Једном је младић из угледног рода поделио сиромасима све своје имање и дошао је у манастир да живи. А пошто је имао одлично образовање, добио је у манастиру посебно послушање – да преписује богослужбене књиге.Старац је често разговарао са својим писарем и дошло је до тога да су други ученици почели да ропћу на свог учитеља и да говоре како има љубимца. Кад су чули такве речи тројица најугледнијих монаха пожелеше да сазнају: зашто старац свог писара воли више од других. Старац их је саслушао ћутке и повео је своје ученике у келију. „Брате! Дођи брже овамо! Потребан си ми,“ поновио је куцајући за редом на сва врата.Али ниједан ученик није журио да му отвори: један је у том тренутку певао псалме и није желео да прекине, дуги је с молитвом на устима плео конопац и плашио се да због превелике журбе не поквари своје рукодеље. Напокон је ред дошао до келије у којој је живео писар. Старац је само тихо куцнуо на врата и рекао је само једну реч: брате! У том тренутку врата су се широм отворила и на прагу се појавио зачуђени писар. „Реците, оци, где видите моје друге ученике?“ упита старац улазећи први у келију. Погледајте, оци: управо је писао ово слово, али чим је чуо мој глас, бацио је перо и чак га није довршио. Зар ово недовршено слово не говори боље од свих речи о оном послушању које мој ученик има према свом наставнику? Ево, због тог послушања га и волим.“ „Праведно га волиш, ава,“ рече први монах. „Сви ми га волимо,“ додаде други. „И Бог га због тога воли!“ узвикну трећи.
