У време персијског цара Хозроја Старијег, у двадесет осмој години његовог царовања, појави се у Персији, као неки најчистији бисер у мору, света девојка Сира, која сијаше красотом вере хришћанске и прослави се великим страдалачким подвизима за Христа. Света Сира се роди у граду Хирхаселевкосу од родитеља незнабожаца. Отац јој беше идолски жрец, знаменит волхв; он дуго време бејаше судија и старешина друштва персијских волхвова и жречева; он одлично познаваше учење староставног архиволхва Зороастре, првог познаваоца астрологије у Персији. Овај маг, отац свете девице Сире, силно ненавиђаше хришћане и веома страховаше да му кћер не упозна хришћанску веру и не створи познанство са хришћанским девојкама. Јер тада у Персији беше много хришћана, без обзира на то што су их угњетавали и гонили. Са тог разлога отац још као малу девојчицу даде Сиру после смрти њене матере у град Фарс, у коме цветаше наука мага чаробњаштво, некој својој сродници - жени чаробници, да је васпитава у њиховим незнабожачким обичајима.
Када девојчица поодрасте, она би обучена чаробњаштву и дата у погану жречевску службу, и беше посвећена да врши бесовима неке тајне жртве, које незнабошци називају "Јаст", и сматраху их за најчистија жртвоприношења.
Све ово говори се о девици Сири, да би се знало у каквом се она помрачењу и заблуди демонској налазила, и из какве је таме изишла на светлост истине и избегла ђаволске замке.
Када Сира достиже пунолетство и већ беше одлично изучила сву чаробњачку науку мага, и усрдно служаше поганим боговима персијским у чину жречице, по промислу Божјем она се упозна са неким сиромашним хришћанским женама и од њих први пут чу о Христу Господу, истинитом Богу. И стаде их усрдно распитивати о хришћанској вери, о њеним догматима, и о целокупном устројству и животу хришћанском. И све што чујаше од њих, она то процењиваше умом својим, упоређујући веру хришћанску са персијском, и виде да међу њима постоји велика разлика у свему. Јер све што сачињаваше персијску веру она поче сматрати лажним и одвратним, а што сачињаваше хришћанску веру - праведним и чистим. И она донесе у себи одлуку, да напусти персијеко незнабожје и приступи хришћанима. Желећи да се боље упозна са хришћанском побожношћу она поче тајно одлазити у хришћанску цркву, слушати црквено читање и појање и поуке, и пажљиво пратити стројно и побожно вршење црквених служби. Постепено она веома заволе хришћанску веру и целокупно устројство њено, и стаде опрезно подражавати живот хришћана пошћењем и умртвљавањем тела свога. Њој већ беше осамнаест година од рођења, и она је више од свега страховала да је не удаду, и на тај начин оптерете ум њен животним бригама. Због тога се није појављивала међу људима световним, нити се дружила са угледним и богатим девојкама персијским, него их се клонила, избегавајући њихово друштво и разговоре. Међутим са хришћанским девојкама и женама она се често тајно састајала и са њима разговарала о Христовом рођењу од Пречисте Дјеве, о свима Његовим чудесима, о Његовом добровољном страдању и смрти, о Његовом васкрсењу и вазнесењу са телом на небо, о будућем страшном суду, о награђивању праведника и о мукама грешника. Свему што је од хришћанских девојака слушала она је непоколебљиво веровала, све то у срцу исписивала, миљем душу натапала, и љубављу ка Христу Богу горела. Она се затварала у своју одају, читала хришћанске књиге, привикавала се на молитве и псалме, и молила се јединоме истинитоме хришћанскоме Богу, посипајући пепелом главу своју. Тако она проведе дуго време држећи тајно хришћанску веру, јер се бојала свога оца и осталих мага. Осим тога сматрала је да је довољно за спасење - тајно веровати у Христа, јер још није разумевала ону апостолску реч: Срцем се верује за правду, а устима исповеда за спасење (Рм. 10, 10).
Након доста дугог времена Сира паде у неку болест; али она не потражи лека у враџбинама, као што је то био обичај код незнабожаца, него се срцем својим обрати Господу. Болесна телом, она оде хришћанскоме храму и моли презвитера да јој да мало праха црквеног, верујући да ће од тог праха добити исцељење. Но презвитер је одби као незнабошкињу, рекавши: Какву заједницу имаш ти неверка са вернима, ти идолослужитељка са хришћанским храмом? - Но она се не наљути на то, свесна своје недостојности. Поћутавши мало, она се са вером дотаче свештеникове хаљине, као некада крвоточива жена хаљине Христове, и одмах се исцели од болести своје, и врати се кући својој здрава. Дивећи се свом таком брзом исцељењу, она говораше у себи: Када служитељи Христови имају такву силу, колико ли је тек сам Христос свемоћнији! - И силно жељаше да потпуно прими хришћанску веру, и размишљаше на који би начин добила свето крштење.
Завидљивац свему добром ђаво, приметивши у блаженој девојци Сири зачетке свете вере, одлучи да је омете у томе. Стога јој се јави ноћу с гњевом и стаде је грдити што је напустила отачке обичаје, и у болести тражила помоћи од хришћана, и дотакла се хаљине хришћанског свештеника. Блажена девица, схвативши да је то ђаволски привид, осени себе крсним знаком, као што беше научила од хришћана, клече на земљу и стаде читати деведесети псалам Давидов: "Који живи у заклону Вишњега, у сенци Свемогућега почива"..., и остале стихове до краја. Ђаво се изгуби за кратко време, али се поново јави девици пошто она заврши псалам, и опет јој с гњевом рече што и пре. Девица поново преклони колена пред Богом небеским и стаде читати исти псалам. Ђаво се опет изгуби на кратко време, па се поново врати и дрзну се рећи девици: Ја сам Бог који живи на висинама, под чијом се заштитом сви налазе; и ти треба да прибегнеш к мени а не ка хришћанима који те обмањују. - Сира по трећи пут преклони колена на молитву, усрдно се помоли Христу Богу да јој открије истину и одагна од ње сваку прелест. И тог часа силом Божјом би одагнан од ње кушач, но у њеном уму као траг ђаволске прелести остаде нека сумња. Али схвативши одмах да је та сумња по дејству ђавола, Сира се топлим срцем обрати Богу, кајући се са сузама и исповедајући своју немоћ.
Идуће ноћи света Сира би утешена од Бога виђењем у сну, које јој предсказиваше мучеништво. Виђење беше овакво: Изгледало јој је да она стоји на неком веома високом месту, изнад свештеника, и држи у својим рукама свети путир, пун Христове крви; овај путир она показиваше народу, при чему два ђакона, стојећи јој с једне и с друге стране кађаху.
Ово виђење означавало је да светитељка има испити чашу страдања за Христа на очи народа који ће то посматрати; веома високо место на коме је она стајала, означавало је високу част мучеништва која превазилази све чинове светих; а кађење је било знак, да ће њено страдање бити благопријатно Богу као жртва и кад, и да ће се тим страдањем умирисати сва Црква Христова.
После овог виђења света Сира поче проводити врло строг подвижнички живот о Богу. Ускоро браћа и сродници њени познаше да је она пришла хришћанској вери, јер видеше да се телом изменила и да јој је лице бледо од уздржања и поста, готово ни с ким не разговара, него се затвара у своју собу и проводи време у ћутању, и престала је приносити боговима жртве и присуствовати уобичајеним службама. Видећи то, они се веома ожалостише и молише маћеху да усаветује девицу да престане са таквим животом и не напушта служење отачким боговима, да не би осрамотила род њихов и навукла гњев царев на сав дом њихов.
Маћеха, потајно подучавана оним који у старини у обличју змије превари Еву у рају, приступи насамо блаженој девици Сири, па јој стаде радосна и весела лица причати о себи како је и она сама исте, хришћанске вере, али је тобож тајно држи и служи Христу. И саветоваше Сири да тајно не одступа од Христа, али да јавно врши уобичајену службу жречице идолима, да би сви, видећи је где служи боговима, престали мислити да је она хришћанка. - Радећи тако, говораше саблазнитељка, ти и Христа нећеш разгњевити, јер ће бити задовољан што Му тајно служиш, а и оца и браћу своју нећеш раздражити и, избећи ћеш љуте муке, које ти неминовно предстоје ако не послушаш мој савет. Помисли, како ћеш ти, млада девојка, немоћна телом, поднети батине, ране, кидање тела, печење на огњу, и остале муке? И бојати се треба да се ти, изнемогавши у мукама, и против своје воље јавно не одречеш Христа. А то би ти био већи и неопростиви грех. Стога ти је боље да тајно служиш Христу, а у јавности се претварати као да служиш боговима. И то ти се неће уписати у грех.
То и много друго слично томе говорећи девици Сири сваки дан, маћеха приволе срце њено на свој савет: јер зли разговори кваре добре обичаје, каже Свето Писмо (1 Кор. 15, 33). Али Господ не допусти да слушкиња Његова потоне у тој обмани као у некој бездни, него је поново поткрепи новим откривењима. Јер пошто минуше четири месеца и наста Велики Пост, Света Четрдесетница, девица Сира одлучи да је проведе у тајном пошћењу и подвижничким трудовима. И када се стаде постити, она у саном виђењу виде браћу своју утонуле у гној и муљ, и оца свог где лежи на неком гадном одру; а на другој страни она угледа дворац и одар висок и диван, који је сијао чудесном светлошћу; виде такође и мноштво светлих лица која је призиваху у тај дворац.
После тог виђења пробудивши се из сна она рано изјутра похита у хришћански храм, и дошавши к епископу Јовану исприча му подробно све о себи, како се исцели од болести своје додиром свештеничке хаљине и каква јој виђења беху од Господа, и мољаше епископа да је удостоји светог крштења. Епископ, чувши све што му Сира исприча, обрадова се духом због ње, јер виде да је Бог призива к спасењу. Али, узевши у обзир тадашње сурово време, он је не удостоји крштења, пошто је знао да је она високог рода, да јој је отац врло моћан, и да сви волсви на најотворенији начин мрзе хришћане. Он се бојао да крштењем ове девојке не разјари незнабошце, те да они не наговоре цара да дигне гоњење на Цркву Христову и они као крвожедни вуци распуде духовне овце Христове. Осим тога епископ се донекле бојао и за девојку, да се она, уплашивши се родитељског гњева и мучења, не одрекне Христа, и на тај начин буде осрамоћена благодат светог крштења. Зато епископ саветова Сири да најпре исповеди Христа пред својим оцем, браћом, рођацима и свима домаћима, па ако узмогне поднети страдања што је снађу од њих, онда би могла и до краја остати непоколебљива у исповедању имена Христова; и тада ће она бити удостојена светог крштења. Пошто даде Сири такав савет, епископ је отпусти с миром.
Девица Сира отиде од епископа веома тужна, јер не доби оно што је желела; и узруја се умом, јер се налажаше између љубави и страха: горећи љубављу према Христу и бојећи се мука. И заћута од страха.
Након неког времена блажена Сира имаде опет виђење у сну: виде анђела Божија који држаше у рукама гвозден штап, и удари је њиме говорећи: Где је твоје обећање, којим си обећала да верно служиш истинитоме Богу Христу и да за име Његово чврсто стојиш противу незнабожаца.
Пробудивши се из сна и тог виђења, Сиру обузе велики страх. А кад свану, маћеха је позва к себи, и нареди јој да као жречица принесе уобичајену јутарњу жртву боговима. А Сира, горећи већ ревношћу за Христа Бога, одлучи да јавно исповеди име Христово и да се пред свима одрекне чаробњаштва и идолослужења. Ипак у том тренутку она претворно послуша своју маћеху, узе жречевске справе за идолослужење по чину ђаволском, сагласно предању од Зороастре, и приђе к жртвенику. Но у то време она угледа себе обасјану неком божанском светлошћу; и укрепивши се у срцу свом, и одагнавши страх из душе своје, она пред очима свију разби те жречевске справе, пљуну на огањ који Персијанци сматрају божанством, растури га, претури жртвеник и громогласно узвикну: Хришћанка сам! Одричем се идола и свих поганих чаробњачких дела демонских! пљујем на лажне богове и на незнабожачке жртвенике, а верујем у јединог истинитог Бога хришћанског и идем ка храму хришћанском.
Чувши ово, браћа са маћехом и свима осталим укућанима ухватише Сиру, задржаше је и затворише у собу, да не би изашла; усто поставише и стражу, а отац се у то време не деси код куће. Међутим блажена девица стаде их молити да пошљу по њеног оца и позову га, да и пред њим исповеди име Христово, макар је он и на муке предао; јер она више није хтела да крије своју веру у Христа, него жељаше да је јавно покаже, не плашећи се никаквих мука.
Међутим у то време к блаженој Сири се стекоше њени сродници и познаници, и са сузама је саветоваху да се окани таквог подухвата, и да не ожалошћује оца и браћу, да не срамоти свој род, и да добровољно не предаје себе на љуте муке. Али она не хте ни да слуша њихове лукаве савете.
Када дође отац и угледа волшебни огањ њихов, који они сматраху за бога, растурен од стране његове кћери, претурен жртвеник, поломљене жречевске справе волшебне; и када чу кћер Сиру где громогласно слави име Христово, он се страховито разјари, па дохвати Сиру и бијаше је рукама својим без милости све док не малакса од умора. Затим је стаде са сузама саветовати и миловати, говорећи јој благо и с љубављу. Али ни најмање не успе. Потом је отац стављаше на многе муке, у окове окиваше, у мрачном месту затвараше, глађу и жеђу мораше, и многе убоје задаваше; понекад је сам, или преко рођака својих, благо мољаше да се обрати к отачким боговима и жречевској служби; али слушкиња Христова остајаше тврда као дијамант и непоколебљиви стуб у исповедању пресветог имена Господа Исуса Христа.
Када се Сирин отац убеди да се она вољом својом неизменљиво утврдила у хришћанској вери и да је немогуће одвратити је ма на који начин од хришћанства, он оде и обавести о свему Мавиптиса, који беше кнез старешина мага, волхвова, жречева. Мавиптис сазва све жречеве и волхве из суседних градова, заседе заједно с њима код храма њиховог бога огња и нареди да девицу Христову доведу пред њихов суд. Слеже се тамо и много народа, у коме и много хришћана, који дођоше да виде подвиг девице Сире, јер свима већ беше познато да се она обратила Хриету и да је много пострадала од свога оца. И стаде Мавиптис испитивати девицу због чега се она одрекла отачких богова и отачких предања, и примила другу веру. Девица на то одговори: Ниједан човек који има здрав разум неће се уподобити неразумним животињама које иду за онима што су их родили незнано куда, него иде путем који он нађе за најбољи; ниједан разуман човек неће поћи за оцима и праоцима својим, који га у заблуди својој вуку у погибао. Стога и ја, видећи да је хришћанска вера боља од отачког незнабожја, изабрах боље и одбацих горе.
Мавиптис с гњевом рече: Многе те муке очекују, девојко, ако нас не послушаш. - Сира, метнувши себи руку на врат, са великом слободом рече: Одсеци ми главу, то је у твојој власти; ово ти говорим једном за свагда. - Мавиптис је после тога питаше много пута, али му она више не одговараше, него читаше себи псалме Давидове које незнабошци не разумеваху. Најзад Мавиптис упита оне око њега: Шта она говори? - Али нико не знађаше шта она говори. Само један од присутних незнабожаца рече: Она чита хришћанске молитве.
Мавиптис одмах посла те позваше епископа хришћанског, да сазна од њега да ли девојка говори хришћанске речи. Епископ дође са страхом, бојећи се власти волхвова. Мученица погледа на њега, па видећи да се уплашио викну к њему говорећи: Не бој се, оче, већ се сети шта Свето Писмо каже: Говорах о откривењима Твојим пред царевима, и не стиђах се (Пс. 118, 46). И још: Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
Када епископ би упитан односно речи, говорених девицом, он потврди да су то заиста речи хршићанске. Разгневивши се на девицу, Мавиптис нареди да је бију по устима. После тога он је стаде обасипати ласкама, па јој потом прећаше мукама. Али све без успеха. И њега беше стид од хришћана који ту беху присутни и посматраху све. Онда Мавиптис нареди да за неко време девицу чувају у кући њенога оца, не желећи да брзо обавештава о девојци цара, да не би обешчестио чесни род њен. При томе Мавиптис даде савет Сирином оцу, да се постара да кћер своју више ласкама него претњама одврати од хришћанства.
И врати се мученица кући, радујући се и славећи Бога што се удостоји страдати за име Христово пред кнезом, судијама и целим народом. И док мученица беше држана у кући оца свога, Господ новим откривењима утешаваше и укрепљаваше слушкињу Своју, јер јој се често јављаху анђели и учаху је како ће одговарати пред незнабожним судијама. Некада јој се јављаше Мојсије, Илија, апостол Петар, и други светитељи. Међутим отац њен веома се стараше да је на све могуће начине одврати од Христа, али не узможе ни најмање поколебати њену непоколебљиву одлучност, па зато поново обавести о томе Мавиптиса и сав скуп волхвова.
У то време случајно допутова у тај град неки великаш, члан врховног царског савета, по имену Дар. Оба ова властодршца, Дар и Мавиптис, беху заједно и саслушаше оца који се жалио на своју кћер, и оптуживао хришћане како су се тобож сабрали против њега и хтели да га камењем убију. Велможа Дар посла к девици Сири неколико угледних људи да је питају, зашто је оставила волхвовску мудрост и жречевство и пришла хришћанској вери. При томе Дар нареди посланицима да девицу саветују благим речима, обећавајући јој царске дарове; а ако их не послуша, онда да јој саопште да је очекују љуте муке.
Када посланици дођоше к девици Сири и стадоше је распитивати, говорећи с њом благо и љупко, блажена девица одговори: Ја сам сама хтела да идем к ономе који вас посла, да му говорим о својој вери у Христа, али пошто сте ви дошли к мени, онда чујте речи моје: ја сам примила хришћанску веру зато што сам увидела да је права и истинита, пошто она признаје као Творца свега јединог Бога, свемоћног и бесмртног; чародејство пак ваше и служење идолима омрзла сам зато што ви признајете многе богове, али су они бездахни и немоћни. Реците ономе који вас је послао: пази да не изневериш своје обећање којим си ми обећао љуте муке, него ме стварно стави на муке, јер сам готова страдати и умрети за Христа, Бога мог.
Чувши овакав одговор девице Сире, велможа Дар се испуни гњева и нареди да девицу узму из очева дома, преведу у народну тамницу, и тамо оковану у ланце по рукама и ногама затворе у тесну и мрачну ћелију, и да јој не дају ни хлеба ни воде. И проведе света мученица три дана и три ноћи, не будући у стању помаћи се, једно због тешких гвоздених верига, а друго због тескобности ћелије.
Након три дана незнабошци изведоше свету мученицу из тамнице и упиташе је, да ли јој је доста казне и не жели ли да се обрати к отачким боговима и законима. Али она остаде непоколебљива у вери Христовој. Тада је незнабошци осудише, да је баце у неку дубоку јаму, мрачну, тињаву и смрдљиву, оковавши је претходно у тешке железне окове. И када мученицу метнуше у окове, и жељаху да окове клинцима закују, клинци не могаху никако ући у начињене рупе, иако се многи ковачи труђаху око тога. Тада мученица осени крсним знаком клинце и окове, и одмах се клинци добро укуцаше. Но непријатељи Христови, ослепљени злобом, не разумеше чудесну силу светога крста и свирепо оковаше свету мученицу савивши јој главу к ногама, па је тако бацише у јаму.
Међутим Господ Христос који не оставља оне који Га љубе, одмах посла утеху слушкињи Својој у тој јами: јер небеска светлост обасја је тамо, железни окови се раздрешише сами и спадоше с ње, смрад се претвори у миомир, и мученица беше у јами као у палати, радујући се и славећи Бога. Хришћани пак који бејаху у том граду, сабравши се са својим епископом у цркву, са сузама се мољаху Богу за мученицу Сиру да је укрепи храбро довршити подвиг свој. И проведе мученица у том рову петнаест дана, и нико не очекиваше да ће она остати тамо жива од великог смрада и глади, и од тежине окова што беху на њој. Међутим у то време завлада суша од дугог безкишја, и у народу се говораше да то гњев Божји кажњава све сушом и глађу због невино уморене девице Сире. И ропташе народ на жречеве и маге. Но након петнаест дана нечестиве судије дознадоше да је девица Сира жива у јами и да се раздрешила окова. То их веома запрепасти; и наредише да је преведу оданде опет у народну тамницу. И тек што мученица би изведена из јаме, тог часа проли се с неба силна киша на земљу, и обилно напоји земљу; и говораху у народу да Бог посла кишу земљи што је девица Сира изведена из јаме.
Господ даде слушкињи Својој Сири и дар чудотворства: да исцељује болести и да изгони ђаволе. И к светој мученици када бејаше у тамници долажаху многи ради исцељења; и добијаху исцељења од болести својих који год се само дотицаху хаљине њене или окова њених; а ђаволи не подношаху ни приближење к њој.
Након неког времена настаде празник, установљен у част светих мученика који раније пострадаше у Персији. Овај се празник славио једанпут годишње у цркви која се налажаше изван града. Света мученица Сира узажеле да буде тамо на свеноћном богослужењу. Тада неки богољубиви хришћанин даде стражарима злато и прими се јемства за мученицу, да је те ноћи пусте из тамнице, обећавајући им да ће је пред зору опет довести у тамницу. Пуштена из тамнице, света мученица се преобуче да је не би познали, оде у цркву, стаде у углу притвора и слушаше црквену службу. У том празничном скупу беше и нека бесомучна жена. Чим се ова жена приближи к светој девици, Сири, ђаво што беше у њој одмах повика громко да је мученица Сира дошла у цркву и изгони га. И када људи који се налажаху тамо стадоше тражити свету мученицу по цркви, она се одмах уклони оданде и оде у тамницу. - Тако се дакле ђаволи бојаху ње, да јој се нису могли ни приближити.
Једне пак од наредних ноћи света девица Сира би поново пуштена из тамнице, пошто стражари добише јемство и награду, те она отиде к епископу и доби од њега крштење у цркви која се налажаше у граду.
После тога Мавиптис, и остали с њим судије и жреци, договорише се да мученицу Сиру пошљу к цару, пошто је ни на који начин не могаху одвратити од хришћанске вере. Упућујући мученицу цару, судије јој по обичају ставише печат о врату, да не би нека друга жена уместо Сире била предата тамо; а печат тај беше такав, да га је немогуће било скинути с врата сем заједно са главом. Узевши мученицу војници је одведоше у град Алиак, јер у то време цар беше тамо, и предадоше је градоначелнику заједно са писменим извештајем о њеној кривици и о томе каквог је рода и каква је мучења поднела. Граданачелник најпре благо саветоваше мученицу, затим јој стаде претити мукама, да би је вратио ранијој вери и животу. Но увидевши да га она не слуша, он јој свуче хаљине, обуче јој неке прње, па је предаде под стражу Јеврејима, знајући да су Јевреји велики непријатељи хришћана.
Узевши мученицу оковану у ланце, Јевреји је затворише у мрачну одају, а све што јој даваху од хране беше по једно врло мало парче јечменог хлеба, тек да не би умрла од глади. При томе они је сваки дан грђаху, гадно је ружећи и Христа хулећи, и говораху: Где је оно што се прича о теби, да сами окови спадају с тебе, са твога врата и са твојих руку и ногу? Да видимо ми сада како ћеш се спасти! - Но једнога дана када Јевреји тако исмеваху мученицу она, подигавши очи к небу, уздахну и у дубини срца свог помоли се Господу, и тог часа пред очима Јевреја спадоше окови и с врата, и с руку, и с ногу њених, и Јевреји се веома зачудише.
Света мученица проведе код Јевреја једанаест дана, па градоначелник нареди да је доведу к њему. Али нашавши да је она и надаље непоколебљива у својој вери, он је посла к архиволхву који се налазио уз цара, доставивши му о њој све што је знао. Извевши мученицу преда се, архиволхв је упита: Зашто си одбацила нашу веру, коју цареви и кнезови чесно држе, која је распрострањена свуда, која поседује све, која обогаћује оне који је чувају, а пришла си хришћанима, људима нечасним, бедним и од свих презреним и мрженим? - Светитељка одговори неустрашиво: Где су сада венци ваших помрлих царева? где слава кнезова? Гле, све је то пропало! и цареви и кнезови као трава цветаше кратко време, па увенуше и у вечну смрт утонуше, јер Бога истинога, Творца свега не познаше, и Господару живота и смрти се не поклонише, него твар поштоваху као бога, клањајући се огњу, води, сунцу, месецу и звездама. А хришћани због страдања која трпе од вас у овом животу, добиће живот вечни; и због привременог срамоћења - наследиће вечну славу.
Архиволхв се разјари и стаде је подробно испитивати где је раније била. И дознавши какве је окове и муке поднела, и како је била на чувању код Јевреја, он нареди да је поново даду Јеврејима на затворско чување, заповедивши да будно мотре да нико од хришћана не долази к њој. Јевреји узеше мученицу и нечовечно мучише слушкињу Христову, стављајући је у току три дана на разне љуте муке. А када један великаш царски, који беше од цара постављен за надзорника над свима тамницама и сужњима, сазнаде за мученицу, он је узе од Јевреја и смести у своју тамницу. А он то уради ради добитка, пошто у хришћана беше обичај да златом и сребром купују од тамничких стражара дозволу да могу посећивати у тамници сужње који страдаху за Христа. И када се мученица налажаше у тамници овога великаша, неки хришћани купише дозволу за улазак у тамницу и посетише свету мученицу. И видевши је чврсто оковану у ланце и где лежи на голој земљи, они јој донесоше и наместише постељу, да јој макар мало олакшају толике муке. Међутим један од тамничких стражара приђе к мученици, збаци је с постеље и веома је повреди, јер јој се ланци зарише у месо. И тог часа се ланци сами раздрешише и спадоше с мученице, чему се сви присутни веома удивише.
У те дане цар крену из тога града у други град, звани Ресанкусадон; са њим пођоше и све велможе персијске, и архиволхв. За њима вођаху и свету мученицу Сиру оковану, и остале сужње. Целим тим путем света мученица се мољаше Господу, појући псалме Давидове. Војници који је вођаху, много пута јој наређиваху да умукне, па јој због тога и најтеже окове стављаху; али она не престајаше певати и благодарити Бога. А када стигоше на место звано Карс, архиволхв са осталим судијама изведе свету мученицу на истјазање и рече јој: Ти си од нас имала доста времена за размишљање; кажи нам шта си изабрала: или ћеш се вратити првобитном служењу боговима и остати жива, или желиш умрети у хришћанству. - Светитељка одговори: Шта имам више да бирам сем онога што сам једном изабрала? Та много пута сам изјављивала: хришћанка сам, слушкиња сам Господа мога Исуса Христа; Њега љубим, Њему служим, за Њега и умрети желим. - Архимаг рече на то: Кажи нам речи жречевске мудрости, којима си се ти најпре научила. - Света мученица стаде громоглаоно изговарати молитвене речи к Богу из псалама Давидових.
Силно разгневљен тиме архимаг нареди да на мученици раздеру хаљине и да је нагу изведу на испитивање. Кад то би учињено, он је упита: Зар те сада није стид? - Светитељка одговори: Ради чега да ме је стид? Нисам разбојница, нисам блудница, нити сам неко друго зло учинила. Ма да ме и лишисте спољашње одеће, но ја имам одећу пресветлу, нетрулежну, вечну на небу, коју ми уготови Господ мој, ради кога сам и обнажена сада.
Док света мученица тако говораше, кнез земље Хузаинске који сеђаше са архимагом рече: Она је бесомучна. - Мученица одговори: Нисам ја бесомучна, него си ти бесомучан, јер служиш бесима. Ако желиш, ја ћу ти осенити чело крсним знаком, и из тебе ће изићи бес, и просветиће се душевне очи твоје, те ћеш познати истину.
Тада сви што беху тамо повикаше, говорећи: Она заслужује смрт, јер и богове хули, и цара понижава, и кнезове исмева. - И осудише мученицу на смрт, и поново јој ставише печат на врат, да не би неким лукавством нека друга жена била умртвљена место ње. И већ хтедоше да је истога дана изведу на погубљење, али неке судије предложише да се њено погубљење одложи за неко време, говорећи да је не треба убијати на том месту, пошто беше много хришћана, те би они могли изазвати метеж и неред због њеног погубљења. Са тог разлога одложише погубљење мученице Христове, и судије је опет предадоше ономе великашу, надзорнику над тамницама. Он узе мученицу, окова је, и чуваше је са осталим сужњима.
После тога цар отпутова одатле у град Ветармаис, и ту се задржа неко време. Стога тамо би одведена и света мученица, и посађена у тамницу. У тамници се мученица тешко разболе, и чекаше смрт. Но она се са сузама помоли Господу, да не умре на такав начин, и тако буде лишена мученичког венца, него да је удостоји скончати усред мучења. И Господ услиши молитву слушкиње Своје и дарова јој здравље.
Потом један од тамничких стражара, подстакнут ђаволом на телесни грех, моли свога старешину за дозволу да изврши блуд над мученицом, светом девицом Сиром. Старешина му дозволи и он приступи к невести Христовој, горећи нечистом похотом. Али Господ, чувајући слушкињу Своју, невидљиво порази томе похотљивцу очи, уши и језик, те он постаде слеп, глув и нем, и павши ничице на земљу он стаде пуштати неке страшне крике. А старешина тамничких стражара видећи све то, уместо да се уплаши, позна силу Божију и казни стражара за дрскост, сам намисли да изврши то безакоње, распаљен похотом према светој девици. Света девица му рече: Ја сам заручена Небесноме Цару и Он неће допустити да девственица и невеста Његова буде оскврњена. - Међутим старешина не обрађаше пажњу на речи њене. И када хтеде да јој се бестидно приближи, тог часа порази га анђео Божји, и он паде на земљу као мртав. Слуге његове дођоше и одвукоше га одатле; и он једва дође к себи, и то не брзо. Али и после такве казне Божје слуга Сатанин остаде непоправљив. Бесан од јарости он одлучи да мученицу погуби одмах, јер њему беше наређено да мученицу преда каквој хоће смрти. И он је не хте погубити мачем, него намисли да је удави ужетом. Зато он дозва ковача да са мученице скине окове. Но света девица рече томе старешини тамничком: Овде није потребан ковач. - Рекавши то, она сама скину окове са врата, руку и ногу својих. И сви се дивљаху који то посматраху, али ипак силу Божју не познаше. Старешина нареди да поново вежу мученици руке, да се не би бранила рукама када је буду давили. Међутим мученица му поново рече: Мани бесмислене предлоге своје, јер ја тако радо по сопственој вољи својој предајем себе на смрт за Бога мог, да руком ни мрднути нећу.
Тада незнабошци метнуше мученици омчу на врат и почеше је затезати, и када мученица већ беше на издисају, они мало попустише омчу и рекоше јој: Ако се одрекнеш хришћанске вере, оставићемо те у животу. - Но мученица им одговори: Свршавајте што вам је заповеђено. - Они је онда поново почеше давити; и када она беше у ропцу, они поново попустише омчу и упиташе је: Хоћеш ли се одрећи Христа, да би остала жива? - А она, жељна смрти за Христа, поново им налагаше да изврше оно што им је наређено. Тада мучитељи затегоше омчу са обе стране, док не умртвише свету мученицу.
Тако света мученица девица Сира сконча пострадавши за Христа, Господа свог. Чесно пак тело њено мучитељи не хтедоше да погребу, него решише да га даду псима да га поједу. Стога они однеше тело њено из тамнице у кућу, сабраше тамо мноштво паса, па затворивши врата бацише псима тело мученице. Али га пси не додирнуше. Тада незнабошци ноћу избацише из куће тело мученице. Хришћани пак тога града, дознавши за страдалничку кончину свете мученице, будно мотраху шта ће мучитељи урадити са чесним телом њеним. И када га они избацише, хришћани га узеше и чесно погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
