Телесни људи - који су свом својом душом привезани за земаљски живот и Закон Божији познају површно, једино по речима, јер га изучавају само на школски начин, а туђи су Закону Божијем по духу, по срцу, по животу и по делима својим - једном речју фарисеји, упитали су Господа: Када ће доћи Царство Божије (Лк 17:20).
Питање,
разуме се, није постављено чиста срца, нити са добрим циљем; постављено је као
узгред, из знатижеље да се сазна какав ће бити одговор. Покварени и злобни
фарисеји надали су се да ће им Господ пружити повод да Га лако оптуже. Пошто су
изградили схватање ο Месији као ο великом цару и моћном
освајачу, видећи Месију у лику убогог луталице, који није имао где главу да
склони, фарисеји су поставили питање које је прикривало подсмех, и њиме су
изразили своје телесно мудровање, туђе и непријатељско разуму Божијем (Рим
8:7).
Господ је
дао одговор упућен без изузетка свим телесним људима, везаним за свет, који
воде греховни живот окружени светским бригама и материјалним насладама.
Богочовек је фарисејима одговорио: Царство Божије не долази на видљив
начин - то јест не долази на начин приметан за чулне очи - нити ћe се
рећи: ево гa овде, или: ено гa онде; јер гле, Царство
Божије унутра је у вама (Лк. 17:20-21). Ово значи: треба оставити
телесни и греховни живот, а потом посредством покајања и живота по јеванђелским
заповестима очистити и украсити душевни храм; када то буде учињено, Дух Свети
ће га осенити, обавиће његово коначно очишћење и уредиће га. У такав храм сићи
ће Бог и успоставиће у њему Своје духовно и невидљиво, али уједно потпуно
опипљиво и спознатљиво Царство. Ко је примио у себе Царство Божије, тај може да
има јасну представу ο другом доласку Богочовека, тај може да препозна
и избегне антихриста, или да му се супротстави. Α ко није примио у
себе Царство Божије, тај неће препознати антихриста, него ће неумитно и не
схватајући постати његов следбеник; тај неће препознати приближавање краја
света и наступање страшног, другог доласка Христовог, који ће га затећи
неспремног. Никакво људско учење, никакво учење речима, није довољно као поука
ономе коме је потребна поука у духовној одаји, поука од Самог Бога. Онај ко је
стекао Царство Божије унутра у себи, као руководитеља има Духа Светога, Који
човека поучава свакој истини (Јн.16:13) не допуштајући му да буде обманут лажју
која се, да би лакше заварала, облачи у привиде истине. Сасвим је тачно рекао
један блажени инок говорећи ο антихристу: „Многи ће поверовати у
антихриста и почеће да га прослављају као силног бога. Они пак који имају Бога
свагда у себи и просвећена срца видеће истину чистом вером и спознаће
је. Α свима који имају Боговиђење Божије и разум, тада ће бити јасно
да је мучитељ дошао. Онима чији је ум стално у стварима овог живота и који љубе
земаљско то ће бити несхватљиво, јер су привезани за материјалне
ствари. Α ако и чују реч, неће имати вере, него ће пре омрзнути онога
ко им то говори".1 Сматраће га за лудака, који заслужује
презир и сажаљење. Помрачен својим телесним мудровањем људски род уопште неће
веровати другом доласку Господњем. У последње дане доћи ће ругачи који
ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је са обећањем Доласка
његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако oд почетка
стварања (2Пет. 3:3-4).
Када су се
фарисеји удаљили од Господа, Он је тада рекао Својим ученицима да ће обележје
краја света и близине другог доласка Господњег представљати снажан материјални
развитак: људи ће заборавити Бога, заборавиће Небо, заборавиће вечност и, у
својој заблуди, као да су вечни на земљи, сву пажњу усмериће на земљу, на то да
себи на земљи омогуће највеће и постојано благостање. Шта може бити безумније
од овакве тежње? Не сведочи ли смрт, која задеси сваког човека, да смо створени
за вечност, да смо на земљи само краткотрајни пролазници, и да, због тога,
брига за вечност треба да буде наша главна брига, а брига за земљу треба да
буде сасвим умерена? Колико год поменута тежња била неразумна, она ће се на
земљи појавити као неизбежно испуњење Божанског пророштва. Α ако се
појавила, онда, пошто је непријатељски расположена према Речи Божијој, служи
нам као један од најјаснијих доказа истинитости Речи Божије. И како
беше у дане Нојеве - најавио је Господ - онако ће бити и у
дане Сина Човечијега. Данима Сина Човечијег названо је оно време које ће
претходити Његовом доласку и које ће се завршити Његовим доласком - почетком
вечног, незалазног дана, крајем времена. Време ће се завршити са окончањем оних
појава које га означавају: онда када и дан и ноћ и јутро и вече и недеље и
месеци и године и столећа буду замењени једним вечним даном. И како
беше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечијега:јеђаху, пијаху,
жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и
погуби све. Слично као што беше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху,
продаваху, сађаху, зидаху (Лк. 17:26-28). Свето Писмо саопштава да су
се савременици Нојеви и суграђани Лотови предали безмерном разврату. Разврат се
рађа као последица удаљавања од Бога и услед потпуне посвећености земаљским
пословима и материјалном развитку. Када да размишља ο Богу, када да
ради на свом спасењу човек који је стално и искључиво заузет земаљским
пословима и материјалним развитком? Но, сваки човек који занемари познање Бога
и старање ο своме спасењу, који се у потпуности посвети уређењу свог
привременог положаја по телу и за тело, на несхватљив и неприметан начин развија
своју палу природу; своју нематеријалну душу као да чини материјалном;
помрачује се и отуђује се од Бога; сав се претвара у грех, сав се претвара у
тело; Бог га одбацује јер је у потпуности уништио у себи циљ са којим га је
Творац призвао из небића у биће. Неће пребивати Дух Мој у овим људима
довека, јер су тело - рекао је Господ за савременике Нојеве (Пост.
6:3). Свеопшти разврат, заједно са небивалим материјалним развитком који га је
изазвао, означиће крај света и приближавање страшног суда Христовог. Неће тада
господарити само сластољубље! Разврат, у најширем значењу те речи, постаће
својствен човеку у последња времена његовог пребивања на земљи. Људи ће
бити - говори свети апостол Павле - самољубиви, среброљубиви,
хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни,
безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви,
издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају
изглед побожностиу а силе њезине су се одрекли (2. Тим.
3:2-5). Грех ће достићи свој потпуни развитак, и биће тим страшнији, тим ће
његова владавина бити чвршћа, што ће маска побожности више бити сачувана. И ко
ће схватити да је у овој, наоко цветајућој побожности, уништена сва њена
суштина, сва њена сила? Тако су они били уништени у религији Јудеја у време
Христово, што народ никако није могао да схвати, што нису били у стању да
схвате чак ни књижевници, ни левити, ни првосвештеници јудејски, који су се гордили
својом ученошћу и знањем. Али та ученост и то знање састојали су се једино у
изучавању слова Закона Божијег, уз живот супротан Божијим заповестима: такав
живот веру је чинио мртвом. Људски род неће видети свој несрећни положај у
моралном и духовном погледу; напротив, он ће трубити ο свом напретку,
заслепљен развитком у материјалном погледу, у односу на време и на земљу,
одбацивши хришћанско напредовање за дух, за вечност, за Бога. Када свет буде
објављивао и хвалио своје успехе, успостављање великог благостања и ненарушивог
спокојства, тада ћe наићи на њих изненадна погибија (1.Сол.
5:3); тада ће изненада наступити крај света, који људски род, у својој
помрачености, у опијености земаљским напредовањем, никако неће очекивати. Услед
заслепљености света Дан Господњи ћe доћи као лопов у ноћи (1.
Сол. 5:2). Указујући управо на то слепило, Господ је време Свога доласка назвао
- ноћ (Лк. 17:34). Зашто да свет даље постоји, сматра Бог,
када ће тај свет, то јест људски род, у потпуности одбацити онај циљ ради којега
му је од Бога дато да странствује на земљи, и када ће самовољно изабрати други
циљ тога странствовања, циљ лишен смисла? Α тај циљ већ је изабран!
Уз тај циљ, краткотрајни земаљски живот прихвата се као вечност: све силе душе
и тела човек не троши да би се припремио за вечност, него да принесе жртву
неостварљивој, бесмисленој машти. Троше се да би се постигло највеће телесно
благостање и блаженство у земаљској гостионици, у нашој тамници, као да
је тο најсолидније обитавалиште за вечност. Лажна машта жестоко вара
своје следбенике: она поступа као нечовечни тиранин, као љути демон. Она и
јесте - демон! Ништа не може бити поквареније од ње, ништа не може бити
подлије, лажљивије. Она представља исмевање палих духова над људима. Погибељна
машта обмањује људе на свим путевима земаљског живота: на крају их издаје,
препушта стварности и оставља без ичега. Они ступају у вечност потпуно
неприпремљени за њу, уопште је не познајући. И не само то. Ступају у њу
усвојивши себи крајње непријатељско расположење према духовним добрима и
сопственој користи у вечности. Где је место таквом кукољу иза граница времена?
За њих нема и не може бити другог места у васељени, него у адском бездану; тамо
треба да буду скривени од погледа васељене.
Монаси
Соловјецког манастира преносе одговор преподобног Зосиме, дат
старцима-ученицима, који су га упитали како да препознају антихриста када дође.
Преподобни је рекао: „Кад чујете да је дошао на земљу или да се јавио на земљи
Христос, знајте да је то - антихрист". Најтачнији одговор! Свет, или
људски род, неће препознати антихриста: сматраће га за Христа, прогласиће га за
Христа. Сходно томе: када се пронесе глас ο доласку Христовом, то ће
послужити као поуздани показатељ да се појавио антихрист и да је започео са
служењем које му је предодређено и допуштено. Одговор преподобног Зосиме
заснован је на Спаситељевим речима. Спаситељ света, упознајући Своје ученике са
знацима који ће најавити Његов други долазак, рекао је: Тада ако вам ко
рече: Ево, овде је Христос или онде, не верујте. Ако вам, дакле, кажу:
Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама (то јест у некој
тајној одаји дома), не верујте. Јер као што муња излази од истока и сине до
запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24:23-27; Лк.
17:23-24). Неће бити ни потребно ни могуће да људи преносе један другоме
вест ο доласку Сина Божијег. Он ће се јавити изненада; јавиће се, по
свемоћи Својој, свим људима и читавој земљи у исто време. Примедба научника да
је немогуће да се Син Божији јави истовремено пред свим људима, због природног
лоптастог облика земље, није основана. Ако је свемогући Бог извукао и земљу и
читав свет из ништавила Својом свемогућом и свепремудром заповешћу, и није му
било потребно да се претходно посаветује са научницима, зар неће моћи, из истог
разлога, по Својој неограниченој моћи и пре-мудрости, да се јави људском роду
истовремено, иако би начин на који ће се то остварити био несхватљив, како и
треба да буде, за све научнике на земљи? „Господ ће доћи са небеса - рекао је
свети Јован Дамаскин - на исти начин као што су га свети апостоли видели да
усходи на небо (Дап. 1:11); доћи ће савршени Бог и савршени човек, са славом и
силом. Нека Га нико не очекује са земље, него да свак очекује с неба, као што
је Он Сам потврдио".2
Господ је
учење ο крају света и Свом другом доласку закључио следећом поуком и
завештањем: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и
пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер
ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље (Лк. 21:34-35). У
овим речима Господа, у овом завештању Господњем, у овом савету, у овој
заповести Његовој, забрањује се телесни живот и претеривање у земаљским
занимањима, што све заједно претвара човека од духовног у телесног и
материјалног, приморава га да заборави на вечност и Бога, и вуче га ка паду у
све грехе. У срце које није ограђено и запечаћено сећањем на Бога и страхом
Божијим лако улазе све страсти; у њега улази духовни мрак, у њега улази
непознавање Бога. За људе који воде телесни, греховни живот, опијене и
помрачене њиме, Долазак Господа биће као замка. Та ће замка ухватити читаво
човечанство. Нико неће моћи да јој побегне или да се извуче. Знајући то, треба
да живимо у непрестаној трезвености. Прибегавајући Богу учесталим, непрестаним
молитвама, испуњеним умиљењем и плачем, задобијајући у себи Царство Божије и
подржавајући га животом по вољи Божијој, ми ћемо, благодаћу и силом Божијом,
моћи да се избавимо од замки и ланаца, од греха и господара овога света. Моћи
ћемо да са добром надом и духовном потврдом да смо помиловани и спасени станемо
пред нелицемерног Судију, који треба да саопшти пресуду ο нама,
пресуду која ће решити нашу судбину у вечности. Амин.
Извор: Књига: Свети Игњатије Брјанчанинов –
Аскетске проповеди, Образ Светачки (2017.)
Преводилац: Младен Станковић
НАПОМЕНЕ
[1] Писма
Георгија Затворника Задонског, књига 1, стр. 62. 1850; Слово 106 преподобног
Јефрема Сиријског о антихристу.
[2] Свети
Јован Дамаскин Тачно изложење православне вере. Књига IV , гл 26.
