Протојереј Живан Маринковић: Свето Причешће исцељује од болести

Један пример из моје парохијске службе

За време мога службовања  на парохији у Лапову, 1924. године, разболи се тешко од туберкулозе плућа јединица кћер мога  парохијана Миладина Прешића. Иако није био богат, већ средњег имовног стања, отац није жалио средства, само да спасе своју јединицу, тек удату.

После  дужег лечења у санаториумума, отпуштена је као неизлечива. Отац је и код куће позивао лекаре, из места и околине: Раче, Свилајнца, Крагујевца, али све је било узалуд. Једног дана нашла су се поред болеснице четири лекара и заједнички констатовала да је свака нада на оздрављење изгубљена, да ће смрт наступити најдаље за  24 часа. Они више ништа не могу да учине. Родитељима друго не преостаје него да спремају што им треба за сахрану. Болесница је лежала као мртвац. Кад су лекари отишли, она је по цртама лица својих родитеља приметила губитак наде и њихово очајање. Једва чујним гласом позвала је оца и саопштила му жељу да се исповеди и причести. То јој је последња нада, пошто су је лекари напустили. Отац је похитао да јој испуни предсмртну жељу, не верујући да причешће може помоћи онде где лекари нису могли. Ја сам успут до куће уверавао да Бог може, ако је Његова воља, и мртвога да васкрсне, а камоли да исцели болесника. Треба веровати, молити се и надати у милост Његову. Јер Бог најчешће интервенише онде где је нада у људску помоћ изгубљена. Али сва моја уверавања остала су без утицаја: он се држао онога што су лекари закључили. У томе смо стигли његовој кући, која није била далеко од цркве. Пошто се болесница исповедила и причестила, ја сам остао још неколико минута поред њене постеље. Она је убрзо заспала, што је мени био знак да ће Господ пројавити милост своју. Њени родитељи и ја повукли смо се у другу собу, да јој својим разговором не реметимо сан. Ја сам поседео још читав сат и за то време им уливао наду на исцељење. При растанку од родитеља, замолио сам оца болеснице да ме сутрадан обавести како јој је. ''Кад би она сутрашњи дан дочекала, ја не знам шта бих дао Богу'', рече отац, гушећи се у сузама.

Господ је пројавио своју милост. Она је сутрашњи дан дочекала не само жива него и здрава! То ми је њен отац кроз сузе радоснице сутрадан саопштио.

После мог одласка, отац и мати ушли су нечујно у собу болеснице и стали поред њеног кревета. Она је спавала мирно и дубоко. За то време њено мртвачко лице почело је да оживљава и добија румену, животну боју. Обадвоје су нетремице гледали како се живот полако враћа у полумртво тело. Кад се болесница, после два сата спавања разбудила, дубоко је уздахнула и рекла родитељима да је ништа не боли и да би могла устати са постеље. Задивљени родитељи били су пресрећни. Низ њихова лица потекли су потоци суза захвалница Богу на Његовој чудесној милости. Болесница је сутрадан устала са постеље и за кратко време потпуно се опоравила. Да је у њеном случају Бог натприродно интервенисао, то ми је касније признао и месни лекар који ју је највише лечио и био у броју оне четворице који су заједнички изјавили да болесница сутрашњи дан неће дочекати, јер је смрт увелико почела да наступа. ''Није то једини случај Божје интервенције у мојој лекарској пракси, рече ми он. Било ух је више. И обично се то догађа онде где ми лекари дамо категоричну дијагнозу да болеснику нема шивота. Нека виша сила изненеда умеша се и као да нам довикне: ''Бришите ви то! Ја сам ту!'' И наше дијагнозе уступају пред том вишом силом, која је Бог. Зато ја дубоко верујем у Бога, јер Га осећам свуда око себе. Због оваквих случајева ја избегавам тако категоричке дијагнозе, и где ја и медицина не можемо да помогнемо, ја упућујем болесника да тражи помоћ од Бога'' – рече ми месни лекар, сада покојни, Антон Длабач, Чех по народности.

Преузето из књиге: Најбољи васпитач, збирка васпитних примера од Протојереја Живана Маринковића (ректора Призренске богословије), Београд, 1968. г. стр. 256-258.

Преподобни Варсонуфије Оптински: О честом причешћивању и неколико поучних примера

У првим данима хришћанства, поштоваоци Господа Исуса Христа причешћивали су се свакодневно и водили су равноангеоски живот, били су спремни да у сваком тренутку изађу пред лице Господње. Често се догађало да су се ујутро хришћани причешћивали, а у вечерњим сатима су могли бити ухапшени и одведни у Колосеум. Наравно, налазећи се у опасности, хришћани су будно мотрили на свој унутрашњи свет и свој живот су проводили у чистоти и светости. Но, први векови су прошли и престали су прогони од стране неверних, минула је свакодневна опасност. Тада су се, уместо свакодневних причешћивања, почели причешћивати једном недељно, затим једном месечно и чак то скратили до једног причешћа годишње…

У нашем скиту, на снази је типик са Свете Горе, који су саставили свети старци и који је предан на свакидашње просвећивање и у нашем манастиру се такође придржавамо тог типика. Сви иноци се причешћују пет пута годишње, но из неких разлога, по благослову, може и чешће. Навикли смо се на то, па чешће причешћивање скреће на себе свеопшту пажњу.

– Откуда то да се отац Јероним данас причешћује?

– Дозволио му је старац.

– Али због чега?

– Јавио му се ђаво у чулном виду и он се после тога потпуно раслабио.

– Онда је јасно…

Међутим, исповедати се може увек, чак свакодневно и код нас се често исповедају. Становници скита чак долазе свакодневно да старцу открију помисли, а манастирска братија – једном недељно. И од манастирске братије, поготову оних из скита, захтева се узвишени живот по заповестима Христовим, равноангеоски живот.

Наши усопши старци остварили су те високе завете и Господ их је прославио. Њихова тела, верујем, леже нетрулежна. За баћушку, оца Макарија, то знамо и поуздано, у шта смо се уверили када смо изнад његовог гроба саградили капелу, а он је скончао 60 година пре тога.[1]

Изузетна појава! Тела праведника и подвижника су нетрулежна. Од тела краљева и кнезова овога света, остала је само шака пепела и ништа више. Недавно је писано, да је приликом откопавања катакомби, пронађен гроб Диоклецијана, Нерона и других владара, од којих је некада стрепела сва васељена. И каква је судбина њиховог праха? Када су питали одговорног, шта се налази у урнама, он је равнодушно одговорио – пепео.

-И где је сада пепео?

-Дао сам жени за прање рубља – добар пепео!

Боже мој! Да ли су ти владари икада могли претпоставити, да ће њихов прах завршити у казану за прање пљавог веша! Колико су много ти људи бринули о свом телу – и ето каква је судбина тих тела! А светитељи, као и сви наши Оптински старци, умртвљавали су своје тело – и оно је остало нетрулежно.

Наша света обитељ привлачи себи многе богомољце и често се може чути такво мишљење, да онај ко једном дође у Оптину, тамо стреми свом својом душом. Наша обитељ нема ни чудотворних икона, ни прослављених моштију, али сва земља као да је овде поливена крвљу и знојем светих стараца и њиховим молитвама се излива благодат на душе верујућих. Нигде на другом месту нема тога. Чак и наш владика, као епископ, посећујући обитељ, увек је говорио како је Оптина нешто посебно.

У Русији нема много скитова, али десет вероватно има. Код нас постоји један скит, у коме ретко буде неко са стране и тада, углавном на служби. Јутрење ми увек служимо само у оквиру своје обитељи у скиту. Наш храм оставља јак утисак на посетиоце са стране – тих, пустињски. Један благочестиви човек приложио је једном звоно од 150 пудова[2] тежине, али није одговарало манастиру и скинуто је. Највеће звоно код нас је од 39 пуди.

Слава Богу да у данашње дане, у доба неверја и потпуне моралне разузданости, постоје у Русији света места, тиха пристаништа за оне који желе да се спасавају. Тешко се спасити у развратном друштву. У Светом Писму се каже: “Са светима поступаш свето, с човеком верним верно, са чистим чисто, а са неваљалим насупрот њему” (Псалми, 17, 26).

Греховне страсти погубно делују на душу и тело. Већ се налазећи у манастиру и читајући Свете Оце, сазнао сам да су страсти толико заразне колико и болести и да се могу преносити преко предмета, као и болести.

Када је свети Спиридон, епископ Тримифунтски, путовао на Васељенски сабор, зауставио се на путу у једној гостионици. Монах, пратиоц светитеља, пришао му је и упитао:

– Оче, не могу да схватим, зашто наш коњ не једе купус који сам купио од нашег домаћина. Купус је добар за јело човеку, а коњ неће да га једе.

-Због тога – одговорио је светитељ – што коњ осећа неподношљиви смрад од купуса, јер је наш домаћин заражен страшћу похлепе.

То не примећује човек непросвећеног духа, али светитељи имају дар од Бога да распознају страсти.

Једном је један посетилац баћушке оца Амвросија, питао баћушку да му прода своју бунду, готово нову, са скупим крзном, у пола цене. Због тога је оставио бунду код старца. Кад је чуо за њу, полицијски наредник из Козељска је дошао код баћушке, тражећи благослов да је купи. “Не – рекао је старац – нећу да благословим, она није за вас. Доћи ће у Козељск један Јевреј и он ће је купити”.

Наредник је послушао. Испоставило се да је бунда припадала човеку који је заражен гордошћу и та страст је прешла на онога који је купио.

Јдном богатом спахији избио је пожар у кући. Изненада му је у собу утрчао отац, који је умро не много пре тога, одевен као у гробу и узвикнуо је: “Пожар!”. Пас који је ту спавао, насрнуо је на покојника сумануто лајући. Домаћин се пробудио не схватајући шта се десило са псом, јер он није видео покојног оца, видели су га само његов слуга и пас. Слуга је потом испричао све о томе.

У Светом Писму се говори како је магарица видела Анђела а пророк га није видео.[3] Животиње некада имају посебна виђења, наравно, ради нашег уразумљења.

Много поучног даје нам и посматрање природе која нас окружује. Сви знају за биљку сунцокрет. Своју жуту главу та биљка увек окреће ка сунцу, пратећи га и тако је и добила име. Но, дешава се да се сунцокрет престане ротирати према сунцу, тада искуснији у том послу говоре да се он почео кварити, да се у њему заметнуо црв, да га треба посећи. Душа, жудна Божијег оправдања, слично сунцокрету,стреми ка Богу – Извору светлости. Ако престане да Га тражи, дакле, таква душа умире. Неопходно је у овом животу осетити Христа, ко га није видео овде, неће га видети ни тамо, у Будућем Животу. Али како видети Христа? Такав пут је могућ – непрекидна молитва Исусова, која је једина способна да усели Христа у наше душе.

Питали су преподобног Јована Лествичника, постоје ли поуздани знаци, по којима се може спознати да ли се душа приближава или удаљава од Бога. Јер и свакодневни предмети имају одређене карактеристике, по којима распознајемо да ли су добри или лоши. Када на пример, почињу да труле купус, месо, риба, то се лако примети, јер покварени продукти почињу испуштати непријатан мирис, мењају боју и укус и њихов спољашњи изглед сведочи о њиховој покварености.

А шта је са душом? Јер је она бестелесна и не може испуштати непријатан мирис, нити мењати свој изглед. На то питање свети отац је одговорио, да је сигуран знак нечије умртвљене душе, његово избегавање одласка у цркву. Прво се труди да на службу дође што касније, а затим потпуно престане посећивати храм Божији. Због тога је за монахе обавезно посећивање богослужења. Истина, због неодложног посла некима се дозвољава неодлазак на све службе, али уколико је могуће, то се сматра неопходном обавезом. Код нас у скиту, чак обилазе келије празницима, да нико не би изостао са црквене службе. Међутим, то се ради и из другог разлога. Некада се у монашким келијама дешавају страшне појаве. Код нас монаси живе у одвојеним келијама, али увек најмање две особе у одвојеним собама. То је због тога, да би се у случају некаквих демонских подстрекивања, могло покуцати на суседна врата и затражити помоћ. Била је код нас мала надоградња у којој је живео један монах, али сада тамо није дозвољено да живи неко усамљен. Једном је био такав случај. После вечерњег правила, он је видео како у његовој келији седи неки човек, већ поодмаклих година и говори му:

-Шта ћеш ти овде? Само крадеш Богу време! Врати се свом пређашњем занимању, ти ћеш тамо допринети много већој користи и добивши добар садржај, живећеш за своје задовољство.

-Али како да одем одавде? Двери од скита су чврсто затворене.

-Ти не брини због тога, само пожели – и ја ћу те муњевито пренети. Код врата је већ спремна тројка.[4]

-Али ко си ти? Вероватно демон? Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме грешнога! – узвикнуо је монах отрезнивши се и зли дух је одмах исчезнуо.

-Било је око пола ноћи, када је монах дотрчао до баћушке, оца Амвросија и испричао му о произашлом догађају.

-Да, имао си страшно виђење – рекао је старац. – Код тебе је био демон са осам легиона, коме се он јави, скоро увек тога и убије.

-Како сам се ја спасао?

-Господ ме известио да си у опасности – одговорио је отац Амвросије – и ја сам устао на молитву. А тебе је Господ подсетио на Своје страшно и славно име, од кога дрхте адске силе.

Да, код нас се некада догађају страшне ствари. Но, у манастиру је много лакше победити ђавола, у свету је то неупоредиво теже и бес са осам легиона који се јави, убија. А он се јавља људима који још нису почели да праведно живе, него само још размишљају о исправном животу.

Када сам ја био у свету, имао сам пријатеља који се скептички односио према манастирима. “Не разумем због чега то људи, поготово монаси, седе у усамљеним келијама и удаљавају се од људских погледа” – говорио је он. Међутим, тај човек је био монах у души и његова душа је била чиста, узвишена. Песник и музичар, био је као мало ко, надарен за рецитовање стихова. Музика је била његова страст. Дешавало се да он нешто прича и изненада узвикне:

-Не, ја то речима не умем да објасним, а ево шта је то! – сео би за клавир, забацио главу и свирао импровизујући.

-Да ли сте схватили? – упитао би потом.

Често га и нису схватали, али он није мењао свој систем објашњавања. Његов стан је био укусно намештен и без баналности. У њему није било дивана са столовима испред њих и фотељама са бочних страна, него је све у стану било лепо, издашно, оригинално и необично, као и његови станари. Његова душа увек је тежила високим идеалима и била је далеко од сваке животне прозаичности. У почетку је он одбацивао монаштво, али је касније пуно задовољење својих тежњи нашао управо у стремљењу ка монаштву – у манастиру на Светој Гори, куда је отишао, напустивши свет.

Ја сам у свету био срећан због тога што сам се зближавао са људима, који су заиста заслуживали дубоко поштовање. Дешавало ми се да се затекнем и на великим скуповима. Други су играли карте, плесали, а ја сам са неколицином људи сличног настројства, ишао у неку најудаљенију гостинску собу и разговарао. Ја ни у свету нисам волео да говорим глупости. Некад се нема шта да каже – а понекад однекуд нешто испадне. То су примећивали многи. Наравно, моје удаљавање од световних саблазни је многе смућивало и када сам ја престао да посећујем гласне забаве и заволео одласке у манастир, о мени су почели говорити као о полуделом или у крајњем случају, не сасвим нормалном.

-Јесте ли чули, да се Павел Иванович спријатељио са монасима?

-Стварно? Ех, јадан човек.

Тако су о мени размишљали мирјани. Да, тешко се спасити у свету! Свети Никола Мириклијски је отишао у пустињу, да би се тамо подвизавао у посту и молитви, но Господ му није благословио да тамо остане. Јавивши се светитељу, Господ му је наредио да иде у свет. “Није то та њива, на којој ћеш Ми принети плод” – рекао је Господ.

Таисија, Марија Египћанка, Евдокија… такође нису живеле у манастиру. Свугде се може спасавати, само не остављајте Спаситеља. Ухватите се за Христову ризу – и Он вас неће оставити.

Сада су дани Светог Васкрсења, највећег празника хришћанске Цркве – празника над празницима и тријумфа над тријумфима. Сваки дан се Црква оглашава радосним песмама Васкршњег канона. Сећам се како сам се одушевљавао каноном матушке Ефросиније: “Ето – говорила је она – прошао је мој живот, не знам ни за какво своје добро, са којим ћу изаћи пред Престол Господњи, али ћу чути певање: “Васкрсења је дан, просветлимо се народи…” – и радосно и спокојно постаје на души. “Од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе…”.

Господ је испунио жељу матушке Ефросиније и она се упокојила на Васкрс. Када су подигли ковчег са њеним усахлим телом, хор је запевао “Васкрсења је дан” уместо “Свети Боже”, црквене двери су се широко отвориле и засијала је светлост са улице, а она је отишла ка вечној, незалазној светлости.

Да Господ и нас удостоји такве блажене кончине. Молите се за то, и када ђакон возгласи: “Да крај живота нашег буде хришћански, непостидан и миран”, немојте да заборавите да се поклоните, да вас упокоји Господ са свим светима. Амин.

Превод: Ранко Гојковић

______________

[1] Обистиниле су се ове пророчке речи преподобног Варсонуфија о нетрулежним моштима Оптинских стараца. Лета Господњег 1998. године, откривене су нетрулежне мошти 7 Оптинских стараца, међу којима и самог Варсонуфија (Лава, Макарија, Амвросија, Илариона, Анатолија (Зерцалова), Варсонуфија и Анатолија (Потапова) – примедба преводиоца).

[2]Пуд – стара руска мера за тежину, износи 45 килограма (прим. прев.).

[3]Четврта књига Мојсијева, 22, 29-30

[4] Уобичајен назив за кочије у Царској Русији (прим. прев.).

Чудо у Ланчану

Био је то 8. век од рођења Христовог. Док је још Православље владало овим просторима, у цркви Сан-Легонција, у старом италијанском граду Ланчано (итал. Lanciano), савршавала се Тајна Свете Евхаристије. Али у срцу једног од свештеника који је тог дана служио Литургију, изненада се појавила сумња да ли су Тело и Крв Господња, скривени под видом хлеба и вина, истинити. Летописи нам нису пренели име овог јеромонаха, али сумња, која се појавила у његовој души, постала је узрок евхаристијског чуда, поштованог до данас.

Свештеник је одагнао сумње од себе, али су се оне упорно враћале изнова и изнова. „Зашто бих веровао да хлеб престаје да буде хлеб, а вино постаје Крв? Ко ће то доказати? Штавише, споља се ни на који начин не мењају и никада се нису променили. Можда су ово само симболи, само сећање на Тајну вечеру..."

...У ноћи када је био издан, узео је хлеб... Благосиљао је, преломио и давао својим ученицима, говорећи:

„Примите једите ово је Тело моје које се ломи за вас на отпуштење грехова“. А тако и чашу по вечери, говорећи: „пијте од ње сви ово је Крв моја Новога Завета која се пролива за вас на отпуштење грехова“.

Свештеник је са страхом изговарао свете речи Евхаристијског канона, али сумње су наставиле да га муче. Да, Он, жртвено јагње, могао је Својом Божанском силом да претвори вино у крв и хлеб у месо. Могао је све, дошавши вољом Оца Небеског. Али Он је давно отишао, оставивши овај грешни свет и давши му своје свете речи и свој благослов као утеху: А, можда, Своју Плот и Крв? Али да ли је то могуће? Није ли са Њим у небески свет отишла истинска Тајна причешћа? Није ли света Евхаристија постала само обред – и ништа више?

Свештеник је напрасно покушавао да поврати мир и веру у његову душу. У међувремену произашло је и претварање дарова. Речима молитве преломио је евхаристијски хлеб, а онда је малом црквом одјекнуо крик чуђења. Под прстима јеромонаха, преломљени Хлеб се одједном претворио у нешто друго - није одмах схватио шта је то. А у чинији више није било вина - постојала је густа гримизна течност слична... Крви.

Запањени свештеник је погледао предмет у својим рукама: био је то танак комад меса, који је подсећао на мишићно ткиво људског тела. Монаси су окружили свештеника, затечени чудом, не могавши да обуздају своје чуђење.

Тада он исповеди пред њима своје сумње разрешене на тако чудесан начин. Свршивши Свету Литургију, он је у тишини пао на колена и уронио у дугу молитву. За шта се тада молио? Да ли је благодарио за даровани му знак с висине? Да ли је молио опроштај за своје маловерје? То никада нећемо сазнати. Али једно је заиста сигурно: од тада се чудесна Крв и Месо чувају у граду Ланчано дванаест векова, материјализовани током Литургије у цркви Сан-Летонција (данас Сан-Франческа). Вест о чуду се затим брзо проширила по оближњим градовима и регионима, а редови ходочасника потекоше у у Ланчано.

Прошли су векови и чудесни Дарови постали су објекат пажње научника. 1574. године над Светим Даровима извршена су разна испитивања а после седамдесетих година 20. века они су се почели спроводити на експерименталном нивоу. Но закључци једних научника нису задовољавали друге. Професор Медицинског факултета, Сиенског универзитета Одоардо Линолди, велики специјалиста у области анатомије, патолошке хистологије, хемије и клиничке микроскопије спровео је са својим колегама истраживање у новембру 1970. и у марту 1971. године и дошао до следећих закључака:

01. Свети Дарови који се чувају у Ланчану од 8. века представљају истинску људску крв и тело. Тело је фрагмент мишићног влакна срца, садржи исечак миокарда, ендокарда и лутајући нерв (nervus vagus). Могуће је да фрагмент Плоти садржи такође леву комору. На такав закључак упућује значајна дебљина миокарда у влакнима Тела.

02. И Тело и Крв припадају истој крвној групи - АБ. Њој припада и крв на Торинској плаштаници.

03. Крв садржи протеине и минерале који су код човека у нормалним процентуалним односима.

04. Научници су особито подвукли: највише задивљује то што су се Тело и Крв дванаест векова сачували под дејством физичких, атмосферских и биолошких утицаја без вештачке заштите и примене специјалних конзерванса. Поред тога Крв, будући доведена у течно стање остаје пригодна за пресипање, поседујући сва својства свеже крви. Руђеро Бертели, професор природне анатомије човека на Сиенском универзитету спроводио је истраживања паралелно са Одоардом Линолијем и добио је исте резултате.

У току поновљених експеримената извршених 1981. године са применом савршеније технологије и нових достигнућа науке у области анатомије и патологије, ови резултати су поново потврђени.

Свети Нектарије Егински о Светом Причешћу и причешћивању

 

Свети Нектарије Егински о припреми за Свето Причешће

"О начину, на који морамо приступати Божанској Евхаристији, поучава нас Апостол Павле, када каже: ,Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије недостојно, једе и пије себи на осуду, не разлучујући да је ово тело Господње" (1Кор. 11,28-29).

Тако, нека свако прво испитује своју савест, како би био свестан свог моралног стања и свог односа према Богу и ближњем, те ако све буде у богоугодном стању, нека приђе да се причести. Иначе, нека се уздржи, јер нема ничег заједничког светињи и погани. Апостол Павле, дајући савете Коринћанима да се не мешају са неверницима, то јест да не склапају бракове са њима, каже им: „А шта заједничко има праведност са безакоњем? Какву заједницу имају светлост и тама? У чему се Христос слаже са Велијаром?" (2 Кор. 6, 14). Тако да, шта ће бити заједничко грешнику и божанском причешћу? О томе да побожно треба да приступамо, учи нас сам Бог, наредивши Мојсију да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3). Значи, ми прилазећи, треба да приступамо у свакој побожности, чисти од сваке мрље тела и духа, како би се достојно причестили. Наиме, ако је Бог заповедио Мојсију да изује своју обућу, како би се приближио светом месту, колико ли си ти, хришћанине, дужан да скинеш сваки оков греха, како би примио у себе целога Бога? Па није ли онај Свети хлеб тело Господње? И света чаша, није ли крв Господа? „Чаша благослова, коју благосиљамо, није ли заједница Христове крви? И хлеб, који ломимо, није ли заједница тела Христовог?“ (1 Кор. 10,16). Како ћеш се, стога, отежале савести приближити огњу, који жеже недостојне? Јер је угаљ, који спаљује недостојне. Према томе, скини сваки непријатељски оков према свом ближњем, покај се за сваку неправедну размену, подај оно што је туђе, одврати се од зла и чини добро, поврати се Господу и приђи, да би се сав освештао, просветио и постао ризница божанске благодати, да би се сјединио са Христом, да би остао у Њему и Он у теби. „Који једе моје тело и пије моју крв у мени остаје и ја у њему" (Јов. 6,56).

О нарави причасника по Светом Нектарију Егинском

Свети Нектарије Егински каже да и нарав оног ко се причешћује мора бити у складу са Светињом:“ О! Колико  срећним и блаженим треба сматрати онога ко се достојно причешћује светим божанским Тајнама! Такав из Цркве излази сав обновљен, јер огањ божански, светим причешћем заједничар душе човечије, спалио је све његове грехе, а човека напунио божанском благодаћу, разум освештао, силе душе оснажио, ум просветио и срце страхом Божијим приковао, и на крају је показао скинијом самог духа.

Ко се достојно причестио, примио је као залог Царство Божије. Такав је обучен у божанско бојно рухо, које га чува од свакога зла и сваке лукаве помисли, и чини га неустрашивим и пред самим демонима. Срце достојно причешћеног пуни се неизрециве благодати и неисказиве раздраганости. Само такав човек опажа надошлу промену, и радује се због свог обнављања. Свака врлина краси његово срце и једино жуди за сједињењем са Богом. Душевни мир, који му прибавља опажај измирења и заједнице са Богом и небески мир који царује у њему, огледају се на његовом благоумилном лицу, лицу причасника Божијег. А и сав његов спољашњи изглед сведочи о његовом моралном стању; ту су невина чистота и девственост, две крилате деве које облећу око њега, и које свима говоре о њему. Ето нарави онога ко се истинито и достојно причешћује, и резултата Светога Причешћа.“