Свето писмо
је реч Божија. Оно ти говори, као што говори и сваком човеку. Оно ти је дано
ради задобијања вечног спасења: зато тражи твоје спасење у Речи Божијој –
Светом Писму. Остави се радозналости, и онога шта се догађа на једном или
другом месту; побрини се да сазнаш, уз помоћ речи Божије, шта се дешава у
твојој души, ком завршном крају ти идеш, да ли пропасти или спасењу, на ком се
путу налазиш, да ли на путу праведних или на путу безбожних (нечестивих)?
У Светом
Писму је изображен, виши од сваког изображења Бог, да би ми познали Њега колико
и како нам је Он даровао да Га познамо; у Светом Писму је изложена је свесвета
воља Божија, да би је ми испунили; у Светом Писму је описан стари и нови човек,
или онај који гине и онај који се спасава; показани су пут, који води ка
спасењу, и пут, који води ка пропасти. У Светом Писму ће видети, шта мора
сусрести сваког човека после његове смрти, у вечности.
Прво и најнужније дело за сваког хришћанина јесте стицање вечног спасења. У
време нашег земног странствовања потребни су нам одећа, јело, пиће,
обитавалиште, и друге сличне потребе; али спасење је нужније од свега: оно је
толико неопходно, да је све привремено у поређењу са спасењем – ништа. Све има
онај, ко је стекао спасење; ништа нема онај који није стекао спасење, иако би
му сав свет припадао. „Јер каква је корист човеку ако са свет задобије а
души својој науди?“ (Мт. 16:26). Спасење јесте једино на потребу! Спасење
јесте онај добри део, који се неће одузети од душе, која га је стекла (Лк.
10:42). Све материјално, што год имали, што год задобили у време нашег земног
живота, све ћемо оставити у дан наше смрти: оставићемо у дан смрти, оставићемо
заувек рођаке, другове, богатство, почасти, оставимо само тело наше. Вечно
спасење или вечна пропаст, једино они, биће наше наслеђе, кренуће са нама у
вечност, тамо ће задобити пуно развиће, дајући нам или бесконачно блаженство
или бесконачну несрећу.
Најглавније
дело, најглавнија брига за сваког хришћанина треба да буде дело спасења, брига
о задобијању спасења. Онај који се брине о спасењу из таквог срдачног
расположења спасиће се: зато што ће му Свемогући Бог благодаћу Својојм помоћи
да се спаси.
Увери себе,
да је Бог присутан на сваком месту. Он види свако дело, подухват и
помисао твоју, слуша сваку реч твоју. Он исписује подробно и са тачношћу у
књигу Своју све поступке твоје, које ће ти објавити у дан суда твога и дати ти
према делима твојим. „Обличићу те“, говори Он кроз пророка, „метнућу ти пред
очи грех твоје“ (Пс. 50:21). Засади то у твоје сећање, и обнављаћеш се свакога
дана. Ми морамо да на силу усвајамо најосновније и очигледније истине: отровани
смо грехом; налазио се у стању погубне самообмане, отуђили смо се од
спасавајуће истине.
Увери себе
да ће вечној муци бити подвргнути безбожници и непокајани грешници, да ће вечно
блаженство наследити праведници и покајани грешници.
Увери себе,
да ћеш умрети, да ћеш неизоставно умрети. Видиш, како твоју упокојену браћу
износе из њихових обиталишта, износе их исто тако из смирених колиба, као из
најраскошнијег дворца, једнако их предају земљи. То ће се неизоставно догодити
и са тобом: „јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (1 Мојс. 3:19). Сви мртваци
су оставили све што су поседовали; оставићеш и ти. Када су се приближили часу
смрти, тада су схватили да је све у овом свету сујета, то јест сујета у
најјачем значењу те речи. И ти ћеш то схватити то по неопходности, када наступи
твој час смрти. Боље је схватити то на време, и у складу са тим схватањем
усмерити своју делатност! При доласку смрти, нико и ништа не може да укаже помоћ
ономе, коме је она дошла – ни домаћи, ни другови, ни високи чин, ни звучна
титула, ни мноштво потчињених, ни мноштво богатства. Смрт је неумољива и
немилосрдна. Ближњи не желе да напусте онога који умире и он не жели да остави
њих и све земаљско, према чему је стекао пристрашће и сродио се дугом навиком,
али воља и рука смрти јесу моћнији од његове воље и напора, воље и напора сви
људи: насупрот вољи својој и вољи својих ближњих, онај који умире оставља све и
сва, бива повучен насилно у неизвесну вечност. Сујетне су сузе! Сујетна су
ридања! Сујетни су вапаји! Сујетни су јецаји и кидања! Тако су умрли сви
упокојени: тако ћеш умрети и ти. При наступу смртног часа, у сећању умирућег
јавља се целокупан протекли живот његов; за њега је спреман суд нелицемерни,
који ће решити његов удео у вечности; страшан трепет и недоумица га обузимају.
Такав ће бити и твој положај, кад, окончавши своје земно лутање, ступиш на
границу, која дели пролазно од вечног, трулежно од нетрулежног.
„Благо
мртвима који умиру у Господу“ (Откр. 14:13): када он при смрти оставља све,
тада бива преизобилно сједињен са Господом, Извором и Ризницом свих
добара, зато што је у време земног живота остављао све да би задобио Бога. Од
сада угађај Богу, као што пажљиво угађа роб свом господару, да би при одвајању
душе твоје од тела, Он тебе признао слугом Својим, да би пружио ка теби
Свемогућу Своју десницу, да би избавио душу твоју од непријатеља твојих –
демона, који ће се устремити на тебе, слично бесним зверима, да би те ухватили
и свукли у тамнице и огањ паклени.
Љубљени!
Непрестано се сећај, постојано памти час смрти твоје. Тај час није страшан само
за грешнике, већ и за Свете. Светитељи су цео свој живот проводили у
размишљању о смрти; погледи ума и срца њиховог су били час устремљени у врата
вечности, у необухватно пространство, која почиње иза тих врата, час су се
обраћали ка својој греховности, гледали тамо, као у мрачни бездан; из срца
скрушеног, из срца које страда, проливали су најтоплије и непрестане молитве
Богу за помиловање.
Обрати се од
сујете и самообмане, обрати се истини! Обрати се од греха и света ка Богу!
Обрати се од пролазног ка вечном! Одбаци сва сујетна занимања и насладе,
приступи речи Божијој, држи се те спасавајуће, животворне речи; она ће те просветити
и руководиће те ка вечном блаженству.
Схвати и
убеди се да раскош, забаве, весеља, игре, расејани живот, речју, све оно што
носи име сујете и света, што брине и захвата цео човеков живот, сво време
његово, све силе и способности душе и тела, није ништа друго, до обмана и замка
сатане, измишљена и направљена ради обмањивања људи. Ако не схватиш
то и убедиш се у то добровољно из речи Божије: познаћеш и убедићеш се
невољно при наступу смрти. Ко нешто не изучава, тај то и не познаје. Ко се о
великом мало или уопште не брине: тај то велико сматра безначајним,
малозначајним, ништавним. Не познају хришћани хришћанство због тога што га
не изучавају; не обраћају они никакву пажњу на искупљење човечанства Богом
који се очовечио, газе то велико дело Божије, зато што се не брину и не мисле о
свом спасењу. Занемарујући велике дарове Божије, они свецело себе предају
сујети, која је – прелест, у којој нема ничег суштинског. Разгореће се гнев
Божији на такве хришћане! Лакше ће бити идолопоклоницима и муслиманима у дан
Суда Божијег, него таквим хришћанима!
Ако хоћеш,
да би вечно спасење било твоје главно дело: буди посред овог света као странац
и дошљак.
Пред Потопом
људи су јели, пили, женили се, богатили се и све помисли њихове су биле
устремљене на угађање њиховим телесним жељама; изненадно је надошла вода и
погубила све. Тако и сада људи пију, једу, шетају, жене се, богате, дали су се
у најразличитије расејаности, не обраћајући пажњу на дела Господња и судове
Његове. И изненада ће се огласити труба Архангела: долази Судија, устаните
мртви, идите на суд (Мт. 24). По том безбрижном и телесном начину живота
закључујемо да је дан Господњи близу.
Не обмањуј
се богопознањем и богопоштовањем данашњих хришћана, код којих је на језику
исповедање Бога, а у срцу безбожје. Показуј богопоштовање делима својим, а не
само речима (2 Тим. 3 и даље).
Свет – није
ништа друго, до похота телесна, похота очију и гордост световна; све то се
закључује у срце. Потребно је све то избацити из срца, да би се оно просветило,
јер су свет и духовно просвећење срца противни једни другоме. Потребно је да
једно изађе напоље, да би се сместило друго, и што више буде излазио свет, више
ће се срце просвећивати.
Да би познао
Бога, потребно је откровење свише. Реч Божија проповеда Бога, али без
Бога, не можемо познати Бога. Слеп је и мрачан наш разум: потребно му је
просвећење од Самог Онога, Који из таме ствара светлост. И зато треба пазити на
реч Божију, али просвећење молити од Самог Бога. Таму је потребно прогнати
натприродном светлошћу. Свето Писмо јесветилник, али само откривено, унутрашње
око, може да види светлост тог светилника. Слепи не види светлост: треба
имати отворене очи. Из тог разлога пророк се моли: „Отвори очи моје, да бих
видео чудеса закона Твог“ (Пс. 119:18).
Онај који се
одрекао света иако не зна ни азбуку, бива мудрији, Божијом просветљујућом
светлошћу, од оних, који и сво Писмо знају, али траже да се прославе у овом
свету. Свето Писмо нам је дано од Бога ради нашег спасења и прослављања имена
Божијег: ради тога је неопходно читати га, и поучавати се и пазити. А када га
ради православља нашега читамо, и упињемо се да га знамо: онда оно не само да
није на корист, већ ће нам бити и на штету.
Сваки дар Божији
обраћа се у штету, када од њега не тражимо Божију, већ своју славу.
Запамти:
Бога без Бога не можемо познати, и што више човек познаје Бога, тим се више
смирује, боји Га се и љуби Га.
Мисли и
постојано држи у сећању да је Бог твој Бог, Творац, Господ, Цар и Промислитељ;
иако је Он Бог свих, и иако свима једнако заповеда се уклањају од зла, и
да чине добро, али схватај као да се та заповест тиче само тебе. Тада ће се уз
помоћ Божију у теби родити нови покрет и нови дух: и што чешће будеш био у том
размишљању и више се будеш поучавао том поуком, из дана у дан ћеш у себи
осећати већу ревност према богопоштовању и побожности унутар тебе. Али молитва
је увек неопходна: ми без Бога и размишљати о Богу не можемо како треба.
Безаконо и
безбрижно живљење јесте знак безбожности која се крије унутар срца. Так говори
у срцу свом: нема Бога (Пс. 13:1). Такви „говоре да познају Бога, а делима Га
се одричу“ (Тит 1:16).
Људи, који
желе да чине безакоње, траже скривена места: блудници и лопови траже ноћ и
таму; лихвари и зеленаши узимају исплату тајно; лукави, препредени, ласкавци,
лицемери и злобници унутар себе скривају зло своје; и сва мрачна дела њихови
извршиоци врше у тами, као синови таме. „Јер сваки који зло чини мрзи на видело
и не иде к виделу да не покарају дела његова, јер су зла“ (Јн. 3:20). Сви такви
људи желе да се сакрију, али се обмањују, несрећници.
Ко жели да
прими Христа у срце своје, потребно му је да се очисти истинским покајањем:
потребно је да од закона Божијег позна грехе своје и да их очисти покајањем,
жалошћу и скрушеношћу срца, а највише да моли њихово очишћење од Бога и тада ће
к њему прићи Христос, Син Божији, са Својим Јеванђељем и даће му се утеха не
овога света, већ таква, коју свет не може примити… Покајмо се и ми, и признајмо
себе као недостојне било каквих дарова: и Христос Бог, као Човекољубац,
удостојиће нас милости Своје: Он гледа на смирене и дарује им благодат Своју.
Срце
човеково је једно: када трага за пролазним, тада заборавља на вечно; када се
обраћа ка вечном и удубљује се у њега, тада заборавља на пролазно и не брине се
о њему. Двоструких брига, о пролазном и вечном – двоструке љубави, према
пролазном и вечном, не може бити у срцу. Неизоставно ће срцем овладати једно од
двога: или пролазно или вечно.
Смрт
невидљиво иде за човеком. Она га стиже где је он уопште није чекао; стиже га
тада, када је не очекује; стиже га тако, како никада није ни претпостављао.
Буди увек онакав каквим желиш да будеш на свом крају. Размишљај о томе, пази на
себе, и нећеш зажелети ни част, ни славу, ни богатство, ни неке друге користи и
насладе овога света. Мисли да ћеш умрети данас или сутра: тада ће сва сујета
ишчезнути из твог срца. Шта има у части, слави, богатству и користи онај ко се
налази на крају? Предлажи му царство, златне шуме – он неће обратити икакву
пажњу на те предлоге. Једна мисао је код њега, једна брига: како да одавде оде
са надом на спасење и блаженство. Стичи од сада такво расположење и ти: сваки
дан свог живота сматрај последњим, и очекуј да ће те Господ твој призвати. При
таквом расположењу ништа у овом свету ти се неће чинити привлачним, и ако будеш
постојано стајао на тој стражи и бдео, скончаћеш како треба.
Сада, у
време земног живота, често силази умом у ад, да не би сишао тамо заувек душом и
телом.
