2Кор 6, 17), због раније наведене погодности те хране и њене јефтиноће. За пиће они користе једино воду, избегавајући не само распаљујуће и опијајуће напитке него и хранљиве, какви су сви напици од житарица.

Правила поста су установљена од Цркве у циљу помоћи њеним чедима, као руковођење за читаву хришћанску заједницу. Притом, свакоме се препоручује да испитује себе уз помоћ искусног и разборитог духовног оца, и да не узима на себе пост који премашује његове снаге: зато што, понављам, пост је ради човека, а не човек ради поста: храном која је дата за одржање тела не треба га уништити.

„Ако обуздаш црева“, рекао је свети Василије Велики, „ући ћеш у рај, ако пак не обуздаш, бићеш жртва смрти.“ Под именом раја овде треба разумети благодатно молитвено стање, а под именом смрти страсно стање. Благодатно стање човека, у време његовог пребивања на земљи, представља његов залог вечног блаженства у небеском Едему; а пад у власт греха и душевног мртвила је залог пада у адску провалију ради вечног мучења. Амин.

Велика сила Псалтира

 

Једном приликом господин Панделис путовао је возом за Солун и, како би скратио дугачак пут, извадио је из торбе Псалтир. Али, чим је почео да чита, у вагону је почело да се дешава нешто чудно.

 Девојка, која је седела три или четири места од њега, почела је дивље да виче и вређа га, гледајући у његовом правцу. У почетку му није падало на памет да њено ружно понашање може имати било какве везе с њим. Међутим, након неколико минута видео је да кондуктер иде према њему.

- Поштовани, да ли можете престати да читате ту књигу, зато што она смета другима?

- Али, чујте, ја је читам у себи, а не наглас! Како она може сметати тој девојци?

Сви путници у вагону слушали су њихов разговор. Они су били изненађени колико и господин Панделис, и нису могли да схвате зашто је непозната девојка бесно викала на овог – рекло би се - безазленог путника.

Девојка је скочила са свог места и прешла у други вагон, на крају воза. А онда је господин Панделис, обраћајући се својим сапутницима, рекао:

- До данас, ни ви ни ја нисмо ни слутили какву велику моћ имају псалми пророка Давида. И сада, након овог инцидента, сећам се једне ствари. Псалтир се може упоредити са „штапом“ који одагнава све зле духове (демоне) од нас самих и од оних који су у близини. Тако је говорио један свети човек који је живео недалеко од нас.