Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био Свети
краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су
се красоти душе Светог Стефана као једном најређем чуду тога времена.
Када цар
Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира
Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану.
„Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост
стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим
Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио
свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би
тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао.
Но блаженог
Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи
монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је
почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример Свети Стефан је
допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио Свети Григорије
Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у
Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у
цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са
Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који
тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар
Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.
