Зашто је сакривено од нас време наше смрти?

Свети Јован Златоусти, тумачећи речи апостола: „Доћи ће дан Господњи као лопов ноћу. (1.Сол.5,2), говори: Али ако хоћемо да знамо, зашто је сакривен тај дан, и зашто ће доћи као лопов у ноћи, онда ћу вам ја, чини ми се, с правом рећи: нико никада целог живота свога не би се бринуо о врлини, ако би тај дан био познат и не би био сакривен, него сваки, знајући свој последњи дан, свршио би безброј злочина (преступа), и већ тог дана приступио би купељи (крштења) кад би почео да одлази из овога света.

И, стварно ако се ми, не знајући ни дан ни час своје кончине, без обзира на страх од очекивања своје кончине, решавамо на безбројна и тешка грешна дела, онда на шта се не би усудили, ако би знали, да ћемо проживети још много година на земљи и да нећемо скоро умрети? Али пошто ми не знамо када, у који дан и у који час ћемо умрети, онда смо дужни сваки дан да проводимо тако, као да сваки дан очекујемо смрт, и кад наступи дан, да помишљамо: Неће ли овај дан бити последњи дан мога живота?

А кад наступи ноћ да говоримо самоме себи: Неће ли ова ноћ бити последња ноћ мога пребивања међу живима? Зато одлазећи на спавање, говори себи мислено: Хоћу ли устати жив са одра мојега? Хоћу ли још видети светло дана? Или ће већ овај одар бити мој гроб?

Исто тако и кад се пробудиш из сна и угледаш прве зраке дневне светлости, помишљај: Хоћу ли доживети до вечери, до наступања ноћи, или ће за мене наступити смртни час овога дана? Размишљајући тако проведи цео дан као да се већ спремаш да умреш, а увече одлазећи на спавање исправљај своју савест тако као да би ти имао ове ноћи да предаш дух свој Богу.

Погубан је сан тога човека који је заспао у смртном греху – није безбедан сан ни тога човека, чији одар окружују демони очекујући прилику да одвуку душу грешника у огњену котлину. Лоше је за тога човека, који је заспао, а није се измирио са Богом, јер ако у том случају, кад смо нечим увредили ближњега, апостол говори: Сунце да не зађе у гневу вашем“ (Еф.4:26), онда тим више тај човек, који је разгневио Бога, ваља да се побрине о томе, да сунце не зађе у гневу Божијем, и да тај не заспи, а да се није помирио са Богом, јер је час наше кончине непознат, како нас изненадна смрт не би зграбила неспремне?

Не говори, човече: сутра ћу се помирити са Богом, сутра ћу се покајати, сутра ћу се исправити. Не одлажи из дана у дан своје обраћање ка Богу и покајање, јер нико теби није рекао, да ли ћеш доживети до вечери.”

На самртном часу - аманет покајаног безбожника

Истинита повест о покајаном безбожнику забележена једним старим свештеником

У граду Н. живљаше господин С. П. кога сви скоро зваху општим именом „Чика Саво“. Он је био син сељачких родитеља. Као даровит младић, по свршетку гимназије, свршио је и Лицеј. Држава га је као одлична ђака пратила и преко, ради студирања правних наука. По доласку са наука из иностранства, одмах је ступио у државну службу, где је брзо текао каријеру, и дошао на високи положај у својој домовини. Име је његово познато са сваког угледног положаја, а још више са књижевног рада на пољу правне науке. Живљаше, потпуно „господски“, уживајући поверење државних фактора, и свих који га познаваху. И ако сељачки син беше; и ако беше пун знања; - ипак он оскудеваше са оним, што човека, човеком, мирним и срећним чини!...

               Он беше, - као васпитаник запада, јаки противник вере, цркве и свештенства у опште. Он радо говораше: „... да Бога не познаје,... да у њега не верује,... да је вера својина глупих људи; да су то поповске измишљотине, које пред светлошћу науке падају“... идт.

               За њега беше „највећи кулук“ о народним данима ићи у цркву, а то је по свом положају, као чиновник вишег ранга морао чинити. Против тога вазда је гунђао и љутио се!?

               Ожени се, и са женом лепо живљаше. Бог га беше обдарио и са дечицом, но која су му доцније и помрла. И ако је смрт дечија била јак пораз и душевни потрес за њега, ипак је он и даље остао стари противник вере и цркве своје. Свештенике мрзијаше и у кућу их не радо пушташе. Жена, као побожна, више пута, кријући од њега, звала је свештеника да у дому освети водицу. Против овога се вазда буњаше наш „Чика Саво“. У друштву, када се поведе реч о цркви, вери и свештенству, он радо исмеваше „глупост“ своје и осталих жена, што верују и свештенике зову да им се свети водица, или ма какав црквени обред у дому сврши...

               За децом наскоро му и жена умре, и он оста сам као суво дрво у планини.

               Сви мишљаху: да ће га смрт деце и жене, његова самоћа и ступање у старије године мало преобразити и опријатељити са: вером, црквом и свештенством, - овим његовим „вечитим непријатељима“, како он тврђаше.

               Но сви ови удари и домаће несреће, његово срце не откравише. Он и даље остаје стари безбожник и противник вере и цркве своје. Он као самац, најрадије провођаше живот у друштву и кафанама.

               Када се наситио ноћног живота, а видећи да се приближују дани позне јесени живота његовога, - он се једнога дана по други пут ожени, који чин зачуди све његове другове и пријатеље. И са другом женом живљаше лепо, али деце не имадоше. Он и даље најрадије провођаше живот свој у друштву, и беше одани пријатељ млађих људи, који га из уважења и старијих година и прозваше општим именом „Чика Саво“

               Године ... наш „Чика Саво“, беше већ стар – око 60 година човек, али још крепак и држећи, те и опет „онако старачки“ са млађим друштвом издираше.

               Једнога вечера, друштво га позове, да онако заједнички оду до села Т. (које је по часа далеко од града) код једног пријатеља, који је ту скоро дошао. Он као вазда добар друг пристане. Седну у кола и за час дођу ноћу у село код једног младог свештеника, који беше добар друг оних другова који са „Чика Савом“ беху.

               Дошав пред кућу „Чика Саво“ запита: „Чија је ово кућа и код кога идемо?“ Другови са смејом казаше му: да је то кућа једног младога и доброга попе...

               „Чика Саво“ замисли се ману главом и рече: „Па куд ме водите попу, кад нисам још полудио, а нисам чини ми се ни умро?!!“... Хтеде се вратити, и једва на молбу другова одуста од намере.

               Уђоше у кућу свештеникову, који их прими са раширеним рукама, и највећом срдачношћу. „Чика Саво“ беше јако нерасположен, па и ако попа и сви укућани чињаху све да га расположе и најпотпуније задовоље.

               Млади попа, и ако није знао, да је „Чика Саво“ јаки противник вере и свештенства, беше се упео да „Чику“ расположи тим пре и више, што му овај први пут у кућу долази. Попа му са највећом љубазношћу говораше: како се радује што су га посетили, како се осаће потпуно задовољан и срећан што види такво друштво, - пуно интелигенције, од кога се и он као млад може поучити; што је уверен да је: друштво интелигенције, - као носилац науке, са свештенством, - као носиоцем вере, - највећи покретач напретка народњег итд.

               „Чика Саво“ за све време говора и после говора, са неким чуђењем посматраше и испитиваше младог попу, поче се кравити и бивати расположенији.

               Овај попа, беше први попа, у чију је кућу „Чика Сава“ ушао, од како памти себе, - радо је причао „Чика Саво“. Попа је својом искреношћу, отвореношћу и љубазношћу хипнотисао нашег „Чика Саву“. Од тога вечера он постаде други човек, и највећи обожавалац овога младог попе, и сам чудећи се говораше: „Ово је први поп, кога заволех; он је чудо за мене“ итд.

               Од тога вечера, врло често „Чика Сава“ долазаше код овога попе и са њим радо говораше о верским и црквеним стварима, признавајући да је противник вере, цркве и свештенства, вели за то: „што наши свештеници не воде рачуна о високом положају и високим дужностима својим, и ту је наводио многе примере и свештенике, итд.

               Млади попа објашњаваше му: да је он на погрешном путу у толико више што је научен човек, и као такав може појмити: да у сваком друштву има злих и добрих; и ако не ваља један или више њих нису за то криви сви свештеници, а још мање Бог, вера, цркве и њихове установе, већ је криво друштво које не ради на поправци и бољитку цркве и свештенства итд.

               После чешћих и дужих разговора, једнога дана „Чика Саво“ једва пристаде да се исповеди и причести и то само код тога младога попе, а нигде више. Обећа да ће прве недеље великог поста доћи код њега ради причешћа и исповести. Ово беше у почетку месеца фебруара. Са тим тврдим обећањем и уверењем они се и растадоше...

               После кратког времена од овог растанка, једног јутра, млади попа добије од једног пријатеља свога и „Чикиног“ карту ове садржине : „Наш Чика Саво напрасно се и опасно разболео и већ је на самртном часу. У болести и бунцању само тебе помиње и једнако зове. Дођи одмах“...

               Попа похита, и већ од 9 сати пре подне беше у дому болнога „Чика Саве“, - поред кревета где он лежаше.

               Болесни Чика Сава лежаше опружен као мртвац, покривен лаким белим покривачем. Око главе његове беху две мање иконе, а на прсима у стиснутим рукама опет једна мала округла иконица – св. Богородице са младенцем Исусом Христом. Очи затворене и упале. Уста од ватре испечена и као угљеном намазана. Руке модре и на прсима савијене!!... На први поглед све ово долазећег збуни, па мислећи да је мртав рече: Зар је већ умро? Присутни рекоше: да је жив. Попа му приђе и виде по дисању да је жив. Посматрајући болног Чика Саву; опази, како се руке почеше кретати и ка устима примицати. Истовремено и устима почне мицати, као да нешто тајно говори... Он ојађеник, са већ полумртвим рукама, примицаше ону малу иконицу, својим полимртвим устима, која је љубљаху, уз топлу молитву, молитву која из срца и душе тече, али која се чути на могаше...

               Ово се често пута понављаше. И то само још показиваше, да је јадник још жив. Његове тешке самртне муке, и ова његова побожност из камена би сузе истерали. Попа, присутни и жена болесникова, гледајући га у овој тешкој муци, душевној и телесној борби, горко поред њега плакаху. Он се само са својом муком и иконом немо забављаше. Попа упита жену: одкуда ове иконе око њега? Жена одговори: „Он (болесник) је ове иконе добио од разних пријатеља који су у Русији и на гробу Христову били, отуда их донели и њему их дали, али их он није волео ни као драгоцености сматрао, и зато сам их ја била оставила у орман“... Пре 4 дана, када му једне ноћи, врло тешко беше, он у тим мукама рече: „Жено, ја сам Богу тешко сагрешио, што сам га презирао. Ја нећу лако умрети! Бог ми се јавља са речима : „Никада се у срећи и задовољству ниси мене сећао ни обраћао, зато ти ни сада нема места код мене.“ По овим речима болесник је тешко уздахнуо, горко закукао, и као мало дете заплакао. За тим је потражио све ове око њега стојеће иконе, изљубио их и око себе метнуо са речима : „Боже, ти си милостив; опрости мени највећем грешнику и прими ме ка Теби!...ох! Боже, Боже! Буди ми милостив, опрости тешке грехе моје“!... Ово изговори, приграби иконе себи, и од тада их не пушта, и од тада (пре 4 дана) се ни с ким не разговара, осим што са иконама лежи, њих устима примиче и љуби, и тебе, г. попо зове и помиње.“ Жена све ово плачући са шапатом исприча младоме попи и присутнима, који с њом заједно плакаху.

               Попа седе крај кревета, узе болесника за руку, и дуже је држаше са честим узвиком: „Чика Саво“, „Чика Саво“. Ево дошао је твој попа да те види!“... он ћуташе, и само по негда почне устима мицати и руке са иконицом примицати устима, да је немо пољуби!... попа га и даље зваше по имену. И гле чуда! После 4. дана, његова ћутања и непогледања, он се намах, као иза тешког сна пробуди. Отвори очи, и са разгораченим очима и поплашеним погледом гледаше иконицу у својим рукама па поче пипањем и остале две иконе тражити да их све изљуби, притиште их срцу и клону, као да је тешко уморан. Очи непрестано гледаху непомично у једну тачку. За овим погледа у попу, који га држаше за руку и плакаше. Гледаше га подуже време, и као да га не познаваше, размишљаше ко је то.

               На једанпут, остави иконицу на груди, руке пружи, узе попину руку, помилова је, метну је у своја недра, па је затим пољуби... На његовим од ватре изгорелим устима, виде се један ладан осмех, а за тим, чуше се шапатом изговорене речи: „Зар мој мили и добри друг и попа није ме већ заборавио?“ „Сагни се да ти нешто кажем“. Попа се саже. Он обгрли главу његову и поче је љубити и као мало детенце миловати, купајући се обојица у узајамним сузама.

               Призор овај и код присутника, натера још већи поток суза. Држа тако попину главу на својим грудима загрљену неколико тренутака, па је пусти, а своју иконицу узе, и тако и даље само попу гледаше, а овај њега тешаше и разговараше. После краћег посматрања, он тешко, као од умора уздану и рече: „Узми перо и хартију, те запиши аманет мој, који ћеш ти, - уверен сам, - извршити, као моју последњу вољу. Попа отвори свој џепни бележник, и Чика Сава шапћући изговори му ово: „Никада и ништа зло са знањем нисам учинио. Осећам се чист од рђавих дела и савест ми је мирна. На срцу ми је тешка рана, која ме јако тишти, а та је, што сам и поред највећег задовољства, лепога гласа у друштву и држави, ипак осећао неко незадовољство, нисам био миран и спокојан, и то ме је гонило. Те сам време и у друштву проводио. Данас видим да је свему овоме узрок моја оскудица у вери и нади на Бога. Свега сам имао задовољно, али сам ипак био несрећан, јер немам оно што је човеку на самртном часу најпотребније. Нисам имао Бога и вере па зато и немам Његове помоћи. Себи ме не прима и зато сам највећи сад мученик... Узрок су овоме моји васпитачи и учитељи редом, узрок су наше школе и настава у њима, а нарочито западњачко васпитање. Узрок је и цело наше друштвено уређење; законодавство и све установе, којима сви кљукају нас и омладину нашу неком науком, од које ми глава целога века бучи. Али, али... срце и душу оставили су нам голе и наге, и далеко горе него када сам као дечко из срца Шумадије на моју несрећу отишао на науку. Осећем се дакле сада најнесрећнији, јер сад тек видим да ништа не знам. Тешко онима, који главу и ум гоје голим наукама и доктринама, а само ради бољега живота овога света, а заборављају своју душу, Бога и веру своју“. Стављам вама ове речи на душу као аманет мој, да их изнесете на јавност после IV  године од моје смрти. „Српској школи и учитељима, српској цркви и свештенству, српској држави и њеној интелигенцији предајем овај аманет: да веру, веру и само веру негују и чувају у срцу омладине и народа свога, јер само у вери могу наћи срећу своју и народњу. Без вере је живот таман. Без вере и наде на Бога нема сласти, мира и задовољства у животу. Без вере се не може умрети. Без вере је човек вечити мученик и слуга пакла. Богу се са вером, и ако можда доцно обраћам. Богу моју мученичку душу предајем са јаком надом да ће ми опростити и да ће ме к Себи примити, јер све што чиних, чиних из незнања. Вера је највећа сила, која човечанство напретку креће и срећним чини. Проклети сви они, који децу своју и народ свој њом не запоје и не обогате. Са овом вером и убеђењем, идем Богу на истину“.

               Ово изгвори, прекрсти се, горко заплака, а затим икону пољуби, уздахну и понови: „Боже, ово је моја исповест, ово је моје уверење, које после горког искуства стекох. Ово је моја вера на тешкоме самртноме часу“. Пољуби икону, загрли и пољуби попу у руку и главу, па опет настави: „Попо! Срамно је и грешно је, али на жалост истина је да се преко 40 година нисам причестио, и зато ме ево Бог Себи не прима. Сав сам прљав. Хајде ти ме сада овог часа причести, да ми душа буде мирна и да Богу чист и весео одем“... Попа му каза: да овде нема причешћа и осталог што треба, и да ће одмах отићи у цркву и узети шта треба за причешће... итд. Болни Чика Сава са уздахом и плачем рече: „Зар ме можеш и смеш драги попо, напустити и оставити? Ако ти одеш је те дочекати немогу, јер ћу сад умрети. Бог ме примити неће, и зли духови однеће моју душу. Не дај ме ђаволу, већ ме предај Богу“. На ово му попа одговори : „Не бој се. Бог не жели смрти грешника, него хоће сваки да се спасе! Ти нећеш умрети, док ја не дођем, а ја ћу врло брзо доћи и донети св. Причешће.“ Добро, рече Чика Саво. Попа је отишао, а Чика Сава био је јако узнемирен. Поглед није скидао с врата, очекујући повратак младога попе. О како је био радостан, очекујући повратак младог попе устаде и рече: „Милостив је Бог и доиста не жели смрти грешника.“ Чика саво са пуно радосне душе и срца прими св Тело и Крв Христову, а по том рече жени: „Донеси вино и две чаше“ , што жена и учини. Присутници занемише од чуда. Болни Чика Сава нареди да се отвори флаша с вином, и од попе затражи да он наточи две чаше вина што овај и учини. Чика сад нареди да га подигну: узе чашу из попине руке и рече: „Попо, за спасење моје душе, коју ти сада спасе, попи ти твоју чашу вина, јер сада живим новим животом.“ Попа се прекрсти и испи своју чашу. Затим Чика прекрсти се, пољуби иконицу своју, и рече: „ Боже и Мајко Божија опростите ми. Ја верујем у Бога, кога тек сада познадох и причестих се у славу Његову, коју сада тек познадох  и видех“. Наже чашу и сву испи. Нареди попи, да другу чашу, па и трећу напуни и заједнички као и прву испију. И када три чаше вина испи рече: „Слава Теби Боже, који ме на смртном часу спасе и избави. Сада мирно идем Богу, идем мојим родитељима, мојој слаткој дечици и њиховој мајци. Идем небу, где је вечити мир, правда и прави живот!!! Тебе, пак и опет молим попо, учини онај аманет мој, тако ти живота твога“. Пољуби своје иконе, пољуби св. крст, а потом попу у руку и образ. Опрости се са женом и присутним пријатељима, тражећи и од њих опроштај па, најзад се окрете попи и рече „Поред реченог аманета, ево и овај. Дођи, да ме и ти гробу испратиш, твоја молитва мени ће помоћи. Не заборави твога Чика Саву, већ се за њега и у цркви моли Богу“. Изговорив ово, заплака се, пољуби иконицу, уздану и оста гледајући младога попу, и после неколико тренутака затвори очи и заспа. Тако у миру проведе око пола сата. На мах поче штуцање, јако задрхта и рече: „Немој попо, мене оставити, и не заборави на мој аманет“. Штуцање и ропац поче све јаче и јаче да стеже. Преврну очи, задрхта рукама пипајући иконицу, своју најмилију другарицу, замица устима као да је љуби... испусти душу... и оде Богу на истину.

               Бог да му душу прости.

               Сутра дан, сви великодостојници црквени и државни са свештенством чекаху пред кућом, да доброга Чика Саву испрате мајци земљи, али жена и пријатељи покојникови очекиваху још некога. Наједанпут, пред кућом стадоше једна кола. Из њих изиђе млади попа; кога када виде жена и родбина покојникова као рањени тигрови узвикнуше: „Јао! Јао“ Чика Саво, ево иде теби попа твој... Јао, што не изиђеш да га дочекаш и у кућу позовеш“ итд... Сви се окренуше и зачудише. Попа плачући дође самртном одру и целива покојника. За тим пратња пође и Чика Саву сви оплакаше и гробу предадоше, а већ га до данас многи и заборавише. Али оста, ево његов драгоцени аманет и последња жеља његова: да се Бога бојимо, да веру чувамо и на самртни се час свој сећамо. Благо томе, који га послуша.

БОГ ДА ПРОСТИ ДУШУ ПОКОЈНОГ ЧИКА САВЕ!

 

Извор: Весник Српске Цркве, орган свештеничког удружења, свеска 1. Јануар 1904. година XV     

На граници са другим светом: последње речи умирућих

Понекад, у последњим речима умирућих верника, можемо додирнути тајну која је била садржај њиховог земаљског живота, али и ону која им је откривена на граници између овог и других светова. Али клеветници Бога и вере умиру јадно. Нешто им се открива на овој ивици живота, пред саму смрт виде демоне окупљене крај кревета, осете смрад или врелину паклених провалија... 

---

На Западу постоји низ публикација о последњим речима познатих људи изговорених пред саму смрт. Често су то некакви измишљени изрази, често бесмислице. У сваком случају, врло је тешко установити аутентичност ових речи. Пре 10-так година наишао сам на самртне речи једног подвижника православне вере. И исписао сам их. Од тада, кад год у некој књизи, која је веродостојна, прочитам речи умирућег човека, исписујем их. Током времена, појавило се очигледно правило: речи умирућег праведника прожете су светлошћу и љубављу. Зла особа, неверник, тешко умире, а последње речи које му прелазе преко усана су страшне речи. Већ само слушајући их, може се претпоставити какав је био духовни живот умирућег...

Отварање Царских двери 

Господ може да ублажи, али може и да дозволи да човек до краја попије целу чашу патње. Подвижници никада нису жалосно умрли. Иако су умирали у великим боловима, њихова душа је живела у ишчекивању новог живота. И у блажену вечност су и одлазили... Понекад, у последњим речима умирућих верника, можемо додирнути тајну која је била садржај њиховог земаљског живота, али и ону која им је откривена на граници између овог и других светова.

Последње речи светог патријарха Хермогена изговорене су људима: „Нека над њима буде милост од Господа Бога и благослов од нашег смирења“. Након ових речи, Пољаци су престали да му доносе храну у затвор, а након неког времена, 17. фебруара 1617. године, он је умро.

­Ево речи Његове Светости Патријарха Тихона, исповедник Русије: "Слава Теби, Господе, Слава Теби, Господе, Слава Теби, Господе!"

Када почиње Божанствена Литургија, отварају се царске капије и свештеник свечано изговара: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“ Управо овог тренутка руски религиозни филозоф, принц Јевгениј Трубетски се сетио у часу своје смрти. Његове последње речи биле су: „Царске двери се отварају. Почиње Велика Литургија“.

Професор Петроградске богословске академије Василиј Васиљевич Болотов, познати научник, човек са огромним знањем и вером у срцу, умирао је потпуно свестан. Његове последње речи на земљи биле су одушевљење његове душе пре него што се блаженство отворило пред духовним погледом: „Како су дивни последњи минути ... како је добро умрети... ја идем на Крст... Христос долази... Бог долази...”

Свештеномученик Иларион: „Како је добро, сада смо далеко од...“ И предао је дух Богу.

Пред страшним скоком у мрак

Али клеветници Бога и вере умиру јадно. Нешто им се открива на овој ивици живота, пред саму смрт, можда виде демоне окупљене крај кревета, можда осете смрад и врелину паклених провалија...

Франсоа Мари Аруе, познат под псеудонимом Волтер, се целог живота борио са против Хришћанства. Међутим, последња ноћ у његовом животу била је страшна. Преклињао је лекара: „Заклињем вас, помозите ми, даћу вам половину имовине, ако ми продужите живот за најмање шест месеци, ако не, онда ћу отићи у пакао, а ви ћете ме следити тамо“. Хтео је да позове свештеника, али његови слободоумни пријатељи то му нису дозволили. Волтер је на самрти викао: „Остављен сам од Бога и људи. Идем у пакао. О Исусе Христе!"

Томас Пејн, амерички атеистички писац рекао је на самрти: „Дао бих светове да их имам, само да моја књига, "Доба разума", никада није била објављена. Христе, помози ми, буди са мном!"

Емилијан Јарославски, аутор књиге „Библија за вернике и вернике“, умирући, замолио је свог пријатеља: „Спалите ми књиге. Види, овде је Он. Он ме чека. Спали моје књиге."

Фридрих Вилхелм Ниче је пре смрти полудео. Умро је лајући у гвозденом кавезу.

Гете је рекао: "Мрзим само две ствари: стенице и хришћанство!" У време своје смрти, међутим, викао је: „Светлост! Више светла!

Дејвид Хјум, шкотски филозоф и атеиста, пред смрт је стално викао: "Ја сам у пламену!". Његов очај је био страшан...

Сигмунд Фројд је атеиста који је категорички негирао идеју о инспирацији религије, означавајући је као "колективну опсесивну неурозу", као "масовну илузију". Религијску потребу сматрао је урођеном, због Едиповог комплекса. Године 1938., након припајања Аустрије Немачкој и прогона Јевреја од стране нациста, Фројд је емигрирао у Лондон. Болујући од рака изазваног пушењем, те неурозе и суицидалних склоности, замолио је свог лекара и пријатеља Макса Шура 1939. да му помогне у самоубиству. Дао му је троструку дозу морфијума од којег је умро 23. септембра 1939. године.

Томас Хобс - енглески филозоф: "Ја стојим пред страшним скоком у мрак."

Чарлс Дарвин је неколико дана пре своје смрти узвикнуо следеће речи: "Апсурд је претпоставити да је еволуција могла формирати људско око!" За своју теорију, које се иначе пред крај одрекао, је рекао: „Био сам млад човек и још се нисам формирао као особа. Поделио сам своја нагађања, претпоставке и, на моје изненађење, моје идеје су покупљене муњевитом брзином. Људи су од њих направили нову религију."

Лењин је умро помрачене свести. Пред смрт замолио је сто и столице за опроштај својих грехова... Како је то чудно за човека, који је за милионе људи био вођа и идол...

Наполеон. Његов лекар је написао: „Цар је умро сам, напуштен од свих. Његова умирућа борба била је страшна...”

Зиновиев - Лењинов друг, погубљен по Стаљиновом наређењу: „Слушај, Израеле, наш Господ је један Бог“, последње су речи једног од вођа атеистичке државе.

Џон Ленон (Битлси): На врхунцу славе (1966.), током интервјуа за један водећи амерички часопис, рекао је: „Хришћанство ће ускоро нестати и не желим ни да расправљам о томе. Сигуран сам у то. Након што је објавио да су Битлси познатији од Исуса Христа, он је трагично умро. Један психопата га је упуцао у шест метака. Значајно је да је убица ово учинио како би му одузео популарност и постао познат у целом свету као убица славног певача.

Танкреду ди Алмеда Невис, бразилски политичар јавно је рекао током своје председничке изборне кампање: "Ако добијем 500.000 гласова од своје странке, онда ни сам Бог неће моћи да ме смени са места председника!" Наравно, добио је ове гласове, али се након тога разболео и дан пре него што је постао председник, изненада умро.

Инжењер који је изградио Титаник, након завршетка радова, на питање новинара колико је сигуран његов "чудотворни" брод, одговорио је са иронијом у гласу: "Сада ни Бог не може да га потопи!" Сигурно сви знају шта се догодило са непотопивим Титаником, већ на првом путовању.

Мерлин Монро, чувену глумицу посетио је еванђелист Били Грахам, током представљања своје емисије. Рекао је да га је Дух Божји послао да јој проповеда. Након што је саслушала проповедника, она је одговорила: "Не треба ми твој Исус!" Само недељу дана касније, пронађена је мртва у свом стану.

Група пијаних пријатеља 2005. у граду Сао Пауло у Бразилу дошла је по једну девојку код њене куће, да би је повели са собом на неку забаву. Мајка ове девојке, веома забринута за њих, испратила ју је до аутомобила и, држећи кћер за руку, са зебњом рекла: "Кћери моја, иди с Богом, и нека те он задржи". Она је на то смело одговорила: "У нашим колима већ нема места за Њега, осим ако Он не уђе у пртљажник кола..." Неколико сати касније, мајка је обавештена да је њена ћерка доживела страшну саобраћајну несрећу и да су сви у возилу погинули! Аутомобил је унакажен до непрепознатљивости, међутим, полиција је саопштила да је упркос чињеници да је цео аутомобил потпуно уништен, тако да није могуће ни препознати његову марку, пртљажник је остао потпуно неоштећен, што је потпуно супротно здравом разуму. Замислите опште изненађење када се пртљажник лако отворио, а у њему је пронађен послужавник с јајима, а ниједно се није сломило, па чак ни напукло!

„Не варајте се, Бог се не да исмејавати. Јер што човек сеје, оно ће и жњети“ (Галатима 6: 7)

Преподобни Макарије Оптински: Смрт

 

СМРТ

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремени одлазак

Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!.. За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.

Смрт је пресељење из времена у вечност

Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.

Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).

Сећању на смрт стран је малодушни страх

Заиста је тужно читати о твојим сталним болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и добар живот.

Од срца жалим што си и даље болесна; а још више зато што си малодушна – што се бојиш смрти; дај Боже да још много година будеш здрава; али ако Његова воља буде да некога од нас позове из овог у будући живот, само нека нам подари хришћански крај, непостидан, миран, уз причешће Пречистим Тајнама Христовим; како се може упоредити овдашњи живот са оним вечним, блаженим, који нема краја? Отпуштајући одавде блажено упокојене очеве и мајке, код нас су у умилењу помешани туга и радост због наде у будући живот. Расуђујући тако, бићете спокојни и убудуће нећете клонути духом. Ко се појави помисао да смо грешни – положимо наду на милосрђе нашег Искупитеља, Господа Исуса Христа, Који је пострадао и пролио Своју пречисту крв за грешнике, и Заступника пред Оцем Небеским, пуног љубави, који не жели смрт грешника, него очекује њихово обраћење.

Они који су умрли млади избегли су многе невоље – таква је воља Божија

Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе. „Дати добра” (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра” тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.

Жалост која вас је посетила престављењем ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…

Мада је за родитеље и ближње тешко да се у лише своје наде и утехе, и то у најлепшим годинама, Бог боље предвиђа њега, како злоба не би изменила разум његов, или лаж прелестила душу његову (Прем. 4,11); стога му је било угодно да га нетакнутог и неповређеног пресели у вечност, ради наслађивања вечним и истинским добрима.

Из твог писма видим да си клонула духом и да тугујеш, да смрт (сина) тешко погађа твоје срце. Мени је веома жао због тога, тим пре што си ти добар хришћанин, који верује у Бога и Његов свепремудри Промисао; али твоја вера овде посустаје, и зато подлежеш унинију. Како да не верујемо у Његову благост, када на сваком кораку видимо Његов очински Промисао? Ко више воли твог сина, ти или Он? Ми тврдо верујемо, у шта ни ти не сумњаш, да га је Он примио у вечно блаженство; а да је остао жив, ко зна каквим би искушењима, саблазнима и греховима могао да се подвргне, као и безбожности. И да ли би ти могао да га избавиш од свега тога? Поготово не би имао силе ни разума да га припремиш за Царство Небеско. 

Тешко греше они који се предају силној жалости због умрлих

Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1. Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?

Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.

Кроз оно што се у вашем животу догађа, виде се одређене црте ваше слабости, а пре свега, иако је то било давно, ваша силна туга за умрлом ћерком. Ви у том случају нисте имали покорност вољи Божијој – када је Њему било угодно да узме вашу ћерку ради њеног вечног наслађивања у Царству Небеском; много сте туговали и грешили због тога; јесте ли могли да знате шта је све у животу очекује? Јер није реткост да видимо родитеље који много тугују због своје деце, видећи како несрећан живот они воде, па им чак кажу: «боље би било да се ниси ни родио». 

Утеха онима који тугују због умрлих

…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, ка којој и ми морамо да стремимо, само нам време одласка онамо још није одређено: нама је непознато, али познато је нашем Једином Творцу. Време боравка овде дато нам је да бисмо се постарали да га употребимо за корист наших душа и душа наших ближњих. Уколико се будеш предавала непотребној жалости, сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри – другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но, сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је дуго поживела, смрт је ипак не би заобишла. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, старост се не огледа у броју година, и мудрост је – седина људска, а чист живот – узраст старости (Прем. 4, 8–9)... Закратко испуни лета дуга: јер угодна беше Господу душа његова, тога ради похита да је узме из зле средине (Прем. 4,13-14).

...То што се ви, оставши без ње, предајете туговању, то није по разуму духовном, него дејствују тело и крв; није ли свеједно – умрла би и да је поживела много лета; али колико би бура, невоља и преокрета доживела? Они који су плакали нису је жалили у том смислу, него су у својој машти представљали слику њеног срећног живота; но, то се веома ретко догађа.