Авва Теодор, игуман Старе Лавре, нам је испричао о двојици браће, пореклом из Сирије, који су у Константинопољу били кујунџије. Једног дана, старији брат рече млађему:
„Хајде да одемо у Сирију да узмемо нашу очевину.”
Млађи му одговори:
„Зашто бисмо обојица напуштали наш посао? Дакле или ти отиди, а ја да останем, или ја да одем, а ти да останеш.”
Онда су се договорили да млађи отпутује. А кад је отпутовао, после кратког времена, брату који је остао у Константинопољу јави се у сну један чесни старац и рече му:
„Знаш ли ти да ти је брат пао у блуд са женом неког крчмара?”
А овај, када се пробуди, ражалости се веома и помисли да је он узрок братовљевог пада, зато што га је оставио самог.
После извесног времена, опет му се јави онај исти старац са истим речима:
„Знаш ли да ти је брат пао у блуд са крчмаревом женом?”
Брат се опет ражалости. А после кратког времена онај старац му се јави по трећи пут и рече: „Зар не знаш да је твој брат изгубио своју слободу и да се затворио са супругом оног крчмара?” Онда је брат из Константинопља написао брату у Сирију:
„Остави све и одмах, овог тренутка, враћај се у Визант.”
А овај, чим прими писмо, остави све и одмах се врати брату своме. Брат га одмах одведе у Велику Цркву(1) и са великом тугом поче да га заклиње и да му говори: „Зар си морао да блудничиш са крчмаревом женом?” Када је други брат ово чуо, он поче да се заклиње у Бога Сведржитеља говорећи: „Нити знам о чему говориш, нити сам блудничио, нити сам у греху познао другу жену, сем своје законите.” Чим је ово саслушао старији брат рече: „А да ли си можда учинио нешто још горе?” „Не мислим да сам учинио ништа нечасно, сем што сам у нашем селу срео монахе који следе Севирову догму, па сам се, и не мислећи да је то неко зло, причешћивао код њих. Не мислим да сам било шта друго починио.”
Тада је старији брат разумео да је управо ово било братово блудничење, јер је напустио Свету Саборну Цркву и пао у Севирову јерес. Севир је у ствари онај крчмар, који је покушао да упрља и постиди узвишеност Православне вере.
+++
(Ево најречитије потврде још из старих времена како само молитвено општење – а које означава прељубу – тог момента по сагрешењу чини преступника самоотсеченим од Цркве и то без икаквог црквеног суда. Сваки је грешник – а посебно јеретик – осуђен од Бога већ у моменту сагрешења, тако да се узалуд савремени јеретици екуменисти позивају на неопходност црквеног суда како би неко наводно дефинитивно био искључен из Цркве тек тим саборним актом. Саборни суд – свих Васељенских Сабора – просто потврђује факт нечијег отпаништва од Цркве, а не да је тек тада, тј. од пресуде људи – такав ван Ње) (1)Света Софија Цариградска.
Извор: Духовни Луг(Лимонар) Преподобног Јована Мосха
