Док су се православни хришћани свуда радовали и духовно
ликовали, завист кидаше срца оних у чијим душама беше укорењена иконоборска
јерес; такви беху: гореспоменути, с престола збачени, лжепатријарх Аније; брат
његов Арсабар, патриције по звању, и још неки други од великаша и нижих
чиновника. Не знајући шта да раде, они у злоби својој смишљаху како да
оклеветају свјатјејшег Методија.
У том циљу ови јеретици великим златом поткупише једну јеретикињу,
великашку жену, којој син беше обласни начелник у Смирни, да иде к царици и к
васпитачима младога цара и да им каже како је новопостављени патријарх
Методије, тобож, блудодејствовао са њом. Ови бедни јеретици то предузеше,
рачунајући да ће лакше моћи нагрдити и учење сетог Методија и свете иконе, ако
обрукају патријарха распространивши у народу овако гадну клевету. Поткупљена
жена оде царици и васпитачима младога цара и безочно оклевета пред њима светог
Методија, оптужујући њега светог и невиног. Да би њену лаж примили као истину,
она лијаше сузе, као да је насилно настрадала од новопостављеног патријарха.
Они се зачудише овој ствари и веома саблазнише. И одмах се овај глас пронесе по
целом граду, смућујући православне а веселећи зловерне. Јеретици исмеваху
православне, говорећи им: Ето каквог патријарха имате; ето коме следујете!
Чу о томе и сам свјатјејши Методије, и чуђаше се откуда
та напаст произиђе. Но имајући чисту савест, он се у души радоваше овако
незаслуженој напасти. Али му и много беше жао што се толики народ саблажњава и
што зловерни јеретици исмевају православне. Како дакле поступа овај велики
архијереј, човек невиних руку и чиста срца, који је од утробе матере своје
сачувао чедну чистоту тела свога? Желећи не толико да себе опере од лажне
оптужбе, колико да отклони од Цркве саблазан и запуши лажљива уста јеретицима,
патријарх одлучи, ма да са стидом, да обелодани потајну болест тела свога, за
коју дотада нико није знао, да би на тај начин показао да је неспособан за
телесни грех. Стога посла у царев двор и замоли да се одреди праведни суд, који
би иследио ствар између њега и споменуте жене. И представши суду чесних лица,
патријарх, не хотећи да се расправља са бестидном женом и желећи да непобитно
докаже своју невиност, он, приморан тежином клевете, одбаци природан и таквом
човеку доличан стид, обнажи се и показа тајне делове тела свог, од болести
потпуно спарушене, као да су умртвљени. И сви увидеше колико је лажна клевета
оне жене, јер видеше да је тако болестан човек неспособан за телесни грех. И
обрадоваше се православни што се уклони саблазан од Цркве и што се скину срам
са синова побожности. А зловерне јеретике обузе стид и запушише им се нечестива
уста; и гадост њихова окрену се на главу њихову, и исмевање њихово би њима
самима на срамоту и понижење.
Када судије упиташе свјатјејшег Методија, на који се
начин разболео од те болести, он не сакри ствар коју дотле никоме казивао није,
него обелодани и болест своју и њен узрок. И исприча им ово: Када ме свјатјејши
патријарх Никифор посла к папи у Рим, ја се тамо задржах. У то време, по
дејству пакосника тела, ангела Сатанина, нападе ме силна телесна пожуда,
сједињена са страсном распаљеношћу удова. Многе дане и ноћи ја се дуго борах са
том похотљивошћу, мучећи себе постом и бдењем, и умртвљујући себе сваковрсним
трудовима. Но пошто пожуда не одступаше од мене, и изгледаше ми да сам близу
пада, ја са сузама вргох себе пред светим врховним апостолом Петром, предајући
се његовој помоћи и просећи од њега олакшање; ја му се мољах да ме он,
дарованом му од Бога благодатном силом, избави од ове телесне пожуде, и да не
допусти да се оскврни моје тело, освећено на чистоту. А када у тој тузи утонух
у лак кратак сан, мени се јави свети апостол Петар и десницом својом косну се
тајних делова тела мог; од тог додира ја осетих силан бол, као да ми неко огњем
опече то место, и ја страшно зајечах. А апостол ми рече: "Од сада ти нећеш
више осећати телесну греховну пожуду". Ја се одмах тргох из сна и нађох
себе са онаквом повредом какву ви видесте.
Ова повест светога Методија дирну судије; они изрекоше
пресуду да је он невин, а наредише да се она жена стави на муке, да би казала
ко је наговори да оклевета невиног и чистог архијереја Божјег. И одмах се
појавише мучитељи, да је узму на муке. А она, угледавши го мач, припремљен огањ
и оштре трнове штапове, силно се уплаши, и пре но што је почеше мучити, каза
истину: назва по имену све који је наговорише и великим златом поткупише, и
указа на место у њеном дому где то злато беше метнуто. Судије онда послаше
њеном дому поверљиве слуге; они одоше, и стварно нађоше злато на оном месту
које она означи, и донеше га судијама. Тада судије изрекоше пресуду: осудише на
смрт ту жену и оне који је наговорише и поткупише да оклевета светог Методија.
Но свјатјејши патријарх, незлобив, веран и прави следбеник Господа Христа, не
само не допусти да се смртна пресуда приведе у дело, него своје непријатеље
ослободи и од сваке друге мање казне, само им наложи ову казну: да они о
великим празницима у реду са запаљеним свећама долазе из Влахернске цркве
Пречисте Богородице у саборну цркву Свете Софије, и тамо код врата саслушају
анатему, што се и вршаше. Тада умукоше богохулна уста јеретичка, и иконоборска
јерес се у Цариграду потпуно истреби благодаћу Божјом, молитвама и неуморним
трудом угодника Божјег, свјатјејшег патријарха Методија, који из нанете му
незаслужене клевете изиђе још светлији и славнији.
Светитељу оче наш Методије, моли Бога за нас!
Свети Апостоле Петре, моли Бога за нас!
