Митрополит Филарет Вознесенски: Верност истини и погубни екуменизам

Хтео бих да вам кажем неколико речи о тој саблазни која се посвуда разлива као широка река. То је саблазан такозваног екуменизма, која свим људима предлаже да се уједине, ма какво вероисповедање они сами да имају. Да се сви заједно уједине ради тога да би саздали, како они говоре, “истиниту Христову Цркву“.

Ево на шта бих хтео кратко да вам скренем пажњу: они који нас позивају да учествујемо у том екуменизму говоре: свака Црква, свако исповедање има свој део хришћанске, Христове истине и свако исповедање треба да унесе тај свој део истине у заједничку духовну ризницу и тада ће, значи, настати јединствена црква. То јест, другим речима, предлаже се да се сваком вероисповедању призна да у његовој вери постоји само део истине, да није цела његова вера истинита, већ само некакав део, а остатак да је – лаж и заблуда од чега се треба одрећи, улазећи у ту вештачку заједницу.

Али ми треба себи да дамо одговор на то шта се од нас тражи ако нас позивају да се присаједнимо екуменизму. Ево шта ми треба да урадимо: да објавимо како ми имамо део истине, како они говоре; значи – није сва наша вера истинита, није цело православно учење истинито већ само неки део а остало је заблуда.

Ко од православних људи ће пристати да призна да нешто у његовој православној вери није тачно? Да је она само делимично праведна и истинита? – Никада то неће признати ниједна тврда хришћанска православна савест.

Сувише је мека данас постала савест код људи, када пристају на многе ствари које хришћанска савест не би требало да прими. Ко од нас ће пристати да призна да је у нашој вери нешто нетачно? Шта би нам онда рекли преподобни Серафим Саровски и свети праведни баћушка Јован Кронштатски, који су живели по тој вери, који су је прослављали, који су јој се радовали? Да, шта би они рекли, када бисмо ми почели да говоримо да у тој вери није све тачно? Они би са негодовањем одбацили и наше речи и нас саме.

Тако да ћемо памтити да је због тога за нас немогуће било какво ступање у тај екуменизам. Наша православна Црква зна да она стоји у истини. Она ту истину свима предлаже, она је свима открива, она је не држи сакривеном код себе, непознатом за друге, већ све призива да препознају ту истину. Али она се никада не може одрећи те истине, и неће се одрећи, и она сама никада неће признати своју истину за лаж и неће се сагласити са тим безумљем.

Зато и нама нема места тамо, где се говори о том екуменизму, зато што његова споља привлачна страна, свеједно прикрива собом баш ту неправду о којој сам управо говорио. Запамтите, љубљени: Црква наша православна поседује сву пуноту истине а никако само њен део.

Православна Црква чува хришћанску веру онако како су нам је предали свети апостоли.

Католици – и они се слажу са тиме да је баш у православној вери све онако како је било код светих апостола. Они само штите своје новотарије, а ми, не признајући их, брижно се старамо да чувамо оно што су нам предали свети апостоли и свети оци као најдрагоценије наслеђе за нас. И никада не би требало да пристанемо на то да ступимо у такво друштво у коме ће нам говорити: ви имате део истине, а све остало је – заблуда.

Нека они иду својим путем ако неће да признају да ми поседујемо свецелу,  чисту истину – то је њихова ствар, а ми нећемо тим путем са њима. Црква православна носи своје светиње, своју веру и донеће је до самог краја постојања рода људског овде на земљи.

И зато ћемо још више благодарити Богу и ценити то што смо чеда Заграничне Руске Православне Цркве, Цркве која је поставила за свој циљ да чува неповређеном нашу свету веру, наше исконско руско православно благочашће, да га чува у том облику у коме су га чували наши благочестиви преци и да донесе ту чисту благовест до тог дана, за који се ми заједно надамо – да ће доћи тај благословени дан када ће Господ помиловати руску земљу и руски народ и када ће се тамо зацарити благочашће, онако као што је некада било на Руси. А док ми живимо у тој долини изгнанства, док припадамо Руској Заграничној Цркви, ми ћемо, понављам још једном, за то благодарити Господу и на сваки начин се трудити да јој будемо верни.

Данас често човек отпада од верности из земаљских разлога, због земних користи, тражећи  земно благостање. Али који православни хришћанин не памти то да, ма шта човек да тражи и ма чему да стреми, смрт ће свему поставити крај а даље иза смрти – одговор пред Божијом правдом и одговор, пре свега, да ли си ти био веран Господу Спаситељу, божанственом Оснивачу Цркве и Његовој светој Цркви и истини Његовој. И ако ту верност сачувамо, онда је благословен наш удео у вечности, а ако не – онда тешко нама и несрећа непролазна.

Памтићемо и то како је непостојан човек у добру и зато ћемо молити Господа да нас Он Својом свемогућом силом учини постојанима у чувању чистоте истине, постојанима у добру да не бисмо подлегли никаквим савременим саблазнима.

Чиме све није испуњен садашњи живот. Сваком сујетом, сваком нечистотом и бестидношћу. Колико злобе, колико преваре, колико лажи и обмане!

Живот је данас постао тежак, живот је постао развраћен и нечист као никада раније и хришћанину је тешко да крчи пут – стазицу усред те сујете и нечистоте којом је испуњен данас живот. А пошто смо непостојани, пошто се лако подајемо саблазнима, пошто нисмо тврди у добру, дужни смо и да молимо Господа да би нас Господ укрепио да се не само зовемо тако, већ и да будемо прави православни хришћани.

Амин.

Извор: православнапородица.орг.срб