Исти сам као сви, као пупољчић у роси, Хтео сам се расцветати, и по свету ходати.
Mама, мама
зашто си ме откинула? Мама, мама зашто си ми живот одузела?
Молио сам:
не убиј ме! Молио сам: заволи ме! Одговор је био за све: Не! Не! Не!
Цветају
баште и доносе плодове зар у њима за мене не би било хране? Како дивно у
пролеће певају славуји… Зар у њима за мене не би било љубави?
Лепо је
родити се као птица, зверка. Јер ни звери, а ни птице не убијају младунце… Као
зечић сиви скакао бих по шумама, Или као лабуд бели летео ка облацима.
Мама дозволи
ми да живим….Ти – моја једина мама. Ја те волим од самог почетка зато што живим
у теби. У нама тече иста крв. Ја чујем сваки откуцај твога срца. Радујем се
када се ти радујеш, тужан сам када си ти тужна. Осећам сваки твој бол, страх, и
на мене се слива сва твоја огорченост.
Ти мислиш да
ћу те омести у твојој каријери и слободи, и зато што је могуће брже хоћеш да ме
се ослободиш, још нерођеног, по речима лекара – „угрушка крви“. Али ја ти кажем
– жив сам. Замоли лекаре да укључе ултразвучни апарат – видећеш тада ко говори
истину. Не слушај никога, осим мене. Лекари не знају или неће да знају, какав
ће твој живот бити након тога, када се ослободиш мене. Ја те жалим, моја мама.
Ти се надаш, да ћеш наћи срећу у својој животној каријери, али спокој, који ћеш
изгубити, нико и ништа не може ти вратити. Ти говориш да немаш услове да ме
одгајаш. Ја те разумем и не питам много. Ти, вероватно, знаш, да постоје
организације, које помажу таквима, као што сам ја. Постоје такође људи, који
желе имати децу, они би ме прихватили. Не убијај ме. Ја морам да
Када будеш
усамљена, од свих напуштена и несрећна, ја ћу те наћи, бринућу о теби,
приљубићу те на срце. Пристани, послушај ме. Ја знам да ме ниси планирала. Али
баш ти си мени била дана, и ја сам те заволео, јер сваки човек има само једну
јединствену маму. ДОЗВОЛИ МИ ДА ЖИВИМ… И ТИ ЗБОГ ТОГА НЕЋЕШ ЗАЖАЛИТИ.
Због заблуде
и свегреха,
удобности – личне среће,
у комфору без потомства
за слободу у бој креће,
савремени родитељ –
слуга светског поретка,
што убија своје чедо
у колевци од заметка.
Из дубине свесавести,
опомиње невин глас:
„Немој оче, немој мајко,
не знам где ћу ја без Вас.
Преда мном је тама, ужас,
кидају органе све,
зар са вашим допуштењем,
пре рођења – да умрем?
Мајко, Оче,
не, не, не!…“
„Протојереј“ Радослав Јанковић
(Преузето из Православног Светионика број 8 – Мама сачувај живот мој)
Извор: ИФН
