У првим
данима хришћанства, поштоваоци Господа Исуса Христа причешћивали су се
свакодневно и водили су равноангеоски живот, били су спремни да у сваком
тренутку изађу пред лице Господње. Често се догађало да су се ујутро хришћани
причешћивали, а у вечерњим сатима су могли бити ухапшени и одведни у Колосеум.
Наравно, налазећи се у опасности, хришћани су будно мотрили на свој унутрашњи
свет и свој живот су проводили у чистоти и светости. Но, први векови су прошли
и престали су прогони од стране неверних, минула је свакодневна опасност. Тада
су се, уместо свакодневних причешћивања, почели причешћивати једном недељно,
затим једном месечно и чак то скратили до једног причешћа годишње…
У нашем
скиту, на снази је типик са Свете Горе, који су саставили свети старци и који
је предан на свакидашње просвећивање и у нашем манастиру се такође придржавамо
тог типика. Сви иноци се причешћују пет пута годишње, но из неких разлога, по
благослову, може и чешће. Навикли смо се на то, па чешће причешћивање скреће на
себе свеопшту пажњу.
– Откуда то
да се отац Јероним данас причешћује?
– Дозволио
му је старац.
– Али због
чега?
– Јавио му
се ђаво у чулном виду и он се после тога потпуно раслабио.
– Онда је
јасно…
Међутим,
исповедати се може увек, чак свакодневно и код нас се често исповедају.
Становници скита чак долазе свакодневно да старцу открију помисли, а
манастирска братија – једном недељно. И од манастирске братије, поготову оних
из скита, захтева се узвишени живот по заповестима Христовим, равноангеоски
живот.
Наши усопши
старци остварили су те високе завете и Господ их је прославио. Њихова тела,
верујем, леже нетрулежна. За баћушку, оца Макарија, то знамо и поуздано, у шта
смо се уверили када смо изнад његовог гроба саградили капелу, а он је скончао
60 година пре тога.[1]
Изузетна
појава! Тела праведника и подвижника су нетрулежна. Од тела краљева и кнезова
овога света, остала је само шака пепела и ништа више. Недавно је писано, да је
приликом откопавања катакомби, пронађен гроб Диоклецијана, Нерона и других
владара, од којих је некада стрепела сва васељена. И каква је судбина њиховог
праха? Када су питали одговорног, шта се налази у урнама, он је равнодушно
одговорио – пепео.
-И где је
сада пепео?
-Дао сам
жени за прање рубља – добар пепео!
Боже мој! Да
ли су ти владари икада могли претпоставити, да ће њихов прах завршити у казану
за прање пљавог веша! Колико су много ти људи бринули о свом телу – и ето каква
је судбина тих тела! А светитељи, као и сви наши Оптински старци, умртвљавали
су своје тело – и оно је остало нетрулежно.
Наша света
обитељ привлачи себи многе богомољце и често се може чути такво мишљење, да
онај ко једном дође у Оптину, тамо стреми свом својом душом. Наша обитељ нема
ни чудотворних икона, ни прослављених моштију, али сва земља као да је овде
поливена крвљу и знојем светих стараца и њиховим молитвама се излива благодат
на душе верујућих. Нигде на другом месту нема тога. Чак и наш владика, као
епископ, посећујући обитељ, увек је говорио како је Оптина нешто посебно.
У Русији
нема много скитова, али десет вероватно има. Код нас постоји један скит, у коме
ретко буде неко са стране и тада, углавном на служби. Јутрење ми увек служимо
само у оквиру своје обитељи у скиту. Наш храм оставља јак утисак на посетиоце
са стране – тих, пустињски. Један благочестиви човек приложио је једном звоно
од 150 пудова[2] тежине, али није одговарало манастиру и скинуто је.
Највеће звоно код нас је од 39 пуди.
Слава Богу
да у данашње дане, у доба неверја и потпуне моралне разузданости, постоје у
Русији света места, тиха пристаништа за оне који желе да се спасавају. Тешко се
спасити у развратном друштву. У Светом Писму се каже: “Са светима поступаш
свето, с човеком верним верно, са чистим чисто, а са неваљалим насупрот њему”
(Псалми, 17, 26).
Греховне
страсти погубно делују на душу и тело. Већ се налазећи у манастиру и читајући
Свете Оце, сазнао сам да су страсти толико заразне колико и болести и да се
могу преносити преко предмета, као и болести.
Када је
свети Спиридон, епископ Тримифунтски, путовао на Васељенски сабор, зауставио се
на путу у једној гостионици. Монах, пратиоц светитеља, пришао му је и упитао:
– Оче, не
могу да схватим, зашто наш коњ не једе купус који сам купио од нашег домаћина.
Купус је добар за јело човеку, а коњ неће да га једе.
-Због тога –
одговорио је светитељ – што коњ осећа неподношљиви смрад од купуса, јер је наш
домаћин заражен страшћу похлепе.
То не
примећује човек непросвећеног духа, али светитељи имају дар од Бога да распознају
страсти.
Једном је
један посетилац баћушке оца Амвросија, питао баћушку да му прода своју бунду,
готово нову, са скупим крзном, у пола цене. Због тога је оставио бунду код
старца. Кад је чуо за њу, полицијски наредник из Козељска је дошао код баћушке,
тражећи благослов да је купи. “Не – рекао је старац – нећу да благословим, она
није за вас. Доћи ће у Козељск један Јевреј и он ће је купити”.
Наредник је
послушао. Испоставило се да је бунда припадала човеку који је заражен гордошћу
и та страст је прешла на онога који је купио.
Јдном
богатом спахији избио је пожар у кући. Изненада му је у собу утрчао отац, који
је умро не много пре тога, одевен као у гробу и узвикнуо је: “Пожар!”. Пас који
је ту спавао, насрнуо је на покојника сумануто лајући. Домаћин се пробудио не
схватајући шта се десило са псом, јер он није видео покојног оца, видели су га
само његов слуга и пас. Слуга је потом испричао све о томе.
У Светом
Писму се говори како је магарица видела Анђела а пророк га није видео.[3] Животиње
некада имају посебна виђења, наравно, ради нашег уразумљења.
Много
поучног даје нам и посматрање природе која нас окружује. Сви знају за биљку
сунцокрет. Своју жуту главу та биљка увек окреће ка сунцу, пратећи га и тако је
и добила име. Но, дешава се да се сунцокрет престане ротирати према сунцу, тада
искуснији у том послу говоре да се он почео кварити, да се у њему заметнуо црв,
да га треба посећи. Душа, жудна Божијег оправдања, слично сунцокрету,стреми ка
Богу – Извору светлости. Ако престане да Га тражи, дакле, таква душа умире.
Неопходно је у овом животу осетити Христа, ко га није видео овде, неће га
видети ни тамо, у Будућем Животу. Али како видети Христа? Такав пут је могућ – непрекидна
молитва Исусова, која је једина способна да усели Христа у наше душе.
Питали су
преподобног Јована Лествичника, постоје ли поуздани знаци, по којима се може
спознати да ли се душа приближава или удаљава од Бога. Јер и свакодневни
предмети имају одређене карактеристике, по којима распознајемо да ли су добри
или лоши. Када на пример, почињу да труле купус, месо, риба, то се лако
примети, јер покварени продукти почињу испуштати непријатан мирис, мењају боју
и укус и њихов спољашњи изглед сведочи о њиховој покварености.
А шта је са
душом? Јер је она бестелесна и не може испуштати непријатан мирис, нити мењати
свој изглед. На то питање свети отац је одговорио, да је сигуран знак нечије
умртвљене душе, његово избегавање одласка у цркву. Прво се труди да на службу
дође што касније, а затим потпуно престане посећивати храм Божији. Због тога је
за монахе обавезно посећивање богослужења. Истина, због неодложног посла некима
се дозвољава неодлазак на све службе, али уколико је могуће, то се сматра
неопходном обавезом. Код нас у скиту, чак обилазе келије празницима, да нико не
би изостао са црквене службе. Међутим, то се ради и из другог разлога. Некада
се у монашким келијама дешавају страшне појаве. Код нас монаси живе у одвојеним
келијама, али увек најмање две особе у одвојеним собама. То је због тога, да би
се у случају некаквих демонских подстрекивања, могло покуцати на суседна врата
и затражити помоћ. Била је код нас мала надоградња у којој је живео један
монах, али сада тамо није дозвољено да живи неко усамљен. Једном је био такав
случај. После вечерњег правила, он је видео како у његовој келији седи неки
човек, већ поодмаклих година и говори му:
-Шта ћеш ти
овде? Само крадеш Богу време! Врати се свом пређашњем занимању, ти ћеш тамо
допринети много већој користи и добивши добар садржај, живећеш за своје
задовољство.
-Али како да
одем одавде? Двери од скита су чврсто затворене.
-Ти не брини
због тога, само пожели – и ја ћу те муњевито пренети. Код врата је већ спремна
тројка.[4]
-Али ко си
ти? Вероватно демон? Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме грешнога! –
узвикнуо је монах отрезнивши се и зли дух је одмах исчезнуо.
-Било је око
пола ноћи, када је монах дотрчао до баћушке, оца Амвросија и испричао му о
произашлом догађају.
-Да, имао си
страшно виђење – рекао је старац. – Код тебе је био демон са осам легиона, коме
се он јави, скоро увек тога и убије.
-Како сам се
ја спасао?
-Господ ме
известио да си у опасности – одговорио је отац Амвросије – и ја сам устао на
молитву. А тебе је Господ подсетио на Своје страшно и славно име, од кога дрхте
адске силе.
Да, код нас
се некада догађају страшне ствари. Но, у манастиру је много лакше победити
ђавола, у свету је то неупоредиво теже и бес са осам легиона који се јави,
убија. А он се јавља људима који још нису почели да праведно живе, него само
још размишљају о исправном животу.
Када сам ја
био у свету, имао сам пријатеља који се скептички односио према манастирима.
“Не разумем због чега то људи, поготово монаси, седе у усамљеним келијама и
удаљавају се од људских погледа” – говорио је он. Међутим, тај човек је био
монах у души и његова душа је била чиста, узвишена. Песник и музичар, био је
као мало ко, надарен за рецитовање стихова. Музика је била његова страст.
Дешавало се да он нешто прича и изненада узвикне:
-Не, ја то
речима не умем да објасним, а ево шта је то! – сео би за клавир, забацио главу
и свирао импровизујући.
-Да ли сте
схватили? – упитао би потом.
Често га и
нису схватали, али он није мењао свој систем објашњавања. Његов стан је био
укусно намештен и без баналности. У њему није било дивана са столовима испред
њих и фотељама са бочних страна, него је све у стану било лепо, издашно,
оригинално и необично, као и његови станари. Његова душа увек је тежила високим
идеалима и била је далеко од сваке животне прозаичности. У почетку је он
одбацивао монаштво, али је касније пуно задовољење својих тежњи нашао управо у
стремљењу ка монаштву – у манастиру на Светој Гори, куда је отишао, напустивши
свет.
Ја сам у
свету био срећан због тога што сам се зближавао са људима, који су заиста
заслуживали дубоко поштовање. Дешавало ми се да се затекнем и на великим
скуповима. Други су играли карте, плесали, а ја сам са неколицином људи сличног
настројства, ишао у неку најудаљенију гостинску собу и разговарао. Ја ни у
свету нисам волео да говорим глупости. Некад се нема шта да каже – а понекад
однекуд нешто испадне. То су примећивали многи. Наравно, моје удаљавање од
световних саблазни је многе смућивало и када сам ја престао да посећујем гласне
забаве и заволео одласке у манастир, о мени су почели говорити као о полуделом
или у крајњем случају, не сасвим нормалном.
-Јесте ли
чули, да се Павел Иванович спријатељио са монасима?
-Стварно?
Ех, јадан човек.
Тако су о
мени размишљали мирјани. Да, тешко се спасити у свету! Свети Никола Мириклијски
је отишао у пустињу, да би се тамо подвизавао у посту и молитви, но Господ му
није благословио да тамо остане. Јавивши се светитељу, Господ му је наредио да
иде у свет. “Није то та њива, на којој ћеш Ми принети плод” – рекао је
Господ.
Таисија,
Марија Египћанка, Евдокија… такође нису живеле у манастиру. Свугде се може
спасавати, само не остављајте Спаситеља. Ухватите се за Христову ризу – и Он
вас неће оставити.
Сада су дани
Светог Васкрсења, највећег празника хришћанске Цркве – празника над празницима
и тријумфа над тријумфима. Сваки дан се Црква оглашава радосним песмама
Васкршњег канона. Сећам се како сам се одушевљавао каноном матушке Ефросиније:
“Ето – говорила је она – прошао је мој живот, не знам ни за какво своје добро,
са којим ћу изаћи пред Престол Господњи, али ћу чути певање: “Васкрсења
је дан, просветлимо се народи…” – и радосно и спокојно постаје на
души. “Од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас
преведе…”.
Господ је
испунио жељу матушке Ефросиније и она се упокојила на Васкрс. Када су подигли
ковчег са њеним усахлим телом, хор је запевао “Васкрсења је дан” уместо
“Свети Боже”, црквене двери су се широко отвориле и засијала је светлост
са улице, а она је отишла ка вечној, незалазној светлости.
Да Господ и
нас удостоји такве блажене кончине. Молите се за то, и када ђакон возгласи: “Да
крај живота нашег буде хришћански, непостидан и миран”, немојте да заборавите
да се поклоните, да вас упокоји Господ са свим светима. Амин.
Превод: Ранко Гојковић
______________
[1] Обистиниле
су се ове пророчке речи преподобног Варсонуфија о нетрулежним моштима Оптинских
стараца. Лета Господњег 1998. године, откривене су нетрулежне мошти 7 Оптинских
стараца, међу којима и самог Варсонуфија (Лава, Макарија, Амвросија, Илариона,
Анатолија (Зерцалова), Варсонуфија и Анатолија (Потапова) – примедба
преводиоца).
[2]Пуд –
стара руска мера за тежину, износи 45 килограма (прим. прев.).
[3]Четврта
књига Мојсијева, 22, 29-30
[4] Уобичајен
назив за кочије у Царској Русији (прим. прев.).
