Евсевије Петровић: Црни шафран и коњ вран

 

„Да нас не превари Сатана; јер знамо умисли његове“

(2. Кор. 2:11)

Данас, на Недељу Тријумфа Православља 2024, православнима није преостало много разлога за тријумф. Јер порази се не славе – порази су повод за смирење и плач, за дубље покајање. Ипак, иако се у поразу молчи и руке спуштају, али се срца уздижу, к Богу, и говоре. Отуда ово писаније.

Биланс данашњег дана

Красне иконе су победиле мртваце који су их ломили – и пре 12 столећа, и у последњем столећу – то је и безбожницима очито и није спорно (ено их чак и у Куриру, свакога дана, поред икона лутки са насловних страна). Али шта је данас остало иза икона, тачније иза красних иконостаса?

Кога лагасмо ми православни – само себе и друг друга, или и Бога – када запојасмо данас прву стихиру Празника: „Ниње Благочестија (=Православља) свјетлост всјем распростресја, разгоњајушчи лест нечестија јако облак, просвјешчајушчи же сердца благочестивих“? Или другу: „...Снидемсја во јединомислији и Вјерје, радостно величајушче Господа“? Или трећу: „Мире вес веселисја!“?

По први пут у Историји светодуховско богослужење Цркве Христове постало је недолично и апсурдно, и претворило се у богоругање. Таквим су га учиниле околности, а околности смо изградили сви ми – сви ми који смо од себе прогнали Духа Светога Утјешитеља и Удржитеља (о Катехон, 2.Сол.2:6), без Кога је и реч Његова у устима нашим нечистим постала безумна и ружна и мртва, баш онаква какви смо и ми сами. А све то је у Своме Промислу допустио Бог, да би нам показао где смо, ко смо и шта смо. И да пробуди Својих пет мудрих девојака, којима ваља да обришу крмеље, пале светиљке своје и да Му крену у сретање (Лука 25:6).

То је и Знак времена, бојни сигнал: неупотребљиво је у нашим раслабљеним и недостојним рукама постало убојно дуго Копље Цркве (богослужбена химнографија), можемо га бацити у трње. Остају нам само Мач и Штит, за последњи бој, на нож (Лука 22:36), јер непријатељ нам је упао у Шанац: Писмо и Молитва Исусова.

За то време српски генералштабни официри су у вражјем строју, и у његовим штабовима – где демонстрирају и изјављују да смо ми и душмани једно [https://syriacpatriarchate.org/2019/06/patriarch-of-serbia-visiting-our-syriac-orthodox-church/ (Србима непозната молитвена екскурзија, на којој су се српске верске поглавице молиле са монофизитима а Патријарх српски исповедио да смо ми с њима „једна Црква“); http://borbazaveru.info/content/view/18587/1/; http://borbazaveru.info/content/view/18374/1/ ...]

Биланс минулог века

На данашњи дан, пре тачно 100 година, у православне цркве (Грчке, а затим редом) уведен је календар безбожних папиних звездочатаца. Ко има очи да види, може да види плодове: да камен на Камену Цркве није остао (осим ако неко себе по смирењу али ипак дрзновено не уброји као камен који је непоколебиво остао на Камену Христу). Православни су безнадежно раздељени, свако са сваким и свако од сваког. Ако негде постоји привид јединства, онда је то јединство у лажи и лицемерју; ако негде постоји јединомислије, онда је то јединомислије лупежа у уједињеном злочиначком предузећу. Чак и они који се искрено труде да се држе Праве Вере и Светог Предања нису сложни (раздељени су, ако нигде друго макар у питањима да ли је Богом благословено и душеспасоносно ићи на богослужења тамо где је предањска служба измењена а типик погажен, или тамо где службом началствује неправоверни епископ...).

Распад логосног јединства у души човека савременим језиком зове се шизофренија; језиком отаца, ђавоиманост. Распад логосног јединства у народу, шизофренији је аналоган – и очитује се аналогно, као „легионизираност“ (термин Аве Јустина).

Православни који су пре 100 година били свештено једно, данас су бесомучени легион.

Биланс минулог дана

И овај Велики пост нам је почео, баш као и онај пре две и као онај пре четири године, са васељенским искушењем. Овог Пурима у Москви одиграна је велика режирана представа, аналогна њујоршком спектаклу 11. септембра 2001. Као и она менхетнска која бејаше casus belli за објаву америчког „немилосрдног рата против тероризма“, и ова московска представа представља кључну прекретницу за цео свет – почетак нове, „немилосрдне“ етапе руског „рата против тероризма“, али која ће уједно представљати ескалацију у „врућу фазу“ глобалног терористичког рата против човечанства који се одавно води.

Да је у питању догађај веома битан, показује нам Откровење Антихристово, популарни мистериозни анимирани филм „I, Pet Goat II“, у којем је он дискретно али знаковито пророкован (https://youtu.be/65xLByzT1l0?t=211). Цветић што плива површином канализационог потока који ће у следећем тренутку потпуно потопити патетичног дављеника заваљеног на дну септичке јаме, очајника који је из руке испустио срп али (се) још увек очајнички бесмислено држи (за) чекић, цветић донет и однет бујицом након што је рука тајанственог младића красне плоти у плаво-белим гаћицама нежно одвезала деликатну машницу на андрогином зомби ратнику тамне масти са калашњиковим – је крокус (не слични лотос, који се упадљиво појављује у филму и пре и после те сцене, са својом, другачијом симболиком). Србски, шафран – ко се разуме у ботанику, може препознати разлику по тучку и прашнику (гинецеуму и андрециуму). А одмах након тога, следи сцена у којој се борбено мирољубива девојчица са белом заставом пред тенковима уклања на захтев бога рата – јер пацифизму више места нема.

Детаљи режије Крокус Пуримшпил спектакла, иако занимљиви, ту су мало битни (сатанистички бенд који је хепенинг најавио као „Шоу планетарних размера“, романтични стихови њихове нове песмице „Ничег се не бој, крвљу својом се умиј...“; то што је власник Крокус Сити Хола, азербејџански Јеврејин, ексклузивни објекат 15 година експлоатисао а никад га није легализовао односно за њега плаћао порез, да би га недељу дана пре догађаја напрасно осигурао; то што је Велики Брат поред стотина камера највеће резолуције око и унутар зграде јавности дао видети неколико узнемирујућих дрхтавих снимака са мобилних телефона да илуструју шта се десило...). Битно је само оно што следи, а што је пре 2000 година показано боговидцу Јовану на Патмосу. [i]

Биланс сутрашњег дана

Ових су дана, коинцидентално, сатанисти из Светског економског форума одржали показну „вежбу управљања кризом снабдевања“ – аналогну оној „вежби“ коју су одвежбали непосредно пред ковид пландемију 2019. А све то значи: после два антихристова јахача апокалипсе који су на светској сцени и увелико газе васељену, првог на белом коњу, са отровним стрелицама (http://borbazaveru.info/; http://borbazaveru.info/), и другог на црвеном који је донео огањ и мач (коњ је пиррос, боје огња), сада наступа и трећи, на црном коњу вранцу (Откровење 6:5).

Он у руци носи мерила, теразије, грчки зигон, и традиционално се толкује као симболични весник глади (а биланс је од латинског биланкс, мерице, плитице од ваге). Али зигон значи и јарам.

И управо, он доноси оба зла – и глад и јарам: глад произведену организованим несташицама хране које ће наступити када се „због неуспешних жетви услед климатских промена“ режирано ускрати централизовано снабдевање супермаркета, руке која храни савремени свет; и истовремено јарам, потпуно и коначно поробљавање избезумљеног света, преко 5Г/6Г технологија интегралног надзора и контроле у електронском конц-логору, и биометријског дигиталног идентитета записаног у QR коду, логорашком броју без којег нико од гладних неће моћи ни купити хлеб, нити га добити из великодушне Антихристове руке кад „понестане“ жита.

А за њим следи и последњи јахач на коњу сивом – да сва четири скупа дивљају и убијају као власни над четвртином земље. Четврти јахач је једини којем се наводи име, и име му је Смрт (о танатос). Његов коњ је хлорос, што значи сиво-зелен, зелено-жут или блед, боја тена која показује болест и смрт. А јахач има власт – необичном, наизглед плеонастичком  формулацијом – „да убија мачем, и глађу, и смрћу, и зверима земним“. То значи: да убија не само насилно, мачем и глађу, него и наизглед природном, простом смрћу „од смрти“ – онако како већ умиру људи у „новом нормалном свету“, али ће тек масовно умирати: вакцинисани и невакцинисани, сви свакодневно запрашени хемтрејлсима и графеном и озрачени микроталасном радијацијом (црном Сатанином светлошћу), отровани храном, водом и ваздухом, „природном“ смрћу од рака, инфаркта, од „необјашњене изненадне смрти“ у сну, од нових вирусних болести (које преносе крпељи и комарци, који тако бивају смртоносне „звери земаљске“), од прионских неуродегенеративних и аутоимуних болести... 

Имаће власт да убија на четвртини земље, а тачни биланс смрти ипак остаје у руци Божјој.

Биланс Вечнога Дана

„Ономе који победи даћу да седи са Мном на Престолу Мом, као и Ја што победих и седох са Оцем Мојим на Престолу Његовом.

И више неће бити никаквога проклетства.

И ноћи више неће бити.“

Амин.

 

Евсевије П.

О Недељи Православља 2024.

 

---

[i] И такође патетично „пророковано“ у Откривењу Антихристовом:

Сподоба која од 5:32 пола минута махнита поред адског огња („вечне ватре“), под маском и са ратним бојама СССР-а, Руске Федерације и Украјине на шлему (тим редом, од споља према унутра су састављене црвена застава под којом и данас многи војују на Донбасу, руска тробојка и украјинска двобојка) и НАТО пламеном звездом на грудима (не крстом!), после два скока и окрета који симболизују две године рата, од жабе која бизарно скакуће напред-назад („крени-стани“ тактика) постаје разјарени медвед који удара десно и лево (исток и запад), а затим се, после једног окрета трансформише у птицу-звер око које се све руши – накратко (полуокрет, вероватно недуги општи ракетни рат), док је излуђену од рата са самом собом не озари светлост Луциферова, и Антихриста који улази у свет. Ово где смо данас је моменат после којег ће се руски медвед од безубе циганске мечке трансформисати у разјарену звер (већ је најављено формирање нове две армије, што је реда величине пола милиона војника, и подразумева безмало општу мобилизацију); али не да заиста победи руске непријатеље, него да у симетричној синергији са антагонистичком НАТО силом увећа биланс смрти и разарања до планираног нивоа.

Јован је виђење тајне онога што ће бити, из књиге која је у Десници Онога Који Јесте, преточио у речи.

Пророк Антихристов је речи из књиге сценарија дане му из деснице Сатанине преточио у „мистичну визију“ онога што је планирано да се удеси.

Историјски тренутак за аутокефалну ЦИПХ Кипра

 

·       Свети синод Аутокефалне Цркве Истинитих Православних Хришћана Кипра добио новог члана

·       Црква Христова на Кипру, упркос искушењима и препрекама, расте и напредује у славу Божију и на сведочење обнове Православља

 

Са православном величанственошћу и црквеним редом, обављена је Епископска хиротонија Високопреосвећеног јеромонаха Андреја, сабрата светог манастира Светог Епифанија Кипарског, Ларнака (Кипар).

Рукоположење је обављено у недељу 15./28. јануара 2024. године у историјском манастиру Преображења Господњег Авдељерос, (Арадипоу Ларнака) основаног од стране блаженопочившег митрополита Китијског, господина Епифанија.

Свечаној Божанској Литургији и чину хиротоније присуствовало је више десетина верника, Братство Светог манастира Свете Монахиње Лампадије, као и Братство Светог манастира Светог Епифанија, коме је нови Епископ прев. Преосвећени професор Андреј, као јеромонах старац Артемије из Светог манастира Вазнесења Господњег две Горе Фтиотиде и двадесет свештенослужитеља.

Посебно, поред Његовог Блаженства Архиепископа Нове Јустинијане и целог Кипра г. Епифанија, Његово Високопреосвештенство Митрополит китијски Господин Севастијан и Његово Преосвештенство Епископ Аматоустоски Господин Лазар (чланови Светог Синода Аутокефалне Цркве ИПХ Кипра), учествовали су испред Светог Синода Цркве Г.О.Х. (ЦИПХ Грчке - п.п.) следећи јерарси: Високопреосвећени митрополити ларисски и тирнавски, господин Игњатије и владика Фтиотидски, господин Пантелејмон, Преосвећени Епископ Никејски господин Павле, главни секретар Светог Синода, отац Фтиотидос) отац Продром) Коцекидис и саслужитељи, наравно, Свето свештенство локалне аутокефалне цркве.

Пан/тос О. Филип је одређен за мајстора церемоније, који је на ефикасан и дискретан начин обављао захтевну службу која му је додељена. Представници Владе и локалних власти (представник председника Републике Кипар, министар просвете и др.) стигли су рано и са поштовањем испратили целу церемонију.

Преосвећени Предстојатељ Цркве на Кипру надахнуто се обратио „ пристиглом “ и „пријављеном“ за хиротонију, док је изабрани нови Епископ успротивио срдачним, искуственим и духовним беседама. Божанствену реч је проповедао Високопреосвећени Митрополит Фтиотидски Господин Пантелејмон.

Посебно значајно и дирљиво, али и суштински духовно, било је очинско обраћање новопреосвећеног, Његовог Високопреосвештенства Митрополита Китијског, Господина Севастијана, приликом отпуста Свете Литургије, који је са нагласком истакао велики значај суштинског духовног односа који је потребно имати са Светим оцима Цркве али и са нашим духовним оцима. [ НАПОМЕНА: Ускоро ћемо овде објавити читаве дотичне говоре . ]

После отпуста, Полихрон Предстојатеља Кипарске Цркве Његовог Блаженства Архиепископа Нове Јустинијане и целог Кипра појао је хор појаца (предвођен јеромонахом о. Севастијаном). Епифанија IV као и новог митрополита киреније и егзарха фамагустског господина Матеја. Уследило је извођење уз појање монахиња химне „Пречиста Дјево“ коју је сачинио Свети Нектарије у част Пресвете Богородице.

Новопреосвећени Епископ је најпре прихватио жеље своје духовне браће и сабраће, својих најчаснијих Родитеља по телу, свештенства, представника власти али и читавог народа коме је поделио, на благослов и спомен извршене хиротоније, грчка верзија Светог манастира (са Богородичиним молитвама).

Потом је братство Светог манастира приредило богату монашку трпезу за све присутне, свештенство, монаштво и мирјане. Сви су били задовољни, јер су имали прилику или боље рећи благослов да учествују у једном ретком, огромном и важном богослужбеном сабрању и обреду за живот Цркве.

За поменутим столом за којим смо седели као гости, замолили смо за благослов дотичног пастира и, подижући чашу, пожелели новопреосвећеном Епископу и митрополиту киренијском егзарху фамагустском, да благодат Божија од њега захтева види историјско седиште своје Епархије, прелепу Киренију, слободну и да делује и у њој и у Фамагусти, које су већ 50 година биле под турском окупацијом, после илегалне војне инвазије 1974. године.

И одавде желимо новом Архијереју Цркве Христове Високопреосвећеном Митрополиту киренијском Господину Матеју да га Господ подари његовој пастви и целој Цркви здравог, поштеног, здравог, дуговечног и поштеног. у речи Истине. Такође, желимо му, као што је Епископском хиротонијем постао престолонаследник, да изађе као заједничар Светих Апостола на славу Божију и на добро Цркве Његове која је тренутно у зимском периоду. Аксиос! (Достојан!) 

Извор: http://epistrofi-sotiria.blogspot.com

+++

Коментар уредништва блога "наша вера православна": Ово је ваистину историјски тренутак за аутокефалну ЦИПХ Кипра, како и сам наслов говори и нема истинитог православног хришћанина, који се неће обрадовати када чује ову дивну вест, да се умножава и јача Црква Христова, да смо добили још једнога правога пастира, за ког и сами можемо рећи: Аксиос! (Достојан!)

Архиепископ Стефан о предлогу закона о ,,истополним браковима" и њиховом ,,праву на усвајање деце"

Став Његовог Блаженства Архиепископа Атинског и све Јеладе Стефана,

Грчке Истински Православне Цркве, по питању предлога закона о гласању

о „браку истополних“ парова и њиховом „праву на усвајање деце“  *

Архиепископ Атински и све Јеладе Стефан

(Цакироглу)

 „ ...Глас Цркве је глас Светог Претече и Крститеља Јована , који је по Јеванђељу окарактерисан као  „глас који виче у пустињи“ (Јн. 1, 23) ,  позивајући људе на покајање, али и разобличавајући, чак и народне владаре када пркосно и јавно крше Закон Божији, са оним страшним  „ неће ти бити “ (Мк. 5,18)!  Тај глас и  духовну контролу Црква Христова упућује и данас намесницима и представницима грчког народа  у Народном парламенту  у циљу спречавања спровођења моралне изопачености и рушења свете институције Породице  кроз успостављање тзв. ,,истополних бракова“ и признавање њиховог права на усвојење („деце”)! 

На жалост,  лоше подражавање страним узорима и поквареност власти погађа народ,  који се обмањује у име такозваног напретка, права и лажне етикете слободе и постепено напушта  „правоживље“ , како наводи Свети Максим Исповедник, а преферира живот по вољи и жељи, односно  по телу, што  није у складу ни са хришћанском вером, ни са грчким образовањем.    

Безобзирно прихватање или равнодушна толеранција  према антијеванђелским, антихришћанским и антицрквеним одлукама и изборима, било да о њима световни господари или верски поглавари одлучују или их намећу, имају последице по људе, друштво и нацију  који показују овакав став... А важно је да више воле напуштање Бога , које прати духовно оштећење и уништење.(...). »

(Одломак из празничне поруке Архиепископа Атинског и све Јеладе Стефана на празник Богојављења 2024.)   

---

* „Равноправност у грађанском браку, измена Грађанског законика и друге одредбе“

Извор: http://epistrofi-sotiria.blogspot.com/

Свети Макарије Велики: О ћутању или општој уздржаности

 

Навикавај себе на ћутање у речима, на уздржаност у делима, а такође и на уздржаност у смеху и ходу. Избегавај сваку прекомерност (претераност). Зато што на тај начин ум – не допуштајући себи да изађе из граница уздржаности – сачуваће се јаким и неће ослабити нити попустити стомакоугађању, а ум ће ослабити услед горуће страсности, ослабиће и због других страсти препуштајући се њима на растрзање (на разграбљивање).

  И тако, да би ум владао страстима, ваља да седи узвишено на престолу ћутања и да гледа ка Богу. Али не буди ни инертан на дела, тром у речима и спор у ходу; тако да добра сразмерност влада у свом твом понашању и тако да сав твој изглед буде достојан поштовања и као духован.

Чувај се и знакова надмености: гордог изгледа и подигнуте главе и извештаченог и гордељивог хода; нека код тебе према свима буду пријатељске речи и љубазно опхођење; а у опхођењу са женама буди стидљив и, говорећи са њима, имај очи спуштене и гледај у земљу; а говори све промишљено и са снагом гласа, сразмерном користи и потреби слушалаца, да би те слушали и да се не деси, ако говориш сувише тихо, да те не слушају присутни, али и не прелази у вику; чувај се да не говориш било када о било чему што претходно ниси проучио и промислио, и не слушај свашта што други говоре, а кад наводиш речи другог човека, не подмећи своје сопствене речи. Ваља по мери слушати и по мери расуђивати сам, сразмерно са временом усклађујући и говор и ћутање. Учи се са задовољством од других и радо се сам учи, никад из осећаја недобре жеље (или зависти) не скривај мудрост од других и не одступај од науке стараца, и чврсто се држи стараца поштујући их као угоднике Божије, као очеве.

У онима, који су млађи од тебе, положи начело мудрости и врлине, и не расправљај се са пријатељима, не ругај се њима и не исмевај их. Одлучно одбаци лаж, превару и грубост, него ти сам великодушно поднеси и надменост и грубост према теби, подносећи то мирно и трпељиво. Нека сва твоја дела и речи имају Бога на уму, а све, што је твоје, припиши Христу, и сваког минута обраћај к Богу душу и посвети своју мисао у потпуности сили Христовој, као умирујући се од сваког говора и дела у пристаништу божанске светлости Спаситеља. А дању, ето, подели своје мисли са људима, али и са Богом буди често у општењу током дана, а нарочито ноћу, да не би дуги сан завладао у твојим молитвама Богу и у свештеним појањима; зато што је (продужени) дуги сан сличан смрти (подобан смрти).

Проведи сваки дан радећи или говорећи људима нешто добро, буди увек причасник (саучесник) Христа, Који обасјава (тебе) с неба божанским сијањем. Нека ти Христос буде непрестана радост и мир, и не слаби напрегнутост душе (бодрост душе) обилним гошћењем и предахом у трудовима, пошто одступиш од задовољстава својствених души, којима се не можеш наситити. Дај телу оно, што му је неопходно, и не једи пре него што је време за вечеру. Нека твоја вечера буде хлеб, и уз њега плодови земље и зрели плодови дрвећа. Односи се према храни лагано и не дивљај (не лудуј) испољавајући стомакоугађање. Не једи месо и не буди љубитељ вина, осим ако ти оно не служи за окрепљење снаге у време болести, него уместо задовољстава, које су у тим стварима, побуђуј себе на радости, које су у божанским речима и свештеним песмама, и на мудрост дарованој теби од Бога. Нека те мисао о небу води ка небу, одбаци бројне бриге о телу, пошто ојачаш надом на Бога, верујући да ће ти Он довољно дати све неопходно: и храну за живот, и одећу за тело, и кров над главом од зимске хладноће, јер цела земља и све што из земље израста, све то припада твоме Цару, и то је Његово дело – да се у највишем степену брине о Својим угодницима као о Својим светињама и храмовима.

  Зато се ни болести превише не плаши, ни очекиваног наступа старости, јер ако то буде угодно твоме Цару, а такође буде и на добро твоје душе, болест твоја ће престати, и старост твоју Он ће покрити као крилима Својом Божанском силом. С обзиром на то, а у вези са тешким душевним болом будући неустрашив - као што неки достојан борац на такмичењу непоколебљиво и храбро подноси труд - не мучи се душом од скорби (невоља). Чак и ако болест буде дуга, не мучи себе. Ако ти се нешто друго деси, не сетуј (не тугуј); него покажи храброст душе, одајући благодарност Богу, иако се налазиш у тешком стању, а то је мудрије него за некога ко размишља по општечовечански, и то није могуће и није лако наћи међу људима. Састрадавај са онима који страдају и пред лицем људи тражи од Бога помоћи, јер Он ће указати милост пријатељу Своме, који се моли, и помоћи ће онима, који страдају, желећи да обзнани људима Своју силу, да би се на основу познања они обратили Богу и окусили вечно блаженство кад дође Син Божији одређујући (дајући) добра праведницима.

Добро је увек бојати се и не веровати себи ни у чему, да се не деси некоме по несрећи да „потоне“; јер може човеку да се покаже како он поступа добро, али у стварности то можда није тако. Боље је увек да човек призива Бога да му Он Сам постане Путеводитељ, и Пут, и Ум, и Решење, и Тумач, до тог времена, док човек не нађе Христа у себи, нека ни на који начин не верује себи. Као онај, који је био у опасности да се удави, он из страха од мора ни о чему другом није бринуо осим да се спаси, тако и хришћанин треба, имајући на уму Бога, увек да се боји и да не буде лакомислен. Ко жели да се спаси, нека се подвизава чинећи оно што жели Бог, јер оно што Бог жели, то и јесте Његова воља. Ко љуби Бога нека принуђава себе да љуби и ближњега свога. Нека буде смирен пред Богом и људима, увек на стражи свим срцем и противећи се злим помислима, и кад је неко пажљив, он треба увек да буде у страху и пун љубави и смирења и да се брине о томе како да угоди Господу и да победи у себи старог човека, а ко је лакомислен и колебљив срцем, тај пребива у „старости“ и чак и не почиње да се подвизава и не уме да се бори.

И тако, добро је увек бити у страху и тражити уразумљење и помоћ од Господа, да би могао човек да се спаси уз помоћ Господа, Коме слава у векове. Амин.

+++

Житије Светог Макарија Великог

Свети Игњатије Брјанчанинов: Како се борити са помислима унинија и туге (малодушности)

Борба са помислима, које доносе скорб (жалост), ма колико те помисли биле сложене, замршене и умне, треба да буде веома проста, као што је проста и цела вера хришћанска, по својој простоти доступна сваком човеку, а која по својој сили задовољава сваког човека.

Борите се против помисли и осећања туге кратким речима: „Господе! Да буде воља Твоја! Благословен је и Свет Бог у свима делима Својим!” Изговарајте ове речи умом, а кад сте сами, изговарајте донекле наглас; изговарајте без журбе, са великом пажњом и страхопоштовањем; понављајте ове кратке речи дотле, док се мисли и осећања туге не смире.

Кад се они поново подигну, и ви поново употребите исто ово оружје против њих. Искуством ћете познати силу овог оружја, толико безначајног на први поглед, гледано споља. А из стања борбе немогуће је друкчије изаћи у стање мира осим победом.

Потчинити се жалости је веома опасно. Kад она ојача у човеку и овлада њиме, може да убије и тело и душу. Не журите се да умрете. И најдужи живот у поређењу са вечношћу је тренутак. Предајте себе и трајање свог земаљског странствовања вољи Божијој, а ви искористите овај период да што боље припремите себе за вечност, да учините што може више вечног добра вашем родитељу.

Не чудите се што сте слаби у духовном подвигу. Разлог те слабости је ваша младост и неискуство. Време ће вас обогатити и искуством и силом. Са сажаљењем гледам на ваше душевно стање. Ви се претапате у љутој скорби (невољи) као у огњу. Претрпите тегобу тог стања, после њега осетићете се као препорођени, видећете себе како сте обогаћени духовним благом, о чијем постојању немају појма људи, чији је земаљски живот био посут једино задовољствима. Тада ћете познати, да је благ Господ и у самим скорбама (невољама) које шаље, зато што привремене скорбе воде ка вечним добрима оне, који прихватају те скорбе како треба.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О Царству Божијем

Телесни људи - који су свом својом душом привезани за земаљски живот и Закон Божији познају површно, једино по речима, јер га изучавају само на школски начин, а туђи су Закону Божијем по духу, по срцу, по животу и по делима својим - једном речју фарисеји, упитали су Господа: Када ће доћи Царство Божије (Лк 17:20).

Питање, разуме се, није постављено чиста срца, нити са добрим циљем; постављено је као узгред, из знатижеље да се сазна какав ће бити одговор. Покварени и злобни фарисеји надали су се да ће им Господ пружити повод да Га лако оптуже. Пошто су изградили схватање ο Месији као ο великом цару и моћном освајачу, видећи Месију у лику убогог луталице, који није имао где главу да склони, фарисеји су поставили питање које је прикривало подсмех, и њиме су изразили своје телесно мудровање, туђе и непријатељско разуму Божијем (Рим 8:7).

Господ је дао одговор упућен без изузетка свим телесним људима, везаним за свет, који воде греховни живот окружени светским бригама и материјалним насладама. Богочовек је фарисејима одговорио: Царство Божије не долази на видљив начин - то јест не долази на начин приметан за чулне очи - нити ћe се рећи: ево гa овде, или: ено гa онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17:20-21). Ово значи: треба оставити телесни и греховни живот, а потом посредством покајања и живота по јеванђелским заповестима очистити и украсити душевни храм; када то буде учињено, Дух Свети ће га осенити, обавиће његово коначно очишћење и уредиће га. У такав храм сићи ће Бог и успоставиће у њему Своје духовно и невидљиво, али уједно потпуно опипљиво и спознатљиво Царство. Ко је примио у себе Царство Божије, тај може да има јасну представу ο другом доласку Богочовека, тај може да препозна и избегне антихриста, или да му се супротстави. Α ко није примио у себе Царство Божије, тај неће препознати антихриста, него ће неумитно и не схватајући постати његов следбеник; тај неће препознати приближавање краја света и наступање страшног, другог доласка Христовог, који ће га затећи неспремног. Никакво људско учење, никакво учење речима, није довољно као поука ономе коме је потребна поука у духовној одаји, поука од Самог Бога. Онај ко је стекао Царство Божије унутра у себи, као руководитеља има Духа Светога, Који човека поучава свакој истини (Јн.16:13) не допуштајући му да буде обманут лажју која се, да би лакше заварала, облачи у привиде истине. Сасвим је тачно рекао један блажени инок говорећи ο антихристу: „Многи ће поверовати у антихриста и почеће да га прослављају као силног бога. Они пак који имају Бога свагда у себи и просвећена срца видеће истину чистом вером и спознаће је. Α свима који имају Боговиђење Божије и разум, тада ће бити јасно да је мучитељ дошао. Онима чији је ум стално у стварима овог живота и који љубе земаљско то ће бити несхватљиво, јер су привезани за материјалне ствари. Α ако и чују реч, неће имати вере, него ће пре омрзнути онога ко им то говори".¹ Сматраће га за лудака, који заслужује презир и сажаљење. Помрачен својим телесним мудровањем људски род уопште неће веровати другом доласку Господњем. У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је са обећањем Доласка његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако oд почетка стварања (2Пет. 3:3-4).

Када су се фарисеји удаљили од Господа, Он је тада рекао Својим ученицима да ће обележје краја света и близине другог доласка Господњег представљати снажан материјални развитак: људи ће заборавити Бога, заборавиће Небо, заборавиће вечност и, у својој заблуди, као да су вечни на земљи, сву пажњу усмериће на земљу, на то да себи на земљи омогуће највеће и постојано благостање. Шта може бити безумније од овакве тежње? Не сведочи ли смрт, која задеси сваког човека, да смо створени за вечност, да смо на земљи само краткотрајни пролазници, и да, због тога, брига за вечност треба да буде наша главна брига, а брига за земљу треба да буде сасвим умерена? Колико год поменута тежња била неразумна, она ће се на земљи појавити као неизбежно испуњење Божанског пророштва. Α ако се појавила, онда, пошто је непријатељски расположена према Речи Божијој, служи нам као један од најјаснијих доказа истинитости Речи Божије. И како беше у дане Нојеве - најавио је Господ - онако ће бити и у дане Сина Човечијега. Данима Сина Човечијег названо је оно време које ће претходити Његовом доласку и које ће се завршити Његовим доласком - почетком вечног, незалазног дана, крајем времена. Време ће се завршити са окончањем оних појава које га означавају: онда када и дан и ноћ и јутро и вече и недеље и месеци и године и столећа буду замењени једним вечним даном. И како беше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечијега:јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што беше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху (Лк. 17:26-28). Свето Писмо саопштава да су се савременици Нојеви и суграђани Лотови предали безмерном разврату. Разврат се рађа као последица удаљавања од Бога и услед потпуне посвећености земаљским пословима и материјалном развитку. Када да размишља ο Богу, када да ради на свом спасењу човек који је стално и искључиво заузет земаљским пословима и материјалним развитком? Но, сваки човек који занемари познање Бога и старање ο своме спасењу, који се у потпуности посвети уређењу свог привременог положаја по телу и за тело, на несхватљив и неприметан начин развија своју палу природу; своју нематеријалну душу као да чини материјалном; помрачује се и отуђује се од Бога; сав се претвара у грех, сав се претвара у тело; Бог га одбацује јер је у потпуности уништио у себи циљ са којим га је Творац призвао из небића у биће. Неће пребивати Дух Мој у овим људима довека, јер су тело - рекао је Господ за савременике Нојеве (Пост. 6:3). Свеопшти разврат, заједно са небивалим материјалним развитком који га је изазвао, означиће крај света и приближавање страшног суда Христовог. Неће тада господарити само сластољубље! Разврат, у најширем значењу те речи, постаће својствен човеку у последња времена његовог пребивања на земљи. Људи ће бити - говори свети апостол Павле - самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожностиу а силе њезине су се одрекли (2. Тим. 3:2-5). Грех ће достићи свој потпуни развитак, и биће тим страшнији, тим ће његова владавина бити чвршћа, што ће маска побожности више бити сачувана. И ко ће схватити да је у овој, наоко цветајућој побожности, уништена сва њена суштина, сва њена сила? Тако су они били уништени у религији Јудеја у време Христово, што народ никако није могао да схвати, што нису били у стању да схвате чак ни књижевници, ни левити, ни првосвештеници јудејски, који су се гордили својом ученошћу и знањем. Али та ученост и то знање састојали су се једино у изучавању слова Закона Божијег, уз живот супротан Божијим заповестима: такав живот веру је чинио мртвом. Људски род неће видети свој несрећни положај у моралном и духовном погледу; напротив, он ће трубити ο свом напретку, заслепљен развитком у материјалном погледу, у односу на време и на земљу, одбацивши хришћанско напредовање за дух, за вечност, за Бога. Када свет буде објављивао и хвалио своје успехе, успостављање великог благостања и ненарушивог спокојства, тада ћe наићи на њих изненадна погибија (1.Сол. 5:3); тада ће изненада наступити крај света, који људски род, у својој помрачености, у опијености земаљским напредовањем, никако неће очекивати. Услед заслепљености света Дан Господњи ћe доћи као лопов у ноћи (1. Сол. 5:2). Указујући управо на то слепило, Господ је време Свога доласка назвао - ноћ (Лк. 17:34). Зашто да свет даље постоји, сматра Бог, када ће тај свет, то јест људски род, у потпуности одбацити онај циљ ради којега му је од Бога дато да странствује на земљи, и када ће самовољно изабрати други циљ тога странствовања, циљ лишен смисла? Α тај циљ већ је изабран! Уз тај циљ, краткотрајни земаљски живот прихвата се као вечност: све силе душе и тела човек не троши да би се припремио за вечност, него да принесе жртву неостварљивој, бесмисленој машти. Троше се да би се постигло највеће телесно благостање и блаженство у земаљској гостионици, у нашој тамници, као да је тο најсолидније обитавалиште за вечност. Лажна машта жестоко вара своје следбенике: она поступа као нечовечни тиранин, као љути демон. Она и јесте - демон! Ништа не може бити поквареније од ње, ништа не може бити подлије, лажљивије. Она представља исмевање палих духова над људима. Погибељна машта обмањује људе на свим путевима земаљског живота: на крају их издаје, препушта стварности и оставља без ичега. Они ступају у вечност потпуно неприпремљени за њу, уопште је не познајући. И не само то. Ступају у њу усвојивши себи крајње непријатељско расположење према духовним добрима и сопственој користи у вечности. Где је место таквом кукољу иза граница времена? За њих нема и не може бити другог места у васељени, него у адском бездану; тамо треба да буду скривени од погледа васељене.

Монаси Соловјецког манастира преносе одговор преподобног Зосиме, дат старцима-ученицима, који су га упитали како да препознају антихриста када дође. Преподобни је рекао: „Кад чујете да је дошао на земљу или да се јавио на земљи Христос, знајте да је то - антихрист". Најтачнији одговор! Свет, или људски род, неће препознати антихриста: сматраће га за Христа, прогласиће га за Христа. Сходно томе: када се пронесе глас ο доласку Христовом, то ће послужити као поуздани показатељ да се појавио антихрист и да је започео са служењем које му је предодређено и допуштено. Одговор преподобног Зосиме заснован је на Спаситељевим речима. Спаситељ света, упознајући Своје ученике са знацима који ће најавити Његов други долазак, рекао је: Тада ако вам ко рече: Ево, овде је Христос или онде, не верујте. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама (то јест у некој тајној одаји дома), не верујте. Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24:23-27; Лк. 17:23-24). Неће бити ни потребно ни могуће да људи преносе један другоме вест ο доласку Сина Божијег. Он ће се јавити изненада; јавиће се, по свемоћи Својој, свим људима и читавој земљи у исто време. Примедба научника да је немогуће да се Син Божији јави истовремено пред свим људима, због природног лоптастог облика земље, није основана. Ако је свемогући Бог извукао и земљу и читав свет из ништавила Својом свемогућом и свепремудром заповешћу, и није му било потребно да се претходно посаветује са научницима, зар неће моћи, из истог разлога, по Својој неограниченој моћи и пре-мудрости, да се јави људском роду истовремено, иако би начин на који ће се то остварити био несхватљив, како и треба да буде, за све научнике на земљи? „Господ ће доћи са небеса - рекао је свети Јован Дамаскин - на исти начин као што су га свети апостоли видели да усходи на небо (Дап. 1:11); доћи ће савршени Бог и савршени човек, са славом и силом. Нека Га нико не очекује са земље, него да свак очекује с неба, као што је Он Сам потврдио".²

Господ је учење ο крају света и Свом другом доласку закључио следећом поуком и завештањем: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље (Лк. 21:34-35). У овим речима Господа, у овом завештању Господњем, у овом савету, у овој заповести Његовој, забрањује се телесни живот и претеривање у земаљским занимањима, што све заједно претвара човека од духовног у телесног и материјалног, приморава га да заборави на вечност и Бога, и вуче га ка паду у све грехе. У срце које није ограђено и запечаћено сећањем на Бога и страхом Божијим лако улазе све страсти; у њега улази духовни мрак, у њега улази непознавање Бога. За људе који воде телесни, греховни живот, опијене и помрачене њиме, Долазак Господа биће као замка. Та ће замка ухватити читаво човечанство. Нико неће моћи да јој побегне или да се извуче. Знајући то, треба да живимо у непрестаној трезвености. Прибегавајући Богу учесталим, непрестаним молитвама, испуњеним умиљењем и плачем, задобијајући у себи Царство Божије и подржавајући га животом по вољи Божијој, ми ћемо, благодаћу и силом Божијом, моћи да се избавимо од замки и ланаца, од греха и господара овога света. Моћи ћемо да са добром надом и духовном потврдом да смо помиловани и спасени станемо пред нелицемерног Судију, који треба да саопшти пресуду ο нама, пресуду која ће решити нашу судбину у вечности. Амин.

Извор: Књига: Свети Игњатије Брјанчанинов – Аскетске проповеди, Образ Светачки (2017.)

Преводилац: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ

[1] Писма Георгија Затворника Задонског, књига 1, стр. 62. 1850; Слово 106 преподобног Јефрема Сиријског о антихристу.

[2] Свети Јован Дамаскин Тачно изложење православне вере. Књига IV , гл 26.

Свети Нифонт Цариградски: Одговор о последњим временима

 

1. Неки брат упитао светог Нифонта: реци ми оче мој, поуку на корист, како да се спасем?

Свети Нифонт му одговори: Сине мој, ако ти хоћеш да живиш међу људима, онда си дужан да испуњаваш следеће: од сада никога не кори, не осуђуј, не гневи се, никога не понижавај, такође не помишљај у себи, да си учинио какво било добро дело, и чувај се да говориш: тај живи рђаво, а онај неуздржљиво, јер то значи: не судите (Мат. 7:1), него на све гледај једним оком, са једним срдачним расположењем, са једним помислима у простоти срца, и примај све, као самога Христа.

Не приклањај ухо твоје човеку, који клевета ближњега, и не наслађуј се разговором са њим, него чувај уста твоја у великом ћутању, будући спор на разговор, а брз на молитву. Не укоравај никаквог клеветника или неког другог, који чини безакоње, него увек гледај на своје недостатке, укоревај и понижавај себе сваки дан.

2. Брат рече: То је, оче мој, могуће само савршеним подвижницима.

Свети одговори: Сине мој, младост када има смирење, то јој је доста, јер Бог ништа тако не тражи од младога, као чистоту и смирење. Ти сине мој, буди кротак и смирен, састрадалан и милостив, сматрај себе за горег од свих људи и заиста ћеш живети са Богом. Подвизавај се на томе, да не машташ ο себи: ја сам достигао у меру тог и тог светога, него себи увек говори овако: знаш ли душо моја, да смо ми гресима превазишли и ђавола и добра дела нисмо никада чинили Бога ради, и тешко нама, који се нисмо понизили, шта ћемо чинити у дан Суда? Кроз сав живот свој, сине мој, моли се као грешник, говорећи непрестано: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! И: Боже, очисти ме грешнога! Понављај увек и ове речи: Од тајнијех мојих очисти ме, и од будућих поштеди слугу Твога (Пс. 18:13-14). Знај и то, да се не треба задовољавати својим добрим делима, и не надати се у њих, зато што не знамо, да ли су она угодна Богу, или нису. Зато је боље надај се на Бога, и на силу Његову, себе сматрајући за прашину бескорисну. Одавде почиње исправљање.

3. Брат опет рече: оче мој, којим начином човек може да победи свако искушење, које наилази на њега од непријатеља?

Свети одговори: сине мој, ако наиђе на тебе било какво искушење, победа твоја састоји се у ћутању, смирењу и у томе да говориш: оче благослови! Јер сва дела смиренога угодна су Богу и похвална пред светим анђелима Његовим, а грозна и страшна бесовима. И тако сине мој, буди смирен и веома скрушен срцем, да би Дух Свети пожелео да се усели у тебе, и Он ће ти дати силу да одбациш од себе сваку животну бригу.

4. Брат упита још: сада су се свети умножили у целоме свету, хоће ли бити тако, и при крају овога света?

Свети му одговори: сине мој, до самога краја света неће оскудевати пророка у Господа Бога, исто као и слугу ђавољих. Уосталом у последња времена, они који буду истинито служили Богу, благовремено ће себе сакрити од људи, и неће међу људима чинити знамења и чудеса, као у садашње време, него ће ићи путем делања раствореног смирењем, и у царству небеском показаће се већим од отаца, који су се прославили чудесима, зато што тада нико неће чинити чудеса пред очима људи, која би запалила људе и побудила их на усрдна стремљења за подвиге. Свештеници ће у целоме свету бити уопште неискусни и неће познавати добре врлине. Такви ће бити и представници монаха, јер ће сви бити оборени стомакоугађањем и сујетом, и више ће људима служити на саблазан, него за пример, зато ће врлине бити још више пренебрегаване; тада ће среброљубље царовати, и тешко монасима, који сакупљају новац, јер ће такви бити на хулу Господу Богу и неће видети лица Бога живога. Монаси или световњаци, који дају новац свој на камату, и не одступе од таквог лихварства, биће бачени у дубину пакла, зато што нису пожелели да свој новац принесу на жртву Богу кроз делање милостиње. Зато сине мој, како сам ја већ рекао, многи опхрвани незнањем, падаће у пропаст, лутајући по ширини животног пута пропасти.

5. Брат упита још: кажи ми оче мој, због чега неки изнуривши тела своја уздржањем, али страсти царују у њима, гнев, свађа, злопамћење, завист и горе од свих немилосрђе и тврдичлук; а неки од великих једу и пију вино, а у њума не видимо никаквих грехова. Шта то значи?

Свети одговори: многи који посте а не исправљају се, како мислим сине мој, трпе то од уста својих, јер онај, који не чува увек уста своја, ако и целу годину пости, не добија никакве користи. И тако ако те ђаво раздражује на гнев, ти не говори ништа, и одржаћеш победу над страшћу. Опет ако враг побуђује на завист, не клеветај, и ти ћеш победити лукавога, јер плод зависти је оговарање. Ако те мами да те превари на блуд, не отварај уста своја за разговор са женскињем, такође не дозволи себи изобиље у храни и пићу, и ти ћеш се оснажити против њега; притом узми прут и посеци себе, и бол ће отерати борбу, јер по Светом Писму, боље ће за тебе бити, ако погине један од удова твојих, него цело твоје тело да буде бачено у огањ паклени (Мат. 5:29). Ако те дивљи вепар побуђује са жељом на скупоцена јела, онда отиђи у заходно место, и сазнаћеш смрад његов. Ако те ко укори, или осуди, или назове безумним, ти смири помисли твоје и осуђуј себе као грешника (опомени се да је Христос Син Божији, био шамаран, исмеван од грешника, тучен трском по глави, зато сматрај себе недостојним и да живиш). Ο оним врлинским, који једу и пију, знај, да су они добри војници, и управитељи, који су добили од Бога дар бестрашћа. Они су најпре живећи подвижнички у подвизима, достигли на крају циљ који су желели. Уосталом, радећи тако пред људима, а живећи усамљено у безмолвију, подвизавају се у уздржању, надокнађујући у келији постом то, чиме су се лишили разрешењем пред људима.