Жарких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха.
"Моју
тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице,"
причала је та благочестива жена после неколико година. "Ех, да сам код
куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу
исплакала бих своју тугу и бол.
Моју мисао
прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа.
Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена.
На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут
нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама,
свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше
некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.
- Голубице,
тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, - ослови ме благим гласом.
- Две куће
даље, - одговорих.
- А шта, муж
ти није добро? - упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.
Потом
бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један
минут.
- Слушај,
мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да
је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити
сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека,
па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.
- Али он већ
три дана ни уста не отвара! - одговорих.
- Не мари,
само ти покушај! А сад опрости, журим.
И она ишчезе
тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и
лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће
нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове
неиздрживе врућине.
Уђох к
болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим
рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај
слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.
- Ко је то
био код мене? - упита ме болесник.
- Нека
непозната жена, - одговорих.
Он дубоко
уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:
- Лакше ми
је. Ко је то био код мене?
Вратише се и
деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу.
Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к
мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом
да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:
- Ко је то
био код мене?
Објасних му,
како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до
Пирогових да их питам за њу.
Али суседи
ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се
изругују, говорећи:
- Зар по
оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква
јуродива или привиђење.
Не дознавши
ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.
- Шта би,
јеси ли сазнала? - упита ме.
- Не, ништа
нисам сазнала; тамо није била, - одговорих му.
- Онда
слушај мене, - рече ми муж. - Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да
очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и
одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја
се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си
се молила? Кога си звала у помоћ?
- Блажену
Ксенију, - рекох кроз јецаје.
Када се мој
муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад
био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну
зимску гошћу нико није видео.
Моја душа
зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој
Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама
призивам:
Свeта
Ксенијо Петроградска, моли Бога за нас грешне!
