О крштењу једног Јеврејина у песку

Духовни луг
ГЛАВА 176 

О крштењу једног Јеврејина у песку

Авва Паладије нам је причао да је од једног од отаца по имену Андреј (којег смо и ми срели), чуо следеће казивање:

Док сам још био млад човек, био сам веома немирна духа. А када је настао рат и безвлашће, побегли смо из Палестине ја и друга деветорица, од којих је један био веома трудољубив и побожан, а други је био Јеврејин. Када смо зашли у пустињу, Јеврејин се смртно разболео и ми смо се нашли у веома незгодном положају, јер нисмо знали шта са њим да чинимо. Никако нисмо желели да га напустимо. Сваки од нас га је носио на својим плећима према снази коју је имао.

Желели смо да га донесемо до неког града, или до неке трговачке станице да не би сам умро у пустињи. Међутим, како је млади Јеврејин сасвим телесно изнемогао због глади, превеликог замора, високе температуре и жеђи узроковане сунцем, које нас је жегло, и пошто је био сасвим близу смрти, јер већ није могао ни да се држи за онога који га је носио, одлучисмо да га оставимо у пустињи да на миру сконча. Сви смо се тада већ били уплашили да и нас због жеђи не задеси смрт у пустињи. Чим смо га плачући спустили на песак, он је прозрео нашу намеру да га оставимо и почео да нас заклиње следећм речима:

„За име Бога „који ће судити живима и мртвима“(из Символа Вере) не остављајте ме да умрем као Јеврејин, него као хришћанин. Учините ми, дакле, милост и крстите ме да бих овај живот напустио као хришћанин и да би тако душа моја отишла ка Господу.“

Ми му на то одговорисмо:

„Да ти искрено кажемо, брате, нама није дозвољено да учинимо нешто тако, јер смо световњаци, људи који живимо у свету, а за то је потребан епископ или бар презвитер, сем тога овде нема воде за крштење.“

Међутим, он је кроз сузе наставио да нас преклиње:

„Хришћани, не остављајте ме да умрем без тако великог дара, без крштења.“

Били смо у великој муци. Онда један од нас, онај трудољубиви човек, као покренут одозго, рече:

„Подигните га и скините одећу са њега.“

Са доста муке смо свукли његову одећу и поставили га на ноге.

Онда је онај трудољубац три пута захватио песак својим шакама и излио га на главу младића изговоривши:

„Крштава се Теодор у име Оца и Сина и Светога Духа“ а ми смо, чим је било изговорено име Једносуштне Тројице, Којој се сви клањамо, одговорили са „Амин.“

За име Божије, сведочим вам браћо, толико га је оснажио и излечио Христос, Син Бога живога, да се на њему није осетио ни траг од претходне болести. Напротив, он је потпуно здрав, оснажен, бодро ишао испред нас по пустињи. А када смо дошли у Аскалон, испричасмо читав овај догађај блаженом и светом Дионисију, епикопу града. Тада овај, заиста свети Дионисије, будући веома задивљен овим необичним чудом, сазва све своје свештенство, упозна га са догађајем и свима постави питање да ли једно овако обављено крштење са песком може да се призна или не.

Једни су говорили да крштење треба признати због чуда, које се десило, други су опет говорили да га не треба признати. Свети Дионисије је тада изнео своје мишљење:

„Свети Григорије Богослов у тридесет деветој поуци о божанском просвећењу, наводи следећа крштења:

– Мојсејево крштење у води, а пре тога у облаку и у мору,

– Јованово крштење, које није било јудејско зато што није било само водом него и покајањем,

– Исусово крштење у Духу Светоме и оно је савршено крштење,

– крштење мученичко, у крви проливеној за веру и

– пето крштење у сузама покајања.

Али којим од ових крштења је крштен млади Јеврејин да би оно било признато? Да бисмо донели исправан закључак, сетимо се речи Господњих Никодиму „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије“(Јн. 3,5).

Блажени овај епископ Дионисије одлучи да јуношу пошаље на свети Јордан да се крсти, а оног трудољубца рукоположи за ђакона.