Стара
мудра изрека каже: "пази шта желиш, јер ти се то може догодити". Кад
год видим Христа на крсту, кад год осетим Његову љубав, кад год сам без речи
због пројава Његових милости, одушевљено кажем: "Господе, желим да будем
хришћанин и обећавам да хоћу, јер желим да будем са Тобом!" Али, да ли је
то заиста тако?
Постати хришћанин ипак није тако лако. Сећам се да сам пре неколико година на послу разговарао са колегом о Христу, о вери, о исповести и како сам се због тога променио на боље. Сваке вечери смо разговарали о томе, али иако није имао приговора, на крају није донео важну одлуку.
Једне ноћи
видим другог колегу како мирно седи и окреће бројаницу. Кажем му:
"пријатно си ме изненадио; али пре неког времена си се томе смејао."
Каже ми: "Док сам био на дежурству једне ноћи, чуо сам да разговараш о
Христу и нешто се покренуло у мени. Пожелео сам да постанем хришћанин, нисам ти
ништа рекао, али пронашао сам духовника и сада сам променио свој живот!"
Када сам чуо ове речи, веома сам се обрадовао!
Пролази
неколико дана и видим га узнемиреног. Каже: "украли су ми аутомобил, а
толико сам се везао за њега." "Христос те воли", одговорио сам
му.
Поново
пролази недеља. Његова девојка га је оставила, јер се није слагала са тим
његовим верским "глупостима". Кажем му: „Почињем да ти завидим,
Христос те много воли“. Мислио је да се шалим и мало се наљутио, иако сам му
искрено рекао шта сам осећао.
Месец дана
касније оптужили су га за веома озбиљан немар на послу и отпустили га! Последњи
пут када сам га видео рекао ми је: "Нисам урадио оно што кажу. Неко други
је то учинио, али има двоје деце и треба му посао да их издржава!"
Одговорио сам му: "љубоморан на тебе и завидим ти, јер си сада заиста
постао хришћанин!"
Од тада су
прошле године. Прекјуче ми је наш заједнички познаник рекао да га је видео, да
се замонашио и да је веома срећан! Осетио сам радост због њега, али поново и
завист и љубомору... Искористио је могућности које му је Бог дао, без роптања
прихватио је неправду, губитке, тугу...
Ја сам још
увек „хришћанин“, али само на речима. Колико прилика ми је Бог да у срцу
прихватим оно што ми се догађа, а не само на речима! Нажалост, ипак их нисам
искористио. А Бог, Творац наше вере, био је понижен, прогнан, оптужен, исмеван,
претучен и разапет, док ми желимо да будемо хришћани без тешкоћа, без неправде,
без бола? Хришћанска радост је да пратимо Христове кораке! Како ћемо осећати
радост васкрсења без тежине Крста?
Зато, ако
заиста желимо да постанемо хришћани, препустимо се Његовој љубави и прихватимо
све изазове и искушења као Његов благослов, без обзира што мислимо да нам
доносе неправду, губитак и тугу!
Извор:
iellada.gr
