Узалудна је
ваша жеља да се нађете у потпуном послушању код искусног наставника. Овај
подвиг није дат нашем времену. Њега нема не само унутар хришћанског света, њега
нема чак ни у манастирима. Умртвљење разума и воље не може да оствари човек
душеван, макар био добар и благочестив. За то је неопходан духоносни отац. Само
пред духоносцем може бити отворена душа ученика; само он може да примети одакле
полазе и куда се упућују душевни покрети онога кога поучава.
Ученик је
дужан да ради чистоте своје савести тачно и подробно исповеда своје помисли, но
наставник не мора да се руководи том исповешћу приликом суђења о душевном
стању ученика.
Он треба да
духовним опажањем проникне у њега, да га одмери и открије му невидиво стање
душе његове. Тако су поступали Пахомије Велики, Теодор Освећени и остали свети
учитењи инока. Теодору Освећеном говорили су ученици: „Оче, разоткриј ме“, и он
би покретан Светим Духом, објављивао свакоме у њему скривене душевне болести.
Ови велики Оци ценили су „послушност монашку“ као посебан дар Светога Духа:
тако приповеда њима савремени писац, преподобни Касијан. Послушност је
„чудо вере“.
Може га
испунити само Бог, а испунили су га и они људи којима је овај дар био дан
одозго, од Бога. Али када људи зажеле да сопственим трудом достигну оно што
даје једино Бог, тада су њихови напори штетни и узалудни, тада су они као
зидари куле, који започињу зидање без средстава да га доврше. Сви који пролазе,
то јест зли дуси и страсти, подсмевају им се јер они наизглед чине добро дело,
а у суштини се налазе у горкој обмани, заслепљености и самозаваравању, и,
потчињени страстима својим, испуњавају вољу злих духова. И многи су намеравали
да прођу кроз послушање, али на делу се показало да су испуњавали своје
прохтеве и били обузети распаљеношћу. Срећан је онај ко у старости својој
стигне да пусти сузу покајања због заноса младости своје. О слепим вођама и
онима које они воде рекао је Господ: „А слепи слепога ако води, оба ће
у јаму пасти“ (Мт. 15,14). Нашем времену дат је други подвиг,
скопчан са многим тешкоћама и препрекама. Ми смо принуђени да не путујемо дању,
по јасној сунчевој светлости, него ноћу, при бледој светлости ме-сеца и звезда.
Нама је дано за руковођење свештено и свето Писмо: ово отворено говоре Свети
Оци новијих времена. При руковођењу Писмом користан је и савет ближњих, и то
оних који се и сами руководе списима Отаца… Немојте мислити да је наш
подвиг лишен жалости и венаца. Не, он је скопчан са мучеништвом. Ово мучеништво
слично је муци Лота у Содому: душа праведникова патила је због појаве
непрестаног и необузданог блуда и прељубе. И ми се мучимо, одасвуд окружени
умовима који су нарушили верност истини, који су ступили у блудну везу са
лажју, који су заражени мржњом према богонадахнутом Писму и наоружани против
њега хулом, клеветом и поругом адском. Наш подвиг има цену пред Богом: на ваги
Његовој измерени су и немоћ наша и средства наша, и прилике, и само доба. Један
велики Отац имао је следеће виђење: пред њим се земаљски живот човеков приказао
као море. Он је видео да су подвижницима првих времена монаштва била дана крила
огњена и да су се они као муња преносили преко мора страсти. Подвижницима
најновијих времена нису дана крила: они су стали да плачу на обали мора. Тада
су им била дарована крила, али не огњена, већ некаква слаба: они су полетели
преко мора. На путу своме, због слабости крила они су често тонули у море; с
муком узлетајући са њега, изнова су започињали пут и, најзад, после многих
напора и невоља, прелетали море.
Не клонимо духом,
немојмо неразумно стремити ка блиста-вим подвизима који премашују наше моћи,
примимо са страхом Божјим смирени подвиг, који у свему одговара немоћи нашој,
као да је видиво предан руком Божјом. Извршимо овај подвиг са верношћу светој
Истини и усред света, хучне, многољудне гомиле, која јури широким, пространим
путем за својевољним рацио-нализмом, пређимо ка Богу уском стазом послушности
Цркви и Светим Оцима. Не иде их много овом стазом? Шта нас се тиче! Рекао је
Спаситељ: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оиа вашега да вам даде
Царство. Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у
пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што
воде у живот, и мало их је који га налазе“ (Лк. 12, 32; Мт. 7,13
-14).
