О литургијском помињању на проскомидији

Колико је важно литургијско помињање на проскомидији те пошто неко може почети да тврди како помињање јеретика није од суштинског значаја, навешћу и следећи случај који је описан у књизи „Атонски подвижници 19. века” у опису живота великог подвижника Илариона Грузина на страни 251. (Хиландарско издање). 

„Негде око 1861. године у Светопавловски манастир је дошао енглески посланик. Треба рећи да су сви монаси тог манастира били родом са Јонских острва која су тада још увек била у енглеском поседу. Посланик је замолио да га помињу у молитвама, и јеромонах који је служио чинио је то не само на јектенијама, него и на проскомидији.Али је касније, поколебавши се, отишао код духовника и рекао му своју сумњу. Духовник га је изгрдио за то што је помињао јеретика и рекао да три године не сме да служи Литургију. Јеромонах није био убеђен да је то исправно, па је отишао до оца Илариона, а овај запрепастивши се када је чуо, одлучно је рекао да не треба да служи читавог живота! После повратка у манастир јеромонах је одбијао да служи. Игуман је тражио да сазна у чему је ствар. И када је чуо да су му оба духовника забранили, почео је да грди обојицу, називајући их људима неразумним, јер због таквих ситница као што је помињање протестанта одлучују од служења. Али, Богу се не можеш наругати без последица. После Литургије јеромонаху је ударила крв на нос, и ничим се није дала зауставити, и он је на уразумљење многих умро. То се прочуло по целој Светој Гори.”

+++

Песудопатријарх Павле је иначе признао за екуменистичку агенцију ЕНИ(информациони орган свесветског(свејеретичког) ССЦ) да на свакој "литургији" вади честицу за здравље архијеретика папе Јована Павла II!

Препоручујем вам да преслушате беседу псеудопатријарха Павла пред Францисканцима("монашким" редом прелешћеног и демонизованог Фрање Асишког кога Павле назива "праведником и истинитим слугом Божијим") у саборној цркви у Београду.

О двојици браће,кујунџија из Сирије

Авва Теодор, игуман Старе Лавре, нам је испричао о двојици браће, пореклом из Сирије, који су у Константинопољу били кујунџије. Једног дана, старији брат рече млађему:
„Хајде да одемо у Сирију да узмемо нашу очевину.”
Млађи му одговори:
„Зашто бисмо обојица напуштали наш посао? Дакле или ти отиди, а ја да останем, или ја да одем, а ти да останеш.”
Онда су се договорили да млађи отпутује. А кад је отпутовао, после кратког времена, брату који је остао у Константинопољу јави се у сну један чесни старац и рече му:
 „Знаш ли ти да ти је брат пао у блуд са женом неког крчмара?”
А овај, када се пробуди, ражалости се веома и помисли да је он узрок братовљевог пада, зато што га је оставио самог.
После извесног времена, опет му се јави онај исти старац са истим речима:
„Знаш ли да ти је брат пао у блуд са крчмаревом женом?”
Брат се опет ражалости. А после кратког времена онај старац му се јави по трећи пут и рече: „Зар не знаш да је твој брат изгубио своју слободу и да се затворио са супругом оног крчмара?” Онда је брат из Константинопља написао брату у Сирију:
„Остави све и одмах, овог тренутка, враћај се у Визант.”
А овај, чим прими писмо, остави све и одмах се врати брату своме. Брат га одмах одведе у Велику Цркву(1) и са великом тугом поче да га заклиње и да му говори: „Зар си морао да блудничиш са крчмаревом женом?” Када је други брат ово чуо, он поче да се заклиње у Бога Сведржитеља говорећи: „Нити знам о чему говориш, нити сам блудничио, нити сам у греху познао другу жену, сем своје законите.” Чим је ово саслушао старији брат рече: „А да ли си можда учинио нешто још горе?” „Не мислим да сам учинио ништа нечасно, сем што сам у нашем селу срео монахе који следе Севирову догму, па сам се, и не мислећи да је то неко зло, причешћивао код њих. Не мислим да сам било шта друго починио.”
Тада је старији брат разумео да је управо ово било братово блудничење, јер је напустио Свету Саборну Цркву и пао у Севирову јерес. Севир је у ствари онај крчмар, који је покушао да упрља и постиди узвишеност Православне вере.

+++

(Ево најречитије потврде још из старих времена како само молитвено општење – а које означава прељубу – тог момента по сагрешењу чини преступника самоотсеченим од Цркве и то без икаквог црквеног суда. Сваки је грешник – а посебно јеретик – осуђен од Бога већ у моменту сагрешења, тако да се узалуд савремени јеретици екуменисти позивају на неопходност црквеног суда како би неко наводно дефинитивно био искључен из Цркве тек тим саборним актом. Саборни суд – свих Васељенских Сабора – просто потврђује факт нечијег отпаништва од Цркве, а не да је тек тада, тј. од пресуде људи – такав ван Ње) (1)Света Софија Цариградска.

Извор: Духовни Луг(Лимонар) Преподобног Јована Мосха

Светоотачко учење о јеретицима и расколницима

Свети Оци јасно уче(за разлику од "ревнитеља изнутра" и разних других јеретика и расколника који,као што рекох, проповедају тзв. јерес кипријанизма "да јеретици бивају одсечени од Цркве тек после Саборне Осуде"...) о томе да они који су јеретици и расколници безблагодатни и ван Цркве:

Јеретик, вршећи смртни грех, отпада од Цркве као мистичког тела Христа и сједињује се с ђаволом, извором сваке лажи и греха. Црквени чин и његова пратећа благодатна дејства пружа и подржава Свети Дух. А јеретик је по својој суштини богоборац и зато благодатни дарови Светог Духа од њега одлазе. Ћутање приликом јереси и помињање јересијарха на црквеним службама значи мистичко сједињавање с богоборцем, што значи отпадање од Цркве и губитак дарова Светог Духа.Пошто ниједан ,,епископ светског православља" није иступио са разобличавањем јеретика унутар њега(што је свако од њих требао да учини пре скоро једног века!) и није се одвојио се од истих,никако их не сматрајући "црквом,благодатнима",што се данас може чути као "расуђивање" појединих лажних ревнитеља,онда су сви они,укључујући и такве "ревнитеље" који по Јеванђелским речима нису ни студени ни врући (Знам дела твоја да ниси ни студен (ψυχρος) ни врућ (ξεστος). О, да си студен или врућ! (Откр. 3:15) ), према правилима црквених сабора (1), рашчињени.Тако да када је у питању ,,светско православље" ту нема ни говора о Цркви.Јер такви су се одавно по (не)делима познали!

Такође,такви "ревнитељи" негирању само Светоотачко учење о томе да јеретици и расколници немају благодати Духа Светога,а самим тим ни Свете Тајне,сматрајући се ,,мудријима од Светих Отаца".

Овако о истоме кажу древни Оци: „Ниједан јеретик не даје освећење кроз тајне“ (Папа Лав). „Ко има општење са јеретицима, отуђује себе од Саборне Цркве“ (Јован Златоуст).
Овако најдревнији и најауторитативнији писани Устав Цркве, Правила Светих Апостола: “Заповедамо да се епископ, или презвитер, који призна тајне јеретика (крштење или евхаристију) свргне. Јер које је сагласје Христа са Велијаром, или који удео верноме са неверним?“, а исто и онај „који не крсти оскврњеног од нечестивих (крштеног њиховим лажним крштењем), као не разликујући свештенике од лажних свештеника (Канон 46. и 47. Светих Апостола)
А овако о томе говори Господ: „Еда ли се бере са трна грожђе и са чичка смоква?“ (Мт. 7:16) А Оци толкују ту Реч (Јован Златоуст): „Чичак и трње су јеретици, слуге ђавола, и то трње и чичак никада не могу дати плодове Цркве“.

+++

(1)Свети Григорије Палама у "Опровргавању посланице Игнатија Антиохијског" директно негира достојанство епископа, кад овај не следи Истину: "Јер Цркви Христовој припадају само они који прихватају истину Цркве, а они, који су непослушни овој истини, ни на који начин не могу да чине Цркву, немају никакве везе с њом. Такви људи се баве самообманом, чак и ако се називају јерејима или архијерејима. Хришћанство, право и истинско, не карактерише се и не одређује личностима, већ неоспоривом истином и непоколобљивошћу у вери: И они, који су од Цркве Христове, су од истине, а они, који нису од истине, ти нису ни од Цркве Христове, колико год они ширили лажи о себи, називајући сами себе светим пастирима и архипастирима, и колоко год их тако називали и други. Па сећамо се да се хришћанство не одређује спољашњим изгледом, већ истинитошћу и тачношћу вере."

*На фотографији су приказни архијеретик Франциско и псеудопатријарх константинопољски Вартоломеј

О једноличној хиротонији (из текста "Православље или Смрт")

1937, када се одвојио од Хризостома Флоринског, Матеј Брестенски није био сам. Учинио је то са још једним архијерејем, Германом К. Беше то по промислу, јер Хризостом Ф. тада би оптужен и обличен за неправославно учење о Цркви - да се испуни закон и реч Господња "сведочанство два човека је истинито" (Јов. 8.17). (1)
Потом је Матеј Брестенски у истини остао сам. И у часу томе, у целој Грчкој није било другога архијереја који је пристајао на истинито исповедање, на православно дејство и на јединство са Матејем, јединство у истини.

Те 1948. године у Грчкој бесни грађански рат. Формира се држава Израел.(2) У Амстердаму се

оснива Светски Савез Цркава. Авионом Стејт Департмента САД у Константинопољ на трон

долази Атинагора, нови Васељенски "патријарх". Матеј Брестенски је сам у Православном

Исповедању, сам у спознаји да је он глава Цркве Грчке и, 87 лета стар, пред блиском кончином. Једини, као што само један Апостол бејаше на Голготи.Ваистину, та 1948. година беше час таме какве није било од када је сунце помркло гледајући распетог Творца. Сва та страшна и скривена сатанска дејства, многима и данас невидљива, не би била могућа да се у људима

није помрачило Сунце Правде, да се Његова Црква није умалила на земљи као колибица у винограду. Јер онамо где је Дух Истине, дух таме прићи и делати не може. У целој Васељени, видљиво је треперило само једно светлашце, оно које и сада још, као благодатни дар Божји, осветљава пут маломе стаду Христовом - приснопамјатни исповедник владика Брестенски Матеј.(3)

Прво правило Светих Апостола заповеда да "епископа рукополажу два или три епископа". И

многим другим канонима се потом ово правило утврђује, а 4. правило Првог Васељенског

Сабора додаје: "Најбоље је да епископа постављају сви епископи те области". 

Смисао ових правила је да избор новог архијереја буде не лични, него заједнички, саборни

акт. Саборност епископа, у одлучивању и делању, обележје је Цркве и видљиви симбол Њене

невидљиве Саборности и Јединства. Али Црква је Јединствена и Саборна и Савршена чак и

ако постоји само један епископ, и верни са њим. Она је Сабрана у Истини, тамо где је Њена

Глава.

Страшна чињеница јесте - у часу оном, у земљи Грчкој, једини истиноправославни Архијереј био је Матеј Брестенски. Он је био пуноћа, јер једино он је имао истинито Исповедање, а где је истина онамо је Дух Истине и свака Благодат.

Старозаветни Закон заповедио је да су за богослужење потребна најмање десеторица

одраслих мушкараца сабраних заједно. Христос Законодавац допунио је овај Закон и објавио

да "где су двојица или тројица сабрани у Име Моје (а Име Његово је Истина!), онамо Сам и Ја међу њима". Ово беше по милосрдном провиђењу Господњем, провиђењу времена наших, 

ваистину последњих. Знамо за нелажна пророчанства Отаца, да ће у последња времена

истинску Цркву чинити само неколицина верних, предвођени само једним епископом. То се

испунило и у мученичкој Светој Русији, где су у бесовским гоњењима многи Епископи

Исповедници губили видљиву везу међусобно, као и са првојерарсима, и својој пастви

остајали ваистину једини. И тако сами, полажући свој живот да продуже Живот Цркве, 

рукополагали прејемнике.

И стога, једнолична хиротонија учињена Матејем Брестенским, у онај час, беше истинита икономија(4) , једина икономија коју познаје Црква – за Цркву и душе спасоносно одступање од акривије(5). 

Једнолична хиротонија ваистину јесте дејство противно правилима.

Али и ово каже Пидалион: "У време јереси(6), по нужди, не бива све непроменљиво по
правилима установљеним у време мира" (Први одговор Св. Никифора Исповедника). У
тумачењу Првог апостолског правила, стоји и ово: "Апостолске Установе (8.27) заповедају да

сваки рукоположен од једног епископа буде свргнут, као и онај који га је рукоположио, изузев у случају гоњења или неке друге препреке због које се не може више епископа сабрати, када
се морао рукоположити само једним; као што је Сидерије био рукоположен у епископа Палаибиске, по Синесију, не од тројице, него од једног епископа, Филона, због помањкања епископа у то време". 

Потом Сидеријева хиротонија никако није оспорена као неважећа или антиканонска, него ју

је чак Свети Атанасије Велики окарактерисао као савршено закониту када га је унапредио у

митрополита Птолемаидског, "како би он, Сидерије, био погодан за веће ствари". Постоји и овај канон Св. Јустинијана Великог: "Ако се не нађу три епископа, достојно је да од двојице и од једног буде хиротонија." (Правило 29, Крмчија Патријарха Јосифа).

Једнолична хиротонија Матеја Брестенског била је нужни прекршај само административног
канонског поретка. Не и догматске суштине канона који налажу да најмање двојица или тројица рукополажу (бирају) епископа, нити тајинствене суштине или форме самог
богослужбеног чина. 

Ово се очитује не само из преседана Сидеријевог наведеног у Пидалиону, него и из

литургијске форме чинодејства. По Симеону Солунском, у толкованију чина архијерејске

хиротоније, стоји: "Хиротонију у суштини савршава први архијереј". У Великом Требнику стоји: 

"Епископ који хиротонише, чинећи трипут крсни знак на глави (хиротонисаног) и држећи руку

положену на њу моли се овако: (...) И то испунивши, благосиља га Архијереј говорећи: 'Благодат Светога Духа мојом скромношћу пројављује се на најбогољубивијем јереју и кандидату (име)  Епископу града (име).' Затим хиротонисаног целива архијереј који је хиротонисао(...)и прво се хиротонисани причешћује; а он и оном који је хиротонисао и осталима предаје дарове." Саслужитељи архијереји додирују Јеванђеље које се налази на глави и врату хиротонисаног, али само хиротонишући архијереј на његову главу полаже руку. У јектенији, осим произношења имена архијереја који саслужују, постоји прозба за "Архиепископа (хиротонишућег) и дело руку његових". И на концу, ако је за највећу Свету Тајну, Евхаристију из које извиру све друге, довољно двоје, зашто би за хиротонију било неопходно више душа? 

Оспоравајући догматску исправност суштине једноличне хиротоније, наводним нарушавањем принципа "већи благосиља мањега", о.Акакије тврди како је јерархичност нарушена јер "за епископа - један епископ не бива већи". Заборавио је да епископ не хиротонише епископа, него архимандрита, јеромонаха, који је од епископа мањи.
И, као поенту, Србима проповеда: "Цркви, која је преживела врло тешке тренутке, није позната хиротонија од стране једног епископа, (...) она никада није признавала једноличну хиротонију".

Истина је ово: благодатних једноличних хиротонија бивало је, не једном, у историји

Цркве.

Узми, читаоче, Житија Светих и види, на пример, како је једнолично хиротонисан Свети

Григорије Чудотворац у епископа Неокесаријског, од епископа Федима Амасијског (17. 

новембра). 

Или како је једнолично хиротонисан Свештеномученик Дисан од епископа Илиодора (9. 

април). 

Знај да је и Свети Јован Златоуст једнолично хиротонисао епископа (Аверкија).

И на концу, сазнај оно што о.Акакије, пастир српски, сакри од Срба - отац свих нас, Први Архиепископ Српски Светитељ Сава, једнолично је хиротонисао епископе и Црква Српска на једноличној хиротонији је заснована! (7)

Канони, као закон којим је одређен живот и делање Цркве, мада непомерљиви, нису Правда

сама. Они су "образац" тј. еталон, мерни уређај са којим се пореди ствар коју хоћемо да
измеримо. А Правда - то је Истина, Воља Божја спасавајућа, Која нетварно дејствује у тварном. Наше је да гледамо иза образине твари и мрежа којима су војске сатанине премрежиле свет и да тражимо ту скривену Правду. 

Канони су незаобилазни оријентир, али када се гледа у слова а заборавља на Начело и Правду иза њих, за Правду се ослепи. И тада се постаје фарисеј - један од оних што, задовољни сопственом правдом, не могу да појме како су апостоли смели да беру жито у дан суботњи и да га једу,  како је гоњени Давид и они с њим смео да једе Хлебове предложења које је само свештеницима било допуштено јести. Један од оних који не може да појми Христа, Истину. Таквоме Камен Крајеугаони бива камен спотицања, камен на којем пада да се више никада не дигне.

Знамо - и уз све ово речено, душа тражитеља Истините Цркве може остати смућена и саблажњена једноличном хиротонијом Матеја Брестенског. Јер, ваистину, "који не улази кроз врата (тј. канонским путем) у тор овчји него прелази другде, тај је лопов и разбојник".

Да би се потврдила једнолична хиротонија, као савршено примљена од земаљске Војинствујуће Цркве, потребна је формална одлука Православног Сабора Епископа. Ми

данас знамо да су, са сваким даном који пролази, све ништавнији изгледи да једнога дана

видљиви Сабор Православних у Васељени уједини и потврди Истините. 

Зато за крај, остаје само вера, "потврда ствари невидљивих"

. 

И речи Господње. 

"Ако те око твоје саблажњава, ископај га. Боље ти је с једним оком ући у Царство Божије, неголи са два ока вргнуту бити у пакао огњени." (8) (Мр. 9.47)

Ко има ухо нека чује шта Дух говори Ангелу Цркве у Филаделфији(9) : "Овако говори Свети, Истинити, Који има кључ Давидов, Који отвара и нико неће затворити и Који затвара и нико неће отворити: Знам дела твоја. Ево, Ја отварам врата пред тобом, која нико не може затворити; јер, мало снаге имаш (10),а одржао си Моју Реч и ниси се одрекао Имена Мога. Долазим ускоро. Држи оно што имаш, да нико не узме венац твој." (Откр.3.7-8,11)

Амин.


(1) Да је Матеј Б. био једини, његовом сведочанству о неправославном учењу и дејству Хризостома Ф, чак и уз увид у документа, неко би могао да не верује - "Оптужбе на презвитера не примај осим при два или три сведока." (1.Тим 5.19)

(2) Синхронизованом акцијом повлаче се енглеске трупе постављене од ОУН, одмах бива проглашена држава Израел и започиње крвави рат са преко милион арапских прогнаника. Остварује се ционистички пројекат, последњи предуслов којим су широко отворена врата за долазак антихриста.

(3) У Русији православни епископи Исповедници бејаху дубоко у катакомбама, под спудом, ваистину невидљиви и за своју околину, а камоли за хришћане ван граница. Епископи РПЦЗ су у то време "незванично" имали општења са новокалендарским црквама.

(4) Принцип снисхођења.
(5) Принцип строге канонске тачности.

(6) А није ли наше време, време јереси мимо свих других времена?
(7) 1220. у Жичи, по повратку из Никеје где је сам добио хиротонију и благослов. Тада је у српским земљама чак било других православних епископа (из Охридске Архиепископије), али једноличне хиротоније Светог Саве, као и Матеја Брестенског, бејаху по Промислу - за Живот Српске и Грчке Цркве.

(8) По учењу Отаца, "епископ је око Цркве". Два ока су пуноћа (вида), тј. слика пуноће саборности епископа.

(9) По толкованију отаца Цркве, Филаделфијска Црква је Црква нашег времена ("филаделфија"="братољубље", тј. Време екуменизма, претпоследња епоха пред коначном апостасијом цркве "лаодикијске"="правде народне", тј. демократске, у само време антихристово). Она је једина од седам, уз Цркву Смирне (Црква мученичка, 110 - 313. г.), којој Господ ни најмањи укор не ставља!

(10) Тј. малобројан си.

Преузето из текста брата Евсевија "Православље или Смрт"(14-16 стр.),где се најјасније разобличавају лажни полустарокалендараци флоринци. 

О једноличној хиротонији

Канони и правила Цркве су свети и неизмењиви, па погледајмо их:

Прво правило светих Апостола гласи: “епископа да постављају два или три епископа“; Такође, тринаесто правило Помесног Картагенског сабора говори: “многи епископи нека се саберу да постављају епископа, а по нужди три епископа“…; шестдесето правило истог сабора захтева: “нека се не признају као довољно за постављање епископа… маље од три епископа”.

Но у историји Васељенске Цркве је било немало примера савршено самосталних хиротонија, учињених од стране епископа Цркве Христове у условима гоњења, нашествија варвара, смутње, јереси, ратова, бесчинства лаже-братије епископа и других беда. Оне су незамисливе у временима, када је Света Црква благоденствовала и цветала.

Истина је ово: благодатних једноличних хиротонија бивало је,не једном,у историји Цркве.

Примери из историје Цркве:

1.Бéда Преподобни (кога називају Достопоштовани) помиње писмо светитеља Григорија Двојеслова, аутора литургије Пређеосвећених Дарова. Григорије Двојеслов пише архиепископу Кентском и Британском Августину, где му указује о могућности рукополагати епископе самостално. То је 7. век од Рођења Христова.

2.У времена тешких искушења за Цркву, Светитељ Григорије Чудотворац Неокесариски, је био рукоположен за епископа самостално од Федима, епископа Кападокијског града Амасије.

Исти он, је самостално рукоположио за епископа Команског свештеномученика Александра Ћумурџију.

3. Професор Казанске духовне академије В. А. Керенски каже: «Епископ Сидерије палебикски, био је рукоположен само једним епископом Филоном цирензијским, Атанасије Велики му је признао чин, и, по сведочанству папе Синесија (из времена када су папе били православни), сматрао га је  достојним узвишења на птолемаидску митрополију».

4.Тако је био постављен и светитељ Евстатије Антиохијски, 3-4 век. Председовао на 1 Васељенском Сабору. Спомен 21 фебруара.

5.На исти начин постављен Свети Павле Цариградски.

6.Свети свештеномученик Автоном еп. Витиније поставио је самостално за епископа Корнилија (Пролог 12. септембра).

7.У време гоњења против хришћана у Персији епископ Илиодор је поставио уместо себе за епископа Дидана презвитера (Пролог 9. априла).

8.Свети Евсевије Самосатски такође је рукополагао самостално епископе, како се о томе говори у Чети Минејима 22 јуна: «Многе цркве правоверних беху без својих служитеља, и светитељски престоли без архијереја или због аријанаца у Констанцијевом царству, или због идолослужитеља у време Јулијанове владавине. Док су једни били побијени, други су били прогнани. И да није прекратио Господ Јулијанов живот и царовање, једва би нека црква с служитељима својим остала цела. У такво страшно време, Јевсевије свети, тајећи свој чин епископски, у војној униформи обучен, обилазаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој вери и нади, и где обреташе цркву без служитеља, постављаше свештенике и ђаконе и друге клирике, а понегде и епископе постави од оних, које нађе да одбацују Аријеве догмате, и мудрују православно».

9.Свети Јован Златоусти је једнолично хиротонисао епископа (Аверкија).

10.И на концу,сазнај оно што псеудопастири српски сакрише од Срба – отац свих
нас,Први Архиепископ Српски Светитељ Сава,једнолично је хиротонисао епископе и Црква Српска на једноличној хиротонији је заснована!(1)

(1) 1220. у Жичи, по повратку из Никеје где је сам добио хиротонију и благослов. Тада је у српским земљама чак било других православних епископа (из Охридске Архиепископије), али једноличне хиротоније Светог Саве, као и Светог Матеја Брестенског, бејаху по Промислу - за Живот Српске и Грчке Цркве.

Приповест о доласку паписта на Свету Гору Атонску за време Грчког цара Михаила Палеолога

Преподобни и богоносни Оци наши, слично трима отроцима окружених пламеном, стајали су на кули и узносили молитве ка Христу говорећи: „Вла­дико, Господе Исусе Христе Боже наш, Јеиднородни Сине и Речи Божија,који си себе дао као јагње непорочно да се закољеш за род људски! Ти, Го­споде, који си пролио Пречасну Крв Твоју ради Цркве Твоје, и који си рекао да јој ни врата адова неће одолети, сачувај Цркву Твоју од вукова који је упропашћују. Умножи, Господе, наслеђе Твоје по целој Васељени од краја до краја Земље; збаци ову јерес силом Пресветог Твога Духа; удео Пречисте Твоје Матере сачувај непоколебивим и ненарушивим во вјек вјека; оне који пребивају у њему освети и прослави Собом, а помилуј и оне који њима чине милостињу; Крв Светих Твојих уздигни у Славу Твоју и на помен наш; и ову молитву прими из уста наших, као кâд миомирисни, и погледај на нас, као што си погледао на жртву Авраамову и на свеспаљеницу Јефтејеву, и прими нас као благ и човекољубив.” После ове молитве одозго се чуо глас: „Радујте се и веселите, јер је велика ваша награда на Небесима.” Када су мучитељи чули овај изненадни глас, ужаснули су се, али је мрак,који је лежао на очима њиховог ума, спречио да разумеју шта се десило, бу­дући да Дух Свети, кога су они хулили, није дошао да разагна тај мрак. Преузето из књиге Православно учење о Цркви и Предању(423. - 430. стр.)

О крштењу једног Јеврејина у песку

Духовни луг
ГЛАВА 176 

О крштењу једног Јеврејина у песку

Авва Паладије нам је причао да је од једног од отаца по имену Андреј (којег смо и ми срели), чуо следеће казивање:

Док сам још био млад човек, био сам веома немирна духа. А када је настао рат и безвлашће, побегли смо из Палестине ја и друга деветорица, од којих је један био веома трудољубив и побожан, а други је био Јеврејин. Када смо зашли у пустињу, Јеврејин се смртно разболео и ми смо се нашли у веома незгодном положају, јер нисмо знали шта са њим да чинимо. Никако нисмо желели да га напустимо. Сваки од нас га је носио на својим плећима према снази коју је имао.

Желели смо да га донесемо до неког града, или до неке трговачке станице да не би сам умро у пустињи. Међутим, како је млади Јеврејин сасвим телесно изнемогао због глади, превеликог замора, високе температуре и жеђи узроковане сунцем, које нас је жегло, и пошто је био сасвим близу смрти, јер већ није могао ни да се држи за онога који га је носио, одлучисмо да га оставимо у пустињи да на миру сконча. Сви смо се тада већ били уплашили да и нас због жеђи не задеси смрт у пустињи. Чим смо га плачући спустили на песак, он је прозрео нашу намеру да га оставимо и почео да нас заклиње следећм речима:

„За име Бога „који ће судити живима и мртвима“(из Символа Вере) не остављајте ме да умрем као Јеврејин, него као хришћанин. Учините ми, дакле, милост и крстите ме да бих овај живот напустио као хришћанин и да би тако душа моја отишла ка Господу.“

Ми му на то одговорисмо:

„Да ти искрено кажемо, брате, нама није дозвољено да учинимо нешто тако, јер смо световњаци, људи који живимо у свету, а за то је потребан епископ или бар презвитер, сем тога овде нема воде за крштење.“

Међутим, он је кроз сузе наставио да нас преклиње:

„Хришћани, не остављајте ме да умрем без тако великог дара, без крштења.“

Били смо у великој муци. Онда један од нас, онај трудољубиви човек, као покренут одозго, рече:

„Подигните га и скините одећу са њега.“

Са доста муке смо свукли његову одећу и поставили га на ноге.

Онда је онај трудољубац три пута захватио песак својим шакама и излио га на главу младића изговоривши:

„Крштава се Теодор у име Оца и Сина и Светога Духа“ а ми смо, чим је било изговорено име Једносуштне Тројице, Којој се сви клањамо, одговорили са „Амин.“

За име Божије, сведочим вам браћо, толико га је оснажио и излечио Христос, Син Бога живога, да се на њему није осетио ни траг од претходне болести. Напротив, он је потпуно здрав, оснажен, бодро ишао испред нас по пустињи. А када смо дошли у Аскалон, испричасмо читав овај догађај блаженом и светом Дионисију, епикопу града. Тада овај, заиста свети Дионисије, будући веома задивљен овим необичним чудом, сазва све своје свештенство, упозна га са догађајем и свима постави питање да ли једно овако обављено крштење са песком може да се призна или не.

Једни су говорили да крштење треба признати због чуда, које се десило, други су опет говорили да га не треба признати. Свети Дионисије је тада изнео своје мишљење:

„Свети Григорије Богослов у тридесет деветој поуци о божанском просвећењу, наводи следећа крштења:

– Мојсејево крштење у води, а пре тога у облаку и у мору,

– Јованово крштење, које није било јудејско зато што није било само водом него и покајањем,

– Исусово крштење у Духу Светоме и оно је савршено крштење,

– крштење мученичко, у крви проливеној за веру и

– пето крштење у сузама покајања.

Али којим од ових крштења је крштен млади Јеврејин да би оно било признато? Да бисмо донели исправан закључак, сетимо се речи Господњих Никодиму „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије“(Јн. 3,5).

Блажени овај епископ Дионисије одлучи да јуношу пошаље на свети Јордан да се крсти, а оног трудољубца рукоположи за ђакона.