Ко је изгубио, а ко је победио у борби – онај који чува цркве, или онај који чува веру?

Писмо Светог Атанасија епископа Александриског 

његовој пастви, Православне Цркве опустошене у четвртом веку

„Нека вас Бог утеши!... Шта вас жалости...јесте чињеница да су други освајали цркве насиљем, док сте ви ово време у изгнанству. Чињеница је да они имају храмове, али ви имате Апостолску веру. Они могу окупирати цркве, али они нису у правој вери. Ви останите ван храмова, али у вама обитава вера. Да размотримо: шта је битније, храм или вера?

Очигледно, истинита вера. Ко је изгубио, а ко је победио у борби, онај који чува цркве, или онај који чува веру? Да, храмови су добри уколико се у њима проповеда апостолска вера. Они су свети уколико све што се дешава у њима је свето. Ви сте они који сте срећни, ви који остајете у Цркви по вашој вери, који чврсто држите основе по апостолском предању. Чак и ако је гнусна завист покушавала да продрма ваше темеље вере, није успела. Они су ти који су се одвојили у садашњој кризи. Нико неће никад превладати вашу веру, љубљена браћо. И ми верујемо да ће нам Бог вратити наше цркве једног дана. Тако да уколико они што више насилније покушавају да окупирају наше храмове, утолико се они удаљавају од Цркве. Они тврде да они представљају Цркву, али у реалности, они су ти који сами себе истерују из Ње и иду у заблуду. Чак и ако је број Православних умањен у прегршт људи, они су ти који су Истинска Црква Исуса Христа.“

Чудо Светог апостола Петра о избављењу од блудне страсти

Из житија Светог Методија патријарха Цариградског исповедника:

Док су се православни хришћани свуда радовали и духовно ликовали, завист кидаше срца оних у чијим душама беше укорењена иконоборска јерес; такви беху: гореспоменути, с престола збачени, лжепатријарх Аније; брат његов Арсабар, патриције по звању, и још неки други од великаша и нижих чиновника. Не знајући шта да раде, они у злоби својој смишљаху како да оклеветају свјатјејшег Методија.

У том циљу ови јеретици великим златом поткупише једну јеретикињу, великашку жену, којој син беше обласни начелник у Смирни, да иде к царици и к васпитачима младога цара и да им каже како је новопостављени патријарх Методије, тобож, блудодејствовао са њом. Ови бедни јеретици то предузеше, рачунајући да ће лакше моћи нагрдити и учење сетог Методија и свете иконе, ако обрукају патријарха распространивши у народу овако гадну клевету. Поткупљена жена оде царици и васпитачима младога цара и безочно оклевета пред њима светог Методија, оптужујући њега светог и невиног. Да би њену лаж примили као истину, она лијаше сузе, као да је насилно настрадала од новопостављеног патријарха. Они се зачудише овој ствари и веома саблазнише. И одмах се овај глас пронесе по целом граду, смућујући православне а веселећи зловерне. Јеретици исмеваху православне, говорећи им: Ето каквог патријарха имате; ето коме следујете!

Чу о томе и сам свјатјејши Методије, и чуђаше се откуда та напаст произиђе. Но имајући чисту савест, он се у души радоваше овако незаслуженој напасти. Али му и много беше жао што се толики народ саблажњава и што зловерни јеретици исмевају православне. Како дакле поступа овај велики архијереј, човек невиних руку и чиста срца, који је од утробе матере своје сачувао чедну чистоту тела свога? Желећи не толико да себе опере од лажне оптужбе, колико да отклони од Цркве саблазан и запуши лажљива уста јеретицима, патријарх одлучи, ма да са стидом, да обелодани потајну болест тела свога, за коју дотада нико није знао, да би на тај начин показао да је неспособан за телесни грех. Стога посла у царев двор и замоли да се одреди праведни суд, који би иследио ствар између њега и споменуте жене. И представши суду чесних лица, патријарх, не хотећи да се расправља са бестидном женом и желећи да непобитно докаже своју невиност, он, приморан тежином клевете, одбаци природан и таквом човеку доличан стид, обнажи се и показа тајне делове тела свог, од болести потпуно спарушене, као да су умртвљени. И сви увидеше колико је лажна клевета оне жене, јер видеше да је тако болестан човек неспособан за телесни грех. И обрадоваше се православни што се уклони саблазан од Цркве и што се скину срам са синова побожности. А зловерне јеретике обузе стид и запушише им се нечестива уста; и гадост њихова окрену се на главу њихову, и исмевање њихово би њима самима на срамоту и понижење.

Када судије упиташе свјатјејшег Методија, на који се начин разболео од те болести, он не сакри ствар коју дотле никоме казивао није, него обелодани и болест своју и њен узрок. И исприча им ово: Када ме свјатјејши патријарх Никифор посла к папи у Рим, ја се тамо задржах. У то време, по дејству пакосника тела, ангела Сатанина, нападе ме силна телесна пожуда, сједињена са страсном распаљеношћу удова. Многе дане и ноћи ја се дуго борах са том похотљивошћу, мучећи себе постом и бдењем, и умртвљујући себе сваковрсним трудовима. Но пошто пожуда не одступаше од мене, и изгледаше ми да сам близу пада, ја са сузама вргох себе пред светим врховним апостолом Петром, предајући се његовој помоћи и просећи од њега олакшање; ја му се мољах да ме он, дарованом му од Бога благодатном силом, избави од ове телесне пожуде, и да не допусти да се оскврни моје тело, освећено на чистоту. А када у тој тузи утонух у лак кратак сан, мени се јави свети апостол Петар и десницом својом косну се тајних делова тела мог; од тог додира ја осетих силан бол, као да ми неко огњем опече то место, и ја страшно зајечах. А апостол ми рече: "Од сада ти нећеш више осећати телесну греховну пожуду". Ја се одмах тргох из сна и нађох себе са онаквом повредом какву ви видесте.

Ова повест светога Методија дирну судије; они изрекоше пресуду да је он невин, а наредише да се она жена стави на муке, да би казала ко је наговори да оклевета невиног и чистог архијереја Божјег. И одмах се појавише мучитељи, да је узму на муке. А она, угледавши го мач, припремљен огањ и оштре трнове штапове, силно се уплаши, и пре но што је почеше мучити, каза истину: назва по имену све који је наговорише и великим златом поткупише, и указа на место у њеном дому где то злато беше метнуто. Судије онда послаше њеном дому поверљиве слуге; они одоше, и стварно нађоше злато на оном месту које она означи, и донеше га судијама. Тада судије изрекоше пресуду: осудише на смрт ту жену и оне који је наговорише и поткупише да оклевета светог Методија. Но свјатјејши патријарх, незлобив, веран и прави следбеник Господа Христа, не само не допусти да се смртна пресуда приведе у дело, него своје непријатеље ослободи и од сваке друге мање казне, само им наложи ову казну: да они о великим празницима у реду са запаљеним свећама долазе из Влахернске цркве Пречисте Богородице у саборну цркву Свете Софије, и тамо код врата саслушају анатему, што се и вршаше. Тада умукоше богохулна уста јеретичка, и иконоборска јерес се у Цариграду потпуно истреби благодаћу Божјом, молитвама и неуморним трудом угодника Божјег, свјатјејшег патријарха Методија, који из нанете му незаслужене клевете изиђе још светлији и славнији.

Светитељу оче наш Методије, моли Бога за нас!

Свети Апостоле Петре, моли Бога за нас!

На самртном часу - аманет покајаног безбожника

Истинита повест о покајаном безбожнику забележена једним старим свештеником

У граду Н. живљаше господин С. П. кога сви скоро зваху општим именом „Чика Саво“. Он је био син сељачких родитеља. Као даровит младић, по свршетку гимназије, свршио је и Лицеј. Држава га је као одлична ђака пратила и преко, ради студирања правних наука. По доласку са наука из иностранства, одмах је ступио у државну службу, где је брзо текао каријеру, и дошао на високи положај у својој домовини. Име је његово познато са сваког угледног положаја, а још више са књижевног рада на пољу правне науке. Живљаше, потпуно „господски“, уживајући поверење државних фактора, и свих који га познаваху. И ако сељачки син беше; и ако беше пун знања; - ипак он оскудеваше са оним, што човека, човеком, мирним и срећним чини!...

               Он беше, - као васпитаник запада, јаки противник вере, цркве и свештенства у опште. Он радо говораше: „... да Бога не познаје,... да у њега не верује,... да је вера својина глупих људи; да су то поповске измишљотине, које пред светлошћу науке падају“... идт.

               За њега беше „највећи кулук“ о народним данима ићи у цркву, а то је по свом положају, као чиновник вишег ранга морао чинити. Против тога вазда је гунђао и љутио се!?

               Ожени се, и са женом лепо живљаше. Бог га беше обдарио и са дечицом, но која су му доцније и помрла. И ако је смрт дечија била јак пораз и душевни потрес за њега, ипак је он и даље остао стари противник вере и цркве своје. Свештенике мрзијаше и у кућу их не радо пушташе. Жена, као побожна, више пута, кријући од њега, звала је свештеника да у дому освети водицу. Против овога се вазда буњаше наш „Чика Саво“. У друштву, када се поведе реч о цркви, вери и свештенству, он радо исмеваше „глупост“ своје и осталих жена, што верују и свештенике зову да им се свети водица, или ма какав црквени обред у дому сврши...

               За децом наскоро му и жена умре, и он оста сам као суво дрво у планини.

               Сви мишљаху: да ће га смрт деце и жене, његова самоћа и ступање у старије године мало преобразити и опријатељити са: вером, црквом и свештенством, - овим његовим „вечитим непријатељима“, како он тврђаше.

               Но сви ови удари и домаће несреће, његово срце не откравише. Он и даље остаје стари безбожник и противник вере и цркве своје. Он као самац, најрадије провођаше живот у друштву и кафанама.

               Када се наситио ноћног живота, а видећи да се приближују дани позне јесени живота његовога, - он се једнога дана по други пут ожени, који чин зачуди све његове другове и пријатеље. И са другом женом живљаше лепо, али деце не имадоше. Он и даље најрадије провођаше живот свој у друштву, и беше одани пријатељ млађих људи, који га из уважења и старијих година и прозваше општим именом „Чика Саво“

               Године ... наш „Чика Саво“, беше већ стар – око 60 година човек, али још крепак и држећи, те и опет „онако старачки“ са млађим друштвом издираше.

               Једнога вечера, друштво га позове, да онако заједнички оду до села Т. (које је по часа далеко од града) код једног пријатеља, који је ту скоро дошао. Он као вазда добар друг пристане. Седну у кола и за час дођу ноћу у село код једног младог свештеника, који беше добар друг оних другова који са „Чика Савом“ беху.

               Дошав пред кућу „Чика Саво“ запита: „Чија је ово кућа и код кога идемо?“ Другови са смејом казаше му: да је то кућа једног младога и доброга попе...

               „Чика Саво“ замисли се ману главом и рече: „Па куд ме водите попу, кад нисам још полудио, а нисам чини ми се ни умро?!!“... Хтеде се вратити, и једва на молбу другова одуста од намере.

               Уђоше у кућу свештеникову, који их прими са раширеним рукама, и највећом срдачношћу. „Чика Саво“ беше јако нерасположен, па и ако попа и сви укућани чињаху све да га расположе и најпотпуније задовоље.

               Млади попа, и ако није знао, да је „Чика Саво“ јаки противник вере и свештенства, беше се упео да „Чику“ расположи тим пре и више, што му овај први пут у кућу долази. Попа му са највећом љубазношћу говораше: како се радује што су га посетили, како се осаће потпуно задовољан и срећан што види такво друштво, - пуно интелигенције, од кога се и он као млад може поучити; што је уверен да је: друштво интелигенције, - као носилац науке, са свештенством, - као носиоцем вере, - највећи покретач напретка народњег итд.

               „Чика Саво“ за све време говора и после говора, са неким чуђењем посматраше и испитиваше младог попу, поче се кравити и бивати расположенији.

               Овај попа, беше први попа, у чију је кућу „Чика Сава“ ушао, од како памти себе, - радо је причао „Чика Саво“. Попа је својом искреношћу, отвореношћу и љубазношћу хипнотисао нашег „Чика Саву“. Од тога вечера он постаде други човек, и највећи обожавалац овога младог попе, и сам чудећи се говораше: „Ово је први поп, кога заволех; он је чудо за мене“ итд.

               Од тога вечера, врло често „Чика Сава“ долазаше код овога попе и са њим радо говораше о верским и црквеним стварима, признавајући да је противник вере, цркве и свештенства, вели за то: „што наши свештеници не воде рачуна о високом положају и високим дужностима својим, и ту је наводио многе примере и свештенике, итд.

               Млади попа објашњаваше му: да је он на погрешном путу у толико више што је научен човек, и као такав може појмити: да у сваком друштву има злих и добрих; и ако не ваља један или више њих нису за то криви сви свештеници, а још мање Бог, вера, цркве и њихове установе, већ је криво друштво које не ради на поправци и бољитку цркве и свештенства итд.

               После чешћих и дужих разговора, једнога дана „Чика Саво“ једва пристаде да се исповеди и причести и то само код тога младога попе, а нигде више. Обећа да ће прве недеље великог поста доћи код њега ради причешћа и исповести. Ово беше у почетку месеца фебруара. Са тим тврдим обећањем и уверењем они се и растадоше...

               После кратког времена од овог растанка, једног јутра, млади попа добије од једног пријатеља свога и „Чикиног“ карту ове садржине : „Наш Чика Саво напрасно се и опасно разболео и већ је на самртном часу. У болести и бунцању само тебе помиње и једнако зове. Дођи одмах“...

               Попа похита, и већ од 9 сати пре подне беше у дому болнога „Чика Саве“, - поред кревета где он лежаше.

               Болесни Чика Сава лежаше опружен као мртвац, покривен лаким белим покривачем. Око главе његове беху две мање иконе, а на прсима у стиснутим рукама опет једна мала округла иконица – св. Богородице са младенцем Исусом Христом. Очи затворене и упале. Уста од ватре испечена и као угљеном намазана. Руке модре и на прсима савијене!!... На први поглед све ово долазећег збуни, па мислећи да је мртав рече: Зар је већ умро? Присутни рекоше: да је жив. Попа му приђе и виде по дисању да је жив. Посматрајући болног Чика Саву; опази, како се руке почеше кретати и ка устима примицати. Истовремено и устима почне мицати, као да нешто тајно говори... Он ојађеник, са већ полумртвим рукама, примицаше ону малу иконицу, својим полимртвим устима, која је љубљаху, уз топлу молитву, молитву која из срца и душе тече, али која се чути на могаше...

               Ово се често пута понављаше. И то само још показиваше, да је јадник још жив. Његове тешке самртне муке, и ова његова побожност из камена би сузе истерали. Попа, присутни и жена болесникова, гледајући га у овој тешкој муци, душевној и телесној борби, горко поред њега плакаху. Он се само са својом муком и иконом немо забављаше. Попа упита жену: одкуда ове иконе око њега? Жена одговори: „Он (болесник) је ове иконе добио од разних пријатеља који су у Русији и на гробу Христову били, отуда их донели и њему их дали, али их он није волео ни као драгоцености сматрао, и зато сам их ја била оставила у орман“... Пре 4 дана, када му једне ноћи, врло тешко беше, он у тим мукама рече: „Жено, ја сам Богу тешко сагрешио, што сам га презирао. Ја нећу лако умрети! Бог ми се јавља са речима : „Никада се у срећи и задовољству ниси мене сећао ни обраћао, зато ти ни сада нема места код мене.“ По овим речима болесник је тешко уздахнуо, горко закукао, и као мало дете заплакао. За тим је потражио све ове око њега стојеће иконе, изљубио их и око себе метнуо са речима : „Боже, ти си милостив; опрости мени највећем грешнику и прими ме ка Теби!...ох! Боже, Боже! Буди ми милостив, опрости тешке грехе моје“!... Ово изговори, приграби иконе себи, и од тада их не пушта, и од тада (пре 4 дана) се ни с ким не разговара, осим што са иконама лежи, њих устима примиче и љуби, и тебе, г. попо зове и помиње.“ Жена све ово плачући са шапатом исприча младоме попи и присутнима, који с њом заједно плакаху.

               Попа седе крај кревета, узе болесника за руку, и дуже је држаше са честим узвиком: „Чика Саво“, „Чика Саво“. Ево дошао је твој попа да те види!“... он ћуташе, и само по негда почне устима мицати и руке са иконицом примицати устима, да је немо пољуби!... попа га и даље зваше по имену. И гле чуда! После 4. дана, његова ћутања и непогледања, он се намах, као иза тешког сна пробуди. Отвори очи, и са разгораченим очима и поплашеним погледом гледаше иконицу у својим рукама па поче пипањем и остале две иконе тражити да их све изљуби, притиште их срцу и клону, као да је тешко уморан. Очи непрестано гледаху непомично у једну тачку. За овим погледа у попу, који га држаше за руку и плакаше. Гледаше га подуже време, и као да га не познаваше, размишљаше ко је то.

               На једанпут, остави иконицу на груди, руке пружи, узе попину руку, помилова је, метну је у своја недра, па је затим пољуби... На његовим од ватре изгорелим устима, виде се један ладан осмех, а за тим, чуше се шапатом изговорене речи: „Зар мој мили и добри друг и попа није ме већ заборавио?“ „Сагни се да ти нешто кажем“. Попа се саже. Он обгрли главу његову и поче је љубити и као мало детенце миловати, купајући се обојица у узајамним сузама.

               Призор овај и код присутника, натера још већи поток суза. Држа тако попину главу на својим грудима загрљену неколико тренутака, па је пусти, а своју иконицу узе, и тако и даље само попу гледаше, а овај њега тешаше и разговараше. После краћег посматрања, он тешко, као од умора уздану и рече: „Узми перо и хартију, те запиши аманет мој, који ћеш ти, - уверен сам, - извршити, као моју последњу вољу. Попа отвори свој џепни бележник, и Чика Сава шапћући изговори му ово: „Никада и ништа зло са знањем нисам учинио. Осећам се чист од рђавих дела и савест ми је мирна. На срцу ми је тешка рана, која ме јако тишти, а та је, што сам и поред највећег задовољства, лепога гласа у друштву и држави, ипак осећао неко незадовољство, нисам био миран и спокојан, и то ме је гонило. Те сам време и у друштву проводио. Данас видим да је свему овоме узрок моја оскудица у вери и нади на Бога. Свега сам имао задовољно, али сам ипак био несрећан, јер немам оно што је човеку на самртном часу најпотребније. Нисам имао Бога и вере па зато и немам Његове помоћи. Себи ме не прима и зато сам највећи сад мученик... Узрок су овоме моји васпитачи и учитељи редом, узрок су наше школе и настава у њима, а нарочито западњачко васпитање. Узрок је и цело наше друштвено уређење; законодавство и све установе, којима сви кљукају нас и омладину нашу неком науком, од које ми глава целога века бучи. Али, али... срце и душу оставили су нам голе и наге, и далеко горе него када сам као дечко из срца Шумадије на моју несрећу отишао на науку. Осећем се дакле сада најнесрећнији, јер сад тек видим да ништа не знам. Тешко онима, који главу и ум гоје голим наукама и доктринама, а само ради бољега живота овога света, а заборављају своју душу, Бога и веру своју“. Стављам вама ове речи на душу као аманет мој, да их изнесете на јавност после IV  године од моје смрти. „Српској школи и учитељима, српској цркви и свештенству, српској држави и њеној интелигенцији предајем овај аманет: да веру, веру и само веру негују и чувају у срцу омладине и народа свога, јер само у вери могу наћи срећу своју и народњу. Без вере је живот таман. Без вере и наде на Бога нема сласти, мира и задовољства у животу. Без вере се не може умрети. Без вере је човек вечити мученик и слуга пакла. Богу се са вером, и ако можда доцно обраћам. Богу моју мученичку душу предајем са јаком надом да ће ми опростити и да ће ме к Себи примити, јер све што чиних, чиних из незнања. Вера је највећа сила, која човечанство напретку креће и срећним чини. Проклети сви они, који децу своју и народ свој њом не запоје и не обогате. Са овом вером и убеђењем, идем Богу на истину“.

               Ово изгвори, прекрсти се, горко заплака, а затим икону пољуби, уздахну и понови: „Боже, ово је моја исповест, ово је моје уверење, које после горког искуства стекох. Ово је моја вера на тешкоме самртноме часу“. Пољуби икону, загрли и пољуби попу у руку и главу, па опет настави: „Попо! Срамно је и грешно је, али на жалост истина је да се преко 40 година нисам причестио, и зато ме ево Бог Себи не прима. Сав сам прљав. Хајде ти ме сада овог часа причести, да ми душа буде мирна и да Богу чист и весео одем“... Попа му каза: да овде нема причешћа и осталог што треба, и да ће одмах отићи у цркву и узети шта треба за причешће... итд. Болни Чика Сава са уздахом и плачем рече: „Зар ме можеш и смеш драги попо, напустити и оставити? Ако ти одеш је те дочекати немогу, јер ћу сад умрети. Бог ме примити неће, и зли духови однеће моју душу. Не дај ме ђаволу, већ ме предај Богу“. На ово му попа одговори : „Не бој се. Бог не жели смрти грешника, него хоће сваки да се спасе! Ти нећеш умрети, док ја не дођем, а ја ћу врло брзо доћи и донети св. Причешће.“ Добро, рече Чика Саво. Попа је отишао, а Чика Сава био је јако узнемирен. Поглед није скидао с врата, очекујући повратак младога попе. О како је био радостан, очекујући повратак младог попе устаде и рече: „Милостив је Бог и доиста не жели смрти грешника.“ Чика саво са пуно радосне душе и срца прими св Тело и Крв Христову, а по том рече жени: „Донеси вино и две чаше“ , што жена и учини. Присутници занемише од чуда. Болни Чика Сава нареди да се отвори флаша с вином, и од попе затражи да он наточи две чаше вина што овај и учини. Чика сад нареди да га подигну: узе чашу из попине руке и рече: „Попо, за спасење моје душе, коју ти сада спасе, попи ти твоју чашу вина, јер сада живим новим животом.“ Попа се прекрсти и испи своју чашу. Затим Чика прекрсти се, пољуби иконицу своју, и рече: „ Боже и Мајко Божија опростите ми. Ја верујем у Бога, кога тек сада познадох и причестих се у славу Његову, коју сада тек познадох  и видех“. Наже чашу и сву испи. Нареди попи, да другу чашу, па и трећу напуни и заједнички као и прву испију. И када три чаше вина испи рече: „Слава Теби Боже, који ме на смртном часу спасе и избави. Сада мирно идем Богу, идем мојим родитељима, мојој слаткој дечици и њиховој мајци. Идем небу, где је вечити мир, правда и прави живот!!! Тебе, пак и опет молим попо, учини онај аманет мој, тако ти живота твога“. Пољуби своје иконе, пољуби св. крст, а потом попу у руку и образ. Опрости се са женом и присутним пријатељима, тражећи и од њих опроштај па, најзад се окрете попи и рече „Поред реченог аманета, ево и овај. Дођи, да ме и ти гробу испратиш, твоја молитва мени ће помоћи. Не заборави твога Чика Саву, већ се за њега и у цркви моли Богу“. Изговорив ово, заплака се, пољуби иконицу, уздану и оста гледајући младога попу, и после неколико тренутака затвори очи и заспа. Тако у миру проведе око пола сата. На мах поче штуцање, јако задрхта и рече: „Немој попо, мене оставити, и не заборави на мој аманет“. Штуцање и ропац поче све јаче и јаче да стеже. Преврну очи, задрхта рукама пипајући иконицу, своју најмилију другарицу, замица устима као да је љуби... испусти душу... и оде Богу на истину.

               Бог да му душу прости.

               Сутра дан, сви великодостојници црквени и државни са свештенством чекаху пред кућом, да доброга Чика Саву испрате мајци земљи, али жена и пријатељи покојникови очекиваху још некога. Наједанпут, пред кућом стадоше једна кола. Из њих изиђе млади попа; кога када виде жена и родбина покојникова као рањени тигрови узвикнуше: „Јао! Јао“ Чика Саво, ево иде теби попа твој... Јао, што не изиђеш да га дочекаш и у кућу позовеш“ итд... Сви се окренуше и зачудише. Попа плачући дође самртном одру и целива покојника. За тим пратња пође и Чика Саву сви оплакаше и гробу предадоше, а већ га до данас многи и заборавише. Али оста, ево његов драгоцени аманет и последња жеља његова: да се Бога бојимо, да веру чувамо и на самртни се час свој сећамо. Благо томе, који га послуша.

БОГ ДА ПРОСТИ ДУШУ ПОКОЈНОГ ЧИКА САВЕ!

 

Извор: Весник Српске Цркве, орган свештеничког удружења, свеска 1. Јануар 1904. година XV     

Свети Теофан Затворник: Излагање вере

Предлажемо вашој пажњи непроцењиво важан текст Светог Теофана Затворника који може увек да нам служи као провера – да ли грешимо против Цркве, да ли је наша вера другачија од вере наше свете Мајке – Истински Православне Цркве.

Свети Инокентије Московски, Апостол Америке и Сибира је говорио да су догмати Цркве прва и најважнија ствар коју мисионар мора да зна и да се држи. И то је потпуно јасно, јер човек може да помогне обраћењу ближњег само и једино ако говори Истину која ће сама мењати човека. Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори не оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква – „стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3:15). Велики мисионар Христове Цркве XIX века нам својим драгоценим саветом у томе помаже.

Ко верује и исповеда да је Бог један по природи и тројичан у лицима – Отац, Син и Дух Свети и да ова три нису имена једног и истог лица и нису називи различитих дејстава тог истог лица, већ три Ипостаси једног Божанства – тај је наш.

Ко верује и исповеда је овај свесавршени Триипостасни Бог по Својој слободној вољи, без икакве унутрашње и спољашње неопходности за шест дана само Својом речју створио овај свет, не сливајући се са њим, већ пребивајући у Себи цео и непромењив, иако је и свудаприсутан и све испуњава – тај је наш.

Ко верује и исповеда да свеблаги Бог створени свет није препустио на вољу судбине и није га оковао неком неумољивом неопходношћу, већ са истом слободом и влашћу којом га је и створио и управља њиме и брине се о сваком створењу, а тим пре о разумном створењу све слободно усмеравајући ка Својим благим циљевима, не везујући се законима природе који нису ништа друго до израз Његове воље и зато потпуно подлежу Његовом слободном хтењу и измени тамо где то захтева Његова неограничена премудрост – тај је наш.

Ко верује и исповеда да смо ми, будући створени за свагдашње општење са Богом и неизмењиво блаженство са Њим у прародитељима нашим, нарушавањем Његове заповести отпали од Њега, навукли на себе Његов праведни гнев и потпали привременом кажњавању и вечној казни. И да зато свако видљиво зло које осећамо, унутрашње или спољашње, не представља наше природно стање или последицу наше ограничености, већ директан плод греха, казну која се само милошћу Божијом обраћа у очишћујуће оруђе за нас, под условом вере, покајања, смирене покорности вољи Божијој – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је Господ покренут љубављу, не трпећи да Његово љубљено створење – човек – гине у таквом трагичном положају, одлучио да сиђе на земљу, прими на Себе људску природу, Својим страдањем и смрћу задовољи правду Божију и након васкрсења се вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца и поново открио човеку слободан приступ живом богоопштењу – тај је наш.

Ко верује и исповеда да су све обнављајуће Божанске силе „потребне за живот и побожност“ (2 Пет. 1:3) остављене од Господа у Његовој Светој Цркви као једином месту нашег исцељења и да делују у њој Духом Светим кроз Свете Тајне и друге освећујуће установе над свим људима који им приступају са вером отвореним срцем и да другог средства за примање благодатних сила нема и не може бити, како и колико год би замишљали и маштали да се одухове неки маштари – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је сваком ко тражи спасење пре свега неопходно да се покаје, са чврстом одлучношћу да више не греши макар га то коштало живота; затим да приступи тајни Причешћа за добијање благодати ради јачања у добру својих природних сила; затим да ревносно иде путем Христових заповести у оквиру целокупног освећујућег поретка и молитви Цркве које су суштински неопходне за разгоревање духа благодати у нама, под утицајем самопожртвованих подвига и умртвљивања страсти, док на крају не достигне у светлу област бестрашћа и чистоће, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4:13) – тај је наш.

Ко верује и исповеда да људи који иду овим путем ступајући у општење са Богом, ступају истовремено и у општење са невидљивим светом – Анђелима и свима Светима који су угодили Богу и прибегавајући њиховом заступању добијају од њих, а највише од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, наше свемоћне Заступнице и Заштитнице, благовремену помоћ – тај је наш.

Ко верује и исповеда да ће се због првородног греха душа раздвојити са телом дејством смрти и пребивати у таквој одвојености до будућег Васкрсења и суда, или хранећи се надом вечног блаженства, ако је у свему следовала вољи Божијој, или мучећи се страхом вечних мука, ако се противила заповестима Господњим – тај је наш.

Ко не верује у Свету Тројицу и мисли да Отац, Син и Свети Дух нису Лица једног Божанства, већ само имена једног лица – тај није наш.

Ко одбацује Божије стварање и промисао и држи се убеђења да је свет са свим створењима у њему настао случајно и да се сам собом управља – тај није наш.

Ко машта да добије освећујућу силу Божије благодати на неки скривен, невидљив начин, а не путем који предлаже Света Црква – тај није наш.

Коме је туђе општење са Светима и ко са презиром одбацује њихово заступништво исто као и погубно дејство духова злобе поднебеске – тај није наш.

Ко одбацује духовност душе, њену бесмртност, будуће васкрсење наших тела и вечно плаћање свакоме по длеима његовима – тај није наш.

Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за потребно да држи постове, исповеда се и причешћује, ко не поштује свете Празнике и недељу и уместо њиховог поштовања на начин како доликује, препушта се безумним забавама и весељима – тај није наш.

Ко са дрским самооправдавањем не чува чистоћу до брака и супружничку верност након уласка у брак, измишљајући неки другу заједницу уместо благословене од Бога – тај није наш.

Уопште, ко сам себе и друге заноси неукротивом самовољом у начину размишљања и правилима живота – тај није наш.

Нека свако сада примени ово на себе, стави руку на срце, и одговори на питање: „Јеси ли наш или наших непријатеља?“ (Ис. Нав. 5:13)

Послушање

Једном је младић из угледног рода поделио сиромасима све своје имање и дошао је у манастир да живи. А пошто је имао одлично образовање, добио је у манастиру посебно послушање – да преписује богослужбене књиге.Старац је често разговарао са својим писарем и дошло је до тога да су други ученици почели да ропћу на свог учитеља и да говоре како има љубимца. Кад су чули такве речи тројица најугледнијих монаха пожелеше да сазнају: зашто старац свог писара воли више од других. Старац их је саслушао ћутке и повео је своје ученике у келију. „Брате! Дођи брже овамо! Потребан си ми,“ поновио је куцајући за редом на сва врата.Али ниједан ученик није журио да му отвори: један је у том тренутку певао псалме и није желео да прекине, дуги је с молитвом на устима плео конопац и плашио се да због превелике журбе не поквари своје рукодеље. Напокон је ред дошао до келије у којој је живео писар. Старац је само тихо куцнуо на врата и рекао је само једну реч: брате! У том тренутку врата су се широм отворила и на прагу се појавио зачуђени писар. „Реците, оци, где видите моје друге ученике?“ упита старац улазећи први у келију. Погледајте, оци: управо је писао ово слово, али чим је чуо мој глас, бацио је перо и чак га није довршио. Зар ово недовршено слово не говори боље од свих речи о оном послушању које мој ученик има према свом наставнику? Ево, због тог послушања га и волим.“ „Праведно га волиш, ава,“ рече први монах. „Сви ми га волимо,“ додаде други. „И Бог га због тога воли!“ узвикну трећи.

Очева жеља

Један верујући отац имао је сина који уопште није веровао, нити га је занимала вера. Отац је био тужан због тога, али није хтео да му намеће своју вољу.

Син је био добар студент и имао је пуно другова. Често су заједно учили, а онда одлазили у кафић или на нечији рођендан, журку – свеједно где, али су увек негде журили. На очево питање где иде, одговарао је:

Тата пусти ме, јако журим. Не брини све је у реду.

Једнога дана отац се разболео, а како је болест била озбиљна, морао је у болницу. Син је волео оца и веома се забринуо за њега. Сваки дан је долазио да га обиђе и у журби је одлазио. После неколико дана отац му рече:

Сине, овде о мени добро брину и не мораш стално да долазиш, али те молим да ми једну жељу испуниш.

Коју, тата?

Молим те да свакога дана док сам ја у болници, петнаест минута будеш у мојој соби.

А шта треба у њој да радим?

Ништа сине, само да седиш. Али да то радиш све док ја не изађем из болнице.

Син је испунио очеву жељу која му је у почетку била необична. Редовно је седео у очевој соби окружен књигама и иконама које је отац годинама сакупљао. Није ни приметио да се тих петнаест минута сваким даном продужавало.

Почео је да чита очеве књиге према којима је раније био равнодушан.

Тек тада је схватио колико је његов отац био мудар. Знао је отац да млади људи исувише брзо живе и да не стижу да размишљају о својој души, о бесмртности, о Богу. Али зато када се зауставе, када у тишини бораве – Господ закуца на њихово срце.

Бог никада не греши

Краљ који није веровао у Божју доброту, имао је роба који би у свим околностима увек рекао: ''Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!''

Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст.

Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: ''Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.''

Роб му одговори: ''Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!''

Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу.

Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи.

На олтару и спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст.

У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља.

Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба.

Рекао је: Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен. Међутим, имам једно питање за тебе: Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?

 

Роб је одговорио: Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов.

Ми се често жалимо о животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху.

Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби.

Питај Бога да надахњује твоје мисли,води оно што радиш и ублажује твоје осећаје.И немој бити уплашен. Бог никада не греши!

Знаш ли зашто је ова порука за тебе?

 

Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке...