Навикавај себе на ћутање у речима, на уздржаност у делима, а такође и на уздржаност у смеху и ходу. Избегавај сваку прекомерност (претераност). Зато што на тај начин ум – не допуштајући себи да изађе из граница уздржаности – сачуваће се јаким и неће ослабити нити попустити стомакоугађању, а ум ће ослабити услед горуће страсности, ослабиће и због других страсти препуштајући се њима на растрзање (на разграбљивање).
И
тако, да би ум владао страстима, ваља да седи узвишено на престолу ћутања и да
гледа ка Богу. Али не буди ни инертан на дела, тром у речима и спор у ходу;
тако да добра сразмерност влада у свом твом понашању и тако да сав твој изглед
буде достојан поштовања и као духован.
Чувај се и
знакова надмености: гордог изгледа и подигнуте главе и извештаченог и
гордељивог хода; нека код тебе према свима буду пријатељске речи и љубазно
опхођење; а у опхођењу са женама буди стидљив и, говорећи са њима, имај очи
спуштене и гледај у земљу; а говори све промишљено и са снагом гласа,
сразмерном користи и потреби слушалаца, да би те слушали и да се не деси, ако
говориш сувише тихо, да те не слушају присутни, али и не прелази у вику; чувај
се да не говориш било када о било чему што претходно ниси проучио и промислио,
и не слушај свашта што други говоре, а кад наводиш речи другог човека, не
подмећи своје сопствене речи. Ваља по мери слушати и по мери расуђивати сам,
сразмерно са временом усклађујући и говор и ћутање. Учи се са задовољством од
других и радо се сам учи, никад из осећаја недобре жеље (или зависти) не
скривај мудрост од других и не одступај од науке стараца, и чврсто се држи
стараца поштујући их као угоднике Божије, као очеве.
У онима,
који су млађи од тебе, положи начело мудрости и врлине, и не расправљај се са
пријатељима, не ругај се њима и не исмевај их. Одлучно одбаци лаж, превару и
грубост, него ти сам великодушно поднеси и надменост и грубост према теби,
подносећи то мирно и трпељиво. Нека сва твоја дела и речи имају Бога на уму, а
све, што је твоје, припиши Христу, и сваког минута обраћај к Богу душу и
посвети своју мисао у потпуности сили Христовој, као умирујући се од сваког
говора и дела у пристаништу божанске светлости Спаситеља. А дању, ето, подели
своје мисли са људима, али и са Богом буди често у општењу током дана, а
нарочито ноћу, да не би дуги сан завладао у твојим молитвама Богу и у свештеним
појањима; зато што је (продужени) дуги сан сличан смрти (подобан смрти).
Проведи
сваки дан радећи или говорећи људима нешто добро, буди увек причасник
(саучесник) Христа, Који обасјава (тебе) с неба божанским сијањем. Нека ти
Христос буде непрестана радост и мир, и не слаби напрегнутост душе (бодрост
душе) обилним гошћењем и предахом у трудовима, пошто одступиш од задовољстава
својствених души, којима се не можеш наситити. Дај телу оно, што му је
неопходно, и не једи пре него што је време за вечеру. Нека твоја вечера буде
хлеб, и уз њега плодови земље и зрели плодови дрвећа. Односи се према храни
лагано и не дивљај (не лудуј) испољавајући стомакоугађање. Не једи месо и не
буди љубитељ вина, осим ако ти оно не служи за окрепљење снаге у време болести,
него уместо задовољстава, које су у тим стварима, побуђуј себе на радости, које
су у божанским речима и свештеним песмама, и на мудрост дарованој теби од Бога.
Нека те мисао о небу води ка небу, одбаци бројне бриге о телу, пошто ојачаш
надом на Бога, верујући да ће ти Он довољно дати све неопходно: и храну за
живот, и одећу за тело, и кров над главом од зимске хладноће, јер цела земља и
све што из земље израста, све то припада твоме Цару, и то је Његово дело – да
се у највишем степену брине о Својим угодницима као о Својим светињама и
храмовима.
Зато
се ни болести превише не плаши, ни очекиваног наступа старости, јер ако то буде
угодно твоме Цару, а такође буде и на добро твоје душе, болест твоја ће
престати, и старост твоју Он ће покрити као крилима Својом Божанском силом. С
обзиром на то, а у вези са тешким душевним болом будући неустрашив - као што
неки достојан борац на такмичењу непоколебљиво и храбро подноси труд - не мучи
се душом од скорби (невоља). Чак и ако болест буде дуга, не мучи себе. Ако ти
се нешто друго деси, не сетуј (не тугуј); него покажи храброст душе, одајући
благодарност Богу, иако се налазиш у тешком стању, а то је мудрије него за
некога ко размишља по општечовечански, и то није могуће и није лако наћи међу
људима. Састрадавај са онима који страдају и пред лицем људи тражи од Бога
помоћи, јер Он ће указати милост пријатељу Своме, који се моли, и помоћи ће
онима, који страдају, желећи да обзнани људима Своју силу, да би се на основу
познања они обратили Богу и окусили вечно блаженство кад дође Син Божији
одређујући (дајући) добра праведницима.
Добро је
увек бојати се и не веровати себи ни у чему, да се не деси некоме по несрећи да
„потоне“; јер може човеку да се покаже како он поступа добро, али у стварности
то можда није тако. Боље је увек да човек призива Бога да му Он Сам постане
Путеводитељ, и Пут, и Ум, и Решење, и Тумач, до тог времена, док човек не нађе
Христа у себи, нека ни на који начин не верује себи. Као онај, који је био у
опасности да се удави, он из страха од мора ни о чему другом није бринуо осим
да се спаси, тако и хришћанин треба, имајући на уму Бога, увек да се боји и да
не буде лакомислен. Ко жели да се спаси, нека се подвизава чинећи оно што жели
Бог, јер оно што Бог жели, то и јесте Његова воља. Ко љуби Бога нека принуђава
себе да љуби и ближњега свога. Нека буде смирен пред Богом и људима, увек на
стражи свим срцем и противећи се злим помислима, и кад је неко пажљив, он треба
увек да буде у страху и пун љубави и смирења и да се брине о томе како да угоди
Господу и да победи у себи старог човека, а ко је лакомислен и колебљив срцем,
тај пребива у „старости“ и чак и не почиње да се подвизава и не уме да се бори.
И тако,
добро је увек бити у страху и тражити уразумљење и помоћ од Господа, да би
могао човек да се спаси уз помоћ Господа, Коме слава у векове. Амин.
+++
Житије Светог Макарија Великог
