Истинита
повест о покајаном безбожнику забележена једним старим свештеником
У граду Н. живљаше господин С. П. кога сви скоро зваху општим именом „Чика Саво“. Он је био син сељачких родитеља. Као даровит младић, по свршетку гимназије, свршио је и Лицеј. Држава га је као одлична ђака пратила и преко, ради студирања правних наука. По доласку са наука из иностранства, одмах је ступио у државну службу, где је брзо текао каријеру, и дошао на високи положај у својој домовини. Име је његово познато са сваког угледног положаја, а још више са књижевног рада на пољу правне науке. Живљаше, потпуно „господски“, уживајући поверење државних фактора, и свих који га познаваху. И ако сељачки син беше; и ако беше пун знања; - ипак он оскудеваше са оним, што човека, човеком, мирним и срећним чини!...
Он
беше, - као васпитаник запада, јаки противник вере, цркве и свештенства у
опште. Он радо говораше: „... да Бога не познаје,... да у њега не верује,... да
је вера својина глупих људи; да су то поповске измишљотине, које пред светлошћу
науке падају“... идт.
За њега
беше „највећи кулук“ о народним данима ићи у цркву, а то је по свом положају,
као чиновник вишег ранга морао чинити. Против тога вазда је гунђао и љутио се!?
Ожени
се, и са женом лепо живљаше. Бог га беше обдарио и са дечицом, но која су му
доцније и помрла. И ако је смрт дечија била јак пораз и душевни потрес за њега,
ипак је он и даље остао стари противник вере и цркве своје. Свештенике мрзијаше
и у кућу их не радо пушташе. Жена, као побожна, више пута, кријући од њега,
звала је свештеника да у дому освети водицу. Против овога се вазда буњаше наш
„Чика Саво“. У друштву, када се поведе реч о цркви, вери и свештенству, он радо
исмеваше „глупост“ своје и осталих жена, што верују и свештенике зову да им се
свети водица, или ма какав црквени обред у дому сврши...
За
децом наскоро му и жена умре, и он оста сам као суво дрво у планини.
Сви
мишљаху: да ће га смрт деце и жене, његова самоћа и ступање у старије године
мало преобразити и опријатељити са: вером, црквом и свештенством, - овим
његовим „вечитим непријатељима“, како он тврђаше.
Но сви
ови удари и домаће несреће, његово срце не откравише. Он и даље остаје стари
безбожник и противник вере и цркве своје. Он као самац, најрадије провођаше
живот у друштву и кафанама.
Када се
наситио ноћног живота, а видећи да се приближују дани позне јесени живота
његовога, - он се једнога дана по други пут ожени, који чин зачуди све његове
другове и пријатеље. И са другом женом живљаше лепо, али деце не имадоше. Он и
даље најрадије провођаше живот свој у друштву, и беше одани пријатељ млађих
људи, који га из уважења и старијих година и прозваше општим именом „Чика Саво“
Године ... наш „Чика Саво“, беше већ стар – око 60
година човек, али још крепак и држећи, те и опет „онако старачки“ са млађим
друштвом издираше.
Једнога
вечера, друштво га позове, да онако заједнички оду до села Т. (које је по часа
далеко од града) код једног пријатеља, који је ту скоро дошао. Он као вазда
добар друг пристане. Седну у кола и за час дођу ноћу у село код једног младог
свештеника, који беше добар друг оних другова који са „Чика Савом“ беху.
Дошав
пред кућу „Чика Саво“ запита: „Чија је ово кућа и код кога идемо?“ Другови са
смејом казаше му: да је то кућа једног младога и доброга попе...
„Чика
Саво“ замисли се ману главом и рече: „Па куд ме водите попу, кад нисам још
полудио, а нисам чини ми се ни умро?!!“... Хтеде се вратити, и једва на молбу
другова одуста од намере.
Уђоше у
кућу свештеникову, који их прими са раширеним рукама, и највећом срдачношћу.
„Чика Саво“ беше јако нерасположен, па и ако попа и сви укућани чињаху све да
га расположе и најпотпуније задовоље.
Млади
попа, и ако није знао, да је „Чика Саво“ јаки противник вере и свештенства,
беше се упео да „Чику“ расположи тим пре и више, што му овај први пут у кућу
долази. Попа му са највећом љубазношћу говораше: како се радује што су га
посетили, како се осаће потпуно задовољан и срећан што види такво друштво, -
пуно интелигенције, од кога се и он као млад може поучити; што је уверен да је:
друштво интелигенције, - као носилац науке, са свештенством, - као носиоцем
вере, - највећи покретач напретка народњег итд.
„Чика
Саво“ за све време говора и после говора, са неким чуђењем посматраше и
испитиваше младог попу, поче се кравити и бивати расположенији.
Овај
попа, беше први попа, у чију је кућу „Чика Сава“ ушао, од како памти себе, -
радо је причао „Чика Саво“. Попа је својом искреношћу, отвореношћу и љубазношћу
хипнотисао нашег „Чика Саву“. Од тога вечера он постаде други човек, и највећи обожавалац
овога младог попе, и сам чудећи се говораше: „Ово је први поп, кога заволех; он
је чудо за мене“ итд.
Од тога
вечера, врло често „Чика Сава“ долазаше код овога попе и са њим радо говораше о
верским и црквеним стварима, признавајући да је противник вере, цркве и
свештенства, вели за то: „што наши свештеници не воде рачуна о високом положају
и високим дужностима својим, и ту је наводио многе примере и свештенике, итд.
Млади
попа објашњаваше му: да је он на погрешном путу у толико више што је научен
човек, и као такав може појмити: да у сваком друштву има злих и добрих; и ако
не ваља један или више њих нису за то криви сви свештеници, а још мање Бог,
вера, цркве и њихове установе, већ је криво друштво које не ради на поправци и
бољитку цркве и свештенства итд.
После
чешћих и дужих разговора, једнога дана „Чика Саво“ једва пристаде да се
исповеди и причести и то само код тога младога попе, а нигде више. Обећа да ће
прве недеље великог поста доћи код њега ради причешћа и исповести. Ово беше у
почетку месеца фебруара. Са тим тврдим обећањем и уверењем они се и
растадоше...
После
кратког времена од овог растанка, једног јутра, млади попа добије од једног
пријатеља свога и „Чикиног“ карту ове садржине : „Наш
Чика Саво напрасно се и опасно разболео и већ је на самртном часу. У болести и
бунцању само тебе помиње и једнако зове. Дођи одмах“...
Попа
похита, и већ од 9 сати пре подне беше у дому болнога „Чика Саве“, - поред
кревета где он лежаше.
Болесни
Чика Сава лежаше опружен као мртвац, покривен лаким белим покривачем. Око главе
његове беху две мање иконе, а на прсима у стиснутим рукама опет једна мала
округла иконица – св. Богородице са младенцем Исусом Христом. Очи затворене и
упале. Уста од ватре испечена и као угљеном намазана. Руке модре и на прсима
савијене!!... На први поглед све ово долазећег збуни, па мислећи да је мртав
рече: Зар је већ умро? Присутни рекоше: да је жив. Попа му приђе и виде по
дисању да је жив. Посматрајући болног Чика Саву; опази, како се руке почеше
кретати и ка устима примицати. Истовремено и устима почне мицати, као да нешто
тајно говори... Он ојађеник, са већ полумртвим рукама, примицаше ону малу
иконицу, својим полимртвим устима, која је љубљаху, уз топлу молитву, молитву
која из срца и душе тече, али која се чути на могаше...
Ово се
често пута понављаше. И то само још показиваше, да је јадник још жив. Његове
тешке самртне муке, и ова његова побожност из камена би сузе истерали. Попа,
присутни и жена болесникова, гледајући га у овој тешкој муци, душевној и
телесној борби, горко поред њега плакаху. Он се само са својом муком и иконом
немо забављаше. Попа упита жену: одкуда ове иконе око њега? Жена одговори: „Он
(болесник) је ове иконе добио од разних пријатеља који су у Русији и на гробу
Христову били, отуда их донели и њему их дали, али их он није волео ни као
драгоцености сматрао, и зато сам их ја била оставила у орман“... Пре 4 дана,
када му једне ноћи, врло тешко беше, он у тим мукама рече: „Жено, ја сам Богу
тешко сагрешио, што сам га презирао. Ја нећу лако умрети! Бог ми се јавља са
речима : „Никада се у срећи и задовољству ниси мене сећао ни обраћао, зато ти
ни сада нема места код мене.“ По овим речима болесник је тешко уздахнуо, горко
закукао, и као мало дете заплакао. За тим је потражио све ове око њега стојеће
иконе, изљубио их и око себе метнуо са речима : „Боже, ти си милостив; опрости
мени највећем грешнику и прими ме ка Теби!...ох! Боже, Боже! Буди ми милостив,
опрости тешке грехе моје“!... Ово изговори, приграби иконе себи, и од тада их
не пушта, и од тада (пре 4 дана) се ни с ким не
разговара, осим што са иконама лежи, њих устима примиче и љуби, и тебе, г. попо
зове и помиње.“ Жена све ово плачући са шапатом исприча младоме попи и
присутнима, који с њом заједно плакаху.
Попа
седе крај кревета, узе болесника за руку, и дуже је држаше са честим узвиком:
„Чика Саво“, „Чика Саво“. Ево дошао је твој попа да те види!“... он ћуташе, и
само по негда почне устима мицати и руке са иконицом примицати устима, да је
немо пољуби!... попа га и даље зваше по имену. И гле чуда! После 4. дана,
његова ћутања и непогледања, он се намах, као иза тешког сна пробуди. Отвори
очи, и са разгораченим очима и поплашеним погледом гледаше иконицу у својим
рукама па поче пипањем и остале две иконе тражити да их све изљуби, притиште их
срцу и клону, као да је тешко уморан. Очи непрестано гледаху непомично у једну
тачку. За овим погледа у попу, који га држаше за руку и плакаше. Гледаше га
подуже време, и као да га не познаваше, размишљаше ко је то.
На
једанпут, остави иконицу на груди, руке пружи, узе попину руку, помилова је,
метну је у своја недра, па је затим пољуби... На његовим од ватре изгорелим
устима, виде се један ладан осмех, а за тим, чуше се шапатом изговорене речи:
„Зар мој мили и добри друг и попа није ме већ заборавио?“ „Сагни се да ти нешто
кажем“. Попа се саже. Он обгрли главу његову и поче је љубити и као мало
детенце миловати, купајући се обојица у узајамним сузама.
Призор
овај и код присутника, натера још већи поток суза. Држа тако попину главу на
својим грудима загрљену неколико тренутака, па је пусти, а своју иконицу узе, и
тако и даље само попу гледаше, а овај њега тешаше и разговараше. После краћег
посматрања, он тешко, као од умора уздану и рече: „Узми перо и хартију, те
запиши аманет мој, који ћеш ти, - уверен сам, - извршити, као моју последњу
вољу. Попа отвори свој џепни бележник, и Чика Сава шапћући
изговори му ово: „Никада и ништа зло са знањем нисам учинио. Осећам се чист од
рђавих дела и савест ми је мирна. На срцу ми је тешка рана, која ме јако тишти,
а та је, што сам и поред највећег задовољства, лепога гласа у друштву и држави,
ипак осећао неко незадовољство, нисам био миран и спокојан, и то ме је гонило.
Те сам време и у друштву проводио. Данас видим да је свему овоме узрок моја
оскудица у вери и нади на Бога. Свега сам имао задовољно, али сам ипак био
несрећан, јер немам оно што је човеку на самртном часу најпотребније. Нисам имао
Бога и вере па зато и немам Његове помоћи. Себи ме не прима и зато сам највећи
сад мученик... Узрок су овоме моји васпитачи и учитељи редом, узрок су наше
школе и настава у њима, а нарочито
западњачко васпитање. Узрок је и цело наше друштвено уређење; законодавство и
све установе, којима сви кљукају нас и омладину нашу неком науком, од које ми
глава целога века бучи. Али, али... срце и душу оставили су нам голе и наге, и далеко горе него када сам
као дечко из срца Шумадије на моју несрећу отишао на науку. Осећем се дакле
сада најнесрећнији, јер сад тек видим да ништа не знам. Тешко онима, који
главу и ум гоје голим наукама и доктринама, а само ради бољега живота овога
света, а заборављају своју душу, Бога и веру своју“. Стављам вама ове речи на
душу као аманет мој, да их изнесете на јавност после IV године од моје смрти. „Српској школи
и учитељима, српској цркви и свештенству, српској држави и њеној интелигенцији
предајем овај аманет: да веру, веру и само веру негују и чувају у срцу омладине
и народа свога, јер само у вери могу наћи срећу своју и народњу. Без вере је
живот таман. Без вере и наде на Бога нема сласти, мира и задовољства у животу.
Без вере се не може умрети. Без вере је човек вечити мученик и слуга
пакла. Богу се са вером, и ако можда доцно обраћам. Богу моју мученичку душу
предајем са јаком надом да ће ми опростити и да ће ме к Себи примити, јер све
што чиних, чиних из незнања. Вера је највећа сила, која човечанство напретку
креће и срећним чини. Проклети сви они, који децу своју и народ свој њом не
запоје и не обогате. Са овом вером и убеђењем, идем Богу на истину“.
Ово
изгвори, прекрсти се, горко заплака, а затим икону пољуби, уздахну и понови:
„Боже, ово је моја исповест, ово је моје уверење, које после горког искуства
стекох. Ово је моја вера на тешкоме самртноме часу“. Пољуби икону, загрли и
пољуби попу у руку и главу, па опет настави: „Попо! Срамно је и грешно је, али
на жалост истина је да се преко 40 година нисам причестио, и зато ме ево Бог
Себи не прима. Сав сам прљав. Хајде ти ме сада овог часа
причести, да ми душа буде мирна и да Богу чист и весео одем“... Попа му каза:
да овде нема причешћа и осталог што треба, и да ће одмах отићи у цркву и узети шта треба за причешће... итд. Болни Чика Сава са
уздахом и плачем рече: „Зар ме можеш и смеш драги попо, напустити и оставити?
Ако ти одеш је те дочекати немогу, јер ћу сад умрети. Бог ме примити неће, и
зли духови однеће моју душу. Не дај ме ђаволу, већ ме предај Богу“. На ово
му попа одговори : „Не бој се. Бог не жели смрти грешника, него хоће сваки да
се спасе! Ти нећеш умрети, док ја не дођем, а ја ћу врло брзо доћи и донети св.
Причешће.“ Добро, рече Чика Саво. Попа је отишао, а Чика Сава био је јако
узнемирен. Поглед није скидао с врата, очекујући повратак младога попе. О како
је био радостан, очекујући повратак младог попе устаде и рече: „Милостив је Бог
и доиста не жели смрти грешника.“ Чика саво са пуно радосне душе и срца прими
св Тело и Крв Христову, а по том рече жени: „Донеси вино и две чаше“ , што жена
и учини. Присутници занемише од чуда. Болни Чика Сава нареди да се отвори флаша
с вином, и од попе затражи да он наточи две чаше вина што овај и учини. Чика
сад нареди да га подигну: узе чашу из попине руке и рече: „Попо, за спасење
моје душе, коју ти сада спасе, попи ти твоју чашу вина, јер сада живим новим
животом.“ Попа се прекрсти и испи своју чашу. Затим Чика прекрсти се, пољуби
иконицу своју, и рече: „ Боже и Мајко Божија опростите ми. Ја верујем у Бога,
кога тек сада познадох и причестих се у славу Његову, коју сада тек
познадох и видех“. Наже чашу и сву испи. Нареди попи, да другу чашу, па и
трећу напуни и заједнички као и прву испију. И када три чаше вина испи рече:
„Слава Теби Боже, који ме на смртном часу спасе и избави. Сада мирно идем Богу,
идем мојим родитељима, мојој слаткој дечици и њиховој мајци. Идем небу, где је
вечити мир, правда и прави живот!!! Тебе, пак и опет молим попо, учини онај
аманет мој, тако ти живота твога“. Пољуби своје иконе, пољуби св. крст, а потом
попу у руку и образ. Опрости се са женом и присутним пријатељима, тражећи и од
њих опроштај па, најзад се окрете попи и рече „Поред реченог аманета, ево и
овај. Дођи, да ме и ти гробу испратиш, твоја молитва мени ће помоћи.
Не заборави твога Чика Саву,
већ се за њега и у цркви моли Богу“. Изговорив ово, заплака се, пољуби иконицу,
уздану и оста гледајући младога попу, и после неколико тренутака затвори очи и
заспа. Тако у миру проведе око пола сата. На мах поче штуцање, јако задрхта и
рече: „Немој попо, мене оставити, и не заборави на мој аманет“. Штуцање и ропац
поче све јаче и јаче да стеже. Преврну очи, задрхта рукама пипајући иконицу,
своју најмилију другарицу, замица устима као да је љуби... испусти душу... и
оде Богу на истину.
Бог да
му душу прости.
Сутра дан,
сви великодостојници црквени и државни са свештенством чекаху пред кућом, да
доброга Чика Саву испрате мајци земљи, али жена и пријатељи покојникови
очекиваху још некога. Наједанпут, пред кућом стадоше једна кола. Из њих изиђе
млади попа; кога када виде жена и родбина покојникова као рањени тигрови
узвикнуше: „Јао! Јао“ Чика Саво, ево иде теби попа твој... Јао, што не изиђеш
да га дочекаш и у кућу позовеш“ итд... Сви се окренуше и зачудише. Попа плачући
дође самртном одру и целива покојника. За тим пратња пође и Чика Саву сви
оплакаше и гробу предадоше, а већ га до данас многи и заборавише. Али оста, ево
његов драгоцени аманет и последња жеља његова: да се Бога бојимо, да веру
чувамо и на самртни се час свој сећамо. Благо томе, који га послуша.
БОГ ДА ПРОСТИ
ДУШУ ПОКОЈНОГ ЧИКА САВЕ!
Извор: Весник Српске Цркве, орган свештеничког удружења, свеска 1. Јануар
1904. година XV
